Од погледа до погледа

Бог је у оку посматрача и посматраног.

У оку посматрача у смислу да је прихватио Биће Другог у сопствено биће, печатом еклисиологије, нашавши дах Духа Светога као примат сопственог постојања којим процењује, нивелише, координира и преображава све остале интеракције антропологије; а у посматраном не на начин пантеистичког сагледавања Бога и света већ као Духом-у-себи-проничући-однос којим приступа свакој твари откривајући у њему адекватну симболику логоса који се кроз твар јавља посматрачу и колико му Сам Дух Собом открије.

У томе нема философије, јер сваки покрет, акција и реакција, настаје као плод љубави која врхуни у сједињењу са Богом. Ако тог реалног сједињења нема, онда је све фарса и интелектуалистичко поигравање са појмовима, јер колико год наликовале да су од Духа – нису.

Укус

Знам укус тешког метала у устима и задах прженог људског меса. Али никада нисам своју агонију узимао за таоца. Мука је постојати. Што пре то прихватиш анестезија добија помиловање. Ипак, кидишем често. Бурност природе ни три бога не би могла да каналишу. Живим за тренутке, оне свечане, оне неизвештачене, што пробијају космос својим хором.

Гледам у људе одувек и увек исто: подивљали мајмуни који чешу своје гузице од доконости, тражећи воајере својих безумља за њихове умне фотоапарате.

Још увек осећам срамоту. Добро је, значи да постојим.

Увиђам многе ствари увек полажењем од тога да ништа не знам. Зато све држим за таштину. Не негирам есхатолошки упад али му и не дајем за право често. Заправо, заболе ме кичма за идиотизам оних који траже догме у нутринама својих капилара, а опет, више ударам главу у зид зарад таквих неголи они који се заклињу у све-познање. Јеби га. Међупростор битисања припада кокетирању са фантазмима, или макар последњим фрагментима од удисања реалности каква јесте. Заправо и ово је фантазматично и аутоеротично самоизмождавање али чисто да тло не остане без пљувачке. Одох у другу причу. Можда тамо пронађем другог себе. Или макар другог и себе…

Однос

Никада нисам волео фамилијарне приче и близину. Све се клело у односе који немају основа. Добијаш тањире али не и осмех. Храни те као пса онај који не уме да те помилује. Није да сам ја кумовао томе. Такав је само костур моје биолошке линије, то јест, хладнокрвност моје фамилије. Зато никада нисам волео бити тамо где нисам вољен. Јер љубави је било али само у мени. Могу се тиме надимати али коме то треба. Посете су увек почињале и завршавале се истим ехом. Зидом ћутања. Као да вређаш другог само зато што си ту. А мени је то увек ишло на ону ствар. До повраћања од лицемерја и фригидности. Онда се надовежу још и шупље приче и понеки масан виц. Хорор. Јер нико се не смеје. Ако се и насмеје, мора да образложи разлог свог грохота. Све у свему, еманирајућа иронија којој је свеједно да ли се неко чује или не. Битан је поредак, а за хладноћу односа ко мари. Ако учиниш нешто што ремети континуитет нелагодности, постајеш мета негодовања. Чудно је то. И некако сам увек у тој слици фамилијарне иконичности могао да прочитам цело човечанство. Док не бих у маси срео анонимног човека који ми се осмехује и обраћа без разлога, па почиње да ври крв живота у мени.

Кутија

Живимо у кутији. Удишемо буђ. Шта год кутија била: интернет, индивидуалност, самољубље, посао, фамилија, вера, итд. Кутија не штеди никога. Све, дакле, оно што демантује другог чак и пред парадоксалним присуством другог – ако не директно, индиректно сасвим могуће, али ипак не и нужно.

Кутија стоји. Не миче се. Не дише, нема поре. Не узвраћа поглед и поздрав руком. Рефлексија је саботирана. Поглед посматрача је фиксиран, једностран. Недостаје прожимање. Чак и ако га има у мрвицама циркулише вештачки на апаратима. Добродошли у „зомбиленд“!

