Archive for март, 2015


Глупост се не може толерисати. Као ни бестидност. Мада  једна из друге извиру која год прва пустила корен. Искуство показује да није свако трпљење од Бога, ни ради Бога, мада заиста треба имати непристрастан апарат којим би улазио у своје и туђе мотиве да би знао не само како да реагујеш, него и да наслутиш донекле неке импликације могу одвести.

Људи, склони сујети и фаличном преувеличавању своје увређености до заљубљености у исту, лако праве сцене себи и другима. Ко нема свој став и није спреман да га брани – под условом да познаје разлику између одбране свог егоцентризма и заблуде од поштовања личности и истине – брзо ће бити сломљен другим. Та сломљеност није, како се често погрешно тумачи и мисли, производ неког хришћанског трпљења већ слабости људи који немајући јаку вољу лако постану марионете оних који бескруполозно покушавају преко њих да граде свој положај, или још горе и још противуречније – свој идентитет. Тако и онај који трпи и онај који тлачи врхуне у заједничком саморазграђивању иако на први поглед само једна страна због игре доминације изгледа као победник.

Није ни сваки бунт од памети али га треба градити са разлогом. Ипак, упадљиво је да сви они који тлаче глупошћу и бестидношћу носе у себи неки демонски комплекс којим себи дају за право да смеју и могу, чак и под видом „добрих намера“, законске регулативе или у име наводно моралних вредности, да шиканирају бизарношћу својих исказа носећи онтологију (не)свесног мобинга. Увек су то глумци врлине, у сенкама неких диктатора, из чијих власти црпе свој накарадан ауторитет – јер другачији немају.

Конфликт је неизбежан. Добро и зло не могу седети на истој столици. Очување лажног мира да не би долазило до сукоба може само маскирати проблем али не и решити га. Ако је други бестидан – неће га твоје трпљење уразумити, него ће тражити нови повод да осионо опет демонстрира своју глад. Чак и Христос каже: „Супротставите се ђаволу и он ће отићи!“. Другом се, дакле, мора ставити до знања да не може да пређе неке невидљиве границе човекољубља. У супротном, обе стране могу да глуме жртве и озлојеђеност иако само једна страна са кидисањем тлачи а друга са кидисањем трпи.

Буни се али не кидиши! Ако се неко буни то не значи да није трпељив. Можда само не жели да флертује са охолошћу других. Ипак, све зависи од мотива и ситуација у којима се неко нађе. Трпети у роптању сахрањује сваку врлину. Ту је праштање у старту сасечено.

Налазећи себе увек параноидно и хистерично угроженим, они који су гладни крви, траже жртве. Као по правилу, тамо где су они сами били малтретирани, или пак већ доживели отпор, ту се не окушавају изнова, него траже друге, евентуално неискусне или лако поводљиве, како би над њима покушали да изразе своју (без)личност. Ако им се неко покори због страха, они умишљају да се клањају њиховој величини и знању. Праштање не кокетира са таквима. Добросуседски односи се не могу одржати под тензијом упорне злонамерности. Мора доћи до ескалације. Злу се мора противити јер га игнорисање и праштање не уразумљује и не трансформише у доброг. Шта год био темељ и узрок проблема.

Само треба увидети која су најбоља решења и какве последице могу бити да у том противљењу не дође до таквог сценарија када ће се наводно у терапеутске, педагошке, алтруистичке, или већ какве сврхе – други линчовати. Јер у том случају безумље се наставља и онај који је можда санирао мучитеља можда и сам постане џелатом других а да то нити види, нити осећа, нити доводи у питање. А тако се границе разликовања између добра и зла лако бришу.

Ведрина

Дивно је видети ведре људе око себе.
Још лепше сам уочавати оведравање сопственог бића.
Смејати се здраво и неусиљено.
И према истој доброј вољи усаглашавати све друге нивое постојања тамо где обавезе и необавезе траже свој одјек.
Није то до промене климе.
Некада је потребан труд а некада је то чиста благодат.
Тада ти све фрустрације делују непотребно или чак лаке за решавање.
Ништа те не кочи, не саботира.
Логоси налазе свој бат корака.
Не закопаваш се у неко себично очување радости које параноидно чуваш од других.
Уживаш у сусрету.
Искрено грлиш људе.
Не стрепиш од њиховог беснила.
Сведочиш Другог ако већ не можеш у неке треће да Га улијеш.
Ко је отворен – одговара ти својим усличњавањем твојој ведрини.
Ко је затворен – осећа стид од твоје радости.
Шта год било – настави да ходаш….

