Archive for мај, 2012


Колико човек може да индивидуализује и психологизује своје лично-физичке напоре у егзистенцијално-аскетском кретању према Богу и у Богу? Можда нису мотиви увек дефектни (нпр. асоцијалност, ескапизам, ментални проблем, ниска моралност, итд.), можда могу бити и љубавни али без адекватних темеља (нпр. трезвеност, смиреност, самокритичност, догматски увид, итд.) – могу бити промашени. Опширније: Prepodobnost kao “shizofrenija”

Мучи максималистичко питање које се минимално провлачи у многим теолошким радовима али и делима код аскетских Отаца јер аутори очекују да читаоци буду потковани и отворени за смисао који им предају. Аутори не рачунају и не треба да сносе одговорност за асоцијације које читаоци  сами кроје својим индивидуализмом па их девијантно примењују на своје животе као да неко од њих тобоже изискује жртву која би превазишла и њихове напоре. Онда долази до култа побожности: ја сам  неко ко пости, даје милостињу, иде у Цркву, итд. дакле, ја сам неко битан – фарисејски сценарио.

Не знам да ли је наивно али до овог проблема практичног делања вере можда долази као неуспешан одговор човека према Богу – иако можда Бог од њега не захтева толики дар – у контексту благодатне озарености човека који вапије: „Ревност за Твој Дом изједе ме!“. Човек жели, психолошки гледано, да идеализује свој подвиг. Да га уздигне као принос Богу. Осећа да је добио неки дар али не зна како даље да поступи са њим, те ако је у питању екстреман ум прибегава чудним егзибицијама као што је нпр. избегавање људи да би сачувао своје таланте. Проблем настаје ако понестане оног смиреног Јеванђељског „слуге непотребне које су биле дужне тако чинити“. То ће имати окосницу са неким савременим теолозима који истичу превагу познања благодатног ништавила у своме бићу али оно не може имати додирних тачака са злом анонимношћу.

Или, друга могућност, од присуства изобилне благодати човек не може да остане миран, па жели другачије (напорније) да изрази своју љубав? Неко од теолога је рекао да чак ни св. Игњатије Богоносац није имао толику благодат колико је психолошки желео себе да жртвује за Бога. Не знам. Свакако, индивидуализам као појава је нешто што је остало некако „сакривено“ од самих боготражитеља и што је можда више имало штетности на читаоце неголи на аскете. Јер када неко греши не доводећи сумњу у свој грех, питање је да ли га уопште нешто и боли? Глуп човек не осећа своје незнање, бол осећа онај ко спознаје своје незнање.

Можда је и питање колико човек може уопште бити индивидуалан када већ има однос (заједницу) са Богом Тројицом? У супротном, онда се намеће одговор да за таквога Бог Тројични и нема постојање него је само неки имагинарни објекат у којем дотични рефлектује себе. Њега не занима Бог и однос са Богом већ индивидуализам сопства који се губи негде на периферији ума који од себе умишља неког другог Бога Којег искуство Јеванђеља и искуство Цркве не открива. Мало људи није поклекло пред аскетским опитима других који су године и цело биће посветили Богу, у смислу самообмане да је то и њихово искуство са којим су се поистоветили, а тек су их спознали у једном трену постојања и половичним бићем. Суштина ове аскетске проблематике је да аскетизам није циљ сам себи већ пут-помоћник ка одредишту-циљу Који је Сам Бог. Тог идола „самоаскетизма“ (самоупуцавања/аутогола) ни подвижници не препознају лако. Зато индивидуализацијом можемо именовати сваким покретом човека који себи приписује врлину а не благодати само зато што се трудио да испуни сваки закон. Опширније: Однос Закона и благодати 

Видети једну другачију перспективу која не форсира супериорно и тоталитарно подвижништво, као ни усиљено-моралну схизофренију, надасве, перспективу аскетизма која не искључује другог: О аскетизму

Advertisements

Љубав јесте дати слободу ближњем…

Али да ли ближњи увек зна шта је слобода? Да ли ми који се градимо слободнима знамо шта је слобода? Да ли наше педагошко усмерење на некога неће бити доживљено као атак на слободу? Нажалост, данас неки оно што јесте конструктивна и благоноклона критика изједначавају са охолим и безличним критизерством а то није добар став. Зато и има толико сујете и конфликта а ништа од тога не изграђује личност. Апостол каже: „Све ми је допуштено али ми све не користи“. Достојевски је конкретнији па каже да човек ни не зна шта треба да ради са својом слободом колико је пуно има. Владика Николај (Велимировић) каже да нисмо пријатељи онима којима све допуштамо по вољи. Дакле, танке су линије за поимање. А данас има и таквих квази-хришћана који намећу у православном свету све и свашта (типике, правила, обичаје, хипер-моралност, итд.) жртвујући на тај начин управо оно што је најслободније у хришћанству – сама слобода другог и другачијег.

