Archive for септембар, 2019


Благослов

Не разумем дефиниције успеха
Али знам колико зло настаје
Када се поређењем рашива.
Не знам да ли коме помогох довољно
И да ли окајах прошле дане
Како доликује.
Нисам пуно постигао у животу.
Знам да се од колевке до сада
Лагано ближи пола века
А да је некоме још пола од половине
Био цео живот па нестајање.
Немам свој стан
Немам свој ауто
Пријатеље и даље
на одсеченим прстима
Набрајам јер понестају отмено.
Рођен у беспарици
Нисам поштеним радом ништа стекао
Нити када обиђох свет.
Али наласком Христа
Не видех да шта пропустих
Јер и са дванаест година знах
Да је Небо свуда исто
Зато молитву научих сам
И када то није било популарно.
Могу само да кажем
Да волим свој посао у школи
Да ми је сваки ђак био ближи
Него фамилија
Да сам поносан благословима
Моје жене и деце
И да највише волим своје писање
Као нестворено даривање другом.
Стога, знам да нисам пуно
Постигао у животу
Али волећи то што радим
И волећи оне са којима живим
Мени је добри Бог даровао више
Него што могу да примим…

Не волим људе
који могу од јутра до мрака
Цео дан пити –
Мени је довољно две флаше
Ако ћу сјајем жуборити,
Нити људе
који цео дан могу говорити –
Два сата дијалога ми је довољно
до умора, превише,
Нити људе који воле тачку
Или тлаче голотињом чамотиње
Јер довољан ми је мој пакао.
Шта онда волим?
Човека
у којем други није препрека,
Али да му не користи
Да превише даје себи свега
У име искрености
Или патетичног самосвођења,
Јер чим дође јутро, зора
Настаје кајање које устаје
Против кајања
Од срца љубав – откинута кора…

Сјај

Данас је била пуноћа настајања
Данас све пољубац светиње
Прошаран златним везом
Који укида сва немилосрдна кидисања.
Данас сам срео Бога лицем ка лицу
Загледан пажљиво у најтананије нити других
Најосетљивијих рана и бора.
Данас Храм није журио
Да нестане из крвног видокруга
Јер све беше поклич радости
Који прославља живот
И укида умирања.
Данас не мислим на глинене проблеме
Журим да што више осмислим
Своје време
Јер другог пута да достигнем
Тајну Спознатог не познајем
Осим да кроз Бога
Победим своје бреме.

Понедељак

Мрзим понедељке сиве боје
мрзим малодушност када против костију
долази по своје.
Мрзим мржњу што увек истим прети
мрзим клонулост
која Доброг не може да се сети.
Мрзим људе увек жељне крви
њихове опсесије за правдом
када се највећи грешник мрви.
Мрзим своју нарав
која непостојаношћу кида смисао
мрзим прекид сваке вере
који ме је без мене отписао…

Немам ништа
од ове проницљивости
да видим свакоме душу каква јесте…
Милион пута сам молио Бога да грешим
и да ниједном не будем у праву…
и отишао сам још даље:
пожелео сам
да сваки пут пред злом другог
добровољно будем наиван
верујући у његову љубав и правду…
и увек би се потресно догодило
да од онога што сам први пут сазнао
нисам могао да побегнем
када год би ми неко опет смрскао душу
али не и проницање
што понижава дух и главу…

 

Посед

Схватите то као сентимент или догмат, како год, али свако ко мисли да познаје Бога, да га је видео, или чинио чуда а љубави према другима нема, или их мучи и понижава у најмањем а не само најбруталнијем виду, није од Бога нити зна Бога. Који љуби сваког човека тај је видео Бога, тај познаје Бога и Бог познаје њега. И Цркви да захвалимо што нас има много јер се само у ширењу љубави једних према другима можемо спасити од демонске теологије да неко зна и има Бога само за себе а другима Га ускраћује…

Од како почех да добијам бројна питања на блогу, почињем полако да разумем резигнираност неких свештеника на исповести слушајући једне исте песимистичне бљувотине.
Замислите ту истрајност некоога да готово до злурадости обнавља једне исте приче? А сад замислите себе како то увек од неких људи увек слушате?
Уместо да људи откривају своје унутрашње светове они се до невероватних научно-фантастичних детаља баве туђим греховима. Уместо да коригују оно што им се не допада у себи, они налазе додатни повод да утврде своје девијације намерним саблажњавањем у компаративном свету других. Из неке наводне брижности за друге, заправо иронијом пуританства, наводно брину за репутацију Цркве.
Не мења се тако свет драги моји! Бити светлост свету, по хришћанском императиву, значи да радите на хигијени своје душе а не на гадљивости према другима које држите да су недостојни и ваше и Божије светости….