Archive for октобар, 2019


Адреса

Не угађај превише жељама других. Када их будеш размазио превише – окренуће се против тебе. Не знам да ли си приметио како упорни у својим жељама скачу са човека на човека док онај најјачи не преломи у њихову корист? Веруј, то раде манипулативно и мала деца, али није до деце проблем, него до оних који их тако васпитавају. Не могу да се не сетим оног Христовог исказа: „Нека ваше да буде – да, а не нека буде – не…“, јер, ово „Да“ и „Не“ не значи само просту одлучност и егзистенцијалан став утемељен једноставношћу Истине (асимилације Царства Небеског као даривањем постојања живећим познањем Бога Тројице) којом се без дуализама (по благодати) живи, него и вежбање/тренирање другог спрам себе докле може ићи. Јер, само у познавању властитих лимитираности развија се, линијом парадокса, и здраво педагошко лимитирање другог које управо треба да ослободи тог другог од шизофреног (амбивалентног) и истовременог битисања „Да“ и „Не“. Апостол је остао оригиналан са оним да се „све наше мисли правдају и оптужују међу собом“, јер се као људска врста нисмо пуно помакли од такве подвојене логике. Први се пред собом у мислима правдамо а да смо свесне жртве својих мисли које једна другу потиру доводећи сумњу у нашу правду. Јер није до сумње, него до тврдоглавости да се само своја праведност види. Тако и у стварима људским, не угађај пуно људима, не правдај се људима, нити веруј превише њиховим осуђивањима да ти се не охлади срце, него се држи једне здраве педагогије. Савесно, поштено, а најбитније – што једноставније не испуштајући Божију адресу (Цркву).

Поштовање, ако одговарате на приватна питања, имам једну повећу недоумицу. Другарица жели да јој кумујем, али њен будући муж је криминалац, мафијаш, бави се каматарењем итд. углавном, лош човек, и овако, а и према њој. Он је једини разлог зашто бих одбила кумство, и ако ту другарицу познајем читав живот. А и ја православна да кумујем некоме ко се бави са криминалом, то ми никако не звучи како треба. Не знам шта да радим.

Питање које сте поставили је изузетно тешко, и ако могу да приметим, веома ризично. Нарочито, јер се и мој саветодавни ангажман може прихватити како не треба, па после да и сам сносим последице у нечему чега нисам хтео бити актер. Тако да се ограђујем од своје одговорности на овом пољу, у вашој личној дилеми, али могу говорити, помало незахвално, онако уопштено као да се о мени или некоме другоме ради. Ако ме питате као православног теолога шта мислим, свако ко је нормалне моралне виспрености, макар и не био хришћанин, ће вам рећи да се одговор сам од себе намеће. Дакле, да је дилема објективна и да не треба пуно когнитивних способности да би се дошло до елементарних закључака. Ипак, ако се држимо јеванђељске парадоксалности, видећемо да Христос није имао проблема са криминалцима свог времена. Успева да нађе одређени синхро и модус са њима и да их постепено уводи у тајну преображења и покајања. Ако сте ви, примера ради, изузетно утврђени у својој вери, то може бити одличан тест за вас да „криминалне кланове“ припитомите за једну узвишенију стварност у смислу одбацивања неморалних дела. Ако нисте, дилема остаје. Дакле, Христос је имао такве проповеди у којима је похваљивао махинације које би могле довести до Царства Небеског. Пример? „Богатством неправедним себи стичите Царство“, каже Писмо. Како се то може протумачити? Од свог сувишка давати ономе коме нема. Дакле, за позиционираност моје мисли, не видим толики скандал у томе да је неко криминалац, пре или касније може доћи до свог покајања, него на основу вашег питања, какав ће бити муж, а написали сте да је лош према њој. Ту видим базични проблем. Тако да бих прво неке ствари најпре рашчистио са оним коме ја требам да будем кум/кума. Али, ствар може бити још концизнија и јаснија: урадите једноставно како вам срце и савест налаже. У нашем српском народу постоји неки вид сујеверног култа који налаже да је грех одбити кумство. Ако вас то лично не радује и не испуњава, зашто бисте на себе узимали бреме да уопште будете кума било коме? Макар то био и најбољи пријатељ. Дакле, себе питајте како се осећате: Да ли можете себе видети као куму која ће без страха и моралне згрожености моћи да настави продужетак једног здравог односа, или, видите себе као некога ко се меша унутар једног брачног односа где апсолутно не проналази себе. Само понављам, хришћански идеал је да се нико не осуђује. Ако такву љубав имате, неће бити ни проблема. Ви нисте својим кумовањем саучесник у нечијим махинацијама, него, ако је реч о црквеном браку а не само општинском, постајете духовни саучесник а то је већ афирмација Царства Небеског које нема апсолутно никаквог додира са тим какав је неко човек. Зато сам и рекао на почетку да ако сте постојани у својој вери да за вас то може бити само изазов.