Екстаза

Долазак, долазим себи
миришем искре које поседују ствар
крвоток сведочи исијавање
провејава сноп који не тражи своје.

Дивно је са другима бити
убијати раскораке
додиривати јутра што не залазе
осећати пулс непролазног.

Кости су тврде
напуњене миром
нема пластичне врлине
месо савија своје набоје.

Изнутрице ћуте
стиде се пред светлом
усред људи вековима стари Гост
устручавање загрљајем непотребно.

Радост одражавања
синхро налази бачене одјеке
заборављања губе камате
устоличен Другим столпујем.

О самосажаљивима

Не знам шта је горе: да ли самонабеђени позиционари који не виде даље од себе и не показују никакву врсту емоција или самосажаљиви полтрони који и под маском емоција само на себе мисле. Неукусан ми је сваки сусрет са таквима али са овима што подилазе још теже јер осим што себе чувају – глуме да и тебе чувају. Ови први ти барем по инерцији своје бахатости одмах ставе до знања да не прилазиш, а ови други глуме прилазак и сусрет док им не окренеш леђа.

Људи који су се определили за самосажаљење као начин свог адаптирајуће-функционалног модуса самоостварења у историји, као по правилу немају пријатеље. Увек су то неке интелигентне монаде али који и поред доброг интелекта не владају собом, нити за сусретање другог у искрености маре. Они би и пријатеље да користе за видање својих имагинарних рана од којих су створили култ, фетиш, лаж-обожење. У тим ранама лењост је већа стварност од стварности другог. Други је дежурни таоц-слушалац, никада слободна личност као дијалошко биће. Ако им затражиш помоћ унапред се ограђују изговорима и немоћју без макар помисли о једном покушају. Ако им прекидаш неки вид релаксације спремни су да те линчују. Ако их замолиш да испоштују правила твоје куће одмах уздишу или кидишу. Ко ће набројати све мотиве?…

Такви не виде проблеме других јер им сопствени увек изгледају тежи. Могу бити бистри, педантни, хармонични, чак и увиђајни, али у основи богати сваком искомплексираношћу јер нису решили симптом малог детета у себи који само на своје размажене невоље и жеље мисли. Ипак, такви могу бити и ови први, патолошки нарциси који не изливају емоције, јер ништа од њих није остало пред окамењеношћу сопственог битисања.

Нажалост, док не почнеш да грмиш и демонстрираш ауторитет, твој љубећи однос се не узима превише озбиљно од стране другог по слободи коју си првобитно као унутрашње место сусрета хтео. Брзо се један однос потроши у оном парадоксалном да „близина раздваја“. Још брже и вулгарније један почетнички однос, ако се линија изгуби, прерасте у испразан одмеравајући ортаклук.

Видимо да ни Бог не дозвољава то прелажење линије свему што је створено у односу на Њега Самога, као што и унутар Њих Тројице Сваки чува Своју универзалност.

Ако се изгуби линија докле неки однос може функционисати, други  ће те згазити. Ко год други био: породица, деца, колеге са посла, непријатељ, неко трећи.

Другом се очигледно мора скренути пажња докле може и сме ићи.

  • Ако други жели да изврши продор непозван – то је насиље над слободом.
  • Ако тај упад бива чак и у име љубави, таква врста једносливености чини да се два бића у целости изгубе једно у другом.
  • Ако неко себи даје за право да ради тога колико дуго те познаје може прелазити ту линију – однос ће се пре или касније преиначити у омаловажавање.

Сета

Младост је прошла, не долази
осим у сећањима, старим варкама чула
нудећи осмех ничега, јер нема је више.

У мени више ничега нема, све је пустош
одливање крви у сливник онога
што данас јесте а сутра биће нема.

