Archive for јануар, 2014


  • Колико имаш разума толико имаш смирења, и обратно.
  • Црква, то је најздравије празновање душе.
  • Колико волимо толико праштамо а колико не волимо толико злопамтимо.
  • Постоји такво засићење душе од туђе упорности у злу да на крају не остаје ни жеља да се проблем изглади барем док се тај други не покаје.
  • Нема веће дрскости од злог и великог детета које величину свог вређања не осећа и не разуме.
  • Постоји мир који гута сваку представу и реч а зове се благодат усиновљења.
  • Сваки дух бива мотивисан својом платом али истинска зрелост се кује у пећи где нема трговине.
  • Тек када прође време нашег распећа, ми у светлости васкрсења ценимо искуство на које смо роптали.
  • Одржавање навике је оно што уздиже или понижава душу – у зависности од тога шта је навика.
  • Сви се јавно сукобљавамо на једном нивоу док се истински сукоб заправо догађа на другом прећутаном нивоу.
  • Људи су као мала деца – не могу пуно да толеришу а зло које обећавају не могу да ураде.
  • Послушност борави само у нежним срцима.
  • Није сваки комплимент подвала.
  • Страхови угрожавају спасење и смелост врлине.
  • Усиљена врлина је најгора теологија.
  • Напетост настаје из порицања својих недостатака.
  • Боља је макар и глувонема али искрена игра са децом од многих спекулативних али неискрених дијалога са одраслима.
  • Какав си ти човек такви ће бити и они са којима долазиш у додир.
  • Меродавност теологије никада неће бити човек већ Богочовек.
  • Некоме су пороци врлине а некоме грехови.
  • Син не припада Себи већ Оцу – колико мање ми тек припадамо себи а више Христу?
  • Напрасита реакција не смирује већ само плаши другог да не промени свој став.
  • За многе си само број а за Бога универзална личност у свемиру.
  • Истина се не крије – по томе можемо оценити све своје поступке.
  • Сваки човек се открива на нивоу своје радозналости.
  • Везивање за једне исте ствари представља застој динамичког стваралаштва.
  • Теологија није поигравање са речима и смислом.
  • Када је секира добра ни дрво јој није тупо.
  • Свака породица може да буде мала црква под условом да саму себе не обоготворава.
  • Оптерећеност комуникацијом са другим обуставља комуникацију саму и уклања личност другог.
  • Бог нас увек буди из наше учмалости за Своје пољубце.
  • Људи са осетљивом маштом више страдају од оних који не умеју да маштају.
  • Има нечег охолог у томе да тешимо друге, не допуштајући другима да теше нас.
  • Док нам други буду изигравали адвокате, никада из нас неће проговорити Правда.
  • Ако нас не натера рад, учиниће то пад.
  • Каквоћа нашег мира се најбоље показује у време провокатора.
  • Није свако препуштање случају уједно препуштање вољи Божијој.
  • Оно што нас оптерећује је махом оно са чиме се идентификујемо и ограничавамо.
  • Када је профана слобода толико осетљива, колико више је онтолошка?
  • Покајање је познање себе у Христу какви смо били без Христа.

 

 

Advertisements

Много је оптимиста али за песимизам. Такви стварају псеудо-философске системе (по)знања од своје утопије, па у своја убеђења гурају и друге. Чак и тамо где постоје добри изгледи за прогрес, квази-реалисти у име неке назови моралне девијације поткрадају добру вољу и одсецају таквим анђелима крила.
Од псеудо-етичких песимиста нема досаднијих људи! У свему виде црно чак и онда када је бело. А своја мерила држе за вечно-безгрешне истине. Кодекси им стоје изнад љубави према другом. И не умеју да се одрекну својих крутих начела ради другог јер толико пуно воле себе да морају да изнегирају другог у потпуности.
Тамо где нема демона – виде демоне; тамо где нема недостатка – виде грех; тамо где нема завере – истичу параноју…
Некада ми је тешко да поверујем да неко ко је примио благодат Божију има мању веру и наду од неког безазленог атеисте; или, када неки атеиста пред изобиљем благодати Божије која га чека у Цркви, показује малодушност и огорченост…

Процес

Никада ми неће бити јасни људи који одвише сентименталишу и патетишу користећи разне платформе на којима ће базирати одређене идеје, идеале, вредности, итд. а заправо заударајући на сву могућу неискреност а све у име неке искрености, и константно увлачећи друге у своје личне проблеме под маском општег добра.
Могу то да буду и верници и неверници али запремина проблематике се тиме не умањује. И што више пловим са овим мојим полупаним Титаником од живота, ка Циљу који ме је одабрао ништа мање него што је и друге призвао, све више увиђам да су кривице против мене сасвим неосноване, и да мени није проблем да савијем себи кичму, него да многи подижу баријере и оптужбе чинећи ме усамљеним не зато што ја то хоћу него јер њихово одсуство самокритичности нема постојање а све дијалоге темеље на самомонологу, умишљајући притом да тобоже имају дијалог – а други је неко сасвим имагинаран од онога кога они држе за саговорника у својој утопији.
Где почиње оптуживање – зар може бити дијалога?
Али, и где почиње самоограђивање – зар може бити могућност за сусрет два бића?

Osmeh

Tuzan sam, dragi moj. Sve je tako neizvesno. U stalnim smo procesima tako da je sloboda uvek na ispitu.

