Archive for фебруар, 2011


О тами…

Морал је у себи одувек носио неки сувише јак призвук, готово до неподношљивог праска, сигуран сам, чак и у Божијим ушима. То је оно Вишеславцево када цитира Христа: „Тешко вама законици!“ Пре би се могло рећи да када сваки човек робује греху да он „дела таму“. Тама нема лик, улогу и смисао. Човек јој приступа и бива прогутан њоме. У њеном стадијуму не зна ко је, шта ради и куда иде. Слеп је за лик, улогу и смисао. Модерни ум би рекао за таквог: „Мрачан је!“, што би био синоним за устрашеност од некога или одбојност тог самог некога. Недостатак светлости би значио недостатак живог Христа. Недостатак кретања ка, око и у Христу. Светлост Христова осветљава и човека и онога поред њега. Тако спознајемо себе и друге али не без откровењске светлости Христове, то јест, онолико колико она сама открива. Пакао се дефинише као „тама“ из самих Исусових усана. Тама није простор него искуствено осећање личне драме која се базира на паду. Тама обухвата две перспективе: духовну и биолошку смртност. Биолошка се дешава само једном а духовна може свагда(апостол каже да му треба још много пута умирати). На први поглед, чини се да биолошка не зависи од етичких, естетских и других разлога, али пошто очекује васкрсење тела итекако је се дотиче оно што највише ровари по духовном сегменту човечије ипостаси. Дакле, када неко греши, греши јер је мрачан а мрачан је јер је болестан а болестан је јер је смртан. Свака психопатологија би се могла исцрпети овим аргументом. Зато све психопатологије и немају везе са Христом јер немају заједничког основа у Његовом Бићу. То не значи да ако се не поистовећују са Његовим Бићем да Он не може да пружи реално исцељење од њих. Бог иде тамо где је позван, где се може осећати и као домаћин и као гост. Али, срце човечије искушава мрак и обећава му задовољство светлости које сам мрак не поседује. Чим доспе у тај мрак човек забразди и застрани јер више нема очи ума(светиљка је телу око). Свако воли да иде на светлост и да се окупља међу људима из којих избија светлост да би и сам засветлео. То ради Литургија. Нико здраворазуман не жели да се плаши себе или да изазива ужас собом код другог. Чак и када неког мучи његова лична тама, од стида он покушава да сакрије свој недостатак или од љубави да усрећи ближњег насилном светлошћу. Тада засветли само на трен али се угаси без Христа јер нема извор светлости у свом бићу. Другима зрачимо онолико колико се сами осветљавамо на „камину“ благодати Божије. Резиме би се састојао да је нечија неморалност у природној последици недостатка Божије огњености која очишћује од сваког греха, демона и смрти, то јест, од законске неетичности, непријатељске запоседнутости, и психофизичке трулежности. Јер су то та три фактора која најреалније гуше реалност Христову а врло присно учествују у разарању човечанства.

 

Advertisements

 

Живот полази од друштвености преко самоће до повратка у друштво. Када се его потврди у свему ономе што је хтео док је грешио, и када човек након покајања обрете благодат обожења у Христу које је кроз осаму стекао, он се враћа у свет да благовести и посведочи њему оно добро које у њему није затекао желевши да му додели нешто сасвим друго. Таква је и старост, на крају, и после свих агонија која је добијала током живота од других, она и даље не жели да остане сама но да сваког угости храном, осмехом или другом пажњом. Из света излазимо не јер мрзимо свет него јер ван њега тражимо Христа који у свету није добро примљен, зато се у њега враћамо преображени светлошћу васкрсења. Баш као што се из осамљене горе враћа Мојсије са светлошћу на лицу да посведочи Бога људима. Христос је васкрсао у свету а не изван њега.