Све су гране без лишћа, нема латица
бар неке наде на преосталом корену мене
и туга ме шиба, карикатура, гримаса
глувонеми осмех и раскорак остварења.

Светло ме гледа, недостајем се,
нема пулса, одјека, залази биће
тамо где одлазе све сенке догађаја                                                                                                                                   то наивно небо умочено у фарсу и звезде.

Треба ми вечност, Догађај што не бежи
да доживљено увек ново буде,
без сетних дупликата иза себе,
желим људе у здравом оделу                                                                                                                                                                               загрљај што мигољи еонима чежње.

Све што се збило да нову запремину добије
одрживошћу непролазног манира
што се над црвом немира руга, плени.

Страшна је празнина у коју зађох
тамо више нема ничег,
живи, спава, крвоток органа, костију
а заправо, страшно је сам усред себе бити
када испод мене – леш лежи….

Усличњавање

Боже мој,

увек ми недостајеш на исти начин
истим углом лижем ране
уморан од лешинара око себе
и од бљувотина истог црва поред мене,
сит сам свега што човек уме
сит свих утисака света, чула
од позоришта врлине и лажи, аплауза
грозоморе самовеличанствених,
од обавеза и протокола овог века
резервисаног сваког одјека
од изговора и оптужби
и свађе без покрића.

Требаш ми, Боже, да посадиш
нови смисао, сноп мира
у свим нутринама изражавања,
не јер не могу да трпим више
но јер ми опусте душа
обезличи се од свих садржаја
што не личе на Тебе.

Ја сам Те изгубио,
не осећам Те више,
врати ми се, као некад
када свака кост заиграше
на сваки помен Тебе,
да у нествореном осмеху Вишњи
не заборавим да сам жив…
…кад год на Тебе личим…

 

 

Да би смо разумели типологију самоубице, морамо најпре да уђемо у мотиве зашто неко диже руку на себе, па тек онда на том темељу истраживати профиле и последице. Ако пођемо од тога да самоубица диже атак на себе не само из осећања безнађа неком ситуацијом, већ, на пример, из осећања хроничне депресије или пак радикалног помрачења ума. Ако се утврди да је у питању ментални дефект, ту дефинитивно не могу да важе никакве ригорозне осуде од стране Цркве у излизаном маниру „да је Бог дао  живот и да га само Он може узети“, јер Бог није трговачки наелектрисан да би узимао назад оно што је дао.

У житију светих имамо пример једне девојке која се убила како би сачувала своје девичанство пред неким разбојницима који су се спремали да је силују. Видимо да њен акт Црква није осудила већ је уврстила у канон светих. За време ратишта 90-тих, неки војници су носили отров или метак око врата да би њима себи пресудили ако би их ухватила непријатељска страна. Код њих је, дакле, страх од мучења био претежнији од самог страха од смрти. Овде не треба да идемо аргументом светих мученика јер је сигурно да немамо сведочанства која би нам казала другачије, осим што су се житија светих поприлично идеализовала сакатећи својим идеалом сваку могућност слабости.

Да ли је, дакле, ово самоубиство морално допустиво? Није као што није ни мучење. Зато треба разумети како ментално урачунљиве тако и неурачунљиве самоубице јер немоћ другог најпре треба разумети, а не и онако оне ван живота додатно лишити наде постхумно. Уосталом, нико од нас не зна да ли их Бог неће прве загрлити. Можда је продукт нечијег суицида била и наша индиферентност да том неком изађемо у сусрет, или у помоћ. Зато клир греши ако забрањује опело самоубицама (без обзира на педагошку поруку осталима да тим путем не иду јер би се можда многи осилили на самоубиство ако би унапред знали да им је опроштено), нарочито ако клир забрањује опело ментално неспособним личностима. Јер, каква морална и духовна поука и закон може да важи за оно биће које за те критеријуме нема адекватан мислени апарат којим би их препознао? Ментално болестан човек нема увид шта је добро а шта зло, код њега све то може можда да буде на истој таласној дужини. Оно што је интригантно код помахниталих је да њихово лудило не долази нужно из неке патологичности већ управо из превише рационалности. Неке лудаке које сам слушао нису говорили ништа бесмислено, али не дижу сви лудаци руку на себе или друге, неки су сасвим безазлени. Други пак, они сензибилнији, ако не пронађу други извор самоосмишљавања, управо због одсуства смисла живота дижу руку на сам живот. Толико је концепт смислености битан императив и заиста може буквално бити питање живота и смрти. Уосталом, ту зону глади за смислом хришћани најбоље познају као глад за Другим, идентификујући се у Слову Очевом.

