Archive for децембар, 2014


Свако гради асоцијације према свом лику. Зато ако неко чак види светитеља, опет му налази недостатак јер га према свом наличију гледа. Ако ли се неко ставља у у ум другог шта ће други рећи о нечему, грех облачи, јер свако према свом стању сагледава нешто. Узроци, мотиви и последице увек измичу. Нико не може имати исти став и исту (не)одговорност. Улазити у другог, без слободе другог, без увида у срце другог, без обзира на спољашњу мимичност битисања која често има своје разлоге против срца, може само неко ко много брине о мишљењима других али не и за саме друге.

Пусти људе да се сами изразе, чак и ако погреше, јер како ће њихова човечност доћи до изражаја ако не знају чега треба да се клоне?! Само демонски ум може наводити човека на погрешне закључке, али ту наивност људи и заслужују ако не желе да мисле модусом Другог у себи него људе у себи ставља на предње место испред Бога.

Да сам свештеник, радије бих сам себе рашчинио неголи дозволио епископу, или већ коме, да ме тлачи, онеспособљава да мислим стваралачким Духом, радије бих јео из контејнера и спавао на клупи неголи да мислим идиотску бригу „шта ће други рећи“ о нечему ако тај други има своје психозе и страсти спрам којег нешто или неког анализира и дефинише. Смучиле су ми се све могуће интригантности под маском хришћанског човекољубља. Свако је себи одговоран какве асоцијације има.

Живот се рађа на отпадији. Једно су жеље, друго могућности, треће ишчекивања. Нада се некада сурово поиграва са нама. Или су то само наши фантазми? Или само обећања других који хране статичност ленствовања? Стваралаштво могу да разумеју само зависници. Зависници од добра. Од Једино Доброг. Од последњег отпора свакодневници равнодушности. Где Дух Свети није сведен на маргину и комерцијализам битисања. Првенствено у оквирима лаж-побожности која увек игра на карту верског самоистицања,

Човек се негде мора уложити. Мора негде ризиковати. Ризичност не значи непромишљеност. Крвариће свакако. Али од јадиковања се не живи. То није укус одговорних. Ко одговорствује прихвата борбу. Сломљеност никада није циљ. Колико год боловао. Мора да постоји једна истанчана упорност, тврдоглавост, да се борба добије. Који год сегмент да је у питању: посао, благодат или нешто треће. Ако Богу није мрско досађивање куцањем, онда и друга врата треба обијати. Људи не ризикују али ништа и не мењају. Чекају сутра да би и тај дан јучерашњим проклињали. Нада се претвара у огорченост. Нада је заправо преточена у резигнацију. Смисао се истеже на границама бесмисла. Јер се ново храни старим. Јер је сутра иста агонија као јуче. Чекам сутра да и новим даном заропћем на исто. Али шта сам променио? Ништа. Трпим јадиковање сопственог одабира. Други су ми криви за моју устрашеност. Очекујем добитак пред своје ноге без мог искорака. Не може тако. Јер нема слободе.

Живот је изазов. Сваки трен. Спремност на парадоксе и коцкања слободом. Али никада на штету есхатона. Никада по цену узимања цркве за таоца самоотимања. Никада по кичми разарања другог. Повлачење има своје алтернативе. Али никада по тарифи самосажаљења. Дистанца изграђује штитове и стратегију за нове нападе. Напад на свет да промени обличије које одговара карактеру Царства. То није наивна борба. Пљујеш крв да родиш новог човека у себи и да га Њиме успоставиш усред света који има радикално другачија кретања од Суштог. Наивну борбу прокламују слаткоречиви, самопромотивне месије, разни докторанти, где под маском сведочења Другог граде фасаду самих себе за себе у другом а не за друге у Другом. Сујета односи свој данак и најбољима. Доброосетљивост олако постаје злоосетљивост.

Све ће проћи. Нема постојаног града. Есхатоном треба проверавати своје набоје и мотиве делања. Ко год да си и у чему год да си. Надасве, са ким год да си. Али, то не значи да све треба презирати. Још има људи чија нам доброта не дозвољава да посустанемо. Због којих смо одговорни бити бољи сутра него што смо били јуче. Они ће нам бити Суд. Нема ничега на готово. Не постоје брза и вештачка решења. У коју год воду да скочиш, бистру или мутну, мораш пливати. Али за разлику од многих који стоје на обали самооплакивања, учинићеш нешто чудесно: скочићеш и живећеш. А кад је твоја воља спремна да уради оно главно, онда ни Бог неће окаснити да ти ојача мишиће да изађеш на Обалу на коју си се запутио.

Ко није спреман да умре сваког часа и трена – није приправан за Царство…

Ко није спреман да ризикује – неће видети Бога…

И код мале деце и код одраслих људи постоји једна слична особина, коју можемо уврстити донекле и у проблем дијагнозе: када неко замисли одређени облик (садржај) жеље, поистовети се са њом, зацрта је као неизменљиви стадијум сопственог битисања, а одигра се сценарио који ту исту жељу онемогућава, избацује из концепта испројектованог, одмах настане раздор, хистерија и кидисање. Малодушност је ту неминовност која се ни за трен не доводи у питање пред Лицем Наде.

