Поред тога што је ова тематика углавном негативно котирана годинама, ово неће бити покушај неког теолошког оправдања али ће барем представљати покушај да се проблему приђе на неки други, најпре неконзервативан, начин. Пре свега, морамо одбацити предрасуде и медијски линч. Првенствено оне предрасуде које долазе управо из православног миљеа и милитантних организација. Морамо потражити човека. Морална, то јест, псеудо-морална регулатива нам ту неће пуно помоћи ако желимо доћи до чињеница. Није реч о демагошком кокетирању са безумљем, већ само глад за мало небеске логике.
Проблем хомосексуалности је стар колико и човечанство. Колико и прича о прародитељском греху. Јер одатле све почиње, свака драматизација под небом, будући да се смртност природе манифестује на билион начина, укључујући и идеолошких. Реално, лако је отписати човека. Тешко је застати са њим. Концизније, свако од нас носи неки дефект управо због наслеђа смртне природе. Нема то везе са наслеђем кривице или неким моралним сломом.
Хомосексуалци су људи. Можда то ником није пало на ум. Аутоиронија. Ни по чему се не разликују од било ког човека осим на нивоу сексуалног опредељења. Нису неинтелигентни. Могу бити прави експерти у политичким, спортским, религиозним, књижевним и каквим све већ пројавама историјско – стваралачког бићепулсирања. Нису нужно негативци. Једу, дакле, из исте зделе стварности као и сви други смртници. Не треба превидети још једну ствар а то је да без обзира на своје сексуално опредељење могу бити моралнији на другим нивоима постојања када је реч о помагању људима.
Трагикомичним се чини промоција стварности која хомосексуалце третира као нижа, осакаћена, најпре ментално болесна бића. Ако су ментално болесни – како онда могу бити експерти у другим нивоима битисања? Ако су пак болесни – који онда морални критеријум за њих сме да постоји? Јер, у том случају, онда би сваки онај који долази на свет са неким дефектом, требао да се осећа крив за оно што јесте: и онај који носи слепило, и онај који нема удове, и онај који нема ума, итд.
Када СПЦ инсистира да се баци камен на хомосексуалце, онда ту видимо прво лицемерје, јер би онда СПЦ најпре требала да очисти патологију хомосексуалности из својих редова, без обзира да ли је неко клирик (јер и ожењен са двоје – троје деце може и даље бити хомосексуалац), епископ, или неки глауком који ради у административном телу СПЦ. А опет, чак и када би хипотетички СПЦ кренула театралним побожњаштвом да врши извесно хомочишћење, хомоегзодус, у чему би се онда огледала сотириолошка димензија Цркве, јер је очигледно присуство хомосексуалаца на Литургији евидентно, и да су они исто тако царско свештенство самим својим присуствовањем.
Ако кажете једном хомосексуалцу да је неприродно оно што он јесте онда требате најпре да завирите у његов ум. Наравно ако тражите разумевање позиције другог. Како би се ви осећали да вам конвенционална етика једног система друштва санкционише да се пројавите какви јесте? Можете ли се поистоветити са полом који не налазите у својим удовима? Тако онда треба разумети и хомосексуалце јер они нису могли да бирају свој сексуалну оријентацију него су је стекли у пренаталном заснивању бивства. Нису, дакле, питани да буду то што јесу јер нису имали слободу да заснују своју природу на својим силама. Они затичу своју сексуалност као датост коју накнадно освешћују.
Свакако, не треба ни све хомосексуалце стављати у исти кош. Мало ко зна колико је хомосексуалаца било против фамозног „Геј прајда“. Неко се тиме поноси, неко не. Неко тражи пакт са ђаволом, неко пак сарадњу са свештеником. Неко диже средњи прст према Цркви, неко пак жели такав какав јесте да буде интегрисан Њоме. Али, треба се запитати, ако се неко рађа такав, да ли он заиста може да премости проблем. Јер када се неко роди са искривљеним костима, неће ли му сваки покушај исправљања удова који су срасли, довести до сломова истих? Тако је и са хомосексуалним идентитетом.
Треба се запитати: да ли је сексуална оријентација оно што одређује и спасава човека? Јер, у том случају, онда је у реду бити и хетеросексуалан садо – порно – мазохиста. Ако смо хетеросексуални, да ли то значи да су све друге патологије легитимне?
Наравно, овим текстом не покушавамо да глорификујемо хомосексуализам него само да сагледамо проблем из другог угла. Ако још додамо на то Божији Угао Гледања, и да нас Он не види према ономе што сада јесмо него шта ћемо бити, онда ни брачна ни хомосексуална перцепција нема много удела у есхатолошком светионику јер ничија жена или муж она или он неће бити у Царству Божијем.
Проблем хомосексуалаца је што ће се њихова, макар и искрена, љубав увек доживљавати као провокација. Али у томе нису они криви, него они који своје недостатке покушавају да оправдају кроз дела насиља над њима. Ипак, далеко од тога да су хомосексуалци нека угрожена врста, неке жртве, јер жртава имамо на сваком кораку, проблематика остаје блокирана унутар црквеног табуа јер иако постоји православни искорак према хомосексуалцима о томе се не говори јавно ради чувања репутације или да би се други пак према јеванђељском моделу сачували од саблазни, те нема компромитовања. Мада је ту мало климав терен, јер ако је Истина на првом месту, онда Истина не мари пуно за лака и сујетна саблажњивања „шта ће ко да каже“ јер се онда управо по том моделу долази до компромитовања Истине подилажењем људским критеријумима и страстима.
Црква би требала алармантно да се запита колико још векова треба да пропагира мржњу према „болесницима“ ако нико ни од оних који служе нису без недостатка? Са друге стране, „Болесници“ би требало да се запитају колико идентификују свој проблем и колико се (не) поносе у својим девијацијама. А сви би скупа требало да се запитамо колико смо свесни да смртност природе хара нашим животима и узрокује потезе које често не контролишемо нити доводимо у питање као погрешне. Само тако ћемо можда моћи да сретнемо есхатолошког човека у ономе који нам није по вољи док траје пролазност овог сада потрошног века. До тада, покушајмо бар да разумемо ако већ не можемо да волимо другачије од себе.
———————————————————————————
пс. исечак из једног интервјуа са др Владетом Јеротићем:
Српска Православна Црква је против јавног изражавања и рекламирања сексуалне оријентације или било које друге личне склоности. Како у светлу тог става коментаришете тежњу да се хомосексуалност у јавном животу Србије уздигне на вредносну лествицу нормалног јавног понашања и идеала?
– На то питање можемо одговорити са две стране. Ако одговарамо са строго православне стране, то није дозвољено и смета православним људима у Србији који ће се дуго времена борити против тога. Други вид је медицинско-психолошки, према коме се један одређен проценат људи рађају као хомосексуалци. Грешка – није, грешка је у генима. Имао сам пацијента који се играо само са луткама и девојчицама, у време адолесценције нема никаквих еротичних снова о жени. То су рођени хомосексуалци. Јесу ли они грешници или болесници? Нису ни једно, ни друго. Све цивилизације, од Сумера до наше, имале су хомосексуалце.