Archive for јун, 2017


Ко ме хоће волети неће ме мерити са ким се срећем или чију мисао симпатишем. Ако поштујем једнога – поштујем и другога. Не занима ме проблематика која постоји међу вама око чега се мрзите ако мене својатате да нагињем за осуду оног спрам себе јер тако моје руке прљате вашом крвљу. Немојте мене зиповати у ваше приватне пакете ко има већи проток недостатака. Могу да се не сложим са обојицом, тројицом, или колико вас већ има, али то неће умањити жар да вас видим исто. Кланови постоје свуда. То су покушаји од пријатељства али нису пријатељства. Прави пријатељ те никада неће потпаљивати да омрзнеш кога. Чуј пријатељ, човек ако је човек неће балавити за зло другог чак и у име правде. Ако ти неко није пријатељ – не мора ти бити непријатељ. Кланови нису ни истомишљеници осим ако је реч о интересу. А опет, на клановским заседањима сви су пријатељи док се не покажу интереси. Онда се стварају кланови унутар кланова јер не могу да постигну консензус. Затим кланови одмеравају друге кланове. Тако настају странке, тако настају позивања на поштовање закона, тако настаје подношење рачуна за учињену неправду. Ко ће набројати. Од пријатеља и породице преко посла, државе и цркве. Неправедан увек тражи обештећење. Христос није тражио рачун када је подносио клевете, страдања и смрт. А данас мало који не чини неправду тиме што тражи најмањи рачун за отрпљену неправду над собом. Човече, ми смо милионима светлосних година од Христа упаковани у један софистициран пакет који се зове клан а у њему савез мишева умишља освајање свемира у потпуности неспособан за минималну и дискретну жртву.

Advertisements

Ко сумња у себе губи познање своје вредности. Једни се тако прецењују јер сматрају да више вреде па себи свакојака зла дозвољавају повређујући друге, а неки се тако потцењују јер сматрају да апсолутно ништа не вреде па себи свакојака зла допуштају повређујући само себе. То су они фамозни садомазохистички ментални склопови који се лако љуте као код првих или који лако одустају као код других. Ипак, треба додати, онај ко прецењује себе често потцењује друге а други који потцењују себе углавном превише цене прве. Није добро ни једно а ни друго. Прво је од гордости а друго од очајања. А човек је већи од такве јефтине поделе. Зато је почетак сваког зла у непознавању своје вредности. Познати своју вредност значи радити на себи и поштовати себе. Ту самољубља нема. Чак ће и психијатријска мисао рећи да самољубиви ретко воле себе. Када би свако гледао на себе као на дијамант који треба неговати и не давати олако крадљивцима врлина, онда би лако и луче Нествореног Сунца кроз њега просијале да засветле другима. А други би у том сјају можда имали могућност да спознају и своје вредности и своје дијаманте. Тако се рађа доброта а усред ње најлепши и најдрагоценији камен – Сам Христос Који неће дозволити ниједном сјају никакво пропадање.

Неке дечије болести се морају
Одлежати на време…
Не може те цео свет волети
Размажено дете!
Било би неприродно
Било би изопачено
Било би чудовишно незрело,
Јер је увек иста
Поставка ствари
Да што те буду више волели
Мање ће те поштовати…
Стога окрени цео свет
Против себе!
Не плачи на сваку чвргу
Као да ти је неко покварио играчку,
Не жали себе!
Не мери колико си напредовао!
Јер ако будеш само
За славу од света живео,
Бићеш најочајнија црвоточина
У свим угловима галаксија
Која нигде неће моћи да заустави –
Падање…
Стога, када напуниш зрелост
Године се више неће бројати,
И када те сви омрзну
На твојој жртви почеће њихово –
Устајање из мртвих…
А док се то не догоди
Знаћеш да ниси још међу живима
И да твоја болест
На руинама похваљивања других
Још увек опстаје…

