Archive for април, 2012


Gospode, brzo me ocisti i podigni kada zgresim Imenu Tvome.
Gospode, ne daj mi da se valjam u starim secanjima.
Gospode, da ne previdim zajednicu sa Tobom zagledan u tudju mudrost.
Gospode, vodi me sa Sobom kuda god Ti hoces.
Gospode, jedino lutanje sa Tobom nije zabluda.
Gospode, privuci Sebi nezno one koji su opasno zastranili.
Gospode, silu ulij u mene kada drugima objavljujem oprezno volju Tvoju.
Gospode, otkloni ono sto siluje moj duh.
Gospode, da ne postanem ocajan u borbi sa sobom i neprijateljem.
Gospode, pokazi mi ambise moje duse da se uplasim.
Gospode, divan je mrak sa Tobom.
Gospode, da menjam svet oko sebe Tobom a ne da bezim od njega.
Gospode, podseti me sta to bese nevinost.
Gospode, skrusi me zapovestima Tvojim da Duha pronadjem.
Gospode, odseci moju mudrost kada Ti obznanjujes.
Gospode, oprosti moju neposlusnost dok se Ti meni radujes.
Gospode, farisejsku molitvu iz mene iskopaj.
Gospode, mudru radost inspirisi za mene i druge.
Gospode, ishitrenost na vreme uspori.
Gospode, duhovni rasizam triput prokuni.
Gospode, nezrelost stajanjem u Tebi u drvo zivota pretvori.
Gospode, moralni ponos ljubavlju i prastanjem nadomesti.
Gospode, krutu odgovornost ljubavlju Duha omeksaj.
Gospode, nauci me da zivim sa drugima u miru.
Gospode, suvisnu neznost strahom Bozijim opameti.
Gospode, pokazi liniju izmedju neozbiljnosti i jurodivosti.
Gospode, mnogobriznost duse i tela Svojom brigom uspokoj.
Gospode, zlu radoznalost ukroti smirenjem.
Gospode, oprezan govor sa hriscanima i nehriscanima podaj.
Gospode, gresnu bezbriznost osavrsi radom.
Gospode, pomirenje sa svima i u mislima podaj.
Gospode, plasticno ponasanje i izgled umudri Svojim prisustvom.
Gospode, naglu poboznost i sujevernu veru Crkvom prosveti.
Gospode, uvrsti me sa Svojim izabranim nasledjem.
Gospode, psihologizaciju otkloni iz moga duha.
Gospode, zivu neposrednost u Tebi da zadobijem.
Gospode, nauci me da bez roptanja i smutnje prastam drugima.
Gospode, prijatnom tisinom nagradi me.
Gospode, pomozi mi da Ti nenametljivo privedem druge.
Gospode, zle oci pripitomi da se raduju drugome.
Gospode, ne ugasi ceznju za Tvojim Domom.
Gospode, slava Tebi sto me Tvojim logosima prosvecujes.
Gospode, smiruj me pred Svojom Premudroscu.
Gospode, ne daj mi da pobegnem pred onima koji me vole.
Gospode, o Tvojim recima da razmisljam dokle god me ima.
Gospode, hvala ti za moj pakao jer drugacije do Tebe ne bih dosao.

Gospode, nauci nas da zivimo sa svojim neprijateljima blagodacu Tvojom.
Gospode, oslabi nas za svako zlo da se poucimo.
Gospode, sacuvaj decu od strogih: ugnjetaca, nastavnika i srodnika.
Gospode, Carstvo Nebesko ne mogu sam da donesem.
Gospode, da novi Adam i nova Eva ustanu u Tvojoj svetlosti.
Gospode, ozivi moju veru uspavanu laznim navikama.
Gospode, ljubavlju sahrani moralni fanatizam u meni.
Gospode, ludilo svakog demona iz mene Svojim Duhom izbaci.
Gospode, okrepi moju iscrpljenu dusu.
Gospode, ulij novu svetlost u moje trulezne kosti.
Gospode, strpljenjem u svemu i za sve moje bice izgradi.
Gospode, smiri me da bih mogao razumeti puteve Tvoje.
Gospode, ako sam slobodan promeni me Duhom Svojim.
Gospode, prosveti prepiracke duhove Svojim Otkrovenjem.
Gospode, istinsku sigurnost Svojim Duhom podari.
Gospode, podvojenost i licemerje Svojim Likom zameni.
Gospode, oprosti sto se moja vera plasi smrti.
Gospode, oprosti sto svakim grehom Te malo volim.
Gospode, pomiluj me jer ja nista ne znam.
Gospode, daj mi da vidim Tvoj Lik i svetlost na sebi.
Gospode, nauci me kako da govorim onima koji Te traze.
Gospode, hvala Ti za sve odgovore i pitanja.
Gospode, sto mi pokazujes kratkocu ovog zivota.
Gospode, ispuni me smislom i odgovornoscu.
Gospode, sjedini me sa Sobom bez reci.
Gospode, od nesvesnog samoljublja izbavi me.