Могу да имам љубав једнако према грешнику и праведнику (а ко је без греха и ко је увек све време праведан?) али да ли користи свима да  допустим све што раде? То онда није љубав. Зато љубав подразумева и критику али не из обести већ из љубави, налик родитељској љубави према деци. Коректан однос изискује и повратну критику – да и сам будем љубљен критиком другог а не безљубавним полтронисањем. Јесте, и Бог поштује нашу слободу, чак и када грешимо, али не зато што воли наш промашај већ јер се нада нашем покајању. У томе се огледа привид тријумфалности зла у свету јер свет не види ову другу перспективу. И наравно, љубав све прашта али да ли прашта себи онај који је своју слободу преокренуо у робовање тако што надмено покорава друге? И да ли треба баш свако зло праштати ако видимо да нема покајања или да други не увиђа свој проблем јер не идентификује своје зло као зло већ као добро.

Где су границе да некога коригујемо а да га не увредимо?

Где су границе да некога коригујемо а да на своју корекцију не заборавимо?

Где су границе?

За љубав не постоје границе, и без обзира на снисхођење туђим слабостима, она не флертује са промашајима, не кокетира са дрскошћу, не улагује се глупостима. Немилосрдна је у себедавању али није наивна за зло. Зато је њена критика великодушна. Где нема љубави, нема ни критике, него све остаје у границама нелагодне и напете тишине где други постаје терет пасивним трпљењем његовог/њеног греха. Има једна занимљива мисао из психо-трилера „The Girl with the Dragon Tattoo“ где убица каже жртви (парафразирам): Нисам морао да те на силу увучем у кућу, било је довољно да те понудим пићем. Могао си да одбијеш пиће. Инстиктивно си знао да нешто није у реду али свесно поступаш против себе и улазиш у дом убице. Јер људима већи страх наноси да не увреде неког одбијањем и неувиђајношћу неголи то што могу да настрадају. Слично и ми поступамо сваки пут када аминујемо неке промашаје код других само зато да им не бисмо рекли истину у лице а пре или касније нам се то прећуткивање обије о главу.

