Док се нешто не деси
Живиш у убеђењу да имаш проблеме,
А не знаш колико си благослова уживао
И да тек када се поколеба
Мало осигураног
Када затрепери свећа стеченог,
Тек онда увидиш
Да ниси био свестан благодати
Која те је водила
Кроз испупчења мрвећи све пред собом.
А онда се појаве нови страхови
Нови изазови,
Нађе се пред испит стечено искуство
Колико је било меродавно,
И немаш куд
Јер знаш да је то твоја рука учинила.
Почнеш да живиш нова распећа
Подвале своје слободе
Тих превратничких многоизбора,
Па задрхтиш опет од неизвесности
Што те је кучка неодговорности
Та гангрена свеиспадне самовоље
И свих слабости природе
Опет насамарила,
Јер си поверовао да си све стекао
Да нема даље
А нашао си се – на почетку…
Latest Entries »
Мислио сам да
одјекујем мирисом шуме под аритмијом срца
и да врим искреним самооспољавањем.
Мислио сам да
топим се у наслагама настајања
и да пулсирам властиту непознатост.
Мислио сам да
кидам се даховима незалазног исијавања
и да истежем нестворену снагу под ауром антилагања.
Мислио сам да
лечим се расутим погледима по огледалима других
и да љубим све што упија поре небоземног дисања.
Мислио сам да сам човек који носи панцир свете недодирљивости
али на крају сопства нашао сам само удар ништавности
и наказу која је повредила човечанство
издајом само једног ближњег
који ме је искрено волео
тамо где моје мисли нису постојале више
а да је ближњи хтео
да само убијем свој пакао…
Љубав се не доказује
Али својим указањима не сакрива
Заврнуте рукаве.
Лакта се, праћака, опире без силе
И немилосрдно обара
Сваког ко одбија да се упеца на мамац.
Љубав жубори
Тече неповратно
Протиче у галопима постројене реке.
Пали, али не пече
Грли, али не гуши
Саветује, али се не намеће.
Пријатељује,
Љуби као дете кад љуби
Налазећи у сваком пољубцу игру
А не сурово досађивање.
Толико је љубав неморална
Да и са злочинцима царује.
Не само са покајанима
Него и са онима који још не познају
Ни свог гласа.
Где се чуло тако нешто?
Постоји ли неко ко у такве снопове верује?
У чигру која се не да завртети
А која чини да сваког заврти често
До блажене несвестице.
Или је још у фетусу међу нерођенима
Ништећи бар зачетак
Таквог фитиља, искре?
Јер је у њој заседа
Да ко у њу поверује
Никада од нестајања не погине!
У њој се налази све или ништа,
Одговор који сакривено открива
Да од поверења у њену светковину
У љубав такве опасне барутане
Зависи онај који се пита
Даром који је прогутао…
Свест о сопственој погрешивости не треба да нас паралише или доведе до неке усијане „теологије кривице“ у којој изнова ломимо сопствено огледало и пред чијим крхотинама мрзимо сваки раскомадани део себе, већ да препознамо и осетимо своју „природну недовршеност“, да нисмо никада, нити ћемо бити, у сигурној зони „неодступне непогрешивости“ са чије тачке бисмо са висине посматрали друге. Свест о нашој погрешивости треба да сломи само једно огледало а то је комплекс мегаломаније, самољубља, чак и онда када нам се чини да смо пошли за Христом или да је благодат тобоже наше „приватно власништво“. А то су једине крхотине у чијим одразима не треба тражити сопствену рефлексију. Ако тога постанемо свесни, Духу Светоме неће бити тешко да наш лик поново у целину састави и да се у њему поново огледа.
Мир душе је као сан новорођенчета. Осетљив. Спокој бића се мора чувати као спокој детета. Тражи негу, тражи пажњу и одрицање али је вредност неизрецива. Ако нешто не иде, ако је у теби хаос, ако шта додирнеш доживљава крах, не очајавај, смири се. Боље је да све изгуби хармонију и поредак неголи срце узнемиравати. Што си започео неће пропасти. Полако. Одложи свој немир ако себи желиш мир а после ћеш лако наставити са стварима и обавезама где си стао. Лако је бити неуротичан али ту нема изазова. Опустошиш себе зарад ничега. И после напетост и исцрпљеност воде коло а немир и даље остаје. Повуци се од својих инстиката када је најтеже. Дистанцирај од своје природе када је најнемирније. Па ако ни воља не помаже онда стани и моли се. Биће све у реду само ако ти желиш да будеш у реду. А где је жеља за корекцијом ни снага неће окаснити. Са друге стране ту су и мотиви. Ако је нечији живот угрожен наравно да ћеш жртвовати свој мир да помогнеш. Не може се ићи логиком смиреног и успореног тамо где ватра гори. Али тај немир је немир који у себи нема греха. Страст која има покриће.