Тешко је стварати неке објективне увиде, јер је сваки човек универзална стварност а чије нутрине ни сам Бог не сецира иако је најподобнији Хирург. Анализирати човека то значи већ напола га пресећи. Анализирати друштво или народ значи узети на себе максиму властитог разума као критеријум истине. Већ овде имамо проблем у старту, јер чему или коме год човек да приступа уноси део или целог себе као мерило. Зато су се разумни увек повлачили чак и када су нудили одличне увиде – јер су остављали увек могућност за другачије позиционирање.
Човек је динамичко биће и не да се фиксирати проценама, деобама, падовима, будући да увек остаје ризик да пред једним контекстуалним становиштем пресуди добру које у другом није затекао – на другом или чак парадоксално на истом контексту. Па ипак, неке поделе/увиђања/констатације или theorie се врше на основу одређених параметара који се не доводе у питање пред умишљеним „самостручњацима“ или многостручним по питању реалних компетенција. А требало би. Јер ни за највећег философа не постоји заштита од погрешивости чак и када му благодат помаже да се од исте изнова избавља.
Јефтина систематичност би могла овако изгледати: а) увек су ту они који су непомирљиво зли; б) они који су понижено добри; в) и они који префригано седе на две столице. То је та нека банална једначина. Нијансе између ове три типологије покушавају да нивелишу или рабистре разни умови придодајући обавезно и понеки свој пристрасни или чак идеолошки зачин који задире ако не у прошлост (на нивоу злопамћења) или будућност (на нивоу стратегије) а онда у приватност (на нивоу скенирања и осуде) свакако. Чисто да им не буде досадно (јер им јесте досадно), али се то мора обавезно „умотати“ у неко оправдање властитог линчовања под изговором брижности за нацију, за критику моралних девијација, за спасење вере, за милост према ближњем, за непраштање прошлости (фамозно бројање кланица), итд. На крају крајева, то брижно сецирање раде заправо они који пропуштају те нијансе пред банализацијом једносмерних сагледавања у којима се разум показује као скалпел који ради без анестезије. А ту се разлике између мучитеља из једног концентрационог логора и једног аналитичара готово бришу.
Вратимо се на једначину, али ћемо узети један пример: артемити се хране пљувањем СПЦ; нехришћани се хране пљувањем СПЦ; хришћани се хране пљувањем СПЦ. Где је проблем? У генерализацији. Јер се не могу сви ставити у исти кош. Први се хране злом јер им је зло у души. Друге „боли кичма“ за било шта што допире из СПЦ. Трећи се хране мрачном страном СПЦ јер морају да створе алиби како не би радили на себи. Али није истина да у све три типологије нема праведних и добрих. Има заблуделих, али нису сви непомирљиво зли. А ако све три типологије, са својим добрим и лошим странама, указују да нису сами у свом злу, него да један специфичан отровни дим долази од централног грејања патријаршије до њихових домова – онда се не може у име неке моралистике или еклисиологије бранити нечија светост која не рефлектује даровано и на конкретна дела. Благодат је бесплатна. Зато се очекује моралност од црквене јерархије као последица окушане стварности. И ни по коју цену се не сме прећуткивати да је сваки крштени човек носилац Духа а црквеним „елитним јединицама“ давати предност као да клерикализам већ није довољно зла направио.
Ако некоме вера зависи од нечијег аутомобила или плате и понашања свештеника – наравно да је таква вера обезвређена, али је лицемерно, подло и изопачено, бранити ауторитет, „возни парк“ и читаву хронологију бахатости и бестидности позивањем на нечију службу, јер и народ има своју службу Духа која премашује напоре владајућих инстанци па им не треба неки „просветитељ“ који ће у духу (не и у Духу) патријаршијског естаблишмента ограничавати, критиковати и контролисати нечије мишљење а да су се сами (пазимо на генерализације) – силе Божије одрекли. Или, сваког оног ко се не компромитује са заразним клеветничким „олигархијама“ при СПЦ стављати у исти кош са секташким или расколничким фракцијама – ретардирано је. Стављати у исти кош гонитеље вере ранијих година или векова са пар злих језичака у данашње време – неумесно је. Зашто? Јер не може се у исти кош стављати жртва прогоњених и убијаних са „повређеном“ репутацијом бестидног монопола неких. А тако се не брани вера, нација, љубав, породичне вредности, итд. него се брани своја сујета а ућуткава набројано док силовање смисла наставља да траје. Тако се одржава зло а настаје и још горе – светогрђе. Кокетирати са свесном злонамерношћу неких у име одбране наводне позиције Цркве и јерархијских вредности, не само да је неодговорно, него представља повлађивање да се сама Црква проституише за властиту мегаломанију. Да се Христос кретао таквом логиком – не би ни завршио на крсту него би постао нови првосвештеник који би са Кајафом и Пилатом бринуо једино о репутацији вере и нације којима никакав идеал Царства Небеског није потребан.