Да ли бисте могли нешто да напишете о непраштању себи и гордости?

У суштини, ранијих година сам се доста, под утицајем аскетских отаца, бавио таквом проблематиком. Барем када је реч о гордости. Онда сам увидео, нарочито на примерима других, да је могуће стагнирати у духовном развоју ако се човек само таквог постулирања држи. Неретко такви људи постану страшни верски фанатици који се заклињу у Свето Писмо, каноне и светитеље а тајну богословља и човекољубља нису уопште апсолвирали. Јер је немогуће узрастати мислећи константно о својој гордости а да то ланчано не повлачи за собом одмеравања колико су и други надмени. Укратко, сама реч „гордост“ већ довољно сведочи о својој претенциозној напраситости: базични фокус људског целокупног психофизичког деловања увек почиње и завршава у себи као мерилу свих ствари. Независно од тога да ли се крећемо у хришћанској клими, евидентно је да, као по правилу, горд човек колико год се клео у лојалну љубав према себи, да су последице такве љубави увек аутодеструктивне. Што ће рећи да ни онај ко болесно воли себе заправо, игром парадокса, уопште не воли себе. Треба прво то освестити. За хришћански угао гледања, мало је превише наглашено ако мене питате, гордост се сматра за највећи грех. Такав став наравно има утемељење и теолошко оправдање ако полазимо од екстремног радикализма да неко просто живи за туђу невољу и да само на себе мисли чак и на рачун туђе невоље. Дакле, неке бестидности дефинитивно заслужују проверу, рад и отклон. Није наивно. Што се тиче непраштања себи, требало би заћи у полазне мотиве: шта је то што човека кочи? Шта му узрокује блокаду? Ако је, примера ради, покајање искрено (дакле, нелицемерно), несумњиво је да ће се човек који долази на Литургију и сам у својим костима уверити у благодатну љубав Божију. И да нагласим главно: ово искуство је аутентично и увек себи доследно колико год пута човек падао (јер се може падати и када човек мисли да не греши више). Стога, логично исходиште је следеће: ако Бог не ускраћује човеку Своју љубав да га очисти и освешта, јер му је човек принео своје егзистенцијално извињење, ко је онда човек да себе уздиже изнад Божије љубави и да ругајући се Божијем превијању рана Духом Светим – сам себи не дозвољава да такво праштање заживи? Ако је Бог опростио – ко је човек да сам себи не опрости? Дакле, овде не говорим о оној подмуклости неких дволичних људи да олако прелазе преко свог покајања само да би што пре пошто-пото и брзо себи опростили. Не, то је бежање од своје одговорности. Говорим да ниједан грех није већи од љубави Божије и да човек нема права да себе уздиже са својом правдом изнад Божије љубави чак и када је његова правда према својој души можда више него објективна и строга. Али, за хришћански угао гледања, не пита се човек, није човек мера, већ Бог. Замислите колико је то велика нада? А ако такву опитну наду немамо, а ја сведочим да имамо, шта друго остаје човеку неголи да мучи своју душу цикличним потирањем? То је онда неко мучење кривицом која нема реалног упоришта. А каква би то љубав између двоје које се воле била када би они изгарали само од кривице? Никаква. Па ако је тако међу људима, онда је немогућа у димензији кривице имати љубавни однос ни са Богом. Зато волим да кажем да прво у Богу треба да тражимо пријатеља. Онда ће се сви други проблеми, пред тајном указане слободе коју нам Христос дарује, сами од себе растерати.

Kако молитва ради несвесно у човеку? Покушавам у својој глави то да замислим и да применим. Прва асоцијација ми је молитва без речи, као неки вид медитације, присебности без обзира да ли само седим или радим нешто. Али и такав вид ми делује као свесна молитва иако има такав облик.

