Archive for април, 2011


Загледаност у небо може маргинализовати сунце. И посвећеност у историји може сакрити највећег госта унутар ње – Литургијског Христа. Неки због малих ствари превиде оне највеће. И док обратимо пажњу на недостатке других заборавимо на оно најлепше у њима. Садашњост је битна али није пресудна за будућност. Сада смо као гусенице али у есхатону ћемо постати лептири. И као што лептир постаје леп и спреман за полет одбацивши претходно обличије, тако ће и ово трулежно тело постати по васкрсењу светлоносније и подобно за вазнесење. А након тога, у суштини то је један исти лептир, баш као што је човек још увек иста личност.

Advertisements

Светост није немогућа мисија, нити недостижан идеал. Проблем лежи у поимању етике и морала, а често ни у томе, него у некој изврнутој перцепцији етике и морала на уштрб светости. Самим тим што је човек крштен, већ је добио први дар Духа Светога (дакле, освећења) као потенцијалности која се изван Литургије не може реализовати. Добити дар светости у Крштењу а не живети у заједници са Литургијским Богом, налик је човеку који је добио на премији а ни у једној банци није уновчио чек него се и даље понаша сиромашно и јадикује.

Ако кренемо од Јеванђеља, видећемо личносне примере који без обзира на стадијум етике и морала, добијају дар светости од Бога у виду исцељења, опроштаја грехова, итд. Све ово има суштинску важност због учешћа у самом животу Литургије чији је епицентар Сам Христос. Тако видимо да разбоник на крсту, без обзира на нискоморални живот, налази оправдање а можда је убијао, крао, итд. Надасве, због „смелог приступања престолу благодати“ како каже апостол мислећи на Евхаристију, крвоточива жена је идеалан пример савремене ситуације. Јер Богочовек похваљује њену смелост без обзира што је по закону била нечиста. Зато се не треба плашити учешћа у Евхаристији јер други начин да се неко освети (освешта) не постоји. Без обзира колико добра дела чинили она нас не могу учинити светим, нити нам подарити вечни живот. И атеиста може бити добар човек али га његова дела не могу учинити светим и вечним. Само је Бог једини извор светости, па самим тим без причасности Његовом Светињом нема ни освећених. Логично, чак и када не би хтели логично. Баналан пример, када је човек гладан он иде да једе, а овде, када човек жели да освети своју природу и личност треба да дође на конкретно место. Зашто? Зато што се не може дар светости њему доносити пред ноге без његовог ангажмана и зато што Црква поштује слободу оних који се одазивају, не утиче на оне који неће да се одазову. Дакле, светост није неки недостижан идеал, неко мазохистичко подвизавање које некога чини светим, па чак ни довољно припремљеним за Литургијску реалност. То је оно што каже Зизјулас „каквог год ти расположења дошао на Литургију то неће утицати на деловање благодати јер благодат не зависи од наших расположења“ (парафразирам).

Сам Бог очишћава човека и припрема га (освећује) за још већу причасност Духом Светим. То је светост. И таква светост нема јуридичку већ онтолошку конотацију јер се тиче вечног постојања а не колико је добрих дела учињено. Други баналан пример, човек са већим добрим делима и човек са мањим добрим делима. Ко је од њих већи? Из психолошког, ванцркевеног и етичког угла већи је онај са добрим делима али из онтолошког, црквеног угла њих двојица су исти. Како? Тако што не освећују један другога него Бог једнако освећује и једног и другог према мери колико су пријемчиви. Педесетница се још увек догађа и огњени језик (дар светости) не заобилази ниједног присутног на Литургији. Данашње брањење некима да се причешћују само је показатељ парадоксалне ситуације да се неком брани освећивање.