Gospode, pokazi mi drugog kao sebe samog.
Gospode, da se ne smete i ne uplasi dusa moja pred oholima.
Gospode, od uobrazilja i razgovora sa sobom ujednostavi me.
Gospode, slatke su reci provedene sa Tobom.
Gospode, u svoje vreme namesti ludost i mudrost.
Gospode, nauci me kako se to dise paralelno sa Tobom.
Gospode, da ne budem zagledan samo u sebe.
Gospode, argumentuj paradokse i kontradiktornosti.
Gospode, nauci me da se krecem izmedju vode i stenja.
Gospode, odlucnoscu me utvrdi za svaku stvar.
Gospode, iz zajednice sa Tobom da se poucavam u svemu.
Gospode, da ne budem izvan molitve neko drugi.
Gospode, da sozercavam ukidanje jaza izmedju mene i Tebe.
Gospode, Svetim Duhom me ogradi za svaki pad.
Gospode, pomozi mi da ne gubim tako brzo odnos sa Tobom.
Gospode, pomozi da moje molitve malo vise zivotom odzvanjaju.
Gospode, da i svoje cutanje mogu da Ti prinosim.
Gospode, podigni me iznad mnogobriznosti i logike ovog sveta.
Gospode, svaku preljubu u srcu Tebi da prinesem na spasenje.
Gospode, strpljenjem posoli me da ne omrznem bliznjeg svog.
Gospode, da ugledam svakog bliznjeg kao hriscanina na svojoj sluzbi.
Gospode, vodi me za ruku i poucavaj me istrazivanjima mojim.
Gospode, od neznanja farisejskoga sakrij Duhom moju dusu.
Gospode, da ne osudim ikone Tvoje okacene na oltar ovoga sveta.
Gospode, od romantickog idealizma Sobom me izbavi.
Gospode, da se ruke moje brzo ne obeshrabre za dobrodetelj.
Gospode, pomozi mi da vidim sebe kakav jesam.
Gospode, krstenje Duhom obnovi u meni palom.
Gospode, da razlikujem gordost od ocajanja u meni.
Gospode, Ime Tvoje da ne prizivam uzaludno.
Gospode, otvori me da se otvorim za svet i druge Jevandjeljem Tvojim.
Gospode, nemoj proci pored mene blagodacu Tvojom.
Gospode, oprosti kada malaksavam brzo.
Gospode, nauci me da sve koristim umereno i na slavu Tvoju.
Gospode, umnozi dve lepte u meni za Tebe i druge.
Gospode, nemoj oduzeti moje mesto iz Crkve Svoje.
Gospode, da ne tumacim stvari, ljude i Tebe pogresno.
Gospode, strahove od neprijatelja Krstom izgoni.
Gospode, od bremenitih nadimanja spasi dusu moju.
Gospode, pokazi mi uvek strele lukavoga odakle dolaze.
Gospode, pomozi mi da rodim pravu veru u sebi.
Gospode, da ne osudim nijednog kojeg sam pogledao.
Gospode, svaki blud Svojom ljubavlju zavezi.
Gospode, ukini mnogostruke podvojenosti u meni.
Gospode, zreli stid na moje bice postavi.
Gospode, useli se u mene da svako rastojanje pobedim.
Gospode, smisleno ispunjenje vremena podaj mi.
Gospode, daj mi da Te osecam bez mnogih reci i pokreta.
Gospode, usne moje pozlati hvaloslovljem o Tebi.
Gospode, probudi me iz ucmalosti kada Te zaboravim.
Gospode, usmeri sve moje kolotecine ka Carstvu Tvome.
Gospode, da ne sagresim u razgovoru sa Tobom i drugima.
Gospode, da ne previdim ikonu Tvoju u onima koji me ruze.
Gospode, prirodna ogranicenja i neprirodne zaostalosti premosti.
Gospode, moji srodnici da mi ne postanu preci od Tebe.
Gospode, da se ne pokaze sramota moja u Dan Suda.
Gospode, Duhonoscem ucini moje dihanije.
Gospode, otkrij me svetu kada za to vreme dodje.
Gospode, ljubav prema istim licima da ne dotuzi i ne izgubim.
Gospode, poucavaj me da je svaki tren uvek novi sa Tobom.
Gospode, nametanje mojih misli i vere drugima ukroti.
Gospode, svagdasnji oprostaj drugima u meni ustroj.
Gospode, samocu i bliznje u svoje vreme podaj.
Gospode, od suvisne smelosti prema Tebi i drugima sakloni.
Gospode, strah od sveta i neprijatelja ljubavlju ukrepi.
Gospode, Ti mi dajes darove sa neba a ja ti prinosim necistotu.
Gospode, pokazi mi moju nemoc da se ne gordim vise.
Gospode, smirenje izmedju oholosti i ocajanja podaj.
Gospode, hvala Ti za svako znanje i neznanje.
Gospode, da ne tumacim druge vec Tvoju rec i volju.