То што ћу рећи не значи да сам у праву. Једноставно неки мој пут боготражења. Када казах да молитва треба да ради несвесно у човеку, не мислих да је могуће наштеловати свој унутрашњи, свакако подвојен, дисбаланс постојања на начин неког часовника, јер, хтели то или не, човек није ни зупчаник, ни машина. Моје искуство, за које се увек ограђујем да је субјективно да не бих кога навео на погрешан пут и закључак, јесте да човек који љуби Бога не занемарује молитву. Углавном инсистирам на личном приступу, својим речима, без беживотног читања или причања напамет неких молитава као мантри. Када се човек ту устоличи, утврди, несумњиво је да ни Бог неће окаснити са Својом благодатном потврдом. Рађа се нови карактер у човеку. Баш се јуче сетих апостола када рече да ми ум Христов имамо. Замислите колико је то узвишено?! Ето уподобљавања на делу, јер се формира темперамент према есхатолошким обрисима – сада и овде. Молитва без речи може бити синонимна стварност таквог приступа, али човек заиста треба достићи такав ниво. Не мислим на медитативни облик, јер и он може да превари човека да се наслађује, примера ради, теологијом а да га Бог лично не занима превише (мада су ту и други девијантни облици побожности и индивидуализма у игри), него алудирам првенствено да молитва без речи може бити живо осећање присутва Божијег. Само што треба разликовати, и то је оно најтеже, да ли је посреди психолошко претпостављање (читај: замишљање) да је Бог присутан, или, нам Сам Дух Свети у нашем месу и костима јасно и недвосмилено сведочи да је Он (Христос) објективно присутан. Некада давно прочитах код неког светог подвижника да када се душа увери у присутност Божијег присуства да молитва више није потребна да се врши, јер је Бог већ присутан па онда нема више ни смисла молити се. Компарације ради, по мом искуству, таква ми је свака Литургија. Када дође пуноћа (мислим на Причешће) у мени не остаје снаге ни воље да се молим, јер по своме искуству видим да је Он већ ту и да тражити више од тога (молити се) једноставно – нема смисла. Како би то изгледало? За нас који смо родитељи, као када би дете изнова понављало родитељима да добије неки поклон, а да је од стране родитеља већ добило тражени поклон. То би значило да дете игнорише оно што је примило а изнова понавља жељу која је већ окончана јер је достигла врхунац. Тако је и овде.

Како да знам шта долази од мене а шта од Бога? Занима ме та психолошка енигма а бојим се да се добро не осећам само због своје „истрипованости“?

Трип-теологија! 🙂 Молим да се не заборави да сам и ја само човек, и да искуство много већих светих отаца, теолога и аскета пустиње НЕМА одговор на ваше питање. Постоје одређене смернице, али НИКО не може децидирано да вам каже да ли стојите на правом темељу или не (можда једино неки пророк али ја не знам ниједног). Очигледно нам је Бог дао такву слободу да једино по свом искуству, макар и пали у грех или заблуду, можемо након тога да донесемо неки закључак, али ни он неће бити 100% заштитна мембрана од искустава који ће се даље појављивати. Дакле, триповање (умишљање, самомњење, ментално путовање које није ништа друго до замишљање) је неотклоњив феномен. Остаје да увек бдимо, пазимо колико до нас стоји. Потајно се надам да човек који увек ради на самоиспитивању лакше долази до одговора. Можда је негде кључна разлика у томе што јасно постоји разлика, примера ради, између мира и радости који су од Бога и мира и радости који су од човека.

Шта сте хтели да кажете са једном вашем мишљу : „Најсветија су она лутања у којима је циљ већ достигнут!“?

У парадоксу смо. Рецимо да се човек изнова уверава у веродостојност литургијског обожења Духом Светим. Циљ се, дакле, опитава на увек исти начин. Бог је достигнут сједињењем са Њим. Конкретно, света тајна Причешћа. А опет, премда достигнут конкретним сједињењем са Њим, прича човека се ту не завршава, него у свему и даље открива Христа раслојавајући га у свему и свима што среће. Тако можемо рећи да је човек са једне стране боготрагатељ, али и богопронађен. Лутање у овом смислу је трагање које никада не престаје премда је већ Бог пронађен и потврђен у властитој природи. Надам се да је сада мало јасније.

Зашто страдају невина деца, младићи, девојке? Зашто одлазе преко реда. Где одлазе? Kако наћи утеху, јер вера се овде највише пољуља, када грлите празан простор уместо детета. Зашто су остали родитељи, а отишла деца? О смрти Црква јако мало прича а смрт је ето, присутна, чак и малу децу узима. И како наћи спасење, ако си остао без јединог детета, и живиш сам. Велика је то борба, са неизвесним крајем. Kако преживети смрт детета?

