Archive for децембар, 2017


Стајање

Они који се плаше живота
плаше се грешака!
Лакше им је да се не мичу
Јер је тако греха у њима мање.
Али свом паду не дају грамажу
Када бирајући дистанцу
Дају себи право да мере
Какав је онај који се креће,
И колико је тежак у гресима
Као каква душа у обремењеним џаковима
Исукан, поцепан битисањем
По свим траговима
Посутих за пређеним путевима.
Док онај којег куде
барем има живот којим ће да греши
Спрам оних
Који безгрешни мртви стоје
Са стране света
Не припадајући никоме
Осим свом лицемерном угођају.
Јер је дистанца од живота
Све што имају
А дистанца од другог дозвољена
Само докле могу осуђивање
Као удицу и мамац
Над њим да добаце.
Толико су храбри непокретни!
Толико светитељски живе!…

Advertisements

Замишљам
Како пишем стихове на твојим леђима
Док лежиш полугола на стомаку,
Умачем оловку у твој сируп који се кува
У мом месу
И пажљиво бридим по твом телу
Пазећи да где не повредим твоје облине
Као најсветије сасуде
Поверене свештенику.
Још пишем, не журим
Течем полако
Просећи пољубац на крају сваког стиха
Прво стидљиво
Потом са твојим благословом
Да се спуштам даље,
Чинећи да где год прођем језиком
Угравирам најлепшу тетоважу поезије
Да бих оставио макар један траг
Пре него што ми твоје сећање
Избрише мастило…

Романтик

Штета…
Штета што су филмске среће лажне!
Могао бих тако романтично
Живети вековима,
Радовати се срећи и пожртвовању
Оних који никада нису ни постојали.
Могао бих трчати по градовима
пољубцима и страстима
Као најмлађи љубавници
Занесен свим корозијама
Проблемима нестварним,
Само да бих дочекао онај трепет
Када се сузе и осмех сусрећу
У истом кадру
На истом месту срца фатално.
Чујеш ли искон подвојеног?
За истовремено говорим!
Да ми неко усвоји присуство
Тамо где се сви до смрти
Неуморно воле
Неким метафизичким пољубцем.
Ни више, ни мање
Само незалазним спојем врелина
Из којих када медовина кипти
Реч се не чује, нити је потребна!
Али ко зна, можда и сам једном
Расечем биоскопско платно,
Па крочим на сцену где глуме нема,
И ако не игноришем стварност
Реалне проблеме
Можда заволим више од једне душе
Цео свет
Једном заувек и трајно.
То би била прича са срећним крајем
А да се крај нема где зауставити
Осим у романси есхатологије…

Породица је највећа химна овога света
Тајна присности која злу одолева.
Трагично је шта поредак усред њега од ње учини,
И још трагичније када се занемаре све оне трпезе одрастања
У првом проходу, првом причању
Када твој лик радује родитеља,
А ти себи дозволиш да потцениш лик детета, јер ти је био лош дан
И јер је тако лош наредних 50 година.
Када те напусти одрастао човек
Чије детињство ниси ни живео
Нити приметио да су нечије руке и ноге
Ојачале,
и без твог регистра свести –
Осолиле блатиште за нове походе.
Тужно је када било који члан породице
заборави до крви члана поред себе,
А једном сте сви били једно тело,
Један пулс!
Били сте деца, побогу!
Играли се нежностима које је можда неко више а неко мање жртвовао свету
А неко хировима.
И живот иде даље
Некоме ни смрт није довољна да неком нешто опрости,
А генерације се смењују
Наследници отуђују,
Односи одавно не штопују постојање,
Јер није опстала ниједна казаљка
Која би опоменула другачије.
Остаје да цвили нека носталгија
Бар код човечних,
Да је можда могло бити другачије
Да није ипак смак света
Што је свако кренуо својим путем.
Али ето, заболи некад неки лист
Што га је неки ветар ишчупао из дрвета
Без питања, сасвим брутално
И однео далеко, далеко
Где ће постати ново дрво које цвета.
И надам се да ће бити бар толико паметно
Да поштује лишће које му се дало
Да удише кисеоник баш са његовог дрвета…

Ако неки глумац заслужује мало више простора онда је то дефинитивно Gary Oldman. Тешко да има филма у којем он не показује свој максимум и аутентичну трансформацију. Једино што му се може донекле замерити је чињеница да је углавном добијао улоге, попут још веће легенде Christopher Walken-а, да углавном крчи своју каријеру кроз путоказе негативних протагониста. Све се то да занамарити пред величином талента. Због сужености простора мораћу да се опет лимитирам само на један до два филма, уз велики пропуст да превидим многе веће роле у другим жанровима. Довољно је само подсетити се филма „Професионалац“ (franc. Léon)  где чика Гери игра прљавог полицајца. Филм који одузима дах и не даје осипање пажње. Чика Кристофер је одиграо сјајну улогу у филму са Шон Пеном у филму At Close Range где се сукоб између оца и сина ставља у први кадар, односно, где се игром парадокса занемарује пред величином криминала.