Ostao sam bez argumenata, onih zajedljivih, razoruzala me tudja vrlina pa se nemam gde vise sakriti… razmotrio sam sve trigonometrije i nisam nasao izgovor za greh. Ostala je ispunjena cutnja. Neko je tu tihovao u meni. Prvi put. Zrelo. Kao mudrost koja mi ne pripada, kao tudji zivot u meni. Lep osecaj. Cist.

Sozercavam nevinost jer mi je strana. Dobio sam novi pogled. Plasim se kada u jednom trenu spoznam sustinu svega jer ja sam glupak. Odmah znam da tu nesto nije uobicajeno i prirodno. Ili ides dalje ili nemas nikoga.

Dosta je flertovanja sa svojim besmislom. Nesigurnost jedino nije prevladana.
Valjda cu jednom imati osmeh deteta, bez grimase i bez pritiska.

Uzivaj u lutriji postojanja.

  • Већа пуноћа лежи у давању неголи у поседовању. Ако немаш нешто да подаш онда барем отвори срце за цео свет у светој тишини.
  • Морал није мерило спасења али је најреалнији показатељ стања душе. Он нема право да суди али има право да открива.
  • Лажан стид две користи тражи.
  • Истински слободан је онај који превазилази закон али није свако законит и слободан ко га превазилази.
  • Пад се не препознаје из своје већ из перспективе Другог.
  • Променљивост осећања долазу од непостојаности духа који је захватан подвојеним жељама.
  • Искрена љубав не мари ако ће бити повређена зарад освешћивања другог.
  • Одлучити се за другога – то је љубав.
  • Врхунац смирења се огледа у подржавању другога када то војује и против наших интереса.
  • Не можемо унапред себи одредити агонију кда не познајемо околности и  себе из будућности.
  • Истинска љубав се мора оградити од пристрасности и према сроднима и према странима.
  • Шаљив човек два спасења има: наду и разум.
  • Увек желимо супротно од жеље у којој стојимо.
  • Гледати даље насупрот страдањима – то може само онај у кога је есхатон ушао пре него што ће сви ући у њега.
  • Наша слобода се не огледа у условљавању туђих слобода, но у савлађивању њених условљавања.
  • Од других не можемо тражити више него што њихове могућности допуштају.
  • Не можеш бити футуриста без Христа.
  • Волимо патрологију све док подражавају наше мисли – после се разилазимо.
  • Некоме и добро и зло имају исти укус, па некритичким ставом допушта себи подвојеност и једне и друге стварности.
  • Да би функсионисао један општи поредак онда би свако понаособ морао да жртвује свој лични поредак.
  • Ако не можеш да волиш оно што радиш, онда мораш да нађеш извор своје љубави због кога ћеш то да радиш.
  • Коме не дајемо погледа – томе не дајемо љубави.
  • Кога нечија љубав не поучава она га чини размаженим, а када размаженост дође до изражаја онда се љубав укида.
  • Где нема смисленог садржаја, како у рационалном поимању стварности – тако и у онтолошком примању благодати, настаје празнина и бол.
  • И када човек засити све своје апетите, он не може доћи до места спокоја у свом срцу јер ће увек једно недостајати – Бог.
  • Љубав нема своју вољу али себе доводи у питање као истину ако другима допушта сваку вољу.
  • Човек је сигуран тамо где се добро осећа и човек је добар тамо где се сигурно осећа. Ето шта је Црква…
  • Човек се по постављеном питању познаје.
  • Лична проблематика се не може рефлектовати на догматику. Али догматика има моћ да усмери фрустрације од постојања.
  • Наметање себе је атак на другог.
  • Поседовање не раздужује.
  • У лажи су дугачке руке.
  • Прониљивост није исто што и одмеравање. Тамо је увиђање истине без осуде  а овде свака лукавост која кроз осуду тражи своју заштиту и интерес.
  • Читање без расуђивања води у статичност.  Ако се мора бирати онда је боље вежбати се у расуђивању без читања.
  • Народ воли да примећује неправду али није спреман да одважно и одговорно сведочи против ње.
  • Лажна трпељивост многа роптања има и у сваком роптању стоји одраз жртве.
  • Религиозни фанатизам тражи смрт ближњега на рачун Бога.
  • Бога спознајеш колико духовно напредујеш. Друго је то што ми на темељу регресије умишљамо спознавање.
  • Недољиво искушење за сваког хришћанина јесте нетрпељиво подушавање других.
  • Ако желиш да победиш неку своју страст – приведи је Богу на богослужење. А ако у теби тиња нека ниска страст према некоме – онда њега приведи Богу заједно са собом.
  • Жалосно је своју прву јутарњу снагу давати свему ономе што није Христос.
  • Само искомплексиранима припада величање својих дела.
  • Највећи страхови се крију иза лажних врлина.
  • Ко не уме да реши проблем брани се иронијом.
  • Ниједан посао није тежак сам по себи, он тешким постаје због рада са неразумним људима.
  • Народ има ружну склоност да свему што је лепо не може приступити док се претходно не наруга.
  • Пакао који смо раније себи припремили сада је време да кушамо.
  • Сви су исти и ништа се није променило, само се не виђамо често па од радости када се сретнемо тај недостатак не (желимо да) примећујемо.
  • Мудрост није у снисхођењу очајника али ну у бунту гордељивога.
  • Егоманијаци и своје минијатурно давање љубави сматрају нечим космички грандиозним.
  • Сувише се поигравамо са својим нагонима и могућностима ума. Негде човек мора стати. Ако је човек.