Archive for децембар, 2012


 Покајање се дефинише као преображај ума а самим тим и свих животних ставова и сила који су до тог преломног момента темељили биће човека на свему ономе што Бог није. Од тренутка покајања настаје реформа егзистенције човечијег идентитета и свих психо-физичких настројења у њему да се окрену и присаједине опиљивој евхаристијској реалности Царства Божијег од једног начина постојања до другог. Да Бог устоличи Себе унутар човека помажући му да се и сам човек устоличи усред Њега. Дакле, далеко од неке тоталитарне односности како неки сумњиви кругови плитко посматрају. Некада се стиче утисак да и поред добровољног одзива на благодатни призив љубави Божије, човек постаје непостојан на путевима покајања. Па ипак, и након покајања, које још свети оци називају обновом крштења, човек није на „загарантованим позицијама“ јер покајање није ограничено неким системом као да је могуће само једном да се човеку догоди. Тако се стиче утисак као да човек једним истим промашајима стоји у месту.

Али, ко каже да је стајање у месту? Грешимо у истим стварима и устајемо у истим стварима… То је процес, никада једно исто стање јер и улицом којом прођеш увек пролазиш на нов начин иако је она увек иста улица… Зато ни обожење, попут покајања,  није једном достигнути акт већ изнова-крећуће-се „стајање“ у Богу. Покајање није затворско кретање у круг него сваки пут нови догађај, нови продор ка отвореним небесима, управо због динамизма слободе без обзира на њене трагичне афинитете који не морају нужно бити окарактерисани као универзални. Иначе ако покајање поставимо у неке јуридичке концепције, нећемо разумети светоотачки етос отелотворен у поукама да ће се покајање наставити и у есхатолошким стварностима. Јер, ако је изузето из концепта обожења и сведено  само на релацију „крив-недужан“ онда оно и не може да буде у сагласности са есхатологијом Цркве када тамо покајања, по тој логици, више неће бити. Мислим и да је  владика Николај (ни крив ни дужан што се разни конзервативни кругови експлицитно позивају на њега у име своје побожњачке учаурености) говорио о томе да изнова грешимо у истим стварима и да ће то трајати до краја живота али да увек имамо алтернативу да се вратимо у загрљај Бога… Другим речима, ми изнова преживљавамо својом егзистенцијом „причу о блудном сину“ сваки дан и сваке недеље када се покајани враћамо на Литургију у загрљај Очев… Друго је питање и ништа мање битно, колико човек осећа свој пад, јер не смемо заборавити да они који потенцирају дијалогичност и одговорност, често наступају тако као да су савест, тог старог демона како би рекао Сократ, у потпуности отупели; или пак као да и сами избегавајући укус крви због онога што су можда некад неком нешто урадили, олако прелазе преко прага скрушености прокламујући неко површно и пластично, да не кажемо психологизовано и еуфорично, покајање које нема додира са овом црквенобивствујућом тематиком.

А колико ће се то допасти лицемерима који сваког светог држе за непроменљиву категорију (убијајући притом парадокс слободе, што ће и Шестов доста критиковати на нивоу учења код других философа и философских ситема) и за неповратно безгрешног а своје безумље не доводе у питање, то не треба да брине онога који се каје, јер нису они тај узвишени ТриЛичносни критеријум који има власт да опрашта грехове.

Бог самоизлива Сопство кенозом нестворених енергија. Личносно-бићетворних енергија. Даје се као што се леш даје орловима. Зато овај свет опстаје чак и поред зла у њему. Јер благодарећи Тајни Литургије тај леш је Његово Животворно Тело и Крв који одржавају овај свет у постојању умилостивљавајући Оца Жртвом Бога Сина. Свако ко учествује у тој небоземној Трпези Вишње Реалности постаје причасник Његових енергија, Светлом уносећи Светлост у свој леш. А онда, свако има свој крст да због љубави Његове самоизлива своје сопство и примљено-окушане дарове за оне којима су те непролазне и нетварне енергије непознате. Крст, јер постоји основани ризик да неће свако пожелети уверење у те енергије светости, па ће се попут свиња окретати против изливаоца а његове дарове ће појести и изгазити да би могли да се врате попут пса на старе бљувотине у име лаж-слободе.

