Archive for мај, 2019


Киша

Волим кишу. Волим када сам уклоњен са њених прозора. Уживам у њеном жуборењу малокапних водопада. Кржљам мишљу да се не сретнем. Некада је дивно оспољити се до потпуне стагнације. Диван је осећај да не гониш никог. Још бољи да ниси никоме дежурна одбрана. Када препуним своје менталне крчаге хистеријама излишног зумирам најцењеније са првим кашњењем. Па опет, и тада је свечано и лепо наћи свог човека који је дотад боравио на излету помахниталог. Почео сам да живим за погледе без страха. Коме очи нису зенице суда свуда ће наћи блискост запаженог. Дивна је киша док пада. Има нечег светог под најмањим ударом једне капљице која не одустаје лако од својих рафала. Наговештај процветалог може се зарити и на блатњавом крају једне чизме. Када се радујеш свему што дише похвала је узвишена јер подваљује залогајима нестајања…

Advertisements

Тужна нека времена. Чекаш да те се сети онај на кога не престајеш да мислиш. Као да мораш зарадити плату за однос у којем ниси ни хтео да будеш најамник. Господар се сам тако поставио. Јер си хтео да помогнеш бесплатно а он је мислио да се погађаш за динар. Многима је висина помутила разум. Многе је Дух Свети заиста узнео. Али заборавише узвишени да је и Син у Духу узнет да би био кушан. Зато многи мисле да на врху Цркве стоје. Да су сва пророштва исрцпели. Да се Писма на њима испуњавају једнако. Тужно али много више забрињавајуће. Јер амбиси се не слуте док се печати не преломе и на њима испуне. Живот је нешто више од пуке мегаломаније. Да легион добрих а не злих анђела у светог предахну, узалуд је ако се не застане пред властитим наметањем. Исус пред Пилатом није желео да по сваку цену победи у аргументима иако је имао добре карте. Није. Ћутао је. Проповедник је био у праву: „Све је таштина!“. Јер, узалуд и највеће сазнање и језик Трећег Неба, ако се нешто у потпуности Другачије од себе самога у нас не улије и за друге, ради љубави и ни због чега више – излије неповратно…

На дну себе иштем да нађем Духа. Увиђам: Сваки је човек чаробна лампа али мора да се покрене да би нашао Траженог. Дух не испуњава све жеље. Није роб нечије вере. Не зависи од лампе. Познаје сваког али се не везује за сваког. Дух благодат не даје на меру, али не трпи поседовање. Зна шта је свакоме потребно али испитује колико други тражи Христа и другог човека усред кога Христос блиста. Христос не тражи своје воље него вољу Оца, а Дух не тражи Своје воље него вољу Сина. Дух се даје али се не своди на овострано. Напротив, ту је да уздигне човека до петље колико Бога може у себе примити. Не можеш Га заговарати да остане ако Он жели да те изведе на пољану Царства у којој могу само да зађу речи. Ако Га задобијеш више него други то није ради тебе, него да се други утврди. Све што трпи постојање символ је нечег другог. То је повезаност која реанимира зглобове ишчашеног. Ако желиш Већи Смисао прозри сваког човека али се не наругај ниједноме. Не буди од оних што убирају пасивност исказом: Што смо дозволили то нам се и догађа. Не дозвољавај, него чини колико до тебе стоји. Пази се месијанског комплекса јер спасење не само света, него свих око тебе није у твојим рукама. И запамти главно: ако желиш да ти Бог шапне неку тајну, поштуј сваку тајну другог која ти се у поверењу предаје. Тако ћеш обавијен Тајном сам постати тајна која не трпи нечије испитивање. Зато је писано: Духован све испитује али њега самог нико не испитује, колико год се трудио да продре тамо где само Бог може приступити. Јер што Дух свеже невидљивим нико не може размрсити видљивим.

Ову нашу државу и овај наш напаћени народ све више видим као велику гужву у аутобусу. Као један велики неспоразум и трапавост егзистенције где свако жури по сваку цену на фаталну дестинацију. Посрамљени људи улазе да се гурају као на првој линији фронта на ратишту а други посрамљени остају на станици дубоко укопани у својим депресивним рововима. Ко је ушао лепи се за пакао другог, а за добровољце маниризма колико ваздуха остане. Пекло сунце или стајао човек на киши слична мука дође. Само што они који су ушли имају илузију да напредују у животу и да су срећнији од оних који на станици остају. Аутобуси су некад нови, али за карту већег смисла нико пара нема. Касниће се, али битан је циљ а за мозак мора да се има заказано. И тако годинама. Док се линије разликовања између аутобуса и логора у потпуности не изгубе. Због згужване одеће? Не, због вишка глупости оних који овце воде на клање. А ако једном не буде гужве и путеви постану проходни? Гужва ће се преселити на другу адресу, по болницама, и то неће умањити запремину штете…