Размишљам о радости. О злоупотреби и излизaности њене појмовне садржајности. О одсуству бића које битује у самој конструкцији речи „радост“. Одбијам радост која је уобличена у еуфоричне маније. Која је сведена само на људски оптимизам и аутосугестивно позитивно расуђивање. Ругам се радости која долази од ендорфина, сератонина и адреналина. О безумној радости и злурадости да не говорим. Прихватам само радост која није од овога света али која јесте у овоме свету. Која је директна последица Божијег додира, прожимања и загрљаја. Истина, постоје здравоумне радости, профана радовања у којима учествујем, као и она непрофана попут несумњиве радости која, на пример, долази из постојања новорођенчета. Али сведочим да постоји друга радост, Духовна, нестворена, која када једном додирне биће, човек све познате радости до тада оставља и креће за њом. Која не зависи од страсти, расположења, пале природе. И без које је немогуће, барем мени, радовати се другоме човеку. Када не би било те Васкршње и Педесетничарске радости, која се манифестује у Телу Цркве, не бих живео Бога, нити бих марио за Јеванђеље као моделом кроз које бих требао да остварим бољег себе.
Ако смо радост свели на туђа или своја засмејавања, далеко смо од дара живота и Животодавца. Од радости која љуби и прашта. И још више, установљује нови начин постојања и предаје дар сопствене радости другом. Како је то далеко од бљутаве сентименталности и наивне патетичности, од аутосугестије палог радовања!!! Аутентичан хришћанин се жалости одбитком других да у његову радост уђу и увере се личним искуством у ипостасну радост коју исповеда. Исповедајући Радосног као Реалног а не као имагинарног. Зато када год заудара на песимизам, чамотињу, очајање, страховање и недијалогичност, нарочито код хришћана, треба се запитати да ли смо уопште ушли у радост Господа свога и да ли смо здравоумни или патолошки носиоци Духа Светога. Истина, само Дух одобровољава али ако човек и након примљеног дара светиње показује истрајност у негативностима, онда се Дух осећа као неко ко није добродошао иако се Његова радост суморношћу и утопијом људи не умањује. Јер, какав би то био Бог жалости или Бог Који зависи од нашег расположења чинећи Га непостојаним у Његовом блаженству и и изливајућем преливању Тројичне радости?! То не значи да не уме да саосећа и помаже већ да наша боловања не чине Божији Идентитет.
Не говорим о слепој радости, о безличној и бесмисленој радости какве, исцерене и изрежиране гримасе, затичемо усиљено код неких застрањених хришћана. Таква радост вуче на жалост. Заудара на обману, фарсу, сентимент и незнање. Ко зна, можда такав и и има Духа али по коју цену? Мучењем других или чак Самог Бога? Некако не верујем у такву радост колико год она била очигледна. Она игнорише историју, свет, смрт, бол, надасве ближње са свим њиховим понекад и преувеличаним страдањима. Зар је то ескапизам у име Бога?! Проналазак блага само за себе?! Ако неки беже од света због такве врсте радовања, онда имамо на делу својеврсну утопију и меланхолизам. Говорим о радости која је могућа и која је дарована баш у овом палом свету и са баш свим могућим невољама – без дистанце од страдања, без подигнутог гарда пред другима, али и без поистовећивања Царства Небеског са доменом агоније. Нажалост, уместо нарадост, још дуго ће хришћани имати да уче шта значи по онтологију укидање простор-времена, (а тиме и Цркве која има своје место и сврху у истом) уместо што њиховим прескоком умишљају да су достигли коначност обожења и још трагичније – да су достигли коначност есхатолошке радости. Јер Радост је увек нови Догађај који се богослужбено изнова Догађа. И никад за јединку, већ за Сабор светих тј. оних који су се по слободи одазвали на ехо Божијег Логоса. Свака радост коју човек чува само за себе, индивидуализује саму радост, компромитује је, и своди на инстикт хијене – а то само показује да ту ни нема пуно искреног радовања, барем не оног који би попут Цркве могао имати постојаног града.

Грех унакажава личност човечију али никада тако да може поништити у потпуности саму личност јер је створена по образу Божијем и јер је човек увек слободан да се васпостави и преобрази – нико га у томе не спутава осим његова лична слобода воља.

Исповест… Сама Литургија је покајничког карактера. Прича о блудном сину има Литургијски контекст јер се враћамо у Божије наручије које је Црква. То не значи да не важи преиспитивање савести и одлазак код свештеника али није мерило јер Сам Бог ако зна потребе наше зна и слабости наше. Дакле, Собом (евхаристијом) „спира“ (очишћава) наше промашаје који су временом можда постали саставни делови личности, градећи идентитет на нечему што нема вечно постојање, односно, што није Бог као епицентар личне егзистенције. Зато за приче о слојевима грешности који обавијају душу нема места јер сваки додир Духа чисти човека ако се искрено каје. Можда звучи провокативно, али некад ми се чини да чисти и онога ко планира зло, да би га одвратио од зла Сопственим оплемењивањем. Али није увек ехо слободе човека подесан за ту фреквенцију.

Са моралне тачке гледишта један човек може имати већа добра дела од другог, али са онтолошке (литургијске) тачке гледишта обојица се освећују са једног Извора и нема разлике међу њима. Зато у Јеванђељу видимо да Бог свима даје исту плату (Духа Светога), и ономе ко је почео да ради рано изјутра први и ономе ко је дошао предвече последњи.

Шмеман грехом назива издајство Цркве, онтологију новог постојања у благодати. Дакле, не треба падати у очајање са сваким новим грехом (намерним, случајним или оним који настаје под утиском биолошке слабости) јер благодат није дата да бисмо се „осилили“ за зла дела већ за добра.

Данас, под утиском догматике која реално говори да човека не спасава етика већ благодат, (јер и атеиста може бити добар а то га не чини светим) неки погрешно интерпретирају истичући само спасење благодаћу без дела па заборављају на синергију етике и благодати. Милостиви Самарјанин је добио похвалу од Богочовека иако није имао благодат.