Теже и болније питање нисте могли поставити. Верујем да ни највећи философи, психолози и теолози немају решење за овај проблем. Могу да понуде одређене савете, механизме, сугестије, терапије, поуке, чак и утехе, али никоме осим Христу није даровано да реши, односно, излечи тај проблем. Јер говоримо о смрти. А до сада нико није решио тај проблем осим Христа због чега се назива Првенцем из мртвих. Нико, дакле, нажалост, ни дете, нема привилегију да заобиђе смрт. Јер, ако смрт није заобишла Бога, како ће тек заобићи оне који су мањи од Њега? У мени не остаје снаге ни да се бавим тим питањем самим по себи без уласка у обећану земљу свеопштег васкрсења. Тек у додиру са таквом димензијом ми можемо само наслућивати наду да ћемо поново срести оне које смо изгубили. Таква нада, опет је боља и живоделатна него никаква нада да је смрт крај свих ствари и да оне које смо изгубили нећемо више никада видети. Зато се у тој бесмисленој смрти, понављам, самој по себи, нема човек где другде наслонити осим на раме Божије. Јер, Он је јео смрт, тако да једино Он као Победник над њоме, може и да је укине. Од како је света и века нема нараштаја да је победио смрт. Сетимо се старозаветног пророка Јеремије који је много пре Христа остао упамћен по своме плачу над побијеном децом. Пре Јеремије, сумњам да су Адам и Ева остали равнодушни над смрћу свог сина Авеља. Па ако идемо даље, следујући предању Цркве, ако је веровати колико хиљада деце је побијено само уочи рођења Христовог док се правио попис. Па онда историја…па концентрациони логори и гасне коморе које нису гледале ни пол, ни године…па још увек свеже ратне године када се група муџахедина иживљавала над малом српском децом у присуству родитеља…па савремене криминалистичке работе које врхуне у насиљу и експлоатацији деце…ко ће набројати?…Али, све ово, гледано само по себи, убија у појам људско срце. Паралише га. Одузима хуманост и наду. Не каже ли апостол да смо као овце које се убијају? Не вреди, морамо се ослонити на веру. Веру да Бог није Бог мртвих већ живих како каже Свето Писмо. Да су недужно побијени на бољем месту. Да је есхатолошки тријумф претежнији од мало неправде на земљи. Да је свака агонија реална, али да боловање и туговање не може имати задњу и вечну реч. А ако смо спремни за парадокс, спознавши вредност онога што нам је у Духу Светоме дато, онда морамо себи да приближимо Христово страдање и умирање за цео свет. Чак и за те криминалце и злотворе. А где тек неће за децу и неутешне мајке?! И да смо умревши у Његовој смрти постали тесно повезани за Дан Васкрсења исто тако са Њим. И свим онима којима је лично Он припремио спасење. Наравно да то можда неће по неком слепом аутоматизму одмах отклонити нечију агонију, али ће сигурно временом напунити кости благодаћу за доличније поштовање мртвих. Волим рећи да су мртви много више живљи, него што живи мисле да су живљи од мртвих. Јер у присуству Божијем нема мртвих. Смрт је, дакле, трагична и фатална. Не можемо је игнорисати јер би се тако наругали онима које волимо а које смо изгубили. Али, можемо веровати да ако је сусрет окрњен да то не значи да је трајно уништен. О томе треба промишљати.

Често у задње вријеме чујем да људи понављају да љубав родитеља према деци ( треба) је безусловна. Први пут сам то чула од Јехових свједока на својим вратима.“ Ништа нисте дужни својим родитељима, нити су ваша деца нешто дужни Вама.“ Kад сам се позвала на Божију заповијест:
-Поштуј оца свога и матер своју да ти добро буде и да дуго поживиш. Или кад сам рекла да ни Господ Исус Христ није Пресвету Богородицу оставио незбринуту већ Њу и апостола Јована спојио и повјерио једно другом… Јехови су устукнули и збунили се а моји православци су остали истрајни. Можда нисам у праву. Можда сам ја та која не поима љубав и можда нисам добра кћер својим родитељима и добра мајка својој деци. Али душа ме боли кад видим да многи родитељи умиру сами и напуштени као пси луталице.
Да ли грешим што од своје деце очекујем да сутра кад њихов отац и ја не будемо могли сами помогну нам. Наравно, никад им не бих наметнула нешто што им је превелики терет. Напомињем да то не очекујем због себе колико до њих самих.
Сматрам да је гријех своје родитеље занемарити.

