Archive for јул, 2011


Шестов је био и остао генијалан када је у свом делу „На теразијама Јова“ рекао да Бог није ни дао заповест човеку да спозна самог себе. Истина, заповест не каже: „Спознај самог себе!“ већ: „Ја сам Господ Бог Твој!“. Тако видимо да темељ познања није самопознање него богопознање. Још Шестов говори да Адам и Ева дођоше до нагости од жеље за самоспознајом једући са дрвета познања добра и зла. Оставши без Бога спознали су своју суштину која почиње и завршава у смрти. Свака самоспознаја има ту рогобатну карактеристику јер суштина не постоји без личности, личност не постоји без друге личности, створено не може да постоји без нествореног, те на крају човек не може да постоји без Бога.

Виђење своје суштине без Бога је виђење ништавила. У човеку нема ничега без Бога. Ужас самоспознаје је ужас богонеимања. Све што човек може созерцавати изван Бога јесу бриге и жудње које се зачињу и завршавају у смрти. Сећања само обнављају искуство да би се поновила у новом зачараном кругу. Када би човек желео да прекорачи своје границе изван Бога остао би у домену маште. Самопознање је пакао јер не затичем Бога у себи, него све оно што Бог није а што жели да Га замени уз помоћ моје воље. Спознати своју суштину (а ни себе не познајемо) значи присајединити је Божијој светлости да би се осветлела тама, те открило ко у њој живи. „У Твојој светлости видимо светлост...“

Својим снагама спознати себе није ништа друго до узалудан праадамовски покушај да човек обожи себе без Бога. Јер, и када је слободом остварио свој наум, шта је добио осим познања своје наготе, страдања и несреће? Данашњи умови исто раде, од младих до стараца, мучећи се у својим интроспекцијама нису далеко догурали осим што су зло од добра у себи боље познали. Тако Шестов именује зачетак суда међу људима. А када се ми удубимо у своје познање зла, није ли то познање зла она препрека која нам не допушта повратак Богу чак и под изговором недостојности од оно мало преосталог добра? Јер тим судом не допуштамо опроштај себи ни другима.

Лицемерно је стајати ван Црквеног благодатног искуства а говорити шта би Црква требало да уради. Бркају се појмови. Народ се оптерећује социо-етичком перспективом Цркве жртвујући њен благодатни идентитет у Христу. Дража им је хуманитарно-економска икона Цркве од пневматолошке иконе. Зато такви не капирају домен есхатолошког и остају (мада не нужно) ван благодатног искуства Цркве. Црква, истина, мора имати институционалну димензију али се она не може поистоветити са благодатном. Институционална нема никакве везе са Литургијском перспективом. Институција мора постојати јер постоје и други проблеми на које Црква директно или индиректно треба одговорити.

Једни сувише претендују на голготској а други на сувише безголготској перспективи Цркве. И такви, који стоје ван ,или још горе унутар Цркве, потенцирају супер-морализам, нову христолошку расу, попут Хитлера, како „недостојни“ не би могли приступити Ономе Ко се жртвовао за свет. Човек је почео да умишља да може више волети свог ближњег од Бога или да Бог не може једнако волети чистог и нечистог. Какав трагични антропоморфизам! А довољно је једно наитије Светога Духа да из срца искорени сваку злобу; али не, ми се отимамо из Крила, не желимо да будемо у наручију Господњем, желимо да тврдокорно задржимо своје дрвене судове у име Бога а незнањем против Бога.

Бог је премостио све националне и психолошке разлике у Жртви Свога Сина, али ми и даље желимо да разлике постоје. Не на оном хијерархијско-службеном пољу какво је потребно, него на личносно-сујетном које је непотребно. Зато народ и мрзи свештенике, јер немају њихов молитвени опит који допире и залази у Есхатолошко искуство Цркве, но се задржавају само на њима а не на Богу, мислећи како они треба да имају друге задатке а не да приносе жртве за своје и народне грехове. То онда није задатак Цркве већ проблем закона и реда, или неке друге струке. Народ да може, он би компресовао у Цркву све оне проблеме који сами по себи не могу бити природом Цркве. Жалосна је то тензија и нема додира са догматиком Царства Небеског.