Бога не можеш оскрнавити својим гресима, можеш се само очистити. Види пример крвоточиве жене у Јеванђељу, Бог похваљује њен искорак без обзира што је по закону била нечиста. Забрањивати себи очишћење, сумњам да долази од неке моралности и љубави… али наравно, истичем и да свако треба испитивати своју савест. Један свети отац је рекао да некада (не увек и не често) треба из смирења забранити себи учешће у Литургији, али не из хира или лењости, него да би човек дошао у спознају чега се лишава и тако још више се ужелео сједињења са Богом…

У ово време разноразних „боготражитеља“ тешко је не изгубити компас осим ако је човек заиста утврђен Духом Истине. Ниједан секташ не креће од тога да је секташ и да је у криву. Већина креће од свог ума а ретко ко од Ума Божијег па тиме и Цркве. Мало ко полази од своје заблуде него механички жели умишљеном безгрешношћу да оперише по туђим животима жељан најбестидније интиме за своја оговарања. Изгледа да у православној Цркви постоји „струја“, боље рећи групација људи, која ужива да рефлектује своју мрачну страну параноидности на саму Цркву и њен Тајинствени живот по благодати. Отуда има толико препирача који, како рече апостол, не знају ни шта причају а мисле да по Духу Светом говоре. Ко зна, можда је и то хула на Духа Светога која се неће опростити, како рече Син Божији. Испада да је већи непријатељ „изнутра“ од онога који је изван Цркве „споља“. Не подрива ли се тако јединство Цркве? Међутим, бојим се, као што Господ Својим речима није могао да сатвори чуда у неким градовима због њихове тврдоглавости, тако ни овде неће доћи до коренитог преображаја оних који тако бестидно роваре по светињи изговором очувања православне вере. Одакле почети? Ограничио бих се само на православном миљеу.

И ја сам имао искуство небројено пута са разним људима који од догмата вере очекују да чују оно што су пожелели да чују. Дакле, унапред су се припремили са својим ставом без жеље да чују мишљење (или макар сугестију) да није све „црно-бело“. Људи су мало спремни на парадоксалност оног „или-или“. Љубав не значи чешкање по ушима. Треба мало такве продрмати. Сад, ако такви то интерпретирају као атак на своју личност, или још горе, на идентитет Цркве – бојим се да је то њихов проблем. Па није свако мишљење атак на другог, но све зависи и како се износи неко мишљење макар оно било христоцентрично (нпр. агресивни наступ мало коме импонује). А то да се лична фрустрација приписује некој имагинарној угрожености Цркве, може доћи само од неке психозе чије порекло кроз неколико стотина сумњи треба прочешљати.

Давно  сам имао случај, сада већ „бившег“ пријатеља који је имао неки проблем у односу ка мени. Он се декларисао одувек као хришћанин (намерно истичући свој „духовни стаж“ како је већи од мог). Таква декларативност није обухватала учешће у Црквеној стварности него у неким националним, супер-моралним, идеолошким и чак патетично-витешким идеалима (са увек параноидним ставом да свет од нас а не од Бога зависи). Међутим, у чему је проблем? У томе што он није желео да настави своје усавршавање у вери, да нешто даље прочита, научи, пита, итд. него је све одговоре нашао у себи. Помало трагично. Зато, сваки пут када бисмо започели дијалог, макар и необавезан (нпр., о политици, поезији, музици, итд.) он би у свему тражио неку „подвалу“, неки „демонски принцип“, неку „заверу“ против себе или Цркве. Дошло је до тога да је почео вређати а да је своје вређање приписивао вољи Божијој, и то чак позивајући се на Библијски контекст да „Тражим ласкавце да ми чешу уши„, не видећи разлику између дијалога и свађе, или разлику између догмата и канона, етике и онтологије, институционализма и пневматологије Цркве. А на крају, не видећи разлику између добра и зла. Милим да ме то највише тангира, када неко тако секташки прочита нека дела Отаца, Писмо, и на основу пар долазака на Литургију, почиње да „терорише“ све око себе а да не види у томе свој проблем. Зато, да не гњавим више, треба таквима рећи истину ма колико болело обе стране. Али се исто тако бојим да то неће ништа променити јер се одређене речи чупају из контекста и на њима се базира читава идолатрија и клевета. Другим речима, тврдоглавост наставља своје и питање је колико ми требамо да будемо тврдоглави да се одупремо таквима а да то не угрози однос.