Опет, данашње устручавање да се неко причешћује изговором недостојности, парадоксално је, јер не можеш бити достојнији од деловања благодати. Такође, не можеш очистити себе од било ког греха (да не улазимо сад у степеновање) ако те Бог не очисти. Управо је то пример крвоточиве жене. Нисмо чисти али желимо да будемо чисти. Желимо да додирнемо „Хаљине“ Евхаристијског Тела за своје очишћење. Другу смелост не видим, ако је пак има, и стоји на гордости, „евхаристијски егоизам“ је онда парадокс само онога ко тако приступа мислећи да је тиме светији од других. Јер Бог се не може оскрнавити мојим грехом, може ме само очистити. Какво би то онда било очишћење Духом Светим ако би мој грех био јачи од Бога? Такође, ако сматрамо да су важнија добра дела од учешћа у светињи, и ако сматрамо да је Бог дужан да нам због добрих дела подари благодат, онда условљавамо саму благодат а Бог се не може условити јер је слободан. Напоменуо бих следеће, како некада тако и сада, једни потенцирају да се човек спасава (освећује) само добрим делима а занемарују благодат (она постаје наградом за учињено), а други истичу превагу благодати без обзира на ниво сагрешења, односно, креира се нека врста супституције: „Не морам ти помоћи, благодат ће то уместо мене“.

Заборавља се средњи пут који је синергија етике и благодати. Прича о милостивом Самарјанину је јединствен показатељ колико добра дела значе у очима Божијим али, опет, са друге стране, заснивати своју личносну егзистенцију само на њима, води у једну моралистичку изопаченост, фарисејског карактера, која не може без заједнице са Богом да омогући ни светост, ни вечни живот. Очишћење Духом Светим је истовремено и освећење Христовим присуством у нашем крвотоку…

 

У човеку као да недостатак не може да нађе места док не оживи пред Законом који га на прекршај истог принуђава. Као да Закон који је предвиђен за слободу (човека) изазива подвојеност личности . Произилази да природна појава Закона има рефлексију у греху, не стога што је сам Закон погрешан него јер подсећа (собом) на несавршенство које постоји у смртној природи. Када не би било Закона, онда грех не би нашао свој одраз (повод) у њему јер га не би ништа на Закон подсећало . Закон је требао да доведе човека до побожне врлине али се људска природа толико изопачила смртношћу тако да Закон сам за себе може да изазове само промашај делања. Према речима Јована Брије „и Свети Јован Крститељ признаје моралну немогућност да се испуни старозаветни закон по своме слову. Зато једини етички став који се намеће из Старога Завета јесте ‚покајање‛: ‚Покајте се, јер се приближи Царство Небеско‛.“

Човек не може да дође до спознаје свог греха док му Закон не покаже своје лице. У односу на лице Закона показује се наличије личности човека. Тако, пред амбисом доброга на које Закон указује, личност човека созерцава своју немоћ (или само неодлучност слободне воље) да се коренито преобрази у позитивне последице Закона. Закон изазива вољу да се жели оно што не треба и да се воли оно што људска природа без подсећања заповести негира. Проблем је у слободи – она се осећа угроженом. Смрт је достигла толики врхунац у човеку да чак и ако Закон показује домен где њено пуномоћје престаје, личност нема снаге да сама дође на крај њених граница. Уместо да прескочи ограду ка бесмртности, враћа се натраг ка смртности. Потребна је благодат  да уклони тај јаз између Мојсијевог Закона и закона греха у човековој биолошкој природи. Јер Закон је дао смисао греху али није донео спасење јер је спасење благодат Божија дата у Христу.

Проблем је у вољи тела које се са својом палом (праадамовском, смртном) природом противи вољи ума, а сам ум без посредничке благодати не може да је покори. Ту уочавамо трагедију Закона који због своје немоћи не може да прекорачи границе смртног. Са Христом се Закон разапиње на крст да би се излила благодат на свакога ко у Распетог поверује. Иако благодат, међутим,  остварује оно што Закон није могао, као да се сада у односу на благодатно присуство у човеку осећа већи пакао греха неголи раније када благодат није била дата. Премда се ум опредељује за Бога, тело  и даље врши отпор, односно, ум бива спутан смртношћу природе. Потребно је спасење личне воље („…да буде воља Твоја“ ) од воље коју изазива телесни закон. То не значи да тело није добро (јер би му се на тај начин одузела част Васкрсења), него да је личност слаба да тело укроти. Смртна природа повлачи за собом и ум за етичка и созерцатељна делања, тако да губи ону потрагу за Богом коју је требао Закон да му омогући . Смртност природе се испречава између човека као носиоца смртности и Бога као носиоца бесмртности, јер и поред благодати човек не престаје да умире иако има потврду у свом телу да је искусио залог вечног живота по благодати. Паралелно са агонијом сталног преживљавања свакодневне смрти у историјском смислу, не одриче се утеха есхатолошке (Литургијске) наде. Она није апстрактна и ванисторијска. Јер гостујући Будућим у ономе што је пролазно, актуализује еклисиолошко прослављање Свете Тројице као Оне Која Својом благодаћу може испунити предвечно назначење човека  који Закон није могао. Можда то није ни био циљ Закона? Можда је намерно и дат да би се показала још већа људска немоћ и потреба за Богом, односно, да би се у односу на оно што је ниже показала аутентична слава вишег?