Све се врти око жеља. Шта год био садржај истих. Људи су људи док се не појаве жеље. Када дођу жеље настаје, условно речено, „искушење“. Без обзира да ли се ради о добрим или лошим жељама.  Јер неко и кроз добре жеље себи може претпоставити лоше ако је сам ускраћен у жељама другог, или, ако негативним набојем одмерава реализовану жељу другог.

Жеља не носи нужно имовински карактер. Постоји и жеља за људима и жеља за Богом. Негде су жеље, хипнотички, фокусиране у бесциљном али похлепном саморазмножавању. Жеље се никада не гасе. Могу бити прави мамац незахвалности, али ни равнодушност није решење. Они који не знају шта желе већ предокушају агонију пакла. Треба знати желети: кад, како, шта, колико, са ким, због чега. Не треба превидети ни аскетски кључ: кротити велике жеље малим жељама. Не пасивним већ активним жељама, које нису фиктивно одвојене од праксе. Које не врхуне у самостопирању пуким хедонистичким маштањима. Мале али квалитетне жеље могу представљати аутентична одроњавања христоликих врлина. А врлине гледају у другог. Тако се ствара веза. Веза тражи везу. Мрежа комуникације се шири. Односи се распламсују. Баш као огањ Духа бачен у свет међу црквама. Тако и други својом врлином постаје жеља подражавања.

Постоје и велике жеље, али није све велико у великим жељама. Осим каматне стопе похлепе која узима свој порез миру и радости Новог Еона, ту су и жеље над владањем и потирањем другог унутар Старог Еона. Где се други третира као могућност сопственог интереса или као зона тортуре и иживљавања. Где нема места за другог. Где жеља нема рефлексију у лицу другог, него остаје само жеља до лица другог али не заједничари са другим у тајни слободе и љубави, него у бласфемији силовања и поништења другог. Тако други постаје објектом жеље у којој сама жеља престаје да има смисленост и покрет.

Жеља је увек гладна. У добру или злу. Са Богом или без Њега. Али само жеља за Богом даје ситост у свим другим жељама (и њиховим проверавањима) осим жеље за Њим Самим.

Имамо опасан проблем да све што нам се дешава делимо немилосрдно јавно на улици или на социјалним интернет мрежама. Као да желимо да смо „онлајн“ и ван мрежа. Да смо увек виђени, похваљени, па и омрзнути али запажени. Укивени у оку другог чекићем сопствене бестидности. Да увек оголимо сваку могућу тајанственост животног пулсирања. Да увек апсолутно све што нам се догађа форсирамо искомплексирано као космички битно. Интергалактички надбитно. Као да насилно вучемо за рукав другог да против његове воље постане сведок нашег живота. И да је барем реч о неком сведочењу које би подразумело присност љубавног императива, већ је реч о усисавању другог у лични пандемонијум где је други дежурно огледало онога ко само себе у огледалу другог тражи.

Губи се нешто. Хаотичност деперсонализације ступа на трон. Чак и под императивом сусрета другог. Имамо симулацију телепатске повезаности са другим која опет врхуни у самоцентралности. Убија се Тајна узрастања и Тајна односа. Демаскира се топлина здравог мистицизма. Дефлорише се сама конструкција безусловног сусрета. Изгони се благодат – оно суштинско. Онај Сушти. Све постаје безвредно баш зато што је очигледно. Јер престаје да се цени сваки удахнути милиметар, пређени тренутак и окушана различитост другог.

Многосливеност једноумља ствара инфекцију врлине. Бог постаје секундарна стварност и сировина. Од Бога се на отпаду рециклира само оно што може да донесе некоме корист. Чак и пред декларативним истицањем примата Њега Самог. Дисхармонија рапидних много-вести ствара конвулзију расуђивања које се распарчава у моно-фрагменте, то јест, у дијалог са самим собом пред догодовштинама тривијалног. Самобрбљање. Шлиц на устима другог.

Други постају само платформа самоиживљавања. Други постају само прекидач који треба да потврди нечије умококетирање са утисцима које прима или еманира а не дели са другим као благослов већ као проклетство које, дуплирањем свог зла на зло другог, треба уништити.

После се чудимо властитој унесрећености својим стадијумом постојања, јер оваквим неживим крвокретањем показујемо неспособност да ослушнемо Бога у себи и другима, најпре да Га у тиховању сопственог бића пронађемо без грандиозне самометежности и самоекспонираности.

Познање своје небитности ослобађа Бога да се увуче у наше неуроне и да ослободи притисак. Притисак да тобоже морамо у све бити умешани, о свему имати став, за све бити питани, за све препаметни до несносне преозбиљности. Притисак да морамо све контролисати. Притисак самомишљења. Притисак искомплексираности.  Притисак смрти.