Љубав као универзални хришћански модус јесте и требала би бити безусловна. Дакле, у корену треба да је сасечена нека тезгарошка и уцењивачка логика које смо данас сви сведоци у смислу да неко себи диже кредибилитет јер нам је некада помогао. То онда није љубав него наплата за учињену услугу. А љубав, мада услужна и сервилна, не значи да је пасивни конобар са којом свако може радити шта хоће, јер би то онда био демант љубави ослобођен одговорности (а каква је то слобода где нема одговорности?). На пољу родитељства и деце ситуација се мало компликује. Заправо, увек је сложено тамо где су живи односи у првом кадру а притом најсроднији у игри. Ми можемо говорити о неком виду хуманости која се очекује и мимо биолошког и фамилијарног посредовања, али све зависи шта под појмом „дуговања“ сматрамо, јер дуговање и дужност нису исти. Дуг може имати и криминалну и уцењивачку логику. Дужност може имати моралну и етичку логику (данас има пуно ревносних али мало оних који воле то што раде или који воле друге у ономе што раде). Јесте, писано је да треба поштовати своје родитеље, али је писано и да родитељи не треба да драже (раздражују) своју децу. Дакле, какво је васпитање постављено такве ће и последице бити. Инсистирати (силити) један однос да донесе очекивану добит (у овом случају: негу) може да буде контрапродуктивно, одбојно. Што се мене тиче, радије бих скапавао негде сам, него да ме помаже онај ко ме не воли. Да ли ме разумете? Ако ме неко помаже то треба да буде чин љубави, по слободи, без очекивања узвраћености. Никако уцењивања. Или, ако идемо још даље: још мање родитељске логике која очекује због узрочности (рађања) деце да по сваку цену требају имати један здрав третман. Примера ради, отац сам две девојчице, и не знам шта време носи, али као што не волим да сам било коме на терету, тако бих њима волео још мање да будем, осим ако саме немају искорак према мени или њиховој мајци да нам изађу у сусрет када останемо без снаге. Познајем пуно родитеља који су одавно зашли под облак пензије, који су ситуирани, здрави, ништа им не фали, али који видно психички малтретирају не само своје наследнике него и своје унуке. Ту заиста не могу да видим „смртни грех“ који помињете на страни оних који не желе о таквим људима да брину, јер је, ако мене питате, ту тајна родитељства у потпуности десакрализована и злоупотребљена. Старозаветна логика се доста кретала том логиком полагања поверења у своје наслеђе, али новозаветна је отишла много даље указавши да је духовно сродство претежније од родитељског. Сетите се и сами када Христос одбија да прими састанак са Богородицом и браћом, него указује на народ који слуша његову реч па каже: „Ово су мајка и браћа моја!“ (указујући да је сваки његов род који слуша његовог Оца). Дакле, да вас не обесхрабрим, ваша жеља је исправна и на месту, као што сте и Јеховиним сведоцима добро одбрусили, али хришћанска металогика оставља простор слободе за другог баш зато што је руковођена љубављу према свима. И наравно да то може бити болан исход, да неко остане равнодушан на нашу љубав, али управо у томе и јесте крст Христове љубави. Али, понављам, ако је васпитање било здраво, неусиљено, онда не треба да се негују никаква очекивања, јер би дарована љубав у другоме требала бити сама савесна опомена да се други побуди на збрињавање својих родитеља – не мора нико то да јој црта и пише. А ипак, треба бити довољно поштен и рећи, да у већини случајева које знам, ако је било више деце, увек једно дете остане да брине о својим родитељима док друго потпуно занемари. У том случају, можемо говорити о греху, некоректном односу, да некоме родитељ, на пример, умире од тумора, а да га дете (већ зрели човек) не обилази и не помаже. У сваком случају, прочитајте моје тумачење јеванђељске приче о блудном сину. Занимљиво је да отац није прекорео сина који га је одбацио и који је на њега заборавио, него када му се вратио направио је гозбу. Отац је могао да му пребацује да га је оставио, да није бринуо о њему, али у јеванђељском извештају не видимо ништа од тога. Видимо само љубав очеву. О томе треба мислити.