 

 

О баченом семену…

Занимљиво је да док траје наше оптимистичко делање ми као да не видимо наше плодове, него нам се још додатно чини да смо креирали контрапродуктивност у људима са којима се сусрећемо па наизглед ствари изгледају још горе. Али, колико год то деловало наивно, баш у том тренутку ми смо набасали на земљу коју сејемо својим речима, и чије семе не видимо по свом одласку како клија и расте. Зато, када се удаљимо од таквог човека, заузети другим пословима а можда и својим разочарењима, баш тада такав човек на неким другим фронтовима урбаних или каквих већ средина, показује напредак у нечему, или, имајући сећање на искуство са нама деле сличну реч са неким трећим протагонистима овога света. Тако се свет мења иако то не видимо јер су то ланчане реакције у које не можемо имати увида на онај начин како то може Бог. Зато ако не престанемо да сејемо, веома ћемо се изненадити оним плодом који будемо видели једнога дана у есхатону. Само тако и можемо разумети оне Христове речи које описују сцену Суда а када се добар (оправдан) народ буни јер не може да се сети ниједног доброг дела које је учинио Богу или своме ближњему. Тако, ми смо у једном трајању радње, можда и заробљени једним тренутком, али узрок и последице не видимо, а баш њих, било да је оно добро а било да је зло, стварамо. И ако се то не дотиче одмах нас, дотиче се неког трећег на крају света. Велика је то Промисао и ми не видимо све путеве којима одашиљемо своје малено постојање. То је за некога као када ти сам чујеш неку поуку која ти се много допада или одмах почнеш да је живиш јер је идентификујеш као истину, али се за аутора те пословице не распитујеш. Ето и то може бити та далекосежна повезаност са неким кога не познајемо а исто осећамо.

 

 

 

 

Као јединка и појединац не можеш никога и ништа да промениш осим онога што је у твојој власти – самог себе. Мада се и ту човек неретко показује слаб јер и поред очигледног познања за оно што је добро нема довољно елана да пожели добро (видети исконски дуализам у посланици Римљанима). Али, када говоримо о међуљудским односима који се односе на историјско постојање, примећујемо да тај идеал љубави која је у Христу не постоји међу људима, чак и међу неким свештеним духовима. Колика ће тек мања љубав бити тамо где Цркве нема? Јер сваки труд који жели да улепша овај свет или укаже на помоћ према себи, одмах бива осуђена од свакога, и штавише, погоршава жељено стање у још горе само зато што неко други не жели да се приклони разумевањем за дату личност. Има и таквих који то урадивши једном, не желе да покажу своју љубав на нови начин даље него одбацују онога ко им се обраћа. Парадоксално, можеш само да завршиш разапет као Христос од система који су људи бескомпромисно изградили да у име система не би ризиковали своје високо-котиране позиције. Као Христос, али са надом да ће ту жртву барем неко схватити за своју промену, али си у свему осталом у страшној усамљености. Да, у Гетсиманској усамљености пред погубљење…

Али и пред Васкрсење…

 

 

 

За многе је вера аналитички конзумент интелектуалне спекулације у којој се човек може опробавати на разноразне начине, али живот у Богу и даље може бити далеко од тога. Теологија јесте корисна али изван живота у Богу некорисна. Не може богословствовати онај који не носи живот у себи по благодати. Зато многи воле да „философирају“ али мало да делају. Чак и атеисти воле да изуче Библију само да би је још више оспорили. Но, живот у Богу није ни познавање Бибилије ни других научних или аскетских радова. За човека који живи у Богу није нужно ништа знати од онога што сви знају. То је оно Христово: „Хвала Ти Оче што си ово сакрио од мудрих…!“. Зато ће неписмени верници однети победу над мудрошћу овог света. Однос са Богом је претежнији од било каквог теолошког знања, иако није у супротности са самим знањем. Поћи за Христом без обзира што се то коси са логиком овог света и јесте показатељ вере. Поћи за Христом иако се околности показују у супротности са сопственим поимањем и јесте знамење вере. То значи да ти је више стало до Бога неголи до било чега другог иако ни друго неће остати без заједнице са Богом. Ми стварамо поделе и дуализме. Још више срљају они који покушавају да посесивно задрже догмате вере само за себе а нажалост чак и данас у 21 веку има таквог клира, владика и народа. Можда су то појединци али и појединци могу да осакате већину својим учинком.