Филм који дефинитивно заслужује пажњу је „Блискост“ (engl. Closer) са одличном глумачком екипом: Џулија Робертс, Џуд Ло, Натали Портман, Клајв Овен. Филм је окарактерисан као драма, али због патолошких односа међу онима који се воле, комотно се уможе уврстити у мучну психодраму. Мишљења сам да свако треба да одгледа овај филм, јер поремећај односа и дијалога, као последица одсуства љубави, нарочито љубави Божије која је милионима светлосних година удаљена од позиције данашњих љубавника, је оно суштинско што карактерише садржај филма. Ако ништа више, можда гледањем оваквог филма може доћи до засићења и гадости да се превише од другог нешто тражи и очекује.

Robert De Niro је човек којег попут Alfredo Džejms „Al” Pačinа не треба пуно представљати. Обојица су стоички градили такве каријере да сада када их је време прегазило могу да сниме било који филм а да ће због старе славе свако да их погледа. Де Нира углавном препознају по филму „Таксиста“, али по мом мишљењу његове много боље улоге од тог филма и „Кума“ се налазе у филмовима попут „Рт страха“ (engl. Cape Fear) који је радио са Скорсезеом. Па онда „Разјарени бик“ за чију улогу се намерно угојио скоро 20 кг. За оне наивне, Ал Паћино је задобио култни статус по филму „Лице са ожиљком“ (Scarface). Чак ни у филму „Кум“ није толико у првом кадру његов таленат, колико добар сценарио. Де Ниро има одлично улажење не само у психолошке профиле већ и у физичке гестикулације, док код Ал Паћина она често измиче (у сваком филму се може приметити Паћинов избечени поглед, али то свакако не умањује његов таленат). Филмови попут „Карлитов Пут“ и „Ђавољи адвокат“ много боље показују Паћинов таленат. Оба филма су довољно комерцијално обојени да не треба уложити неки већи напор.

Филм „Мајка“ са глумцима Џенифер Лоренс и Хавијер Бардемом је филм који ме је након толико година дословно разнео. „Лоренс је метафора за Мајку природу, а Бардем за Бога. Њихов дом је Земља који је представљен као микро-космос у који долазе људи и чине ужасне ствари Мајци природи. Лоренс не разуме зашто им он (Бардем – Бог) опрашта кад је она физички и психички повређена од стране незнанаца у њиховом дому“, овим речима је описао „Mother!“ критичар Крис Стакман. Заправо, постоје много више критика, од којих ми Крисова понајмање делује у првом кадру али заиста нуди аутентичну метафору. Искрено, после тог филма дуго ми није било добро. Као и код других и ја сам имао асоцијацију са „Розмарином бебом“ Поланског само у много бруталнијем светлу. Моје прве асоцијације су ишле у два смера: 1) да имамо типичну сатанистичку причу са линчовском „лост хајвеј“ ауром : 2) да је главни фокус свих људи, не само лоших већ и добрих и креативних, себичност и славољубље свих нас који када искористимо инспирацију више на њу не обраћамо пажњу. Дуализам и право на доживљај код свакога остаје. Хавијер Бардем (Јavier Ángel Encinas Bardem) је неко ко ми спада дефинитивно у први ред омиљених глумаца. У сваком филму се види његов максимум. Ко није гледао „Љубав у Барселони“ или „Нема земље за старце“, под хитно на домаћи задатак.

„Шиндлерова листа“ са Лијам Нисоном у главној улози спада у филм ратних перипетија где главни лик долази на идеју, баш као у неком јеванђељском преокрету, да одели сво своје имање да би спасио најмањег Јевреја. Одличан филм, одлични покрети камером, кадрови, морбидне идеје на који начин су нацисти хватали Јевреје, порука филма… Све је на свом месту…

„Natural Born Killers“ у режији Оливер Стоуна такође спада жанровски у ред филмова који узнемирују пажњу гледаоца. Већ сам наслов побуђује довољно психолошких питања пред позамашном крволичним сценама и дијалошким конфузијама.