Да ли се љубав учи, односно, да ли се може научити? Питам јер..
Са једне стране сам добила реченицу да се љубав не учи и да је она стриктно у нама. Али мени онда ту слобода и библијски таланти у једну руку губе смисао. Ако смо ограничени искључиво љубављу која нам је од Бога дана, онда ја која рецимо, на пример, имам страх од пса (метафорички), ни не могу да изградим љубав према истом јер му не дозвољавам да приђе ни он мени ни ја њему. Али ако дозволим себи и издигнем се изнад себе у том смислу љубави и страха, ја ћу исти победити и заволети га. Ето је једна ,,научена љубав“. Или ако нисам волела људе који рецимо нису из моје бранше, онда схватим да то није тако, скупим храбрости да се изборим са тим и заволим исте. Разуме се да је та свест о томе да је лоше ,,мрзети“ од Господа, али то је онда знак да се љубав може научити. Да нам је дато од Господа једним делом, али да је наше колико ћемо то нешто изграђивати.

Одговор на питање сте већ сами добром интуицијом наслутили. Да ли се љубав учи и да ли се може научити се могу посматрати синонимно али и двоаршински различито. Имам велико искуство рада са малом али и великом децом. Евидентно је да немају сви исте дарове и ту видим са једне стране печат Божијег посредовања (да нико није „неисписани лист хартије“) а са друге стране видим базични проблем који се тиче васпитања. Можда то некоме не делује реално, али колико искуство до сада показује васпитање (самим тим и усађивање не само знања, примера, већ љубави, али не само љубави према ономе ко се воли него и показивања ко и шта треба се воли) јесте битан фактор. Лако је приметити која су, на пример, деца „испуштена“ односно пасивно препуштена улици, самоодрастању, без јасне свести колико су уопште вољени и ко треба да их учи како се воли. Јер, сами по себи не знају да воле. Можемо спекулисати о некој исконској неискварености, да сваки човек, тиме и свако дете, у дубини себе зна да треба да воли, али да у себи не налази снаге, воље, или дејством одређене трауме или тога колико је сам био вољен, не налази у себи ентузијазма, мотива, да пројави тог окрњеног себе не би ли се уцеловио (остваривао изнова) самим вољењем. Да ли се љубав може научити? Ако човек није негде душевно болестан, окрњен здравственим стањем, и ако најпре није размажен (јер и превелика љубав, односно, погрешан трансфер љубави који благосиља зло код вољеног као добро) онда може да научи. Сад, када говоримо о љубави према псу, људима, итд., које сте поменули, ту смо увек на новом испиту властите зрелости. Не постоји фиксирани стаж достигнуте љубави која се након извесног времена не може прокоцкати. Проблем су ти фамозни страхови од сусрета, од ступања у комуникацију, у однос, итд. Они се изнова превладавају ако нам је љубав идеал (код нас хришћана Љубав са великим „Љ“ јер алудирамо на Христа) и императив којем тежимо. Ако није, јасно је, дистанца остаје. Други је непријатељ. А само га је требало упознати. Наравно, негде су страхови основани. Пас који не воли да се мази лако може поново да угризе. Исто је и са људима. Не може се давати поверење тамо где је сијасет пута било понижено. Није то демант љубави, нити његово ускраћивање, него једноставно педагошко самоудаљавање не би ли други дошао своме разуму. У супротном, на месту онога ко истрајава да не ради на себи, лако се дешава да увлачи другог у своје психозе и демоне. А ако нисмо стабилни то хлади љубав у нама и доводи до чак патолошке огорчености. Треба, дакле, знати како се поставити. Читати расположења код себе и других. Или, апостолски речено: „испитивати духове“. У сваком случају, љубав Божија нас не ограничава – било да говоримо о њеном зачетку која тек тражи уобличавање, било као литургијској благодати коју изнова доживљавамо. Љубав, ипак, није стварање сигурних зидова унутар стопостотне армаде истомишљеника, већ излазак у сусрет, ништа мање у арену, тамо где нас са неким дословно ништа заједничко не окупља. Тек се ту види какви смо људи, у каквом садржају боравимо и на који начин сведочимо. Јер, искуство показује, да истомишљеници у неким стварима, макар оне биле и духовне вредности, али могу бити и неке друге, нису показатељ нужног развоја присности и стварање дијалогичне рефлексије другог, него да, напротив, могу бити повод још већег отуђења. Тако да ко љубави има, дефинитивно, не гледа ни на кога као странца, већ свакоме излази у сусрет, управо тим самотерањем које сте поменули, према мери дара колико неко може да прими и оно кључно – да се без бојазни отвори према другом.