Сваки човек живи у кутији сопственог постојања. Грчи се у њој. Ужива више понос него слободу али му је тежак сваки помак јер га кутија стиска, не омогућава покрет. Услед ушушканости у свој изграђени свет утисака кутије, човек не помишља да ли има нечег живог и другачијег изван кутије саме. Човек црпи напон постојања из батерије кутије. Отуда се бол увећава. Јер, потрошња, смрт, је неминовна. Треба изаћи из инкубатора. Извршити најпре царски рез. А онда обуздати напад агоније пред указаном визијом колико мртвих, у милионима, километрима недогледа, не жели да напусти љуштуре са којима су се поистоветили. Тек тада ће протагонист, пред лицем Другог, увидети своју заблуду али и заблуду других, а онда смело устати, поцепати кутију ногама и покушати да направи прве кораке, први новоеонски бат, пролаз до Стварности која не трпи калупе и форме. А онда направити револуцију и саблазан у очима других: покушати да живи. Да корача без система за наводњавање истине, без фантазама и таштине, са рукама у џеповима и ненаметљиво – као тек рођени странац.

Па опет, трагедија се тиме не умањује, јер преображени поглед ослобођеног и даље сагледава оне који су кутију која их жуља изабрали као модус свог бићетворења, самоизражавања, јер ослобођени жели да и други напусте своје самачке насеобине. Штавише, бол може да се увећа – и то јесте цена спознаје Другог Света – мада не по цену жртвовања пронађене слободе, одбијањем оних који бирају своју индивидуалистичку склупчаност и солипститичко усличњавање са квадратуром своје егзистенције и свега онога што самомњењем испуњава углове кутије.

Патологија

Какав однос може Бог да има према патолошким личностима ако узмемо у обзир да неки од њих (не сви јер има и ретардираних који су безазлени попут детета) имају склоност ка убијању и мучењу других?
Очигледно је да на њих не можемо применити никакве етичке, онтолошке, па ни хришћанске (благодатне) норме и критеријуме јер очигледно ни у њима самима не постоји никакав смислен критеријум.
Шта онда остаје?

Наравно, не негирам да постоји процес лечења који исто тако може бити неизвестан, али ме занима како са становишта психологије тако и са становишта теологије, где је њихова позиција у есхатону ако цео свој живот проводе у свом дефекту тотално неслободни да се пројаве као личности?
Ми их можемо осудити, систем узети под своје, итд. али ништа од тога они не разумеју. Јер само за нас који смо ментално здрави постоје етичка и друга питања онога што су урадили.

Не можемо увек ићи том логиком да ако немамо одговор на неко питање да одмах приносимо доксологију у стилу „ко зна зашто је то добро“.
Нити може благослов бити такво њихово постојање, нити благослов могу уживати они који их као такви повређују.

Наравно за моралне утопсите и екстра-логичаре, ово је контрадикторно али то је само зато што не виде одсуство слободе у тим људима иако су манијакалног настројења. Видим да у разговору са некима они пореде себе са таквима и говоре како су они у повлашћенијем положају и да их треба истребити.  Мислим шта рећи?
Али реално, да се нама догоди неко такво искуство, да нам такав неслободни човек повреди неког кога волимо, питање је како бисмо одреаговали управо због етичких судова. Јер свака истина губи на сили када се то деси неком кога волимо.

Говоримо о најдубљим слојевима патологије, о манијацима који имају поремећену структуру идентитета, карактера, морала, односно, свега наведеног, и који немају слободе. Многа псеудооправдања као да више говоре о нама просечним хришћанима. Али како ће један овакав пацијент да разуме поруку љубави када нема појам о љубави. Тако да се треба запитати да ли сте се срели са оваквом типологијом манијака које сте својим присуством можда променили или су то биле ипак урачунљиви ментални склопови који су негде ипак оставили отворен прозор за продор речи.

Оваква врло конструктивна критика би више одговарала карактеру умерене или неумерене патологије свих нас али сам се започетак намерно задржао на искључивим личностима који управо због дефекта природе немају појам о љубави, о Богу, на крају ни о себи.

Један је човек а не парцијални део њега, стога не можемо третирати дефекте као благослов, као да их је Бог створио таквима. Бог је све створио добрим, али имамо и мутације природе, имамо врсте које Бог није створио, као што имамо и дефекте природе које Бог није пожелео (нпр сијамски близанци, али се овде држимо др. Хаус атмосфере, то јест, патологије у пуном смислу речи где није болесна слобода јер патологија овог типа нема увид у своју слободу, нема одговоран апарат којим би препознао свој проблем). Слобода се тиче личности а овде имамо девијацију личности која у зависности од степена обољења можда и нема алтернативно решење.