Онда се поставља питање: До које границе треба трпети такве „боготражитеље“? До оне докле желе да покажу покајање. Инсистирање да се однос одржи у име вере а да однос чемерно испашта јер љубави нема  – не води никуда. У том случају, боље је да свако оде на своју страну јер ће можда само тако доћи до спознаје свог промашаја, налик спознаји блудног сина у Јеванђељу, ако се једна страна више не намеће другој, уместо што би по цену здравља и лицемерног морала обамрло и безлично вукло се неко пало пријатељство као рањени леш.

1) За овакву једну тему препоручујем књигу ђакона Милорада Лазића „Естетика тела и тајна полности“ у којој се на веома креативан начин руше многе предрасуде али и непотребни табу-конфликти (читај: сексуалне фрустрације). Трагично је да једно такво дело не добија већу пажњу међу свештенством и народом.

2) Многи говоре о сексу и уздржању пре брака, а заборавља се да људи  могу да постану много настранији у самом браку управо због накарадно-патолошког самоуздржања које је само себи постало опсесијом синдромом „забрањеног воћа“. Један професор ће духовито рећи да брак почиње онога трена када и сексуални живот.

3) Шта је уосталом Света Тајна брака? Зар сексуална привлачност супружника постаје оскрнављењем те светиње? Сумњам. Глупо је телесном општењу давати неке јуридичке конотације. Или ћемо тако наивно изједначавати сексуалност оних који се воле и оних које се прождиру телима? Лично познајем неке манастире у којој Света Тајна брака није добродошла, односно, на супружнике се гледа са неким чемерним незадовољством. Зар то није подвојено схватање Свете Тајне брака од стране оних који мрзе на брак једнако као и на сексуалност? Како онда такви не поштују благодат Божију ако је та Тајна по Божијем благовољењу?

4) Жена ништа мање не ужива у „интими додира“ од мушкарца – како на међусобном плану, тако и на појединачном, ако се већ дотичемо теме „самозадовољавања“. Све то варира од човека до човека и од човечице до човечице. Један свештеник је лепо рекао: „И ја сам то радио…када се чаша препуни…“ Мене то није саблазнило, више ми је импоновала његова искреност.

5) То што је Христос био присутан на свадби у Кани Галилејској, не мора нужно да се тумачи као Светост брака или као благослов Брака јер иначе би свако био свет самим тим што је у црквеном браку а знамо да многи од брачних парова не учествују у животу Литургије. Није немогуће да је у питању педагошка мера како се човек не би сувише „распаљивао“ али мислим да то распаљивање није ништа мање „ударније“ у самом браку. Да извинете, неко једва чека институционализам брака само да би могао да се лакше оразоноди.

6) Где је место брака у Царству Божијем (есхатону) ако Сам Бог каже да нема пред Њим ни мушког ни женског него су сви као Анђели? Не можемо, дакле, говорити о апсолутизму, нити вечном одржању брака у смислу да ће супружници бити и даље супружници једно другом тамо  ( у есхатону)  где почиње Вечно Супружништво са Светом Тројицом.

7) Један свештеник је понудио решење које је блиско мојим покушајима да укажем на проблем: Као прво, свадба у Кани Галилејској има своје евхаристијско и есхатолошко значење. Претварање воде у вино има своје значење у претварању дарова у Крв и Тело Христово, а ово да је на крају добро вино а на почетку лошије, јесте есхатолошко виђење живота вечног, од пролазног (лошијег) ка непролазном (вечном). С тим у вези, не бих се сложио са онима који само говоре да је свадба у Кани Галијејској показатељ да је Господ благословио брак, већ има више везе са показивањем Христа као Сина Божијег и Господара кроз Кога је све створено.