 

 

Евхаристија је онтолошка трансфузија која допире у овај свет иза трансцендентних двери Царства Небеског. У Евхаристији нема пластичне радости, ту је све мистичан опит надживота који даје радост свише јер не долази из људске аутосугестије. Мистичка теологија се тако из своје апофатичке оностраности катафатички овострано сваком егзистенцијално даје.

Човек који пропада психофизички на свим фронтовима своје смртне  једностраности  нема другог извора из којег би могао пити да би рехабилитовао своје социоисторијске односе. Он мора примити крв у своју вену која не потиче од њега самога нити од другог човека, већ од Суштог Бога, ако жели да му буде боље. Спасење и јесте у томе да пожелиш да ти буде боље, оно нема себичну конотацију. Нема другог знамења осим знамења Тела и Крви Христове. Није реч само о поимању но и о веровању јер вера превазилази поимање и иде тамо где рацио не сме и не може. Ко не запоје искрено од свог срца и не пусти ноту искрено из свог грла, не може примити у себе Тајну Јединства Свете Тројице у народу Божијем који чини Цркву. Нема стида и дрхтања у исповедању своје вере, јер онда или није човек сигуран у своју веру или сувише обраћа пажњу на човекоугађање.

Евхаристија као срж космичке Литургије којој следује и небеска јерархија, не ослобађа ни аутоматски, ни магијски, од страдања, болести, немаштине, насиља и других болова, али својим учествовањем у њеној Тајни омогућава такав доживљај да се са већом надом и без очајничког роптања претрпе све оне ствари које не чине ни живот, ни идентитет, ни Царство Небеско. Стварност није оно што сада јесте но оно што ће тек бити. То не значи негацију историчности. Јер је стварно само оно што је вечно а не оно што је пролазно. То не значи да све што је пролазно није добро. Зато се не треба спутавати свиме ониме што Бог није јер ће Бог превазићи све негативне околности које сада прожимају егзистенцију сваког. Отуда се и треба укрстити са Његовим Крстом. Јер на Крсту није био Бог који тражи спасење од онога чиме ми сада патимо, но Личност која нам је Својом жртвом омогућила да ми пребродимо своја страдања. Има ли лепшег и захвалнијег парадокса?