Хришћанин је онај који хода бос по стаклу сваког трена свог живота, благодатним сензибилитетом, јер управо због стицања безусловног односа са Богом он страда на свим равнима постојања не тражећи од Бога као мерило односа избављење од болести, немаштине, тираније другог, итд. Јер ово избављење од зла траже и они коме до Бога није стало и за које је то једини критеријум вере. А у томе нема безусловног односа. Са Богом имамо однос независно од потреба, баш као што ни са вољеним бићем ниси ту само да би нешто извољевао већ да би кроз љубав изнова градио однос тако потврђујући другога као што други потврђује тебе, а све невоље заједно доживљавате. Тако ни Бог није статичан ни имун на људску бол него узима учешћа у нашим страдањима без обзира што се нама често чини да само ми страдамо, а да је Он индиферентан. Ни ти не мораш да сломиш ногу да би разумео скрушеним саосећањем какав је вапај другог. Тако чини и Онај Који је распео Себе на смрт да би ми живели, узевши на Себе мучења која не одговарају Његовом Божанском пореклу.

Ако мало пажљивије осмотримо библијске протагонисте, видећемо да је мало ко постојан у Духу Светоме. Чак и они које држимо за неизменљиво свете. Видимо нпр. како отпадају: Саул, Давид, Соломон,… А чинили су неки од њих велика чуда попут Мојсија, па опет и он отпада. Занимљиво. Уосталом, видимо да и првостворени Адам усред изобиља благодати отпада. Па опет, мало ко се нађе одбачен од Бога него се још додатно прославља уживајући благодатну репутацију у празницима светих Цркве. То само показује да светост није стечени капитал који се може неизменљиво присвојити. Дух може да одступи ако човек није подобан у одређеном пројављивању љубеће слободе. Дух се изнова стиче. Отуда и светитељи могу бити погрешиви, неки само на нивоу етике, неки само на нивоу догмата, а неки опет и на једном и на другом. Јанарас ће ипак подвући да је догматска погрешивост претежнија од етичке јер подрива и кривотвори исконско јединство Цркве иако је људима допадљивија етичка сензибилност на уштрб догматске у име разних флерт-солидарисања. Са друге стране, Н. Кавасила каже да Бог може и да не освети принос Дарова ако је дародавац или клир неваљалог карактера, иако касније додаје да Бог  принос освећује јер није неваљалство оно што освећује дарове, нити је неваљалство оно што Га условљава.

Све ово само треба да нас освести:

  • да не градимо шаблоне од својих постојања;
  • да не месимо калупе мислећи да месимо добро тесто Царства;
  • да не умишљамо да можемо да фиксирамо свој егзистенцијални положај ушушкавањем у разне протоколе и моделе;
  • да не стварамо аутоматизам од своје вере, па и од теологије, који паралисан онда више не мрда ни лево ни десно;
  • да не стварамо култ једносмерног светитељства који нема право на слободу тј. на пад, јер по истој богомдарованој слободи може да обрете ново боговаспостављање;
  • да не постоје инстант-рецепти за механичко стицање светости, као ни да сами светитељи нису били безгрешни;
  • да се не плашимо и ако посрнемо и паднемо, јер ћемо само кроз грехове (што не значи благослов истих) срушити све круте идеализме и хладнокрвне идолатрије;
  • да се усудимо да будемо људи далеко од самомесијанства који ће да просветљује друге директним поучавањем из тишине Духа у сопству;
  • да коначно научимо да нестворене енергије нису наш посед и да управо због тога, као и због дихотомије између закона Духа и закона смрти у телу, можемо изнова да пијемо са Воде Живе стицајући своје освећење не као робовласничку датост већ као тајну вођења љубави…