На крају крајева, Црква би требала да се некад уздржи од неких ставова јер ипак финални суд припада Богу. Изрећи или исцрпети сваки став и по сваку цену у име Божије није ништа друго до одрицање апофатичког Живота унутар Свете Тројице. А ако ћемо да задржимо проблем провокативним, мада ће некоме то деловати бласфемично, можемо рећи да је Сам Христос „желећи да једе ту пасху веома“ Сам свесно ишао у смрт а што би се донекле могло окарактерисати као самоубиство, премда мотиви нису људски већ божански, и не по узроку слабости већ по узроку силе гледајући на ону стварност која смрт превазилази.

Покрити нечију наготу не значи оправдати нечији грех. Мисионарско сведочење Цркве већ вековима, поред основне поруке Јеванђеља, говори о разлици између осуђивања греха али не и грешника. Проблем, међутим, настаје када зло почне да делује унутар институционализма Цркве а да о томе сме мало ко да говори.

Како се поставити? Јер ћутање се може протумачити као сагласност а проговор као атак на Цркву.

Колико су сами црквени људи способни да се огледају у истини саме Цркве као места светиње које опомиње савест? И да ли сваки приговор о проблему нужно значи линчовање другог? Да ли смо превладали примитивност „ока за око, зуба за зуб“? Да ли је свако ко мисли својом главом и побуђује летаргичну јерархичност на акцију неминовно непријатељ Цркве? Ако неко ко није са унутрашње стране цркве нема права да говори о цркви, зашто се то право онемогућава онима који са унутрашње стране живог Бога искуствују? Јер маскирати свој грех димензијама цркве није ништа друго до светогрђе ако је црква матица из које се рађа покајање. Зашто би се изобличавање нечије неодговорности уопште доводило у везу са наводним угрожавањем репутације Цркве? Зар су неодговорни пастири власници Цркве? Зар су они који су жељни одговорности издвојени из гласа и тела Цркве – нису ли и они носиоци Цркве? О каквом онда царском свештенству народа можемо демагогисати?

Некада су пророци опомињали свештенике и народ. Некада је и Христос опомињао свештенике и народ. У 21. веку иста жеља да се ућутка онај који опомиње је на срамној снази али не само због очувања имагинарног престижа Цркве, него да би се бахатост изгредника још више утврдила. Онај који црвени уместо онога који треба да се стиди – тиме показује сензибилност и савест а не огорченост и фанатизам. Замена теза и оптужби углавном долази из зоне непокајаних позиција које сасвим рутински и увежбано могу чак проповедати неко формалистичко покајање.

Аргументи, нажалост, нису на страни разумних већ оних који неку власт држе.

Логика незамерања није Христова логика. Христос не пази на свој вокабулар и дипломатију да не би повредио саговорнике. Он не кокетира. Христос не жели да буде функционалан у аплаузима света. Он не чува свој положај да се не би замерио брату поред себе. Али у бирократској организацији Цркве није тако. Ту прво иде имиџ па тек онда истина (ако уопште и за њу остане места). Нико овде не говори о каменовању, нико не позива на раскол и револуцију, неко подривање цркве изнутра, говоримо о неодговорним људима који сами подривају истину цркве својим понашањем и доводе је до деиконичног постојања. Позива се на елементарну упитаност. Позива се на раскринкавање. Позива на савест ономе коме она очигледно измиче. Наравно, све су то људски параметри, и нико не може ограничити деловање Духа чак и међу „најзлотворнијима“. Ипак, поставља се питање: откуда толико смелости некоме да се поиграва са положајем и људима? Откуда толико страховања, избегавања конфликта и присуства пасивности? Иде се логиком незамерања јер свако чува своју позицију. Љубав је само платформа да се сопствени статус обезбеди. Интриге и клевете су главна брана „несмењивих мудријаша“. Свако је, дакле, мање-више и сам умешан у неку аферу, па не сме другоме да приговори да не би и он сам пао. Умешаност може бити окарактерисана и као пасивним трпљењем неморала другог. Али, парадокс је управо у томе да падање се збива пласирањем псеудо-функционалног организма цркве која не одговара ни историјским ни есхатолошким параметрима. Зар надлежни не виде да чине светогрђе ако цркву користе у промотивне сврхе свог стицања? Да је третирају као проститутку која за њих зарађује? Којом Црквом се онда хвале? И од кога се самом црквом крију?