Без Евхаристијског континуитета, у опасности смо да изгубимо своју ипостас и да се демонски дезоријентишемо у свим жељама потрошног века, али и да потценимо Њен дар ако јој стално приступамо немајући обзира Коме приступамо и са ким Га делимо. Она је Та која нам враћа сјај у очима и смирење у делањима. Христова Крв добује у нашој крви. Туђа Крв пулсира нашим крвотоком и не знамо куда иде, нити где се задржава. Опитно је само да квалитетно пресаздава природу и личност али да за собом не оставља знање како то изводи. Зато и јесте Тајна. То показује колико нам је потребан Други. А Овај Други долази од Оног Првог и Трећег. И још нас посађује посред центра само да окусимо живот који постоји унутар Самог Божанства. Вечни живот. Вечни укус. Вечно блаженство. Вечна благодат. Вечна Другост. Вечна Љубав. А его хоће свој центар мимо оностраног гостопримства и у томе јесте његов промашај. Јер ако један човек не може преживети свој телесни живот без испомоћи туђе крви, колико мање ће преживети духовни живот онај човек који не прими трансфузију Богочовека?! Нема се ту кад времена за спремање, Бог је увек потребан. Посао, болести, друге обавезе, незадовољене жеље и губитак снаге, као и друге непогодности, све нас то спутава и условљава да намиримо «оно што је једино потребно». Јер ништа само по себи не користи ако у ономе што се поседује нема трајне радости. Зато утакмице у пожудама и новцу немају ни основне вредности. Из свог искуства говорим да човеку нема радости под небом у свему што је стекао, макар то била и кућа и породица, јер ће кућа оронути а породица изгубити свој мир, ако нема Онога Који развејано сакупља на једно место у трајном јединству. Чак и они који имају добре намере, попут младих парова, да мимо Бога и других потраже скромно место под сунцем искањем малих ствари, чак и ако заговарају моралистичке приступе, ни они неће превазићи оне који умиру, или пронаћи мир изван Божијег загрљаја. Не зато што Бог проклиње или уцењује, него јер изван Њега нема вечне радости и вечног живота будући да је постојао пре нас и постојаће после нас. Од нас само зависи да ли хоћемо миротворно да прихватимо Божији позив глобалног васкрсења. Јер све што не долази по слободи већ је пакао. Тај пакао се може видети и на најмлађем лицу колико је згражавајуће уколико није по замишљеној слободи. Ако се Бог не посади у наше тело, из нас неће никнути «горушично дрво» које би много плодова донело. Јер је наше тело оно место из којег треба да никне Царство Небеско, било да говоримо о етици, било о благодати Светога Духа, а било о васкрсењу које се још није догодило.

Жртвеник нема лабораторијски као ни хируршки карактер. Црква није клиника. Евхаристија јесте Тело и Крв Христова али не делује на човека синдромом „таблетоманије“. Не треба се Бог сецирати анализом да би се дошло до истине. Он Собом у Евхаристији јесте Истина. Баш зато што бол може бити присутна у било чему након Причешћа, то само показује да Бог не делује на човека присилно или магијски. Чињеница је да благодат „омамљује“ али то не значи да „шокира“. Бог нас освећује, не саботира. Предаје нам Свој мир који чини утрнуће свих негативних аспеката и настројења у нама на етичким и онтолошким теразијама. Ако желимо да уђемо у Његов мир онда мора претходно да Бог уђе у наше биће. Божанска Евхаристија је пресазадавајући „катапулт“ који стимулише све способности да се покрену на добру страну. Она је катализатор ниже природе у вишу. На историјском делу имамо Есхатолошки „торнадо“ који укида сва виртуелна поимања, и увлачи нас у славу светлости Божије која је љубав између Саме Тројице. Ако, међутим, такав опит немамо са ким поделити, и ако је ближњи увек камен спотицања због тога какав јесте, чак и сама благодат у човеку указује колико је индивидуализација благодати без другог промашај. И Адам је пре пада имао изобилну благодат али није уживао у самоћи, због чега је и добио Еву.

Када је човек озарен литургијском благодаћу Духа Светога, Духом Освећења, у прожетости Евхаристијским догађањем, бива толико надарен пуноћом да се почне осећати „испијен“ до сржи. Живети од речи Божије не подразумева битисање од информативности већ од благодати Христове – од тог истог Духа Утешитеља. Човек тада опитује Други долазак Христов.

Када Дух Светлости отисне Свој дах на наше кости, у човеку тада мало снаге остаје чак и за делање врлине јер је већ ушао у одмор Господњи од свих својих трудова до Евхаристије. Човек не може тада ни да богослови. Не може себи поред пуноће у искуству пожелети грех када има у себи радост већу од оне која му се обећава у лажи. Слобода се може остварити као негативан одговор Богу. Али таква слобода подразумева губитак освештавајуће благодати.

Међутим, парадоксално, било да се ради о човеку у Духу или човеку без Духа, ни један ни други у опитовању благодати не могу више делати. Онај који је је делао у сагласности са Духом даље од својих лимита не може јер је примио благодат колико може примити до сваког божанског засићења, док онај ко није делао у сагласности са Духом а десило му се да буде озарен у историји a ако не у историји десиће се онда по Есхатолошком Суду, он не може више делати зло од присуства Божијег јер му благодат изазива мучнину према објекту својих гнусних жеља. У сваком случају, опитовање еклисиолошке благодати буквално подразумева како психолошко тако и биолошко отпочињање у Христу као Одмору. Све-одмор од све-умора.