 

Када се за некога молимо Богу у посредничком смислу, молимо се да Бог изврши своје деловање благодати на одређену личност у смислу просвећујућег оплемењивања његових/њених осећања и разумности, или психо-биолошког исцељења ако је већи проблем у питању. То не значи да ако и до чуда дође да је то нешто претежније од благодатног обожења људске природе, јер иако једном исцељена ипак људска природа је и даље склона умирању, а Бог има далекосежнији домострој од једног чуда – да подари највеће: Вечни Живот. И чим је толики акценат на том дару, то само показује колико је човек мало бесмртан онако како би он хтео да сагледа ствари.

Не молимо се само за своје жеље и не молимо се да Бог постане судијом у интерним односима који се не односе на Царство небеско. Јер Бог дође у свет да успостави Царство а не да га одузме. Ако се молитва не извршава одмах, то не значи да неће касније када и сам молитвеник можда заборави на садржај својих прозби. Штавише, доследност у молитви показује један сараднички и синовски карактер, док би моментално извршавање молитви било више налик захтевању од Бога на горд и сулуд начин. Потребно је стрпљење као сведочанство непроменљиве вере која се испитује у доследности. Зато су многи брзи на веру само до првог искушења, после тога постају маловерни. Ако молитва остаје неуслишена на начин какав смо ми хтели, то не значи да неће бити услишена на други начин како је Бог боље замислио за конкретну личност. Уосталом, ми се ипак више пута молимо за оно што је нама а не по Божијој вољи, чак и када не мислимо тиме нешто лоше. Сам Христос изобличава неке молитвенике учећи да их не услишава јер се моле за зле ствари. Наравно, постоје такви молитвеници који одмах бивају услишени због каквоће (квалитета) у изграђивању односа са Богочовеком Христом, али надасве због учешћа у самој Литургији на којој се Христова Жртва савршава и директно приноси у Тројични Апофатички Олтар од чије благодати катафатички узрастамо. То само повећава и већу одговорност због многих дарова са висине и због осећања Божијих Очију на себи кроз те исте дарове. Ако се неко толико опире молитвама ближњих, па са њима и благодатном утицају свише, то не значи да је себи затворио свака врата јер спасење остаје увек отворено ако се он/она покаје, или, ако се и не покаје да неће Бог на неки други начин – разноврсним икономичним перипетијама у социјалним димензијама историје и других личности – навести пре или касније исту ту личност пред Свој Наум. Бог не спава и нема када да се умори или потражи од неког савет – Он (Они, Тројица)) је Савршен и не гледа на само један тренутак и само једну личност.

Тако се молитва открива не као амбис неостварених жеља већ као дијалогично мерило односности са својим Творцем која врхуни у сједињењу са Њим.

Наша је психологија али је Божија благодат. Прво је земаљско а друго је небеско. Прво је унутрашње а друго је спољашње. Нисмо ми духовни сами по себи. Нико не може бити духован без Светога Духа Који озарује свакога ко искрено и безазлено верује. Потребна је сарадња између наше створене психологије и Божије нестворене духовности. Он продуховљује уливајући благодат у наше веровање. Не чини то човек. Без директне благодати човек психологизује оно што можда и не поседује а понаша се као да има. Крштење Духом не бива од људи са земље већ од Светога Духа са неба. Једно је благодатна духовност а друго је психолошка духовност. Прва се кристално очитава на Литургији а друга више у људској машти. Прва долази од Бога а друга искључиво од човека. Човек може да се напиње да оствари духовност кроз своју психологију али без благодати то је много напора за неколико капи. Док Бог не повуче за Собом човек не може ништа да уради. И то није стагнација, човек на Литургији тражи Јаковљеве мердевине до Неба и Небо га подиже са земље. Али не у телу човечијем, већ у Духу Светоме. Тако човек може имати благодат и ван Цркве (службе) јер не жели себе да види без Цркве, док неко ко жели себе да види без живота у Цркви не мора нужно да значи да има благодат осим ако то не долази из Божијег Старања да не изгуби ниједнога.

Колико је регуларно ненаписано предање чијих се обичаја држимо? Јер ми страдамо и у наслеђу које је прописано а чију суштну не разумемо. Докле ћемо статично прихватати традиционалну веру наших предака без личног стваралачко-слободног става према усвојеним критеријумима пневматолошке вере? Јер некритички прихватамо све чега смо се латили годинама а чији садржај не испитујемо. Није нам свако предак ко нам веру гарантује. Зато нам и не пада на памет колико је та колотечина убитачна и где су границе истине (Цркве) које би нас одвукле са пута погибли. Јер без истине (Цркве) не можемо ни знати да смо били на том путу. А држимо себе за хришћански „проверене“. Ничега безличнијега нема од „обичајног богословља“ које се базира више на навици него на познању Истине (Бога Тројице) и више на кичерају него на испуњењу воље Божије. То је заоставштина паганизма и сујеверја прикљештеног осакаћеном вером.Свако место има своје обичаје који су претежно паганског порекла и као по правилу, незнањем народним, поистовећују се са вољом Божијом и „свим светима“. Људи се држе уштогљених правила и традиционализама којима не виде смисао ни порекло – пасивно, једнолично и индиферентно. Проблем настаје када их треба извести из тог живог песка, јер умишљају  да је њихово спасавање од проблема увођење у тај песак.