За крај послужићемо се цитатом једног нашег познаника: „Када говоримо о ‘лаичкој’ светости онда би ту такође могли сврстати и свете монахе и монахиње, владаре, Христа ради јуродиве, мученике – велики број њих су sensu stricto били лаици јер нису припадали клиру. Међутим, овдје сам прије свега имао у виду ‘обичну’светост – светост у свијету, достизање светости на најобичнији начин, просто користећи средства која Црква нуди свима као што су Свете Тајне, јер нису сви позвани да буду јуродиви или столпници итд. ‘Светиње светима…’ Но, што више размишљам, можда то што немамо више ‘обичних’ светитеља – људи који су свој живот посветили породичним животом, марљивим обављањем обичних послова, одгајањем дјеце, причешћивањем итд. ‘светим тајнама и светим врлинама’ – можда је и то дио харизме (дио дара, позива) свакодневне светости – остати ‘скривен’ у свијету, живјети Христов живот тајно, оно што, ако се сјећам, Павле зове ‘тајни живот са Христом у Оцу’. Можда је та ‘непознатост’ скривеност интегрални дио те светости. Понекад ми знамо за неке од њих зато што су били родитељи великих Отаца као Моника, Августинова мајка итд. Велике Светитеље памтимо због тога што су водили Цркву у тешким временима, бранили Православље од јереси и раскола, крвљу писали историју Цркве итд. Но постоји још хиљаде и хиљаде мушкараца, жена и дјеце који су живјели те исте истине, који су живјели Христа на један скривен начин, и њих свих се Црква сјећа у прву недељу по Духовима. Бити скривен је можда саставни дио ‘обичне’ светости.“

Добро је док има срце за шта да нас оптужује. То значи да смо још живи и да није последњи атом сопства отишао у неповрат летаргије. А чим се питаш то онда значи да још имаш ума, савести, одговорности, надасве стваралачког атома који није завршио на отпаду ништавила. Докле год нас срце ни за шта не оптужује, то не мора нужно да значи прогон опитоване стварности нестворених и персоналних тријадолошких енергија на месту спасења званом Црква, али не мора нужно ни да значи да је сваки наш мир од не-грешења засвагда неповратно устоличен. Тако гасимо могућност динамичког стваралаштва која би лучама непролазног сјаја потврдила наше кретање. Отуда човек, ушушкан у псеудо-блаженство самоодсуства кривице, гуши способност самоусавршавања. И колико год му тескоба његовог постојања показивала зубе, он се не пита, не оптужује сопство, не разуме проблем свог незадовољства. Надасве не доводи своје мисли и поступке у питање уопште. То су „загарантоване истине“ чим потичу са његове менталне воденице.

У овој проблематици увек се сетим примера две моје баке. Једна је била буржоаског порекла и сликарка а друга неписмена и сељанка. Обе поштене. И обе са истим заједничким искуством. Као младом човеку у то време, сликарка би ми рекла да када год би осећала да је задовољна собом да не би могла да направи ниједну слику, а сељанка би ми рекла да би се увек осећала болесно када би требала само да се седи скрштених руку и да ништа не ради. Обе су, дакле, понудиле кривицу не као самобичевање које гуши слободу него је изазива на двобој прогресивноонтолошког набоја.

Ништа горе од човека који ти чини неко добро дело само да би те њиме уцењивао. Он, дакле, чини добро не из љубави према врлини и другоме, него да би дискредитовао и омаловажио онога коме помаже. Таква доброта није акт добротољубља већ злољубља. Префриганог доброактовања. Други постаје таоц карикатурне врлине. Другоме се оспорава слобода и достојанство у име добра. О каквом онда добру можемо говорити? И није ли такво добро горе од отвореног зла? Али, онај ко тако чини приписује свом акту морал који ужива у рефлексији сопствене малоумне нарцисоидности. За њега или њу ту нема патологије јер не гледа  кроз очи ближњега већ кроз очи псеудо-морала, а на крају крајева, кроз своју унакаженост гледа и другог да обогаљи. Класичан синдром: сопство се пројектује на другог. Други је крив што није подобнији за болест врлине оваквог тортуро-ментора. Нажалост, данас се морал узима као таоц личне драматичне болести, да би се уништио други такав какав јесте, уместо да кроз морал направимо мост до другог и приведемо га не ка својој мегаломанској утопији већ ка Богу сваке нестворене благодати.