Увек је црква сахрањивала и протеривала своје најбоље људе. Мислити својом главом није добродошло у институционализму цркве – то је „бласфемија“. Као и у свим системима, тако и овде полтрони, али и они који негодују али су добро плаћени за то лаж-трпљење, воде главну реч. Позивање на свете оце у сврху одбране својих малверзација под маском потреба Цркве постала је нешто депласирано, наивно до морбидности. Не ради се о зависти, игри социјалне неједнакости, итд,, већ о похлепи без дна – част појединцима али зашто појединци увек чаме на маргини? – и о намерној неспособности да се та бахатост укине. Не само да измиче могућност  санкције, него измиче сама могућност да се отворено говори о текућим проблемима које такви креирају, а демонском игром замена теза долази се до ситуације да онај ко позива на одговорност сам постане мета о којој се говори и који треба да се санкционише. Видимо, дакле, да слични државни манири постају политиком црквеног кућног васпитања.

Покренули смо, дакле, морални проблем. Са друге стране, ту је и богослужбени проблем. Превише се одомаћило да нечију неморалност можеш критиковати а да нечија неморалност не утиче на благодатни домен богослужења. Никола Кавасила каже да Бог због неваљалства свештеника може и да не освешта принос. Неморалност се донекле може толерисати у здравим границама еклисиологије у смислу да „нико није безгрешан, да нема достојних, да је Бог тај који припрема, очишћује и освећује присутне“. Ипак, овакво тумачење лако доводи до искривљавања истине и постаје иконом латентне бласфемије. Јер ако неко служи Богу са непокајано-префриганим устројством свог битисања, поставља се питање: у којој стварности цркве такав служећи учествује? И не криви ли се тако иконичност Царства „сада и овде“ ако позив на морални марш и покајничку самоизмену пропагирају они које саме постулате које намећу на народ у својим животима не спроводе? Како можемо, уосталом, знати да и народ тако не учествује у бласфемији бојећи се да нешто каже, да промени или једноставно не разликујући добро од злога, у чаши непокајничкој тражећи здравицу онога ко их неокајан „благословом“ држи??? Зар је мантија гаранција памети? Или гаранција поседа Духа? Зар је позивање на свој положај оно што се може нудити као аргумент другом? Зар је мантија и положај препрека да се други сретне у љубећој универзалној тоталности? Или је пре реч о бестидности да се кроз исте врши поигравање са другима у своју корист?

„Истинољубци“ не воле, гле парадокса, истину о себи! Тако се и унутар богослужења преносе личне психозе и страсти а Бог не може вршити очишћење тамо где то није по слободи, макар то било унутар олтара самог. Можда спекулативно смемо говорити о томе да Бог освећује приносе не због лоших свештеника него јер их трпи ради народа. Наравно, може се и обратно поставити аргументација у корист свештеника ако народ не показује своју богодоличност. Ипак, наивно је градити неки хуманитаран имиџ у теорији ако у пракси измиче подизање палога. Оваква критика показује да и ми као народ желимо да подигнемо палог свештеника а не да га убијемо.

Многи говоре да црква није социјална установа и да од њене треба очекивати финансијску помоћ. Када би свештеници ишли том логиком брзо би се одрекли свог заната али лакше је другима говорити овако. Прве хришћанске општине првих векова, као и чувена прича о милостивом Самарјанину се не би сложили са оваквом поставком ствари. Не може се форсирати нека узвишена теологија без повезаности са социјалном предусретљивошћу другог. Онда контрадикторно долазимо до супериорног благодатног идеализма који потискује човекољубље. Лицемерно је помислити да је молитва свештеника све чиме он једино може помоћи убогоме. Тако да остаје нека чудна, неприродна, клима: ако Христос назове неморалност и нечовекољубивост неких свештеника „гробовима окреченим“ – то је онда у реду за владајући еклисиолошку елиту; али ако то покуша да каже један обичан смртник – не гине му санкција.