8) Љубав и трпљење једино омогућавају да Брак функционише јер друга пречица не постоји а ни благодат Божија не може све да „супституише“ јер је много фактора који немају апсолутно никаквог додира са онтологијом Царства Небеског. Млади већ предокушавају ту димензију у својим везама када се свађају и када се мире…

9) Данашња омладина страхује од брака углавном из неоснованих разлога често имагинарне природе. Они се плаше да ће да изгубе своју личност у браку уместо што у њој могу да је остваре. Такође, као да ће самим ступањем у брак да изгубе „идилу“ каква је пре тога у некој романси постојала. Са друге стране, други претендују на то да ће самим браком да „измене своју природу“ и да задобију квалитете које пре тога нису имали. Наравно, све се може посматрати из два (и више) угла. Чињеница је да брак, било општински а било као Света Тајна брака није довољан сам по себи. Они који се венчавају општински мисле да су успели у својој љубави заборављајући да су Адам и Ева такође пожелели своју заједницу, љубав, изван заједнице са Богом. Опет, они који се венчавају у Цркви мисле да су „дали Богу Божије“ и да не морају више ништа да имају са Црквом и Литургијом као новим начином постојања. Брак има своје место и сврху у историјском кретању ка Есхатону, и он би требао да буде одраз једног здравог носиоца етике и благодати – јер то није немогућа мисија. Међутим, чињеница је да свако долази на свет са слободном вољом али да и поред доброг васпитања, потомство може избарати криве путеве из неког личног конфликта. То је оно што је Достојевски писао да човечанство не зна шта ће са својом слободом изван заједнице са Богом. Са друге стране, да је брак тако идеалан како га представљају – није јер он јесте крст и без личног распећа у браку нема ни васкрсења. Мислим да је Д. Станилоје о томе добро писао, истичући чак опасност да нас неко може толико добро познати да таква огољеност наше личности може носити болне последице по обе стране. Можда у том светлу треба разумети зашто се бракови неких свештеника не одржавају у својој постојаности. Али, сам брак као Света Тајна, дакле, може да буде адекватан путоказ и помоћ на путу са Христом и у Христу ка Оцу и Светоме Духу. Но, има негде у Писму где се каже да није свакоме дато да буде ожењен али и неожењен, удата али и неудата… не јер је у питању даровитост за једне а ускраћеност за друге него јер неко једноставно не жели такву врсту заједнице а неко не уме да је оствари иако је она свима исто дата…

10) Владета Јеротић ће у једном свом делу направити занимљиво поређење указавши да истовремени оргазам мушкарца и жене који врхуни у зачећу детета може бити једва бледа слика сједињења човека са Богом.

11) Колико смо данас далеко од ранохришћанских секташких концепата који по правилу лицемерно мрзе тело и све што је материјално а све под изговором чистоте и духовности?

Zivot kao produbljivanje svoje egzistencijalne opredeljenosti za blagonaklonost blagodatne vere. Obozenje kao svagda aktuelni proces oduhovljenja u Liturgijskom Bogu. Askeza kao neusiljeno zivljenje Hristom po dobrovoljnom poniranju u sozercateljne logose. Molitva kao nemo disanje I neizgovorena komunikacija sa glasnim prisustvom Boga. Mir kao ispunjena praznina od dodira svetoduhovnog sveprozimanja. Mudrost kao otisak Bozijeg karaktera koji stvorenost usisava u nestvorenost cineci da zamukne svako slovo. Radost kao pokrivac ljubavi prema svemu sto nosi pokret. Oprostaj kao razumevanje ljudskih namera usled kojih dolaze slabosti. Eshaton kao uvek prisutni stadijum osvecenja propadljivosti istoricnosti I patologicnosti. Crkva kao vanzemaljsko prisustvo nebesa na zemlji. Vrlina kao produkt odobrovoljavanja u blagodati Bozijoj. Ljubav kao ucelovnjenje u prisnost Oca, Sina I Svetoga Duha. Harmonija kao odvezanost od naslaganih ostrascenosti ovosvetskim polurealnostima. Krotkost kao umudrenje Bogodolicnom svetloozarenoscu. Tisina kao preobrazajno usadjivanje u ljubecu zamisljenost. Stradanje kao izlomljenost gordosti I kao mogucnost spasenja neinficirane Duhonosnosti. Konflikt kao izazov isceljenja uzajamne palosti. Tuga kao smirenje pred tudjom slobodom I kao aktivna zastalost pred introspekcijom I bogospekcijom. Bol kao vristece otkrovenje necije ipostasi. Greh kao solucija pokajanja u kojem blagodat ukida razmnozavanje strasti. Smrt kao usamljivanje pred Tajnom Bozijom I kao ovaskrsavajuca uteha. Tenzija kao mogucnost pripitomljavanja drske napetosti I kao delatno prepustanje Bozijoj ikonomiji. Vreme kao postolje u kojem Bog projavljuje I dejstvuje Sebe ovekovecujuci druge Sobom. Muzika kao predah od nepotrebnih analiticnosti I briznosti koje udaljuju od kontinuiteta zivece vere. Prijatelj kao perspektiva eshatoloske novine koja dragocenijom kreativnoscu osmisljava sadasnju nepostojanost. Dogadjaji kao blagodatne slojevitosti u kojima Bog Sebe otkriva na razlicite nacine. Rec kao prethodnica oblagodacenosti koja izranja na povrsinu licnosti u slavi Bozijoj. Pogled kao medjuljudski dodir nedodirljivih licnosti u toplom sjedinjenju I kao blagodatni prelazak preko drugih koji samim pogledom izliva svetlost na pogledane. Odgovornost kao sustinski preokret identiteta utemeljenog dotad na fiktivno-potrosackim kalupima sladostrasca. Skromnost kao nezavisnost od drugih – ne bez ljudi vec bez njhovih intriga i navijacke podrske u sirenju geta protiv drugih. Osmeh kao iskreno iskustvo realnog Carstva Nebeskog. Smirenje kao aktivna nepokretnost u Bogu. Um kao dostizanje nedostiznog I kao nedostizanje dostiznog. Osetljivost kao mogucnost priopstavanja blagodati Gospodnjoj I kao suprotnost zloj senzibilnosti – sujeti.