Све што постоји око нас и у нама са својим нормама тежи ка остварењу своје индивидуалности за другог без љубави и ка реализацији искључиво свог интереса без другог. То неминовно води етикетирању стварности и људи колико су вредни за наш интерес. Прво интерес а онда искрени однос, и то само под условом ако се догоди (слепи случај), и то углавном под иницијативом другог. Међутим, полагано, то води поробљавању себе или других узајамним страстима које се немају за Кога ухватити. Зато, истинска слобода може постојати само тамо где тог одмеравања стварности и људи не може бити. Жалосно је ако неко покуша чак и такву перцепцију да рефлектује на поље Цркве јер је њена благодатна пројава у томе да својим опитом каже: „Спасење је бесплатно!“. Нема пореза, такси, и других етикетирања на благодат. Та перцепција једнако важи за оне који управљају Црквом и за оне којима се управља или презају да се управља као да мисле да неће задржати своју слободу.

Управа = служба у Духу Светоме а не институционално-финансијска тиранија.

Када смо већ код финансијске проблематике, није згорег да подвучемо пар социолошких теза премда један део клира истиче да Црква нема ту социјалну димензију, док други део клира истиче да Црква итекако има ту одговорност да помогне другима јер некада ни мисионарење није једини критеријум ако постоји раскорак са делима. Прво, ако тражимо порекло новца у Цркви (а што не мора нужно да има негативну конотацију) за све је „крив“ Мојсије. Он први уводи такозвани „свети порез“ који се огледао у приносу једног дела своје имовине доласком у храм. Ко није имао новац могао је да приноси животиње. Тако видимо да је и Богородица испунила тај закон по рођењу Христовом, јер приноси грлице на дар. Друго, видимо тумачење новца из христолошког угла, да не само да није неки зао концепт који данас има недвосмислени символизам похлепе и себичности као и вулгарног материјализма илити  бестидног комформизма, него да може имати управо (по)жртвени карактер. То видимо када Христос похваљује „удовичине две лепте“, односно, њено срце које је распологало својом имовином на један узвишенији начин јер је „дала све што има спрам оних који су дали мало од свог сувишка“. Видимо да и међу апостолима постоји кеса, врећа са новцем коју су вукли свуда са собом, што је синоним за оно што данас називамо новчаником јер су, као и данас, постојале друге потребе на које је тадашња Црква требала одговорити. Треће, треба коначно нагласити да Црква нема свој буџет, осим онога што народ приноси као дар. Наравно, има ктитора, има донатора, итд. али и народ колико год негодовао ипак не стеже свој принос Богу само за себе.  Четврто, они који се жале на данашње „клироубираче пореза“ треба да знају да Црква није никоме дала загарантовану норму или износ, него да је оставила свештеницима слободне руке да према мери своје савести одреде износ за неку свештенорадњу. Наравно, тиме се проблематика увећава јер не жели свако своју слободу да користи у несебичне сврхе.  Проблем је што су негде Цркве пусте па нема ни прихода, док су негде препуне па клир не зна шта ће са парама, али о томе би требала Црква да промишља. Ипак, не треба заборавити да нам свештеник улази најмање једном годишње у дом, па није некад згорег мало испитати своју савест где смо осталих 364. дана у години ми бацали новац да би нам постајало тешко и мучно када свештеник треба да нас својим доласком подсети не на „порез“ већ на еклисиолошку припадност есхатолошком Царству. Свакако, тамо где постоји грамзивост и похлепа, Црква би требала да реагује, јер није умесно да се неко игра високим цифрама ако зна да му паства једва крпи крај са крајем. У том случају, сваки човек би имао права да реагује у Христовом маниру да такви свештеници „једу куће удовичке“, макар и остао без одређене свештенорадње јер није његова или њена одговорност пред Богом. Не треба заборавити да, слава Богу, још увек има појединаца који знајући да имају сасвим довољно, или избегавајући саблазан других, не траже ништа за своје парохијске делатности. И права је штета што се изгубило оно прастаро „колико дате“ јер у том случају народ би давао и више од очекиваног, па имамо те малодушне ситуације код неких свештеника да унапред одређују абнормалан износ мислећи да неће добити довољно.