Модерни саблазнитељи своје вере, заражени робовањем бесмисленим правилима, а која ни њих у потпуности не испуњавају иако их заговарају, у ово време измишљају насртаје на изворно Предање Цркве а да га сами не познају, него и у ономе што јесте изворно проналазе изговор за јерес и отпадију хулећи тако несвесно на Духа Светога иконизовано-пројављеног у Светим Тајнама. Сметају им многи потези свештенослужећих које дотад нису знали, а само нису раније учествовали, или боље упознали древне Литургије првих векова, а превиђају комплетан мистични символизам положен у богослужбени поредак стварности. Ето шта се дешава када гордост дође на престо да влада под изговором очувања типика, догмата и канона уместо свештеника и насупрот владика које клеветају а декларишу се као „чувари и стубови“ православне вере.

О паклу…

Нажалост, постоји доста квази-хришћана који са неком злурадошћу полемишу о паклу и живе за осуђивање других. Наравно, све са неком лажном скромношћу и сумњивим смирењем – некада ни тим већ отвореним непријатељством и чак позивањем на Свето Писмо у том смеру. Пакао дефинишемо не као просторно-временску дестинацију већ као мерило односа са Богом. Пуно Светих Отаца и теолога је говорило о паклу као парадоксалној љубави Божијој (дејствовању Светога Духа) коју неће сви онтолошки доживети на истоветан начин. Други Оци говоре и о одсуству благодати код таквих (као вечној непријемчивости). Међутим, боље да проблем препустимо Промислу Божијем. Можемо рећи, сви ће се спасити али да ли ће желети сви да се спасу? У Јеванђељу када Христос пророкује изглед есхатолошког Суда видимо да ће многи из народа бунтовати: „Када Те не нахранисмо и не напојисмо, итд…“. Можемо рећи и овако, Бог је као сунце али да ли сваки станар једне зграде жели да отвори прозор свога дома и допусти осветљење собе? Можда неко жели да живи у тами и цео дан држи ролетне затворене. Тако је и са нама. Мени је некад пакао у бићу када не одем на Литургију а некоме пакао може бити ако оде на Литургију.

Флоровски у свом делу „Црква је Живот“ говори и о апокатастази:

Апокатастасис природе неће укинути слободу воље. Воља не може бити измењена принудно, она мора да се покрене „узрочно кроз слободу“, да се изнутра покрене љубављу. То је поимао св. Григорије из Ниссе. 
Код преп. Максима Исповедника срећемо ново тумачење апокатасиса. Свеколика природа бића васпостављена. Но, угушене душе ће и у самом созерцању Божанства остати непокретне. То је тајанствено и непојмиво, и за разумско расуђивање неубедиво. Али убедиво је за срце које воли. Јер љубав јесте искључиво у узајамној слободи. 
У васкрсењу се обнавља целовитост творевине. Али грех и зло имају своје седиште у вољи. 
Јелинско сазнање је одатле извукло закључак о непостојаности зла које мора само по себи да се расеје због унутрашње немоћи. Напротив, хришћански опит сведочи о недомисливој учмалости и тврдоглавости воље. Упорни (непокајани) грех ће и приликом свеопштег васкрсења остати неисцељен. Али за грех који смо се покајали отпушта се у тренутку.
Благодат исцељује вољу једино у тајни слободе.


Људи нас идентификују на основу изграђеног односа који су имали са нама. Тако нас и Бог кроз Литургију идентификује Духом Светим видећи нас у Свом Сину. То је оно есхатолошко „Не познајем вас!“ када се односи на оне који нису хајали за актуелизацијом заједнице са Вишњим. Бог нас идентификује увек на позитиван начин, али Он Сам се не идентификује само на позитиван јер човек може имати и негативан однос прем Њему. Бог има однос према нама увек у неизменљивој љубави. Повремени литургијски сусрети са Њим чине да сваки однос који смо са Њим реализовали, не буде заборављен (смртан) од стране Њега. Парадоксално, ми смо за Њега увек живи али Он за нас као да није увек жив.