Писмо

Драги моји пријатељи и непријатељи,
Пишем вам једно потпуно безазлено писмо инспирисан вашим коментарима, реакцијама, лајковима, дислајковима (лајковима мојих опонената) и позамашним приватним порукама.
Знам да ме многи од вас заиста воле, као што сам довољно матор да лако проникнем ко од вас за моју срамоту живи. Нека сте ми живи и здрави у то име и то велим онако боемски од срца.
Само бих једно замолио: ако никога од вас не шпијунирам, ако никога од вас не оговарам, ако никога од вас јавно не срамотим, ако никоме од вас не замерам да имате властиту различитост по том питању који ћете политички, музички, комичарски, религиозни став заступати, да ми не досађујете на исти начин.
Никоме од вас нисам ништа дужан, никоме од вас не желим да угађам и да се извињавам на вашим очекивањима. Ако вам је код мене дато да осетите дар слободе да се у нечему изразите, то не значи да се нужно слажем са вашим одабиром него да га поштујем. Ако вам се допада то што пишем и стварам, то не значи да смо одмах толики пријатељи да ми можете набијати на нос како треба да живим. Ако у нечему одступам од вашег нивоа расуђивања, смисла за хумор, уметност, итд., прихватите у вашим, негде и позамашним, годинама, да свако има право свој живот живети како је изабрао. Можда немам увек добар аргумент, ни манир, како треба да одреагујем, али стварно бих замолио да ме поштедите моралистике и патетисања. Сувише сам матор да би ми неко држао лекције када ни сам не користим своје просветарско право да га на другим људима спроводим. Ако сам стваралац неких ствари до којих сам дошао ненормалним радом на себи, то не значи да ако сте се нашли у неким редовима да сте ви аутор израженог па да само на вас мислим. Одморите мало, бавите се другим стварима, созерцавајте укус кафе и цвркут птиса сатима ако можете; дивите се људима којима не смете тобоже да приђете; насмејте се некоме за промену; одморите главу од неких турболенција; и ако можете нађите фреквенцију са људима са којима можете, јер ако не можете ни са ким – проблем до вас стоји. Нисам овде да испуњавам било чије жеље. Волим да понудим своје сведочење. Свестан сам да оно не може бити савршено и без недостатка, али ја се и не заносим месијанском идејом вође. Искрено, заболе ме. А ви да ми у добру будете, да ми се не правдате, да ме не осуђујете, па када вама буде добро у себи било, онда ће и мени бити драго. Дотад, fuck off ако вам код мене није нешто, од свега многотомног даровано, мило и право! 🙂 А ако бисте у мојој близини да будете, нико вам не брани, али прво рашчистите са собом шта очекујете од неког сусрета а да другог пре тога не обликујете према вашим замислима.
Ваш,
Николица Приколица

Предаја

Превише помрачине
Превише суда над другима
Све је таштина и тлачење
Истеривање правде неправдом
Далеко је човек
Од свог видела
Далеко је пријатељ
Од немилости капилара
Тешко је уздати се у своје нерве
Тешко наћи починак
Остаје предаја
Света предаја
Да се ништа од овога света не узме
И да се прослави спознаја
Да могу бити жив
Једино у светлости чисте деце
Која ме воле ни због чега
И која не познају тајну зла
Док сновима преду
Док добротом ме испољавају…

Говорити о греху без осуде може само онај ко не именује онога о чијим делима говори. Није свака констатација и проговор о злу – осуђивање и поистовећивање са злом. Само представља акт неслагања са одређеном девијацијом. Верујем да за таквог човека нема Суда Божијег. Суду је подложан онај који не сакрива нечији идентитет, него, било да други у добру или злу лежи, о њему именовањем уста не затвара тражећи, по могућству, што више сведока. За таквога је писано да „нема ништа тајно што неће постати јавно“, јер се ни сам није трудио да одржи нешто тајно. Стога, пре него што неко крене на пут оговарања, нека се запита о последицама туђег огољивања (блаћења, свођења), јер тако и себе доводи до обнажености. Мени је и даље лично понижење када видим како они који себе држе за лепе и умне људе униште најбоље дарове код себе неспособношћу да одрже неку тајну. Мизерно ми је свако јавно срамоћење било кога у име праведности на рачун туђе неправедности. Решење за тај проблем је Христос још давно указао оним чувеним да ако неко греши да га треба позвати насамо на разговор. На крају крајева, оговарање не користи никоме, јер се на тај начин улази у борбе које нам не припадају. А зашто је то некоме привлачно? Једноставно, да не би морао да мисли на своје проблеме које треба решавати.