Robert John Downey Jr такође спада у ред мојих субјективно омиљених глумаца. Његова харизматичност и шармантност просто плени да се било који филм са њим у улози одгледа без стреса. Многи му замерају буран приватан живот, али очигледно велике таленте не можемо увек посматрати у немом монашком кључу смирења. Нажалост, није имао пуно улога које би га могле бацити у орбиту, али довољно је одгледати „Kiss Kiss Bang Bang“ и “ Chaplin“ па да човек види величину његових трансформација. Рецимо у сјајној комедији „Tropic Thunder“, под режијом специфичног Ben Stillerа, не знајући да он уоште глуми, све до краја филма нисам могао открити његов идентитет. То довољно сведочи о његовом таленту.

Шпански филм „Невидљиви сведок“ (Contratiempo), који тематски помало подсећа на филм „Долази инспектор“ али је због јачине поруке другог филма неупоредив, спада у жанр мистериозних трилера са разним перипетијама и преокретима. Критике за овај филм су строге, али мудар човек неће читати критике док сам не одгледа филм и не да сопствену процену. Јер ко не очекује много, имаће због чега одвојити своје време за мало детективског али мрачног адреналина.

За љубитеље научне фантастике, моја препорука је обавезно лимитирана у два сјајна филма: Interstellar  и Arrival. Критике су подвојене. Да не бих умањио доживљај гледаоца, нећу рећи ништа, нити као сви препричавати радњу филма јер се тако најмање 50% ако не и свих 100% губи. Ако ништа више, филмови нуде одређена питања. Не мора се нужно главни центар приче вртети око неких ванземаљаца, него може понудити перципирање на другом нивоу. Први отвара сјајну научну подлогу, а други телепатску и пророчку димензију. Ипак, ко није гледао „Сферу“ са Dustin Hoffman, Sharon Stone, и Samuel L. Jacksonом обавезно на домаћи задатак (иста препорука је за стари филм „Амбис“ са Ед Харисом). Уопште у фокусу „Сфере“ нису специјални ефекти, него добра прича. Искрено, помало ме је подсетило на неки вид могуће интервенције Божије када би целом човечанству понудио оно што свет заиста хоће. Проблем је што ако се човек не би променио изнутра да би тај сам дар постао оспољена манифестација који уништава свет. Стварао би се живот који демантује сам живот.

Jack Nicholsonа сам поменуо у претходном тексту, али само на кратко. Огрешио сам се што нисам поменуо његову шармантност да се прелије талентом у сваки лик који игра. Поред филма The Departed можемо га видети и у романтичној комедији попут As Good as It Gets тако да га не морамо нужно  увек препознавати као негативца. Ипак, мало ко је обратио пажњу на филм „Завет“  (The Pledge) у режији Шон Пена. Наградно питање након филма гласи: да ли се човек може разболети од своје савести (што би било у супротности и са древним философским ставовима, библијским учењем али и савременом психологијом) или је нешто друго посреди? Занимљиво је приметити да неки психијатри данас заиста говоре о могућности да човек заврши у менталној установи од своје савесности. Дакле, питања се отварају, не затварају се.

За филм „Колиба“  (The Shack), који је настао према роману, нисам желео да читам критике. Мене је филм одушевио. Имамо сјајне метафоре и веома тешку животну причу на коју су сви осетљиви: како опростити убици свог детета? Коначно један филм где се Бог приказује као Света Тројица оличен у две жене и једног младића. Пратимо профил једног човека који је изгубио веру у Бога а Бог га позива у Колибу где му је убијена ћерка да одрже састанак. Све остало су сјајна философска и безазлена упуштања у поглед како Бог види свет. Можда ће неко окарактерисати филм као „богословску ружичасту лимунаду“ али за мене лично питања која се постављају и провлаче кроз цео филм могу да имају потврду и утемељење у црквеном учењу. Као теолог, не бих имао проблем да браним догматску позицију овако фиктивно испричане тријадологије.