Дакле, неко те познаје јер има однос са тобом, као на пример свакодневни пријатељ а Бог нас познаје на основу учешћа у Литургијској стварности јер се само на Литургији пројављује Жртва Његовог Сина. Бог Отац нас познаје преко Сина и Син је Тај који нам је омогућио усиновљење а не ми. Да није било Сина не бисмо ни Бога Оца могли звати Оцем. Да нема Цркве и нас као њених сарадника  како би Бог знао за нас. Зато је и Крштење тако велика Тајна (али не без Литургије) јер њоме нас Бог идентификује као постојеће. Бог не мора да зна и да прихвати некога као постојећег (биолошки) ако није рођен одозго, свише, духовно. Есхатолошко „не познајем вас“ је веома деликатна тема која није условљена тиме да ли смо црквени или нисмо, јер нико не зна како ће Бог да суди свету. Зато и ми који држимо себе за црквене падамо пред испитом, што каже један професор догматике, што себи аутоматски гарантујемо спасење (васкрсење) не питајући Бога за његово мишљење. Идентификација Бога на негативан начин подразумева агонију личности која се није својом слободом позитивно изразила у односу на Бога него Га доживљава као атак на себе (то ће се тек догодити). Пошто смо смртна бића, сваки однос који смо са Њим остварили путем Цркве (дакле, путем Сина) неће бити заборављен него ће се поменути у Последњи Дан када наступи васкрсење (тј. тек када настане бесмртност а не фамозни загробни живот). Ми смо за Њега увек живи јер Он увек има сећање на нас (било да говоримо историјским или есхатолошким контекстом) али Он није увек жив за нас јер историјски лако Га заборавимо због неког греха или пада; или есхатолошки превидимо да ће Он доћи да суди свету. То је оно Христово када говори о лењом човеку који говори: „Неће мој господар још доћи“.

Одлазити на Литургију а немати удела у Чаши Господњој је једна антиномија која није ништа мање присутна у данашње време. Разлога је много и њих диктирају како појединци из клира који не допуштају свакоме Причешће тако и појединци од верујућих који из неких предрасуда не учествују увек у пуноћи Литургије. Не знам о каквим се ту девијантним облицима ради јер је опште познато колико је димензија Евхаристије потребна сваком човеку. Као да ће се тобоже Путир оскрнавити нечијим греховима а он је ту ради оних којима треба отпуштај грехова. Уосталом, колико логике је потребно па проникнути анализом у речи: „Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите..“ а онда неком рећи: „Одступите!“; или пак Христове речи: „Примите, једите…које се за вас ломи на отпуштење грехова“ а онда неком рећи: „Не примај, не једи…да не будеш осуђен!“. Изврћу се појмови. Свакако, постоји опасност да се заборави апостолска девиза: „Нека свако испитује своју савест“, или да се како је један професор литургике рекао развије „евхаристијски егоизам“, али опет неке ствари се толико подразумевају да о њима и не треба дискутовати. Такође, у првим вековима хришћанства није било толико перипетија као данас око Причешћа. Наравно, било је ту и педагошких момената али природа Литургије је да сви узимају учешћа а не само појединци. О томе су писали многи (Флоровски, Дуганџић, Шмеман, итд.) па не бих да понављам и тако својом интерпретацијом умањујем смисленост нечијих речи.

Мислим да је евхаристијска тензија непотребна и више плод неких наших психологизама или чак антропоморфизама. Постоји тенденција како у неким манастирима тако и у неким парохијским Црквама (не свим!) да се Причешће третира као „заштита“ од верујућих који се деле на достојне и недостојне. Чак и поједини свештеници (не сви!) забрањују редовније Причешће, или Причешће без исповести (ако се ниси претходно исповедио), као да је то неки стопроцентни и загарантовани услов за „достојније“ учешће у Телу и Крви Христовој. Поставља се етичко питање које не мора нужно одговарати онтологији Литургије. Исто је тако и питање за сам клир који пропагира такав метод: „Колико су они сами достојни да се причесте?“ Или, због њихових промашаја да Причешће које „претекне“ морају сами да „утроше“? Дакле, дижу се неке непотребне баријере према Христовим речима: „Нити сами улазе, нити другима допуштају да уђу“ (парафразирам). Заборављају се, такође, две ствари током учестововања у самој Тајни: преиспитивање своје савести и опасност да се роди евхаристијски егоизам. Иначе, као што је лепо рекао један професор Литургике, сама Црква (Литургија) је покајничког карактера ако већ полемишемо и о Тајни Исповести, као што је један други професор Црквене уметности рекао да „Прича о блудном сину“ носи Евхаристијски контекст. „Достојност“ приступања није у етичким категоријама људске супериорности, већ у томе што те сам Дух Свети очишћава и припрема за учешће у Жртви Христовој. Да не улазим сада конкретније у догматику која говори о Литургији као есхатолошком догађају јер се сада као и будућем веку окупљамо (сабирамо) око Бога Тројице.