И не бих то доводио у контекст Божијег Свезнања.
Јер као што Он није посејао зло, тако имамо и мутације које нису Његов акт. Слобода се дефинише као носиоцем личности.
Ако је личност у дефекту, о каквој слободи говорити. Између Божијег Допуштења и људске слободе дозвољавам себи усуд да постоји и случај који не зависи од ове две интервенције него се јавља као парадокс „пар екселанс“. Али када је у питању лична патологија, са личним драматичним потресима, који нису нужно апсорбовани екстремним самонестајањем као у досадашњим примерима, налазим се прозван, и само донекле заголицан понуђеним одговорима…јер смртност природе жалцем умоболности ровари по најосетљивијим сегментима постојања

Ипак мислим да је врло деликатно питање тог есхатолошког прожимања сад и овде, било код умерено или екстремно патолошких протагониста, јер очигледно имамо жалац смртне природе који и поред гномичке воље није увек у синхронизацији са Богом. Зато сам и поставио оно увек актуелно питање из посланице Римљанима, колико је неко од нас савладао исконски дуализам своје патологије.
Има ли неког међу вама који је превазишао оно апостолско:

 Знамо, наиме, да је закон духован, а ја сам телесан, и као такав продан под грех. Тако, не знам шта чиним; јер не чиним што желим, него што мрзим – то чиним.  Ако пак чиним што не желим, слажем се са законом и признајем да је добар. Јер то сад не чиним више ја, него грех који обитава у мени. Знам, наиме, да у мени, то јест, у моме телу, добро не обитава; јер хтети – тога има у мени, али чинити добро – тога нема.  Јер не чиним добро које желим, него зло, које не желим, то чиним.  А кад чиним оно што не желим, то већ не чиним више ја, него грех који у мени обитава.  Желећи, дакле, да чиним добро, налазим да за мене важи закон – да је зло у мени.  Тако се по унутрашњем човеку радујем Божијем закону,  али видим један други закон у својим удовима, који војује против закона мога ума и заробљава ме законом греха, који је у мојим удовима.

А где је та димензија понуде у полупатолошком или потпунооболелом човеку који нема увид ни ко је он а камоли ко је Бог?

Можда је одгонетка  у слободном другом који се заузима за неслободног првог?

Можда је мој проблем у томе што нисам полазио од слободе другог него од неслободе оболелог посматрајући га самог по себи. Ипак, остаје у мени, макар сад умањена тензија, да не могу да се помирим са тим да је Бог пожелео неслободног у таквом постојању макар и по ту цену слободног другог који би се заузео за њега супститивно или пожртвовано, како год. Иако сам притом свестан да чак ни Бог не види неслободног као таквог, оболелог, већ као своју жељу, као есхатолошки слободног и исцељеног.

Ипак, дилема остаје:  како ће потпуно оболела личност одговорити на твоје заузимање или Божије ако нема здравствени модус којим би одговорио потврдно? Чему онда твоје заузимање ако чак и твоје распеће неће донети пут исцељења за другог јер он нема могућност да препозна величину твоје жртве?

Локалитет није критеријум веровања

Да ли нечију веру одређује место у којем ће одрастати? Типичан приговор неких се базира на локалитету уместо на квалитету. У суштини ни родитеље, ни државу не бирамо, али бирамо које ћемо садржаје утиснути за вечнобитије.

Слична индоктринација се може поставити и унутар наше хришћанске средине, јер многи су само научени да буду хришћани а да то не доводе у питање. Традиционализам а не егзистенцијализам, дакле, води главну реч. Један од могућих одговора је да свако под небом има право да се запита да ли је његова религија меродавна. Где год да си рођен, имаш слободу да преиспиташ предмет (суштину, логос) своје вере. Статична позиција припада инфериорним или индиферентним људима који веру и не доживљавају као изазов свог постојања. Сумња тако као могућност упознавања Бога остаје сахрањена а стваралаштво обесправљено.

Друга је проблематика, али ништа мање захтевна и ништа мање небитна и болна, колико неке религије дозвољавају да се о њима самима дискутује чак и од стране њених присталица. Такву климу, на пример, затичемо у неким ускоумним и екстремним срединама где слепа послушност, која се често граничи са фанатизмом, постаје једино одређење човека са његовим увек истим гротескно – наивним перципирањем  рајских насеља док идентитет Божији (Ко Он Јесте) остаје дословно на маргини уверења, вере. Садистичке перцепције Бога неминовно отварају простор да се и други садистички у име таквог Бога тлачи.