Roberto Beninji (ital. Roberto Benigni) у филму „Живот је леп“ (ital. La vita è bella) спада у филмове које свако треба да одгледа. Отац сину заточеништво у концентационом логору приказује као игру да син не би осетио агонију стварности у којој се налази. Наравно, посреди је фикција, али иза доброг филма стоји сјајна опомена сваком родитељу и човеку колико љубав једног човека може да смањи страдање другог човека. То је у радикалној супротности са менталитетом којим данас иначе живимо када смо свесни да негативни набој једнога лако прелази на мрачно исијавање другога. На крсту видимо да Христос уопште не мисли на своју агонију, него се обраћа Јовану Богослову и Дјеви Марији гледајући да њих збрине. „Живот је леп“ приказује сличну паралелу.

Завршио бих са два филма које не бих никако препоручио. Један је „Абецеда смрти“ (The ABCs of Death) који без обзира на превише либералну и богату антологијску причу у продукцији, како неки кажу, петнаест земаља, не видимо никакав искорак ка већем смислу. Све постаје морбидност ради себе саме. Хорор ради хорора без неке смислене поуке. Слично је и са црном комедијом „Филм 43“ (Movie 43) која је без обзира на одличну глумачку екипу: Uma Thurman, Kate Winslet, Richard Gere, итд., довела до глорификације бесмисла као таквог. Човек не може а да не постави питање себи, шта је требало неком добром глумцу да сними такву количину глупости на једном сабраном месту. Јер се не чини да је новац главни мото, колико се стиче утисак да се такви таленти гурају у филмове где свесно понижавају себе. Чак и да је мотив да се својом улогом дође до позиције изругивања постојећим вредностима, које су заправо безвредне, уношење у глорификацију бесмисла не може бити пут да се неко наведе на поучно преиспитивање. Ако већ болујемо од синдорма америчке комедије, онда је тренутно много боље везати се за Рајан Ренолдса (енгл. Ryan Reynolds) којег смо имали прилике гледати у много бољој комедији Deadpool. Јер, ако се већ вештачки прави пародија на постојећу или непостојећу стварност, онда је боље да то буде са стилом.

 

 

 

Гласина

Мени је заиста жао
Што неки од вас живе за моје очајање,
Што ваше друговање са мном
Негује болне апетите.
Не, заиста ми је жао!
Жао што неки од вас навијају да ме виде
Сломљеног и мизерног
Без удова душе
Како се ваљам у блату.
Жао ми је што сам вас разочарао!
Нисам бестидан.
Знам распоне својих грехова на сваком углу свемира уздуж и попреко.
Само вас не разумем?
До јуче сте причали са мном,
Неговали осмехе,
Поклањали искуства бесплатно,
А сада бирате тако јефтино дистанцу,
Слушајући гласине не јер су истините
Него да би својој правди дигли цену
Да сте бољи и да више вредите.
Ни то није страшно!
Само ме поштедите гласног размишљања
Када вам је најтеже,
Док се молите за глупости
Као да сам дужан слушати
Ваше несигурно смејање
иза којег сте дупло више од мене несрећни.
Јер нисте стабилни зато што сте јаки
Него јер вас други дресирају страховима
На сваком крајеуглу костију
Док мени продајете лојаност, пријатеља и поштење.
Али хајде, ни то није тако битно!
Само је занимљиво видети
Како једна непроверена гласина
Није уопште вас дотакла него мене,
А разбежали сте се са гађењем
као да је вас ударила
Глумећи свету врлину кроз своје
Ограђивање и неутралност…

Мали човек

Једном ће процурети све немани
Које си држао под рукавом,
И када све што стоји добије очи –
Како ћеш се одбранити
Од таквог сведочења?
Узвишено би било да си достигао такве висине
Са чијих подножја трпиш силовање
Узимајући грех против своје воље,
Али ти ниси такав
Ти се радујеш свакој бљутавости.
То те раздваја.
Било би добро да увек носиш свој стид
Не само када прецрташ грешку
Када се оспољиш до безначајности.
Узалуд екстаза!
Јер један миш не држи цео свемир…

Дуго се либим да покренем једну овакву тематику. Старог је датума у мени. Реално, ништа ново. Али, са обзиром да након две деценије неког скромног боготражитељског искуства примећујем да се свест људи ту не помера много, одлучио сам се да прозборим коју реч. Онако људски, без неких академских илустрација и козметичког дотеривања у искључиво теолошком кључу. Једино у чему се колебам јесте мотив. Да ли сам негде резигниран постављеном проблематиком или ме нешто друго жуља у целој причи?…