Све у свему, ипак, новац је остао изазов за многе, како за клир тако и за народ, како у губитку жртвеног контекста, тако и провокацији самоискушења које још називамо незаситост. Остаје само неумесна недоумица зашто су погребне услуге и обреди најскупљи и да ли још увек постоје они клирици које је Христос називао ждерачима кућа удовичких?

Дуго смо се либили да покренемо једну овакву деликатну тематику. О њој не воли пуно да говори ни клир а ни монаштво. И добро је да је тако јер су свесни да сам проговор на ту тему већ уноси неку врсту немира и мрачног адреналина. Свакако, поента је у опрезности при оваквим садржајима јер постоји специфичан слој хришћана који стварају неки девијантан култ од оваквих тематика на уштрб еклисиологије будући да на периферним стварима постављају епицентар сотериологије. И Свето Писмо и пракса многих Светих Отаца и стараца Цркве је доста говорила на ту тему па се овде нећемо задржавати на већ виђеном.

Проблем демонизма код хришћана нема нужно анатемичан карактер јер се сатани не предају само одлучени, нити само они који изван Цркве битишу,  него и они који се увек изнова преиспитују за доследност крштења у Господу. Ту се само отвара питање да ли су сви они који су изван Црквеног покрова нужно под влашћу „негативца“ јер немали број светих говоре да пале нико не покорава јер ту за демоне, који траже увек оне ближе Богу, и нема посла. Зато само Крштење као одбацивање ђавола нема магијски призвук будући да након Крштења демон и даље може имати приступа човеку. То видимо највише из светоотачке литературе пустињских монаха. Такође, ни Причешће не мора бити нужан фактор истребљења непријатеља јер у Јуду уђе демон по примању залогаја Евхаристије. Штавише, сматрамо подложнијима непријатељу онима који су даровани многим благодатима, неголи оне који много гину у својим страстима далеко од Бога и палих сила. Јер, којима је много дато, много ће се од њих тражити.

Немају сви људи тријадолошку свест, то је дар свише. Али, непријатељ зна који су Христови па их не оставља на миру било појединачно, било друштвено. Но, то није тако учестало, па тиме ни тако скандалозно. Много греше они хришћани који преплашени том борбом не само да одустају од исте, но рефлектују своје  саблажњиве страхове на друге уместо да исијавају љубављу и према људима и према непријатељу. Суштина сваког искушења такве врсте јесте у непохуљивању на Бога. Ту се огледа сила љубави. Јер логично је да се пожали на једну ситуацију једном лицу које неки проблем допушта, али логика пада у воду када се то односи на Бога. Остаје трпљење. Бог дарује али Бог и очекује. Не тргује јер дарује и када ништа не тражи. Једини наум демона није само да наведе човека на грех, јер покајање и благодат ће поново дићи човека на ноге ако то жели, већ да га отцепи од Цркве, да га натера да похули на Духа Светога. Није само сувишно да поменемо неколицину парафразираних савета, у контексту демонолошких стратегија: а) један другог увек нападају али се уједињују само када треба да повреде човека, а онда се враћају на узајамно разједање попут борбе паса; б) ако демон не може да савлада човека одлази по јаче демоне или ако и њима човек одоли онда опседају оне које човек воли да би преко најмилијих извршио пад човека; итд. Један светитељ ће рећи да демони више ликују када након много година једном оборе сталоженог и врлинског човека, неголи онога ко се изнова сваки дан ваља у бљувотини.

Благо ономе коме не пада на ум не да заропће у време невоље, јер чини се да то по слабости мора свако, те се некада нема снаге ни за молитву, и мале су шансе да се не заропће на Бога када жалац удара. Литургија има исцелитељни карактер јер то јесте својство благодати, али то не значи да је тиме све задобијено и да не може бити још горе или још боље. Мишљења смо да личност може идентификовати противника по страшним мучнинама у телу које долазе ни због чега а да човек може бити сасвим психофизички здрав као што могу и да праве пометњу у комуникацији са другима такође ни због чега а да човек нема искорак према ниједној врсти сукоба. Прво производи раслабљеност и нетрпељивост а друго неспоразум и дезоријентисаност. Наравно, постоје и други мотиви. Неки аутори говоре о страшном немиру, о страху који једе кости, неке непријатељ напада само у сновима, итд.  али сваки човек има своје искуство. Притом, треба нагласити да овде није реч о психолошким синдромима или неким менталним обољењима, али када то смо већ поменули није згорег нагласити да хришћанин треба да има свест да није сваки биопсихолошки дефект демонолошког порекла.

