Archive for август, 2011


        Човек је причасно-сједињавајуће биће у универзуму које тражи благодат као кулминационо одредиште своје личносне онтологије. Уместо тога, уместо Бога, сједињује се са свиме што уместо личносног блаженства даје сурогат такве благодати. Човек није типичан хедониста, он вапије за блаженством јер је по природи створен да постане причасник Бога, чиме се открива и потврђује његова жеђ и глад за екстатичким битисањем. Зато, пошто његово сједињење није са Нествореним већ са створеним реалностима, такав је и исход у палом (смртном) стању – незадовољавајућем, колико год заситио сегменте неких жеља. Таква пропорција се може рефлектовати и на оне ствари којима дајемо етички призвук, као на пример брак, поштење, итд., јер све оне саме по себи не доносе довољну добробит, и поред елементарног укуса, будући да  саме по себи не ослобађају природу од смрти. То је домен утицаја Светога Духа, Истог Оног Који је подигао Христа из мртвих и са Којим је Христос једнак по Божанству.

Advertisements

     Црква не негује територијални већ благодатни интегритет. Ако је толики раздор међу националистима, шта ли ће тек бити са онима који у једном граду подижу парохијске зидове према другима из истог града, не видећи да Црква не зависи од граница. Можда није свуда исти поредак али то не значи одбацивање оних покајника који долазе из других парохија, епархија па чак и других нација или конфесија. Тоталитарно православље, које негују јуридички појединци из клира и народа (а не сви) је замисао која својим задојено – послушним ставом одбија од Цркве новопридошле у вери херметичким законодавством. Народ треба да слуша свештенике али и свештеници треба да слушају народ – у питању је узајамна послушност јер смо сви једно тело у Христу коме је Он Глава а не да је свако од нас глава један другоме гордећи се својим мислима изван послушања. Црква јесте унутар времена и простора али она сама је изнад времена и простора, или можда боље речено, она сама јесте правилно испуњење времена и простора.

          Промисао Божија није неко математичко погађање од стране Бога. Бог нас је познао и пре него што смо дошли на свет јер нас је пожелео да постојимо. Довољно је да погледа у нас и да види све наше потребе а не само нашу будућност или прошлост. Промисао Божија јесте благодатно старање о нама само ако ми то желимо. Зато Христос тако матерински нежно говори Јудејима: „…колико пута хтедох да вас привијем уз себе као кокош крилима своје пилиће…“. Његова Промисао се не дотиче неког насилног устројавања нашег живота – осим околности које се не дотичу директно наше слободе ако она крене странпутицом да би спасио слободу других које могу бити угрожене кроз погрешну слободу једнога – или нужне видовитости, не, већ Свепремудре Љубави Господње према најмањој пори овога света. Ми то не видимо или због свог или због туђег промашаја али то не значи да не учествујемо у тој Горњој Стварности.

Закон човечијег срца није нешто што му формалном етиком припада, него Сам Христос Који је једино моралан Личносним пројављивањем кроз благодат у човеку. Жртвовање Сина и бесплатна благодат Светога Духа пред Оцем јесте посредовање онтолошке љубави за сваку неправедност на свету да пронађе своје помиловање. Отуда Христово распеће, отуда непрестани уздаси Духа Светога! (Рим 8, 26). Јер је то оно што немилосрдно, мржњом објективно, старо законодавство не може да разуме, да прими, да опрости Ономе Који је свима опростио све, будући само рашчлањено својим програмом смрти. Али, то не значи ни Божији благослов сваком безакоњу! Ни праведник ни грешник се неће спасити по својим делима већ по вери у Христова дела чија благодат може отклонити сваки недостатак само ако то човек хоће. А где је благодат ту је и Црква, чиме се отвара питање људске слободе да ли она жели или не жели да одговори на призив Божији својим учешћем у Литургијском начину постојања. Црква се данас поистовећује са моралном институцијом. Девијација настаје услед мишљења да се може бити верник на основу вере и етике без учешћа у Литургијском животу. Зато се сама Црква третира као институција која чува моралне и Божије законе. Чак се и Христос доживљава као учитељ морала који то исто тражи од својих чланова. Живот се заснива на јуридичко-правним односима према Богу и ближњима а креће се у оквиру награда и казни. Исти је случај и са Причешћем. Тако настају поделе унутар Цркве на оне који су праведни и на оне који су грешни. Превиђа се суштински проблем – смрт, и суштински излаз из смрти – благодат. Црква као лек против смрти нема додира са моралом. Онтологија и морал су две различите ствари. Владика И. Мидић би рекао: „Откривење Божије у Исусу Христу је донело промену у односу на онтологију а не у односу на морал.“

Другим речима, да ли човек жели да заснује своју егзистенцију на створеним (пролазним) или нествореним (непролазним) реалностима?