 

 

Нико није ни од овога ни од горњега света ако не уме да воли. Када човек ни би био слободан не би био способан да се увек промени. Али, човек увек има власт да се трансформише. Свако од нас изгледа као „ванземаљац“ ако своју личност учини апсолутно безличном. Тада човек наликује некако туђински, апстрактно, као да није човек уопште. Али, православни хришћанин се од осталих „ванземаљаца“ разликује управо у тој тачки јер показује искорак једне благодатне сензибилности, тако драге чак и затворенима, јер их такви људи чине отвореним и нарочито – чине их опет људима кроз препород ентузијастичког дијалога. Зато за оне који умеју да воле по благодати, има сасвим довољно места и на овом и на горњем свету јер је срце толико широко да у себе може сместити Бога Који превазилази обе димензије. А ко уме да надахне другог човека, то сасвим иконично изображава дар васкрсења. Јер, није уметност ако неко има дар да васкрсне мртвог човека у гробу ако овај и даље устане огорчен, већ је дар ако можеш да оживиш формално живог човека вративши му душу (живот) у њега самога пре биолошке смрти. Зато ко не поседује и не живи благодатни оптимизам љубави Божије, тешко да може икога око себе променити јер он први сам живи у смрти као онај што је жив сахрањен. Ето шта значе апостолске речи, које наизглед противурече једна другој, а то је да нам је добро на земљи бити као и то да ћемо бити вазнети након васкрсења. Јер, ко нема љубави, нема починка ни у овом ни у оном свету.

Способни смо, дакле, да будемо грађани не само овога него и горњега света, и то успевамо благодаћу Литургије која нас налик Христу Који има две природе у Себи чини да будемо носиоци две стварности – овоземаљске и ононебеске. Овострано и онострано. И ту нема радикалне супарности једне стварности другој као што раде банални навијачи ове или оне стварности па се екстремистички предају или само једној или само другој а увек презирући једну од ове две због „љубави“ према везаности само за једну стварност. Отуда, једни одбацују свет ради неба а други небо ради света а да и једно и друго не мора имати било какву повезаност са Христовом догмом. Све подвојености су решене у Христовом Очовечењу Који је помирио разлике кроз Своју Ипостас између неба и земље. Јер ако је онострани Бог постао и овострани Човек, где су дуализми осим ако не у човеку који није своју једну природу „конектовао“ на Божанску? Зато једна природа, црпећи из себе постојање а не из Бога, нагиње само једној стварности, а када би постао причасних светиња Божијих, двоприродно би учествовао у обе стварности. Због тога многи не разумеју онтолошки домет православне Цркве јер је она највећи дар овоме свету. Ко се њоме (Црквом) није подигао на небеса, чак ће саму Цркву и даље гледати само земаљским очима.

Самооптерећивање грехом може бити егоцентричног карактера, нарочито ако је већа вера у свој грех неголи у благодат Бога Тројице. Мучити своју савест онда када је нико на то не тера, или када је изобилна благодат дата, може бити ништа мања „хула на Светог Духа“. Бог није постао Човек да би мучио савест људима већ да би је исцелио, и још више, да би је уврстио у богодоличан процес обожења као вид општења са Богом и Његовим нествореним енергијама. Не треба се саплитати умом на своје или туђе грехове, већ треба созерцавати даровану благодат у себи, и кроз њу сагледавати сваку личност око себе на начин како Сам Бог види људе. Због психолошког морала превиђати духовну благодат Царства, сувише је велика цена и грешка. Благодат устројава морал у човеку а не морал благодат. У томе греши једнако клир и народ али не сви но само појединци који диктирају наивним масама. Просувши благодат у овај свет, Бог даде богатство сиромасима. Није лоше некада и погрешити, како би се срушила вавилонска кула наше сујете о личној праведности, и довела до богодоличног смирења пред собом и другима на које смо дотад гледали са презиром и сумњом услед фарисејске мегаломаније.