Рвање

Синоћ сам покушао да надмудрим Бога.
Синоћ сам хтео да глумим маловерје и безнађе.
Наједном сам се нашао изгрижен тишином
Невидљивих аргумената
Опкољен са сваке стране.
Чиме год сам хтео
Да насрнем одбраном
Да своју таму од таме одстраним
Нашао сам се разоружан
Опијен, ударен и слеп
Да не могу лажи да се латим.
Зашто искушах Бога?
Да бих нашао излаз из немилости обретеног ужаса
Дугог свих лета постојаности.
Али Бог без речи
рече да трпим
Јер ме Он осили надом
Да ни пред чим не посустајем.
Да ли је нада решила проблем?
Није, јер њена агонија потире
Док у Бога гледаш
Стојећи у ватри…

Бојим се да људи нису дорасли законима које сами спроводе. Законски прописи могу одисати готово једним идеалистичким перфекционизмом до којег човек својим снагама тешко стиже. Тако се јавља тумор. Тумор морализма. Неке лојалне а више поданичке праведности за коју се не зна да ли је смешнија или трагичнија. Јер ниједан закон нема у себи праведности ако претпоставља било чије понижење и санкцију. Јесте, ми можемо говорити о педагошким нормама, и исто их тако спроводити, али чак и међу оседелим главама који тако чине, не види се педагошка љубав која стоји иза таквог посредништва већ пре једна незрела и размажена готово до хистерије злурадост што ће било који виновник коначно пасти у зло које му по правди припада.

Они, дакле, који инсистирају на правилима уводе сумњу у своју праведност, јер лако је дијагностицирати одређене ревности да ли су по правди закона или његовом изопачавању. Дрво се по плодовима познаје, каже Христос. Апостол иде даље па раслојава дела закона од дела вере да би у први кадар истакао фокус Христове љубави која кулиминарајући у срамној смрти на крсту постаје подложак да се најбестиднији оправда. Наравно, то не значи да у своме сраму остане, него да се у односу на Христову љубав постиди од свог безумља. Али то су димензије хришћанског пулсирања. Ипак, не значи да такве димензије немају реалног упоришта и рефлексије у савременим институцијама и односима.

Хајде да заједно уђемо у парадокс: да онај ко крши закон не значи да нешто неморално чини. То треба апсорбовати без гунђања. Оног фамозног јеванђељског погађања за надничарски динар када је ко у који сат кренуо на посао. Уђете ли данас у неку фирму, предузеће, код приватника или државних институција, видећете исти задах и набој. Готово се живи за нечије каменовање. За нечије срамоћење. Ако мене питате, не видим ту праведност. Штавише, лојалност било каквој законској форми која може да угрози на било који начин било кога сматрам девијантним. Да ли то значи да криминалце треба пустити да зло чине? Не. Само није сваки човек криминалац ако од најмање цртице закона одступа. То је оно Христово да се „цеди комарац а гута камила“. Јер се детаљише о потпуно периферним стварима док се она крупна зла радо заобилазе. На пример, као када би комунална полиција писала казне радничкој класи за непрописно вожење бицикла где не треба а скупе аутомобиле са сумњивим лицима заобилазила. У томе поентирам. Мада пребацимо ли се на политичку и црквену стварност институционализма, примери могу на нивоу компарације бити много бруталнији.

Ипак, базични проблем видим у тој готовој сујеверној и злурадој лојалности законима било каквог порекла и спровођења, јер стичем утисак да се инсистирање на таквој детаљистичкој свести и дијаболичној савесности за своје обавезе и задатке фрустрирано окреће управо против човека као расадника такве свести будући да управо он не налази у себи снаге да без стреса дође до законске функционалности. То ће рећи да се неки закони, са невероватним подзаконским контекстима и спекулацијама, креирају у својој многобројности готово до једног патолошког и максималистичког идеализма управо да би се сам човек показао унапред слабим у односу на законска очекивања. Психоза унапред. Мотивисана претећим сценаријом омаловажавајућих последица. Тако да, другим речима, констатујем: да је јадан онај човек који се узда у своју праведност путем уздања у законе. Зашто? Прво, јер ниједан закон није вечан будући да их људи сами смењују и да им сами подају фаталистичке обрисе лажне вечности и лажне правичности; друго, јер тако човек никада неће упознати вредност слободе која му је дарована; и треће, још горе: само због поданичке и незреле послушности одређеним калупима које га унапред детерминишу како да се постулира унутар властитог идентитета – малтретираће све редом који по закону не мисле…


Видети још: Од закона човечијег до Божије анархије

И још од истог аутора: Законици