Нужан показатељ љубави уопште не мора бити мир и радост у оном профаном смислу речи. Напротив, баш тамо где се показују сукоби, ту се открива и каквоћа, да има много дубљег односа, баш као што се све већа искушења јављају онима који траже приснију заједницу са Богом.
Из сукоба се види да ли си сујетан, па да се „отказујеш“ другога по првом наиласку проблема, или си филантроп, те без обзира на „жалац“ још увек волиш онога кога трпиш баш због саме љубави.
Идеализам љубави као нечега што не трпи страдање – не постоји! То је сентименталност. Христос нам јасно показује распети идеал љубави – која жели да страда. Љубав без страдања није љубав него имитација љубави. Другим речима, идолатрија којом су задојени многи екстремни протагонисти у име патетике… Међутим, оно што се превиђа, јесте да се Христос није само једном разапео за нас него да Његово страдање још увек траје за свет. Прво, кроз Евхаристију, а друго, кроз Његово неизрециво али делатно и есхатолошко саосећање са нашом голготском историјом.

Трн

Спреман сам да прођем кроз три пакла

И угледам демонске призоре сваке,

Само да жалац један једног овај

Прође кроз месо на ветар благ

Не дирајући дивне људе око мене.

 

Дошао је изненада удар игле

Када мишљах да сам учинио много,

Суровом елегантношћу отео је

За дан све оне најмилије из срца

Све темеље сумњом пољуљао је.

 

И ја сам се уплашио хладноће

Изгубио снагу у коју други вероваху

Исповедио оно и за шта нисам крив

Само да пронађем Бога – свом срцу мир

Стајање у Духу без смутње.

 

Дрхтим још, мишица се вуче

Сваки део бића има своју смрт

Због благодати  која ме воли

И Бога који ме Собом причешћује

Устаћу смирен, устаћу жив.

 

 

Пут древни који са рвањем нађох

Бисер огледала удављен у земљи

Распетим страшилом безличности своје

Одбацих оскрнављеним удовима просјака.

 

Векове давне што тражих у пустињи

Добих изненада као дар у муњи

И уплаших се грчом бљеска зрака

Који у дугиним бојама дише, живи.

 

Два завађена царства у мени стружу

Сила једног немирљиво мрзи другу

Као оног кога нигде на свету нема

Посматрам у себи бесних паса борбу.

 

Једно крило раздељак моје слободе има

Друго је одавно само у праху поцрнело

Тешко ми је одговорити присутном ветру

далеко замахнути надолазећем Богу.

 

 

 

Како је мрачно, како жарно

Човеку се обратити у срцу

А затећи зид који немо осматра

Као без жара у стени

О који се сваки талас удара.

 

Туга нека, блиска и далека

Расече тада прву глад

За надом, другим духом

Вртоглавици која може да разуме

давање низа у бескрају.

 

Бол је веза рашивена на крају

Која светли где јутро дрема

Без дисања расеченог на врату

Које свему одолева

А постојање нема.

 

Реци зиде: „Шта те шара?“

Чему служиш ако наслон мрзиш?

Могу ли креда на теби бити?

Ком архитекти ти припадаш?

Реци фасади отпалој са тебе…

 

 

Устало је трење

И ових дана

Од како Си отишао

Кроз средња врата,

И сувишан је спомен бола

Како недостајеш.

Наивно је тражити

У води додира месечину,

Али кад Ти дођеш

У дом свих мојих нутрина

И расечеш паучину

Осећам се као пуноћа

Чије сам све врхове достигао

И да за још неке жеље

Поред испуњених Тобом Лика

Више не желим, Господе

И немам снаге.

 

 

Свакога човека којег сам повредио

На рачун мој трипут ставите,

Свакој ствари што не мирује и стоји

Мојим коленима слободно одузмите.

 

Због свега што у безумљу бејах

Чему трзах немилосрдно латице

Наплату тражим али и помиловање, јер

Немам толико да корен земљи вратим.

 

Жалим што сваком у око пљунух,

Што сваком језик језиком одгризох,

Ругања силна и имитације свега оног

Што се лепотом једног живота зове.

 

Господе, пре него што умрем – услиши ме

Куда ћу и са ким ћу сада?

Када све које мрзех нестадоше

У љубави својој, тамо – иза сећања.