Archive for август, 2010


Идентитет…

 

Страшно је када свој идентитет заснивамо на оним људима и навикама који нас могу увек оставити или угрозити. Тај осећај страшне самоће је прећутано обележје човека да он мора некоме припадати. Приближан осећај томе је када раскину дугогодишњу везу двоје младих који су се веома волели. Та празнина заиста добро прати осећај богоостављености коју је сам човек у себи испрограмирао а не као да га Бог заиста жели оставити. Бог привлачи човека Себи али никада тако као други човек да када га једном задобије да може и да га одбије од себе.

 

 

Који избор направиш, макар мислено, он те одмах, истог трена, катапултира у ону егзистенцијалну последицу, звану доживљај. И ако оно није благодатно кретање у Христу и Духу, чупа те из Очевог наручија гасећи сваку есхатолошку представу и мењајући је за тривијалну стварност као једино мерило истине, стварности и идентитета.

Заједница мимо народа Божијега је врло деликатно питање. Народ Божији има есхатолошку улогу. То не значи да нема историјску. Иако је унутар сабрања валидна као благодатна заједница, питање је колико истинске заједнице (љубави) има међу људима на психолошком нивоу међу онима који конституишу народ Божији. Ако се заједница људи (нпр. странка, фамилија, итд.) показују безделатним и бесплодним мимо народа Божијег (Цркве), колико више ће они застранити фокусирајући се само на свој гето. Међутим, треба прозвати и народ Божији не као онај који нема благодатну заједницу са Богом, него колико има кроз тај однос са Богом благодатну заједницу са другим људима око себе? Чини ми се да се и ту дарови Духа психологизују само за себе, па се ни љубав ка другима не покреће – било да говоримо о клиру или лаицима како између њих самих, тако и њихов заједнички однос према онима изван Цркве. Зар и на самој Литургији да уместо евхаристијске христоцентричности постављамо личну егоцентричност. И као што духовну сујету сматрам већом од световне сујете, тако и духовни егоизам сматрам већи од свакодневног у свету јер овај пад директно по (не)знању и пред Богом радимо. Иако је Бог, свакако, присутан свуда, но ја за људску перспективу говорим која ограничава Бога и Божије на своj ниво, а свој ниво намеће другима да би га осакатио у име врлине а без врлине.

Залогај…

Док је нешто актуелно занимљиво је, чим престане актуелност престаје са њом и занимљивост. Човек се занима догађајима – то је сво његово созерцање и он бира који садржаји су му интригатни по егзистенцију. Некоме је и боготражење целокупна острашћеност. Актуелност, као и садржајност, зависи од наше заинтересованости који ћемо залогај – као укус парадокса – изабрати.

Када сви преврше своју меру у испољавању своје негативне енергије, и притом још прибегавају лукавству како ће своју позицију олакшати на уштрб другог, заиста треба имати ум како поступити. Јер није добро ни сувише трпети, ни сувише бунтовати. Сваки човек зна меру својих снага докле може нешто радити. Али, бојим се да оданост неком апстрактном перфекционизму неће никога својом врлином преобратити. Људи су такви, или незналице или равнодушни. Ко нема ума то га може због сујете учинити саможивим.

Суштина је да се треба сналазити. Ни свештеник се не понаша исто са пуним и са празним новчаником. Али, сналажљивост не подразумева да треба повређивати другог. Треба заобићи систем али га не побркати са Царством небеским јер Царство нема никакве повезаности са системом. Држава није категорија небеског света. За државу то је криминал а за Цркву нужност. Нема греха ако краде неко ко је гладан а нема пара.

У држави нема хармоније, ни одговарајуће организације, ни моралних кадрова, јер све подлеже смртности и слабости. Ако је због нечега потребна повезаност државе и Цркве онда то није на националном већ на онтолошком нивоу.

Наивно је трошити максимум снага на расходе према држави а да држава не омогућава бољи статус радника. Радник се толико изнурава потребама куће и породице да на крају му не остаје снаге ни за Бога, ни за типик. Зато и нема поретка.

Људи на високим позицијама више траже новац но што траже добробит ближњег, чак ни саме деце. Новац није изговор ако неко нема као „син човечији где главу наслонити“ а осећа одговорност према другима. Не треба бити крут у хришћанском идеализму ако други то не цене а ми немамо флексибилност. Наша плата за труд не долази од људи и система но од Бога и Црквеног Царства. То је један парадокс. Ако се не прихвати као парадокс онда ће се прихватити као огорченост. Етичка оданост према ближњима и држави неће донети напредак на економским теразијама. Штавише, погоршаће се јер су људи „затворених ушију“ осетљиви на туђе мудровање.

У суштини, свако зна, па и епископ, да нема савршеног поретка и да нема савршених људи. Чак мислим да је то и немогуће јер могуће припада само Богу. Јер, ако је мало свештеника који се не користе неким страсним интересом, колико ће мање бити људи који ће параноидно тражити свој интерес?! То само показује не да треба бити похлепан за интересом, него само за оним сегментом који је нужан а да не угрожава другог.

На крају, да ли уопште можемо контролисати свако неповређивање другог ако он зависи од система у којем ми морамо узети, на пример, боловање. Тада други поред свог ради и туђ посао а онај који је отишао на боловање постао је таквим захваљујући напорним радом који превазилази снаге. Наравно, ово су појединачни случајеви. Често је већа појава да боловање узимају лењивци а да на посао долазе или они који испаштају или који сами траже малверзације.