Колико сам до сада могао да приметим у православним хришћанским круговима, не постоји нека општа дефиниција узрастања, уподобљавања на колективном нивоу (осим литургијског апела), будући да ниједан човек нема исту меру труда, талента, итд. Почетници када једном препознају добро тесто Царства, оличеног у лицу Исуса Христа али и Свете Тројице, заиста модификују свој живот радикално према мери колико њихов одјек на љубав Божију у том моменту може одговорити. Као и код сваког почетника грешке у корацима морају да постоје и ту нема ништа фатално осим у доживљају једног субјекта. Не и за Бога који као добар родитељ даје снагу да новорођенче у вери добро хода док не ојача. Зато ниједан пад, грех, није фаталан. Проблем су ипак, са једне стране, такозвани вечно-инфантилни умови који никако да изађу из своје неофитске позиције у сусрет другом, него се још увек баве неким тричаријама мислећи да је услед зоне аскетског, канонског, или већ каквог, адреналина – сва пуноћа благодати просута. Са друге стране, ту су, волим да их назовем „стажисти у вери“, свештенички и теолошки кругови, који мисле да им никаква више провера и надоградња не треба. Да су се „испунила сва Писма“ на њиховој мантији или академском богословљу. Ту су негде и међукругови, људи који још увек некако неутрално узрастају али и осцилирају, који трпе велике сломове бића, као и они други који показују неусиљену и безазлену постојаност не тражећи ни од Бога, ни од људи превише. Прва два кружоока имају ту тенденцију да некако поистовете своје исуство у Христу толико универзалним (као што оно заиста и јесте), али да занемаре да ништа од тога није толико битно да би смели да прогласе Бога стриктно својим власништвом. Ту већ улазимо у постављени проблем. Јер, мало ко се од прозваних пита да ли сме тако да заснује своју егзистенцију и да оде још даље наметајући на све оне који тек пристижу, или не пристижу уопште на улазна врата Цркве, како нешто треба да раде, како смеју да се изразе, шта смеју да читају, или напишу, или проживе у нечему што није директна последица додира, искуства, и фамозног „благослова“ Цркве.

Што се мене тиче могу и исламске мистичаре и кинеске пословице да читам ако ћу и ту да нађем хришћанског Бога. Проблем са неким теолозима и неким свештеницима је што у име своје службе и догматике дају себи за право да искуство Бога задрже само за себе. Колико би се тек тако уметничких дела осакатило да је неко ограничавао Бога само на Цркву или пажњу у изразима? А нешто не видех да је неко нормалан догматском диоптријом читао Достојевског или Селимовића па је опет налазио у њиховим делима, као и делима других, истину која се поклапала са истинама вере?! Није све јерес ако неко на други начин тражи или жели да изрази искуство у Богу. Какво год да је. Што се мене тиче, хришћанска терминологија је данас осиромашила. Ми још увек користимо изразе који немају додирних тачака са данашњим светом. Реч се мора осавременити, а мудар неће тиме модификовати главну суштину. Разлози за бригу неких, којима смета нетипичан богословски израз, који истини за вољу неког може да асоцира на будистичку философију, нису толико због очувања истине колико због ксенофобичности. Како ће Црква изаћи у свет ако није спремна да искаже своје истине на начин који је доступан и разумљив свету? На часовима верске наставе користим и технолошке изразе, јер су млади данас зависници од својих технолошких апарата, па њихове зависности користим да бих компарацијом у свету неживих ствари дочарао Живог Бога. Ако сам утврђен искуством Цркве, што се мене тиче читаћу и апокрифе и јеретичке списе, ако ће то да ме игром парадокса надахне да се песмом или фотографијом искажем како ме љубав Божија усред мојих девијација учи.