 

 

 

Не може ме нико убедити
Да од човека не може милост једном
Одустати и подигнути узде
И одјахати беспоштедно,
И мада цео живот
Трпим шамаре
И уједам непостојане –
И даље испадам наиван,
Јер након свих сломова
Чија срча не престаје
Желим да
Верујем у људе,
А учинио сам још већи грех
Јер сам децу учио исто тако…

У стварима свакодневним не осврћи се за гресима другог, нити прави у себи списак ни попис ко ти је неправду учинио. Чојство нека је на првом месту, али не повлађуј злу ни у себи ни у другом да се зло не осили.
У стварима људским и тривијалним не буди равнодушан на немоћ другог, нити на тиранију која се над ближњим врши. Праведност је скупа само за оне који не штеде на себи, али знај и разликуј да увек постоје последице.
У стварима ратним и криминалним не буди на страни злотворних, ни пасиван, ни устрашен, него нека дотад храњене чојство и праведност покажу јунаштво на страни добра без поистовећивања са злом.
У стварима верским ако ниси довољно љубитељ Цркве, сам себи направи кодекс части и нећеш бити далеко од Царства а Бог због овога неће помињати твоју срамоту, нити ће твоји греси остати неопроштени. Можда ти се тако једном отворе очи да увидиш вредност храма и да Бог још никоме није залупио врата пред носем.

Ноћас звезде лете као птице
Ниским летом
И тако су близу земљине опне
згрчене зеницама немогућег
Нудећи изненађења –
Или бар наговештај сутрашњег –
Сасвим бесплатно.
Ноћ савија ужасе као мараме
Око врата, органа
И све пева и пирује гротеском
Свечане меланхолије
Клатећи скелетор
Бесомучном дисторзијом
Бљутаве кајгане
Од смрада, кола и осмеха охолоочајних.
Хармонија се глача у огледалу сатане
Зато од нота ништа није остало
И зато су животиње уплашене
Јер виде радост од које врлина стрепи
Која није радост
Већ сунчање на ватри
Што кожу пржи и мрви
А за сутра?
Кога брига…

Светоотачки и аскетски императив је доброта и смирење. Трење у човеку као последица исконског дуализма између доброте и смирења назива се борбом. Код бестидних нема борбе. Све је бахатост. Огољеност. Шок на прву лопту. Бестидност и агресивност иду руку под руку као венчани пар свежих гробова. 

Свима су нам познате последице нервних сломова. Жута минута. Када свест о личној праведности изгуби своју привлачну естетику која се дотад курвала за аплаузе других пред којима смо тражили своју потврду. Али у парчету слома није све изгубљено. Човек је оштећен самим постојањем. Отуда сва та свуданагиздана инсистирања о непрестаном усавршавању.
Али, у данашњој ери приметан је сложен слој многосмирених. Који нису заправо смирени него имају низак притисак због велике равнодушности према свему што трпи постојање. Њихов мир није од мира него од обамрлости живота која глорификује егоцентризам ништавила. Они се могу сатима свађати са вама сасвим смирено јер своју вољу држе испред лица другог. Њих не занима могућност ни на нивоу идеје да можда ипак негде нису у праву. Они су толико у праву да се то не доводи у питање уопште. А аргумент темеље не на суштини проблема који би могао бити производ једне конструктивне дебате, него по томе колико други губе смирење са њима. Ако губиш мир – ниси у праву. Тиме се хране. Као паразити, као пијавице, ту себи подижу славу, док своју равнодушност или промашај смисла не прозивају уопште. Толико је свето њихово смирење…

Ако, дакле, морам да бирам онда ми је ближи профил неуротичног али праведног од смиреног али бестидног.

Једнако бледим као и првог дана
Када сам пронашао своје мало нестајање,
И убија ме свако везивање
За добре људе чији корак сам тек нашао,
Јер они морају да иду
Живе протераност а да их нико ништа
Не пита – да ли могу и смеју,
А ја опет остајем сам
После толиких изгубљених хиљада
Светих и добронамерних,
И у потпуности немоћан
Да их задржим једном трајно…

Углавном се иде логиком да нам је сваки онај непријатељ који нас је бар једном повредио. Али то није мерило јер не видимо време нечијег кајања. Постоји друга логика, далеко опаснија а која многима измиче, а то је да смо сасвим равнодушни ако имамо бруталне пријатеље. Бруталне не према нама него према другима. Рачунамо да нас то зло не дотиче јер су такви пријатељи добри према нама. Али управо овде лежи тајна зла. Не можеш бити добар са оним који није добар према другима. Јер управо у том не-односу према другима се може видети можда сва огољеност какав други заиста јесте тек у односу према неком трећем. И ако је он тако суров према другоме, које су гаранције да се једном неће окренути против тебе? Или, каква је то доброта посреди ако је према теби блага а према другом агресивна? На крају крајева, намеће се логично питање: каква је твоја доброта посреди ако си индиферентан на зло свог пријатеља а не смета ти када неко трећи од њега страда? Наша доброта, ако је уопште има, је увек на испиту у оваквим интеракцијама, и ако смо људи – немогуће је да нас не боли нимало оно што се посредством другог догађа неком трећем само зато што смо наводно заштићени привилегијом таквих пријатеља. Јер ако смо пасивни, такав бумеранг ће се неминовно једном обити о нашу главу…