Магла

Доћи ће и магла једном
Када обневидимо
за узвишена свратишта.
Када маховина заклони
наша понирања.
Скупиће се све тајне
и отићи у неповрат
Тамо, где јутро плаче.
Можда неће све жаоке умрети
Нити сете одиграти
задњу партију нестајања.
Видећемо какве ћемо пребити наде
Када магла дође
И све запаљене росе
које жуборе иза мрака…

До неких људи је тешко допрети од њихових ореола. Други за то време маркирају ближњег у невољи тражећи преусмер рачуна утехе на своју адресу. Пошаст кидише лако на обарачу. Нико не схвата сувише озбиљно оног крај себе док лавина не дође по шамар са каматом. Данашњи снови припадају непослушној деци која нису поверовала жељама и судовима својих родитеља. Најчемернији су људи коју се кају за своја добра дела. Значи да никада нису упознали доброту икако. Није човеку дато да буде без слободе. Отуда немир и на најсветијем. Ипак, товити се витаминима Духа трансфузија је болести ако нема покрета. Искорак из себе ка другоме никада није била неслана шала. Једно је сигурно: ни Бог, ни највољенији човек не може да нас натера да упознамо шта је добро а шта зло. Сами тај хирурши аутозахват морамо да урадимо. Потпуно сами и потпуно – без анестезије…

Некад се кафа може попити на миру. Без вести. Без сензација. Без злопамћења рано изјутра на дан раније према било коме. Неке променаде треба пустити да се виоре као димни ореол око кафе. Може се гледати кроз прозор ако се има где расути поглед. Неке људе треба пустити. Препустити. То не значи наругати. Може се другоме човеку радовати и са даљине баш као што се човек радује трепету звезда које никад неће достићи, али им зато не одузима указану лепоту, нити им замера на ускраћеноме; или, баш као што отац дочекује блудног сина из јеванђеља – са даљине. Значи, нема постављене страже да бди над туђим војскама. Може се сваког јутра бити без стреса захвалан на најмањем. Јер у најмањим стварима се тајна крије као што се велика вредност налази у најмањим дијамантима. Неки људи, упркос тврдоглавости и глупом смислу за хумор, не губе ништа од своје универзалности. И они су део свакодневнице. Заслужују да удахну ваздух. Да буду део једне метакосмичке приче. Можда човеку није дато да буде актер сваке поднебеске слагалице, али му је дато да буде човек и да у гутљајима кафе не тражи увек нова безлица и нове поноре. Јутра треба припремати да би свако вече рекло: „Данас ме ниси уништио. Хајдемо сутра овако опет!…“

У неким људима нема довољно цепаница да подмири сва њихова потпаљивања. Неки људи се нагризају као што ватра намешта своју пламену шминку на лешу дрвета. Потхрана. Дохрана. Прождирање. Цепаница на цепаницу се додаје увођењем све већег броја немилосрдних сведока. Сведок даје највећу цену а не онај ко на ватру додаје ватру. Јер сведок има власт да спречи пожар, али често то не чини. Усаглашава се покрету ватре другог. Постаје и сам дрвен да би ватра била већа. Увија се, довија се, превија и завија. На лицу упецаног јасно можеш наћи зачаране игре ватре. Ако није дезоријентисан, бестидан је сигурно. И није истина да су последице увек глупе, јер неко веома добро зна шта ради. Ако алиби пред собом није довољан, призива се сведок. Гласноговорник. Бусаџија. Свети тај-и-тај Громовник! А пред тобом пепео. Угарак. Чак ни угаљ, јер угаљ има неку вредност. Угљенисан? Да, то је права реч. Неко ко је толико уништен да се нема више чиме запалити. Не само пажљиво бираним злом, него ни било којим понуђеним добром…

На струњачама бесмисла најтежи су хришћани. Неки. Не сви. Када је праведни Јов доживео невољу, ко му прво приступа? Пријатељи. Теолози. Не да га крепе, него да му траже кривицу. Да испитају у чему је згрешио јер без греха не би доживео невољу у којој се нашао. Иста је и данас свест. Између сујеверја и фаталности. На месту вере јављају се инспектори. Истражитељи. Они ће да испитају неког човека и да проникну у душу ојађеног. Крепиће га цитатима Светог Писма док не испусти душу. И не призна свој грех. Чувари Божијег промисла боље и даље виде. Они ће истражити грех и испитати Писма. Поставиће дијагнозу. Назвати то љубављу а онога ко изгара умањити му вредност бола и штете. Они ће прорећи ко је страдајућег затворених очију ударио. Јер се ништа велико није догодило. Облачак, проћи ће. Кербери. Чувари пакла. Словоцепкачи. Надничари веросломова. Благодатни саркастичари. Ако неко изгара, заобиђете га са теологијом. Неумесно је. Ако може некоме да се помогне урадите то без сведока и без позивања на Бога и правду. Не играјте се са нечијом душом само зато што вас није неко веће зло дотакло. Јер, кажем, некада је Анђео једном годишње узбуркавао воду да би први који дође достигао исцељење. Данас на месту нечије несреће Анђео додирује оболелог да би се испитало ваше срце да ли ћете и са даром Духа посредовати за нечије исцељење…