Ипак, многи аутори ће се сложити да реалног демонолошког насртаја ретко има, па ће ставити акценат на слободи човечијој, да је она та иницијална каписла која бира грех и мимо неког фамозног наговора, чиме човек пре потире своју одговорност пребацујући је на сферу других, макар то били и демони. Монаштво данашњег калибра ће истаћи да чак нема ни пуно реалне демонопоседнутости, да је њихов проценат веома мали, и да чак има случајева где одређене личности пре умишљају демонске насртаје, или их чак призивају, неголи што они заиста наносе валове смућивања и грешења.

Данас смо у опасности или да превише истичемо демонолошку сферу као да је наводно та сфера  мерило хришћанског идентитета а не Бог, или да је у потпуности тотално запоставимо изговором наше аутоимуности на „наивне бајке“ која вређа нашу хришћанску сујету у име на пример политичке теологије или догматског усавршавања сопства, или пак заузетошћу другим нивоима постојања на које наша оцрквењеност треба одговорити. Јер се превиђа да ако ми не мислимо на противника, то не мора да значи да он не мисли на нас. Ђаволијада јесте свезана Христовим Васкрсењем као бесан пас на ланцу али мало кад имамо увида да својим актовањем долазимо на посед тог пса за којег постајемо лак плен. Не помиње га Христос узалуд поређењем са неуморно гладним лавом (1. Петр. 5, 8).

Димензије поста многима стварају невероватне психолошке идолатрије и аскетске фикције, било да се ради о хипероптимистичким или наивно суморним круговима, без улажења у суштину проблематике. Једно од таквих је дељење времена на „пре“ и „после“ поста. Код аутентичног хришћанина те дихотомије нема. Код њега је циљ свевременог интезитета, не јер је надмено изнад правила које је прописала Црква, него јер ставља акценат на стицању „посног карактера“. Јер, докле год унутрашњи динамизам није усаглашен са спољашњим подвизавањем, отуда се и спољашње јавља као дефект, сувишак, извитоперење и оног актовања за које се човек труди да преиначи у врлине.

Ако, дакле, акценат није на стицању посног карактера, а посни карактер није само у јелу и пићу (као што није ни сувишак јер итекако уздржање од хране опомиње унутрашњег човека како да поред телесних токсина каналише и оне непневматолошке отрове) онда пост који постаје циљ сам себи без евхаристијске димензије, не само да не треба да постоји  него је штавише грех. Да не улазимо сада у мотиве, јер комплекс виталне  линије не штеди једне, као што ни оне који тестирају границу издржљивости не штеди на други начин.

Погледајмо изблиза, један од фрустрираних примера „типикарења“, колико само перипетија имамо са употребом рибе за време поста а да нико не уме да одговори како се та животиња од свих осталих може јести иако је животиња. Нећемо сада улазити у монашке типике и колико непотребних рефлексија постоји у парохијским домовима. Једни говоре да је риба дозвољена јер је Христос прво себи призвао рибаре; други говоре да је риба у употреби јер су се тако ословљавали хришћани и Христос у првим вековима за време гоњења; трећи да је реч о риби јер је она била храна за сиромашне па тиме доступна свима;  неки говоре да је разлог допуштења због хладнокрвности рибљег меса јер су друге животиње топлокрвне;  неки иду тако далеко па кажу да риба има част јер је преживела потоп; Са друге стране, имамо и екстремистичке примере, јер неки чак истичу да је РКЦ негде око периода раскола јела даброве сматрајући их морским животињама па их је тиме увршћивала у посан јеловник; неки да се у РКЦ као и код неких православних Грка данас користе јаја и млеко за време поста; итд. Међутим, ова селективност нам не може дати задовољавајући одговор. Може нам само показати како се скреће са оног суштинског, егзистенцијалног курса, а то је одухотворење сопства Духом Педесетнице који не престаје да излива „огњене језике“ и дан данас на сваког придошлог на Сабрање.