Две лепте…

Једно је сигурно када је у питању Божанска благодат која тако црквенолошки бивствује, а то је да када она нађе «место» у човеку, у њему самом је топло и осећа пуноћу егзистенције, док када она није у њему, он осећа хладноћу и празнину. Сличну паралелу можемо да подвучемо метафором сунчеве светлости да бисмо изразили нестворене енергије – што је човек више на сунцу то му је топлије, а чим се забарикадира у својој соби постаје му хладно. Свакако су уочљиве инсинуације када говоримо и о естетици сунчеве светлости која и најдепресивнијим духовима изазива свечана расположења, јер се на тај начин сасвим сигурно могу упоредити осећања која изазива нестворена енергија баш као и када је напољу тмурно време а човек егзистира далеко од Бога. Зато нам је апостол оставио у наслеђе поуку «силе у слабости» јер и по најтмурнијем времену човек може носити сунце у себи. Наравно, и поред дословно реченог тмурног времена, ту је и алегорија о невољама кроз које пролази сваки појединац. Полазећи од себе, мој егоцентризам (са којим се рвем доживотно) се никада и још увек не слаже ни са једном невољом која ми се догађала. У томе нисам полазио од «неправде» као већина али Христос никада није ни рекао да треба да будемо наивни и да се слажемо са сваким трпљењем зла. Не би онда узалуд говорио: «Одуприте се ђаволу и он ће отићи!». Владика Атанасије би проширио ту мисао на други начин говорећи: Опраштање зла тамо где кајања нема подразумева повлађивање злу, поистовећивање са њим, његов продужетак, а не тријумф правде. Светост није тако неодговорна да повлађује злу. Али, без обзира на мучне и сујетне толеранције, када би њихово дејство прошло, осећао бих валовиту зрелост и смелост пред Богом и људима због отрпљених ствари. Ни данас се не слажем (ако треба) ни са свештенством и епископима ако видим да у нечему срљају, но то не бркам са мржњом према њима, нити према њиховој благодатној служби. Они су ти који занемарују народну благодат царског свештенства присвајајући службу себи а превиђајући да се њихов буџет храни од народних примања. Чак и да се то примењује на лоше потезе црквене политике, ако ми се одузима право гласа, јер већина увек претендује да узурпира себи «истину» коју поистовећује са доменом социо-економског интереса а не благодати у Христу, онда немам проблем ако знам да су моје «две лепте» дате за олтарску жртву.