Са друге стране, Бог опет не одбацује друге религије, него их прихвата као такве јер можда нису имале могућност Откровења. Мада са данашњим интернет и већ каквим мисионарским центрима (не превидети да има православне Цркве нпр. у Јапану, Африци, итд.) – то је мало теже. Ако се неко моли Алаху, Буди, итд. то не мора нужно да значи неку отпадију од Бога ако Бог прихвата њихове молитве и морал до којих могу максимално без Христа и Духа да подрже. Друге религије само, дакле, не знају да се обраћају Богу Тројичном. Не треба, такође, заборавити колико се само хришћанских умотворина може пронаћи у другим предхришћанским и постхришћанским религијама, што само показује колико су људи остали верни свом боготрагању, као што је неко добро рекао „да је човек неизлечиво религиозно биће“.

Дакле, човек је онај који треба да „испита Писма“, онај ко треба себе да оспособи за Сусрет са Вишњим. Ако жели, не ако може, јер свако може. И није битно да ли човек на тај боготражитељски пут креће са становишта атеисте, гностика, личних фрустрација, итд. већ колико показује пријемчивост да се отвори за Садржај који не долази из његовог субјективитета. Можда је само трагично када искуство покаже да атеисти, гностици, и други боље познају Библију од самих верника, који ништа мањом слепом послушношћу и са неким сујеверним одушевљењем чудесима (баш зато што немају вере), не показују жељу за богоразвијањем; али још трагичнија је позиција да они који познају силу Писма немају силе у себи да поверују. Опет се, дакле, показује да примат вере није на страни слова већ на страни Духа. А Дух не зна за границе, за локалитет, тако да „свако ко куца – наћиће“, и свако, дакле, тиме није ограничен средином у којој узраста да би се определио за Истинитог. Али, да ли ће наћи оно што тражи и да ли ће окренути околину против себе тиме што је за Добрим пошао – индивидуално је јер ниједна средина и ниједан човек није исти.

О хомосексуалности

Поред тога што је ова тематика углавном негативно котирана годинама, ово неће бити покушај неког теолошког оправдања али ће барем представљати покушај да се проблему приђе на неки други, најпре неконзервативан, начин. Пре свега, морамо одбацити предрасуде и медијски линч. Првенствено оне предрасуде које долазе управо из православног миљеа и милитантних организација. Морамо потражити човека. Морална, то јест, псеудо-морална регулатива нам ту неће пуно помоћи ако желимо доћи до чињеница. Није реч о демагошком кокетирању са безумљем, већ само глад за мало небеске логике.

Проблем хомосексуалности је стар колико и човечанство. Колико и прича о прародитељском греху. Јер одатле све почиње, свака драматизација под небом, будући да се смртност природе манифестује на билион начина, укључујући и идеолошких. Реално, лако је отписати човека. Тешко је застати са њим. Концизније, свако од нас носи неки дефект управо због наслеђа смртне природе. Нема то везе са наслеђем кривице или неким моралним сломом.

Хомосексуалци су људи. Можда то ником није пало на ум. Аутоиронија. Ни по чему се не разликују од било ког човека осим на нивоу сексуалног опредељења. Нису неинтелигентни. Могу бити прави експерти у политичким, спортским, религиозним, књижевним и каквим све већ пројавама историјско – стваралачког  бићепулсирања. Нису нужно негативци. Једу, дакле, из исте зделе стварности као и сви други смртници. Не треба превидети још једну ствар а то је да без обзира на своје сексуално опредељење могу бити моралнији на другим нивоима постојања када је реч о помагању људима.

Трагикомичним се чини промоција стварности која хомосексуалце третира као нижа, осакаћена, најпре ментално болесна бића. Ако су ментално болесни – како онда могу бити експерти у другим нивоима битисања? Ако су пак болесни – који онда морални критеријум за њих сме да постоји? Јер,  у том случају, онда би сваки онај који долази на свет са неким дефектом, требао да се осећа крив за оно што јесте: и онај који носи слепило, и онај који нема удове, и онај који нема ума, итд.

Када СПЦ инсистира да се баци камен на хомосексуалце, онда ту видимо прво лицемерје, јер би онда СПЦ најпре требала да очисти патологију хомосексуалности из својих редова, без обзира да ли је неко клирик (јер и ожењен са двоје – троје деце може и даље бити хомосексуалац), епископ, или неки глауком који ради у административном телу СПЦ. А опет, чак и када би хипотетички СПЦ кренула театралним побожњаштвом да врши извесно хомочишћење, хомоегзодус, у чему би се онда огледала сотириолошка димензија Цркве, јер је очигледно присуство хомосексуалаца на Литургији евидентно, и да су они исто тако царско свештенство самим својим присуствовањем.