Овде, дакле, није реч о неком унутрашњем стварању непријатеља у цркви ако неко само не жели да повлађује упорно намерним недостацима другог. Није ни реч о застрањењу ако позиваш на разумност одговорних (без вулгарне мобилизације и наметања по друге). Као што свака свађа у браку не подразумева развод, тако ни свађа унутар цркве не значи раскол. Владика А. Јевтић је једном добро приметио да када медији нападају цркву због унутрашњих размирица они не улазе у личне односе које могу наликовати родбинским, него их подижу на политички ниво без познавања човекољубља и богољубља са свим успутним драматизацијама. Нарочито не треба превидети да су се и светитељи свађали међу собом. Ово измиче и онима у цркви који не дозвољавају било какав вид свађе да им се не би угрозила искомплексирана репутација у стилу „шта ће село рећи“.

Једно се ипак мора нагласити: све наше напетости долазе од фрустрације да све контролишемо или будемо контролисани другим, али опет, није свака идентификација зла у себи или другом нужно поистовећивање са злом самим, него може бити мотивисана исконским човекољубљем и богољубљем. Дрво се по плодовима познаје – тако и онај који изобличавањем позива на самопосматрање и самокорекцију. Јер много је их који изобличавају али мало их је коме је истински стало до уразумљености другог и до љубави према Цркви. Бласфемично је само да неко злонамерно криви контексте како би фиксирао своју позицију преокретањем тог љубећег изобличавања у наводно презирање другог и наводно дискредитовање Цркве. Такво дрво треба ишчупати*

*види поглавље о Јовану Крститељу – секира и дрво

* види поглавље о Исусу Христу – бесплодна смоква

Свако у огледалу својих самопосматрања жели да буде виђен не какав јесте (по истини) већ какав би желео да буде (по жељама). Ако би Бог био Огледало које треба да покаже како ми заиста изгледамо, свако би у својој рефлексији видео не своје жеље већ истину свог бића, јер је само Бог Истина која нема способност искривљавања стварности. Зато се многима како за живота, тако и по Суду, неће допасти сопствена рефлексија, јер неће одговарати карактеру њихових жеља којима су себе замишљали. Видимо да и сада неко лако одступа од уподобљавања јер то не одговара замишљеној позиционираности о сопственој величини. Неко други, чистији, отворенији, приступачнији, ће у свом одразу видети себе самог каквог је ништа другачије замишљао или видео у одразу свакодневном. То су они који и не знају да ће бити спасени.

Свако ће у есхатону наставити да се остварује тамо где је смрћу стао. По свеопштем Васкрсењу свако ће наставити да тражи и твори садржај на којем се дотад базирао. Баналније, можда ће Хитлер по свом Васкрсењу тражити свој велики Трећи Рајх у Царству Божијем. Свако према наличију свог бића, оно у чему је највише утемељио идентитет за живота. Ако тог садржаја, који није Сам Бог, не буде нашао по затицању Радикално Нове Стварности, тако почиње пакао који се огледа у овековечењу погрешне жеље још за живота а који толико тесно срасте са идентитетом да свака друга истина која се укаже различитом (овде је то Бог у односу на застрањеног) постаје претња тој самој псеудо – истини на месту Другог.

Човек, дакле, не би ни пребивао у паклу да он то сам не жели. Прече му је лично гледиште од сваке истине (Достојевски), тако да врата пакла остају закључана изнутра (Clive Staples Lewis).  И то није само есхатолошки угао гледања већ најпре предискуство агоније сад и овде фрагментисано у разне догодовштине свакодневнице спрам себе и спрам другог.

Волети себе више од Истине – то је бласфемија!!!

Волети заблуду свесно и намерно кроз сву вечност упркос чињеницама Истине – то је дрскост!!!