Колико је љубав данас прецењена толико више је потцењена. Фокус људске пажње са стидом и подсмехом гледа на дела љубави а више се клања сваком другом безвредном смећу. Вредности су очигледно и даље поремећене ако смо дошли до стадијума да пред стварима врлинским, светим и узорним одвраћамо главу а у стварима нехуманим, бестидним и злим узрастамо готово до савршенства поносне глупости. А да имамо грам памети, лако бисмо са покајањем рециклирали оно што смо бацили на депонију првим искоришћавањем. За почетак макар себе да бисмо нашли касније другог и бољег човека…
Поредак се не мења: чиме се заокупљаш умом и срцем, такве консеквенце сносиш и осећаш. Ако сагледаваш лепоту – лепоту доживљаваш, а ако пак сагледаваш ругобу – ругобу доживљаваш. Какав садржај у себе поставиш такво искуство добијаш. Не може другачије. То је чињеница. Ту се јасно види разлика између Бога и греха када се укрсте у личности човека шта човеку више прија и погодује. Од наше слободе зависи да ли ћемо на себе накалемити оно што нам импонује на здравље и радост или на болест и жалост. Свети Дух даје мир а ниска страст, будући безблагодатна, сваку агресију и празнину која нема манира и милости…
Зашто нас је Бог изабрао да баш овако изгледамо са својим чулима? Да живимо све ове страсне и страшне али и лепе и дивне драме под небом? Са њим и без њега?
Зашто је изабрао баш да Га једемо како би имали вечни живот? Јести. Чула. Укус. Тело. Откуд глад? Зашто увек тај нагон побеђује више од сваке страсти? Духовна глад. Телесна глад. Глад. Зуби. Крв. Месо. Храна. Варење. Пробава. Некад ми се чини у светлу све ове лаж-елегантности и сервилне декорације око аранжирања хране и престижне дегустације да зјапи понор нечег вишег. А опет увек нешто примитивно и канибалистички маркира духовну глад. Једемо животиње које нас воле. Једемо људе када тражимо свој интерес. Једемо нагоне на рачун љубави када њу разапињемо да би само телесног човека нахранили. Једемо Бога. Има ли чудније теологије од овога? Дете пије мајчино млеко док не ојача. Зарива своју вилицу у њене груди док још нема зубе. Једе мајку а да мајка остаје цела. Христос даје да Га једемо а да ништа не губи од Свог Бића. Заривамо своје тело у Његово а да се Он не оштећује. Примамо Небеску Трансфузију у свој крвоток. Храни нас. Истовремено је млеко али и јака храна. Владика Атанасије Јевтић каже да што су пчеле на саћу то смо ми на Христу и да ћемо се у есхатону заједно са Анђелима хранити Њиме. Како то уопште замислити?
Блуд је исто прождрљивост. Апетит који никад не вене чак и када тело занемоћа. Колико је само људи, мушких и женских чак до 80 год и даље склоно настраним мислима и перверзним коментарима иако их тело више не слуша? Остаје нека глад. Али таква глад не води нигде. Не носи смисао. Како осуђивати младе људе за поганости када ни седа глава није мудра да их уразуми? И како су млади људи увек гладни. Гладни пажње, гладни славе, гладни новца, гладни блуда, … негде се мора стати са толиким апетитом. Негде човек сам себи мора поставити ограничења ако мисли духовно здрав да буде и да бар нешто боголико преживи од њега у Вечности.
Бог је гладан љубави човека. Човек је гладан љубави Бога. Црква је гладна човека. Човек не зна да може да утоли своју глад само у Цркви.
Па опет, да ли су старозаветни и новозаветни Бог исти Бог? Некад се приносило тело и крв животиња за одвраћање гнева Божијег и због очишћујућег помирења са човечанством. Христос Себе приноси као Вечну Жртву којом се изнова хранимо а да Бог не жели више свађање са човечанством и да свако нађе себи спасење.
А опет, у сваком нарцису вири неки мали психопата ако га не пусти превише на слободу. И једно је сигурно, кога оваква богомољка искористи, појешће га сразмерно оноликој глади колико је велики егоцентризам у њему или њој а последице таквог убијања другог назваће светим поштовањем док још траје залогај у устима.
Блажен је човек којег његова сопствена похлепа није појела…
Бога упознајемо кроз Његово Свето Писмо и кроз Његову Литургијску благодат. Више од тога није потребно. У Светом Писму видимо како Он звучи и о чему размишља а кроз Литургијску благодат опитујемо сједињење са оним о чему Он говори – са Њим Самим. Зар се Његова Личност и нарав може боље од тога спознати? Да ли има већег богопознања од тога него имати Бога у свом крвотоку? Без свете Тајне Причешћа немогуће је доћи до богопознања и сједињења са Богом.
А зашто је Његова Реч важна? Јер у тим светим речима не видимо неко бежање у очување традиције или сујеверну оданост ради избегавања казне већ универзалну а опет сваки прочитани пут неку другу многодимензионалну поруку која се може односити на неки наш проблем за сваки век и нараштај. И нека сецирања и нема одвајања, него колико је важна Библија толико је важна и Литургија. Од причешћа речима до причешћа Телом и Крвљу Христовом јер на оба места Исти Дух дише а Тројично гостопримство унутар човека се само искреном боготражитељу дарује.
Добро срце има за сваког човека неки дар. Проблем је што тај дар често није препознат. Неприметан. Некада су и људски параметри незахвални. Јер када подамо другима све шта имамо, љуте се што сами нису узели неки дар и што га напрасно нема за њих. А били су позвани. Понуђени. Удостојени добре воље. Али су били равнодушни. Прошла прилика. Слично се и Бог осећа јер Његов позив је истог набоја. Он стоји на раскрсници живота свих и нуди Себе свакоме. Али не жели свако да се одазове на Његов глас. Не допада се свакоме Његов понуђени дар. Али као и човек, Бог иде даље. Као странац чека некога кога ће, када га примети, да усрећи, али можда не ни толико даром колико радошћу самог сусрета…
Уподобљавање 