Јесте, богословље говори о једним истим стварима али никада на цикличан начин, једносмерно, као змија која гута свој реп,  јер су то нове стварности које самим понављањем не затварају круг већ га отварају ка сталном незавршетку, ка неугасивој Персонализованој Вечности. Зато и апостол, када говори о есхатолошком Царству, не говори као о његовом застоју у месту, као утрнућу, него о непрестајућем усавршавању кроз језике и радње које човеку нису знане али и кроз језике и радње које богослужбено јесу доступне. Као што и други Оци, када говоре о Парусији, не говоре као о њеној завршеној стварности и вечној обамрлости, налик тупоумној и деградирајућој радости, већ као динамичном кретању «кроз мир Божији». А где се то крећемо? У све већој обожујућој, нествореној и причешћујућој енергији ка трону Свете Тројице, или, «око» Свете Тројице. Ово „око“ уместо „у“ или „ка“ треба созерцавати јер није реч о интеграцији Божије неприступне Суштине. О „у“ можемо говорити када свесно опитујемо Духа Господњег па налик апостолу можемо рећи да не живимо више ми него Христос у нама; а  „ка“ можемо употребити када се трудимо да наша икона достигне подобије, и када достигнувши руб обожења не жели да изгуби Цара Царства. Литургија и јесте то стално славословље Бога али не на занатски већ на онтолошки начин. Небеска (анђелска) јерархија то најбоље изражава јер они најприступачније и најживотворније живе делатно своје славословље. Појање које затичемо у Цркви и има ту онтолошку намену и порекло, да иконизује и изображава Реалност која није од овога века и да Га сведочи песмом, али песмом од чијег мелоса човек може жив да буде сада и у све векове. Јер усред мелоса у атмосфери, па тиме и на врховима грла оних који поју,  Света Тројица налази Своје место као Онај Који снисходи али и као Онај Који узноси људе на нестворени пиједестал обожења.

О моштима

Мошти су јединствени показатељ не само велике благодати која је предана неком светитељу, него колико дубоко она задире у тело свакога од нас, постављајући не само у душу већ и у тело честицу васкрсења за које је тело превасходно намењено. Пред темом васкрсења и највернији мора да задрхти јер је таква тематика сасвим неуобичајена али и малопојмљива и за најфилософскији и најлогичнији ум. Оно што умире показује залог своје нераспадљивости у мртвом телу (личносно-одсуствујућем-а-не-душевним-прелетањем-у-друга-небеска боравишта). Личност је мртва али њено тело показује благодатну приврженост ненестајању а што видљиво пројављује (телесно аргументује) својим миомирисом. То је друго чудо поред чуда нетрулежности. Природа бунтује против смрти чак и мртва! Одржавају је Божије енергије. Телу свакоме од нас створених на земљи припада та част према заслугама Сина Божијег. Богочовек хоће да се и наше тело претвори у храм Духа Светога. Он хоће да преда тај дар. Не светима него и грешницима. Он не гледа ко је ко. Он не поставља деобе. Он одбија суђење. Тело оздрављује пред Његовом силом. Личност сведочи то искуство на себи. Наравно, то није увек случај, барем црна хроника свакодневнице говори другачије али није ни сваки случај уперен бићем према Богу. Неки савремени научници су установили да ништа што умире нема апсолутно нестајање већ или се разлаже са тежњом да се атоми разједињеног поново саставе један са другима у целину, или се кости саме чувају у утроби земље као семе које ће род свој донети у своје време (по Другом Христовом доласку када наступи свеопште Васкрсење). Мошти су веома битан залог благодати да се тиме не би превидела телесна димензија обожења. Зато су икону васкрсења највише потамнели и изопачили они који су заговарали бесмртност душе (али не у есхатолошком већ у загробном смислу) као и телопрезирачи у сваком нараштају (ситничарски се саблажњавајући о сваку полност као да она сама собом подразумева блудност у аутоматском смислу а не Божанско стварање). И чим је Бог почаствовао човека да му благодат гостује у телу, то само показује колико високо мишљење Бог има о телу које је Сам, без обзира на пад човеков, приредио, осмислио и креирао. А са Христом још и допунио, преобразио и васпоставио. Ако на то додамо да једно такво озарено човечије тело има даровану могућност да помогне и исцели друго фаличније тело, онда то опет потврђује величанственост благодатне телесности. Зато, мислим, да нема већег парадокса као залога васкрсења од овога да неко ко мисли да је жив а фаличан приступа мртвоме у кивоту а задобија Духа Светога. Онда се логички намеће питање само од себе: Ко је ту заиста жив и здрав? Да ли онај што лежи у кивоту или онај ко приступа кивоту? Тако се слава Васкрсења очитава једнако како у мртвима тако и у живима али не у сваком мртвом и не у сваком живом, већ само онима у Господу Христу и које Бог Тројица жели тако да прослави. Јер није ни до онога који хоће, ни до онога који трчи, него до Бога Који милује (Рим. 9,16)