Да поентирам: придеви, именице, итд., као и коришћење класичног богословског вокабулара, се не морају нужно узимати као критеријум аутентичне спознаје или описивања Бога и Божијих атрибута. Неће се неко приближити више Цркви ако користимо терминологију старих векова у којима су живели свети оци. Антропоморфизам је очигледно неминован како год човек да постави ствар – добра воља ту није гаранција отклона овог проблема. Ако ћу неком либералном пословицом задобити једног јапанца, сујеверног, већ каквог (да се не играмо именица, придева и других именовања), онај ко клизећи упада у моју путању под паролом очувања вере или неке јалове одбране Божије репутације, може само да ми наштети труд. Поштовао бих да је критика неких усмерена усред мотивације да ближњи не застрани, али мало је сумњиво када теолог то ради теологу који деле Истог Бога. Ако ћемо баш толико да цепидлачимо одмеравањем нечије терминологије, онда будимо спремни пре своје критике или кротизерства на парадокс апофатичке теологије да Бог радикално Другачији од нас – не трпи ниједно именовање. Па ипак, остављено нам је довољно слободе не да будемо робови превазиђених кованица, него да уз лично стваралаштво допринесемо да на пољу своје вере употребимо нове речи којима би дочарали макар мало своје искуство у Богу. Главно је да који год пут изаберемо, немамо право да повредимо или врбујемо другог, а још мање право да своје искуство у Богу прогласимо општеобавезним за све само зато што смо умислили да Бога имамо само за себе, те да Га не желимо делити са онима којима је највише потребан зато што сматрамо да то није у складу са неким древним појмовним исказима док се Сам Древни маргинализује.

 

(први покушај да напишем песму у женском роду, радња је двосмерна, прва на релацији мушко-женског света, а друга на тематици „разговор са огледалом“ како сам првобитно хтео да се зове песма)

Не плаши ме се!
Само желим да шапућем по твојим леђима,
Да протнем своје прсте испод твог срца
И испијем сва твоја недра.
Није моје сажаљење
Ако желим да се у тебе заријем.
Ти си нешто најлепше
Што сам видела у свим вековима,
И право је чудо да си остао чист
Након толико прогнаних.
Мислила сам да си само месо
Упаковано у најнежнију фолију,
Али реч те одаје
Показујеш ведрину,
Неку тиху зону несуморних предака.
Да, у то сам се заљубила!
Одмах, без пардона!
Одмах се оптеретила,
Желећи да наседнем.
Помислих да си послат од сатане
Да ме мучиш фарсом младости
Коју смо обоје потрошили,
Али ти си гладан речи
Умилног проговора
Трагалац сродних странаца
Које мимоилазиш доживотно.
Волиш јер не волиш другачије!
Чудиш се као дете!
И дајеш се цео, потпуно
Месо о месо, кост о кост
Јер срцу није само срце довољно.
Могу оргазам доживети
Само од прилива твоје сенке!
Хвала ти за сусрет!
Хвала ти за сједињење!
Нагни свој врат да ти шапнем дивљи мед
Да ти прелијем плаво грожђе преко усана:
Јер желим да те толико имам
Да те никад немам довољно!
Не разумеш?
Волим те…а не бих смела никако…
Зашто?
Зато што и ти мене тако видиш…

Стварање

Диван је Господ онима који га љубе
Јер у његовим судовима не налазе суда,
Све је непрестано стварање
Жубор најчистије воде која не престаје да тече.
Не знам како нам свима промиче
Његово ткање златом,
Не знам и када сазнамо како нам истиче
Најслађа снага његове енергије?
Од постања света ништа се не мења
Зло човека и даље напредује,
Исте страсти, иста спотицања
Исти пориви, иста настројења.
Питаш се зашто Бог не уништи свет?
Да ли би ти побио своју децу
Премда знаш да нису рођена зла
Иако су касније зло изабрала?
Да ли би побио?
У томе је сва теологија милости!
Јер мада знаш да другог нема док у злу борави,
Ти га и даље гледаш очима каквом добротом је на свет рођен.
Уосталом, скини копрену са очију
Зађи на крајеве свих унутрашњих сокака,
Па ћеш и сам видети своју правду
Да је подвојена,
Да ниси сасвим ни на крају свих себе
Очишћен једном трајно.
Многи векови пре тебе су схватили
Да човек никада нема једно лице
И да није увек све за шта се представља.
Неки су хтели решити проблем изучавањем света и човека,
Али до данас мало се тога променило.
И која порука остаје до краја времена?
Ако хоћеш губити снагу и љубити
Очај и страх свакога дана –
Не мораш чинити ништа!
Довољно је саблажњивати се изложбом
Најгнуснијих зала других
И тако одмах губити сваки покрет Духовности,
Али ако заиста мислиш живети
Узети од живота целу чашу –
Наспи више захвалности у срце
Него што можеш попити
И слушај како твоја добра воља
Постаје промена која недостаје свету!
Само зато што волиш Бога као брата
Само зато што у његовом пријатељству
Имаш очи да у сваком злу
Нађеш доброг човека који се само –
Изгубио.
Мислиш да је то мало?
Веруј, тако настаје стварање света…