Дан трећи…

Палим цигарету

жуља ме ово време

на којем седим.

Плетем косу бојама мора

удишем мирисе…

Не бежим од овога што сам

везем свој живот

и чистим мисли

за твој долазак.

Звоно пред вратима

кораци у згради

укус вина волим

док нагађам

и размишљам о последицама

играм жмурке

са својим сновима.

Гасим цигарету

омекшала сам ово време

на којем спавам

хоћу да напишем причу

и примим Духа Љубави у себе

док те чекам у овим данима

с укусом мора на уснама

и нагађам ти име

и тражим те у пролазу

док се смешим деци

чије су очи налик на твоје

са мирисом цвећа у коси

ткам осећај

од твојих корака

док ме тражиш

у тишинама

овога града.

Све што нам се догађа има свој разлог и има за циљ да нас нахрани својим смисленим искуством. Углавном не разумемо смисао док нам се неко искуство догађа но тек када прође доживљај. Деца имају интуитивно искуство али немају опит у ономе што мислено произносе. Једно је говорити о труду теоријски а друго је сам засукати рукаве практично. Искуство се храни из личног трудољубља. Но код гордељивих и само стицање искуства посустаје јер се умањује самим хвалисањем. Није нам корисно свако искуство но само оно које се темељи на антропологији и богоантропологији у својим позитивним одредницама. Роптати против искуства последица је незнања. Треба роптати против онога што уклања искуство добра а доноси искуство зла. Свака врлина је семафор на чије светло треба пешак да пређе улицу овог света. Људи гледају на тај семафор и према њему се оријентишу. Истина, има оних који брзо стижу до свог циља када прелазе на црвено светло али такви брзо и настрадају, док они који прелазе на зелено светло касне у многим стварима али имају загарантован долазак на заказано место.

Питања која се готово по правилу јављају, код свих нас, питања нашег порекла, сврхе, циљевитости нашег двигања свакодневног, смисла изговорене речи, многоречитости нашег ћутања, разлога свега што нам се догађа, корена ове глади која нас нагони да тражимо, да се крећемо га даље, да превазилазимо објективације усамљених рефлексија, да побеђујемо рестриктивност самоће… Јер ходамо овим стазама по први пут, Саплићемо се. Осврћемо се. Падамо. Иштемо одговоре на упитаност живота. Питамо пролазнике. Ходамо.

Загледамо се у свој одраз на изглачаној површини језера на чију смо обалу дошли случајно… О, да ли случајно!? Да ли је нужност случајности одговор на сва наша питања? Да ли је могуће бити и остати задовољан одговором у границама пуке нужности?

Чудимо се. Док се будимо, док прелећемо погледима преко звезданог свода, преко озеленелих шума, мириса покошених поља, модро-зелених вода овог поднебља. Док летимо мислима чак до „снежних врхова Урала“. Док тонемо умом у висине неке надразумно устројене. Док тонемо срцем у срце друг(ачиј)ости коју препознајемо и која нас препознаје.

Постоје питања. Постоје и одговори који се нуде од искони. Одговори разноврсни – у зависности од интенције којој служе, у зависности од тога коме су намењени и у име чега и кога су – од бритке једноставности до савршеног кошмара, од робовања овоземаљском до истанчане негације стварности, од афирмације тренутног до ишчекивања будућег, или пак, живљења ретроспекције, на граници довољности и недовољности – где речи више не помажу.

И онда, налик на свитање, на обали овог језера, осетимо блаженство наше упитаности, благословеност наших непроспаваних ноћи. Осетимо до крви и у крви истинитост наше убеђености, нашег порицања нужности случајности, нашег веровања у надсавршеност плана, ширину и дубину наше слободе. Препознамо призваност нашу и одраз свој опазимо и препознамо у Прволику. И тада знамо, тада док свиће, на обали овог језера, да Циљ постоји, да решење загонетке постоји, да постоји Разлог Који не потребује никакав разлог, Живот над животима, светлоносан и непресушан, чија нас красота спречава да се изгубимо у сувише пречестој неспремности и збуњености нашој. Стварност неисцрпна чији је почетак већ сада и већ овде, ако се потрудимо, ако (се) одлучимо да кроз Духа у Сину созерцавамо своју ословљеност у топлом наручју Очевом, у многогласној Тишини Горњег Јерусалима одакле и црпимо свеколику радост нашу, свеколико живљење наше, свеколико порекло наше… И тада постајемо спремни да „на тврдоглаво ћутање камења извучемо из дубине душе усклик: ОСАНА!!!“

Равнотежа…

Када би Бог на једном делу планете или територије учинио некоме добро а другом делу планете или територије оставио изван Своје добродетељи (=старања), тиме би пореметио равнотежу којом Он Сам постоји. Зато сада док време и место постоје једнако испаштају и добри и зли док се Његов Суд не догоди. Јер ни зли не могу без горчине уживати у ономе што су кроз зло сакупљали – ми видимо само контексте али не видимо стално трајање радње у њима којом се муче за то добро да би га некоме хвалоспевно показали.

Има таквих моралиста који су спремни да жртвују и најрођније дете или пријатеља само да би испунили закон. А на закон љубави су заборавили. Зато и имамо парадокс да без обзира на низак морал него себе оправдава великом љубављу коју има. А живот је дугачак и да се претпоставити да неко има такав свакодневни начин постојања – тиме не алудирам на оправдање греха под маском љубави, само указујем да има контрадикторних чињеница и усред антиномија. Другим речима, да није тако једноставно осудити неког човека…