Archive for мај, 2020


Криза

Недосањан кошмарима
Дегустирам нову кризу старопознате немани…
Ништа ме не покреће!
Ништавило у мени подиже пијаце и здравице…
Не налазим ходање филмске траке,
Не чујем одјек музике,
Књиге вире прашњавим шапатом удаљене
Имајући и као бачене крпе
Више живота од мене…
Нигде се не налазим…
Брзо се умарам…
У једном дану можда сам истински жив свега пар минута,
Све остало је рутина
Све остало ужас од части
Борећи се са бесмислом
Под ребрима и ноктима…
Пријатељи посташе празне речи на две ноге,
Једни опијени хормонима до неподношљиве радости,
Други испијени сломом живота
У којем само познају хаос
У којем су се снашли
До неподношљиве жалости…
А ја негде далеко и присно
Бљујем светове
Као смарагдну тврђаву
У потпуности раслабљен
У потпуности осрамоћен
– а не признајем боловања
Од свих који жале себе
Равнодушним слинављењем –
Лајем на своје дахове:
Што више не тучем по смислу
Него бридим неком хладном ватром
Пред Богом отиснут и у Њега бачен
За Њега заглављен љубављу
А од своје стихије тлачен…

Овај свет не умире
Само када бунтује са надом,
Овај свет живи сном узаврелог праведника
Коме није довољно дата шанса
Да покаже свог најбољег човека.
Овај свет не умире тако лако
Мада нико не зна и не помиње
Миленијуме недосањаних
Који су се за добре жеље борили исто тако.
Овај свет видимо као кроз завесе
И на завесама билион резова
Која су окна вере
И кроз веру миришемо снопове
Не би ли и ми стали у ред
Свих сневајућих до буђења
Целог Свемира и у њему
Љубави, никад отуђења…

Одбијам да живим у свету
Који дише само за теорије завере,
Презирем да живим за морал
Који у свачијем преступу
Налази одумирање,
Моје струне су другачије намештене,
Моје биће, моје тело, знам
Није само саздано ради мене,
Али, смрде векови
Труле нараштаји
Верници и неверници
Праведници и грешници
Пламте истим пестицидом
Одстрела и равнодушности,
Можда заиста страдају недужни,
Можда је заиста удар храма под сјајем немилости,
Али, ја тако не могу живети!
Не желим да пролазим
У набрајању туђих грехова
Или у звекету оружја под нечијим зубима,
Свако је одговоран за себе
А за другог колико други дозвољава
Својим истицањем.
Па ипак, знам да у сваком тиња, жубори
Сличан демон распет морализмом или преживљавањем,
Али ако морам бирати између два зла да једно добро добије владавину,
Онда ми је драже оправдање
Искреног у злу
Од свих покварених праведника
Опраних у крви осуђених
Коју су просули по тлу…

Не волим досадне људе
Глумце сваког пожртвовања,
Пријатеље код којих требаш да заказујеш на пријем човекољубља,
Још мање верујем у прогон људи који страдају од неке неправде
Док им се стање на рачуну као ни слава уопште не умањује.
Не волим изговоре
Оћутане поруке
Избегнуте погледе
Људе који смрде лажним темпераментом.
Досадни су ми људи који прикривају своје злочине,
А који се лако на туђа дела саблажњавају.
Досадни су ми људи које ништа не покреће,
Још више моралисти којима најмањи преступ
Просто као длака у оку смета.
Признајем, од верника сам више ватромета очекивао,
Али осим мало бацања буке и прашине
Ћорак је све што је остало.
Можда сам себичан
Али мени су потребни људи који погледом померају планине.
Не морају да буду јаки, ни савршени,
Само да од њихове топлине
Нађем себи гнездо
Где нико никог не гони,
А свако царује присуством другог
Којег не мора да се клони…

Поуке