Ако кажете једном хомосексуалцу да је неприродно оно што он јесте онда требате најпре да завирите у његов ум. Наравно ако тражите разумевање позиције другог. Како би се ви осећали да вам конвенционална етика једног система друштва санкционише да се пројавите какви јесте? Можете ли се поистоветити са полом који не налазите у својим удовима? Тако онда треба разумети и хомосексуалце јер они нису могли да бирају свој сексуалну оријентацију него су је стекли у пренаталном заснивању бивства. Нису, дакле, питани да буду то што јесу јер нису имали слободу да заснују своју природу на својим силама. Они затичу своју сексуалност као датост коју накнадно освешћују.

Свакако, не треба ни све хомосексуалце стављати у исти кош. Мало ко зна колико је хомосексуалаца било против фамозног „Геј прајда“. Неко се тиме поноси, неко не. Неко тражи пакт са ђаволом, неко пак сарадњу са свештеником. Неко диже средњи прст према Цркви, неко пак жели такав какав јесте да буде интегрисан Њоме. Али, треба се запитати, ако се неко рађа такав, да ли он заиста може да премости проблем. Јер када се неко роди са искривљеним костима, неће ли му сваки покушај исправљања удова који су срасли, довести до сломова истих? Тако је и са хомосексуалним идентитетом.

Треба се запитати: да ли је сексуална оријентација оно што одређује и спасава човека? Јер, у том случају, онда је у реду бити и хетеросексуалан садо – порно – мазохиста. Ако смо хетеросексуални, да ли то значи да су све друге патологије легитимне?

Наравно, овим текстом не покушавамо да глорификујемо хомосексуализам него само да сагледамо проблем из другог угла. Ако још додамо на то Божији Угао Гледања, и да нас Он не види према ономе што сада јесмо него шта ћемо бити, онда ни брачна ни хомосексуална перцепција нема много удела у есхатолошком светионику јер ничија жена или муж она или он неће бити у Царству Божијем.

Проблем хомосексуалаца је што ће се њихова, макар и искрена, љубав увек доживљавати као провокација. Али у томе нису они криви, него они који своје недостатке покушавају да оправдају кроз дела насиља над њима. Ипак, далеко од тога да су хомосексуалци нека угрожена врста, неке жртве, јер жртава имамо на сваком кораку, проблематика остаје блокирана унутар црквеног табуа јер иако постоји православни искорак према хомосексуалцима о томе се не говори јавно ради чувања репутације или да би се други пак према јеванђељском моделу сачували од саблазни, те нема компромитовања. Мада је ту мало климав терен, јер ако је Истина на првом месту, онда Истина не мари пуно за лака и сујетна саблажњивања „шта ће ко да каже“ јер се онда управо по том моделу долази до компромитовања Истине подилажењем људским критеријумима и страстима.

Црква би требала алармантно да се запита колико још векова треба да пропагира мржњу према „болесницима“ ако нико ни од оних који служе нису без недостатка? Са друге стране, „Болесници“ би требало да се запитају колико идентификују свој проблем и колико се (не) поносе у својим девијацијама. А сви би скупа требало да се запитамо колико смо свесни да смртност природе хара нашим животима и узрокује потезе које често не контролишемо нити доводимо у питање као погрешне. Само тако ћемо можда моћи да сретнемо есхатолошког човека у ономе који нам није по вољи док траје пролазност овог сада потрошног века. До тада, покушајмо бар да разумемо ако већ не можемо да волимо другачије од себе.

———————————————————————————

пс. исечак из једног интервјуа са др Владетом Јеротићем:

Српска Православна Црква је против јавног изражавања и рекламирања сексуалне оријентације или било које друге личне склоности. Како у светлу тог става коментаришете тежњу да се хомосексуалност у јавном животу Србије уздигне на вредносну лествицу нормалног јавног понашања и идеала?

– На то питање можемо одговорити са две стране. Ако одговарамо са строго православне стране, то није дозвољено и смета православним људима у Србији који ће се дуго времена борити против тога. Други вид је медицинско-психолошки, према коме се један одређен проценат људи рађају као хомосексуалци. Грешка – није, грешка је у генима. Имао сам пацијента који се играо само са луткама и девојчицама, у време адолесценције нема никаквих еротичних снова о жени. То су рођени хомосексуалци. Јесу ли они грешници или болесници? Нису ни једно, ни друго. Све цивилизације, од Сумера до наше, имале су хомосексуалце.