Све ово само треба да покаже да стварање некаквог механичког концепта од контекстуалности поста, шематског укалупљивања у некакав образац, услов или утопију поста, само потире слободу човека да адеквативно, позитивним приступом, увиди сврсисходност поста у једној неусиљеној клими православља. Јер, мало ко увиђа да пост колико год био плодотворан и одскочна даска за присније сједињење са Богом, није мерило безгрешног карактера, ни аутопсихолошког побољшања расположења. Човек је подложан промашајима независно од периода прописаних постова чак и када се труди да осмисли своје „постовање“.

Ако пост, дакле, постаје издвојен из своје еклисиолошке матице са фамозним декларативнонецрквеним исповедањем вере, притом овде не мислимо на формално прибрајање Цркви, статично присуство на Литургијама чак и оних који иконизују есхатологију, неминовно је да се тако прекине благодатни континуитет иконе према свом подобију. Јер само нестворене енергије јесу онај вредносни критеријум који пресаздавају човека и уподобљавају његов лик ка архетипу Христу. А то није улога поста.

Зато, вратимо се „посном карактеру“ јер је његов домен у томе да човечију индивидуалност, психологију, тело, личност, целокупног несецираног човека опомиње на смиреност, упитаност, савесност, самонеупадљивост, итд. надасве да га изнова подсећа на Бога, на догматско узрастање, а што може и дужан је чинити као акт одговорности и изван окриља прописаних постова. Јер ако неко пости јавно, и чак исушује своје тело до максимума, а добре воље нема, осмеха нема, љубави нема, о каквим пројекцијама поста говоримо? Зар такав пост није много веће зло него да човек није постио уопште? У супротном, лако је уочити девијације да када отпочне време поста, многи људи почињу наједном да глуме побожност и велика хуманитарна дела која дотад нису постојала, па кад се време поста заврши, одједном скидају маске које су дотад носили и почињу да се враћају на пређашњи ниво сопственог постојања без јасног увида и жеље да задрже једном освешћену есхатологичност, и под условом да су је за време поста уопште освестили, а тако су ради и злуради да се опомињу неког „посног стажирања“ као да су њиме учинили нешто велико. Зато је многима димензија поста равнозначна неком аутопричешћивању, самоциљу, алтер­обожењу, а да ништа од тога нема удела у Чаши Господњој која је заправо једина стварност новог Еона и једини критеријум личног освећења.

Једноставно, да бисмо дошли до базе смирења, рецимо да онај који пости не размишља о свом посту.

Видети још:

О духовној монотонији и онима који траже “посебно време и посебна дела”

Има заговорника који проповедају да Христу нису потребне молитве већ нама људима. То би још „пило воду“ када се том изјавом не би претпостављало осуђивање оних који још нису осетили Божански призив кроз Крштење и Евхаристију. Међутим, када Христу не би биле потребне молитве, шта би онда значиле речи у Писму да Дух се до сада моли уздасима неизрецивим, како вели апостол, или, на који начин би Сама Тројица комуницирала између Самих Себе а да овим питањем не доведемо у сумњу Тројичну Љубав као мерило Њиховог односа? Онда као да људска молитва постаје известан монолог без жеље да се чује одговор Божији – а где је ту онда дијалошка синергија између Бога и човека? Самим тим што се Исус обраћа речима људима, и немало пута у Јеванђељу видимо да се молитвом обраћа Богу Оцу када твори чуда или изговора првосвештеничке речи на Тајној Вечери, што имамо осведочено у Јеванђељу, видимо да је Њему итекако стало до општења јер је општење потврда искреног односа који се зачиње у љубави и прихватању истине. Молитва је разговор са Богом а НЕ монолог са Богом Који не чује, Које не види и Који не говори.