Gospode, sakrij od mene prorostvo koje otkriva tudji greh.
Gospode, da ne malaksem zbog neizvesnosti mog spasenja.
Gospode, ako nemam darove za druge ljubav u mene usadi.
Gospode, ispovest razbojnika na krstu podaj da Ti prinesem.
Gospode, izbavi me od lazne poboznosti koja uvek muci moj duh.
Gospode, razmazene stavove i roptanja Svojim Duhom umiri.
Gospode, ljubomoru i zavist jednom zauvek oteraj sa praga moje duse.
Gospode, moju volju Tvojom voljom nadomesti.
Gospode, daj mi zrno Tvoje mudre ljubavi da ljude premestam.
Gospode, napuni moja usta Duhom da svakome odgovorim.
Gospode, da ne vidim razliku izmedju vernih i nevernih.
Gospode, da ne uzmem vise nego sto mi pripada.
Gospode, od zle buducnosti sacuvaj me Sobom.
Gospode, nad svakim mojim korakom bdi da ne padnem.
Gospode, pomiluj me u vreme pada da ne zaboravim ljubav Tvoju.
Gospode, daj mi oci kojima cu samo druge videti da postoje.

Gospode, cuvaj me od brzog otcepljenja od Tvoje blagodati.
Gospode, covek mi ne moze pomoci tamo gde Ti trebas.
Gospode, podrazavanje Tvom svestenstvu bezpogovorno podaj.
Gospode, ukini sve razlike i deobe u meni koje sujeta i smrt stvara.
Gospode, daj da prastam svima da Tvoj mir ne izgubim.
Gospode, ustroj u meni poredak kao sto Si i u Crkvi.
Gospode, sacuvaj me od zlih mogucnosti moje slobode.
Gospode, daj da i ja imam Oci Tvoje kada bliznje bez greha gledas.
Gospode, dzangrizavost i gramzivost Svojim Licem iskoreni.
Gospode, pokrij me Svetim Duhom kao Tavorskim oblakom.
Gospode, ne zelim sam da postojim.
Gospode, ispuni moje rokove da sve stignem uraditi na vreme.
Gospode, ogorcenu veru umrtvi da Ti ziva bude za spasenje svih.
Gospode, da ne trazim svoju volju od drugih nego Tvoju za sebe.
Gospode, spasi me od preuvelicavanja maste.
Gospode, socijalnu komunikaciju sa bliznjima osvetli.
Gospode, izvestacenost i strahove smirenjem satri.
Gospode, probudi moju dusu uspavanu telom.
Gospode, otrgni me iz patoloskih (samo)analiza.
Gospode, presnimi u meni svaku nadrazenost od meteza.
Gospode, ucutkaj smucene tonove koji biju svoju bitku.
Gospode, procisti me nebeskim kosavama.
Gospode, spasi od zlurade razmazenosti.
Gospode, oslobodi me pojmova kada mi se rugaju.
Gospode, mudrom tisinom obavij sve moje razdore.
Gospode, ispruzi u meni sve Tvoje blagodatne krakove.
Gospode, produbi svaku plitkoumnost Tvojim Dahom.
Gospode, pomozi mi da prastam bez gorkih secanja na dugove.
Gospode, iskristalisi me Svojim visnjim dodirima.
Gospode, osposobi me da primim radost sa visine.
Gospode, iskljuci me sa pogresnih frekvencija.
Gospode, umudri ohole teologe od pohlepe i jednostranosti.
Gospode, da budem smiren usred bujnih raskosi.
Gospode, da prebivam u osecanju Tebe kao u nemoj molitvi.
Gospode, da snadjem se razumno pred tudjim hirovima.
Gospode, pokazi gde je istina a gde uobrazilja.
Gospode, da se uvek pitam koliko stojim na pravom putu.
Gospode, od nelagodnih situacija pokrij stidom.
Gospode, ukljuci duhovne radare kada se neprijatelj priblizava.
Gospode, daj mi da razumem tajnu polova.
Gospode, vencaj se i sa ovom sirotom verenickom dusom.
Gospode, da u Jevandjeljima Tvojim nadjem vecne istine.
Gospode, osmisli se u meni, osmislivsi me, da osmislim svet i drugog.
Gospode, od bezumnog kreveljenja i povrede drugog spasi.
Gospode, da zanemim pred tudjim gresima i vrisnem Tvoje Ime.
Gospode, raspese se moje emocije pred bezakonjima ludih.
Gospode, kad drugi pati kao da ja venem.
Gospode, da ne mesam pojmove stvarnosti sa Tobom.
Gospode, smiluj se na mene jer volim svoj greh!

Gospode, odobrovolji me da dobar budem.
Gospode, pusti krv iz mene da pronadjem svoj pocinak.
Gospode, smirenje preseli u mene pred svakom vrlinom i grehom.
Gospode, ustroj najsmireniji poredak u meni.
Gospode, uvecaj moju radost poslusanjem drugih.
Gospode, od razdeljenog uma spasi jednomislijem.
Gospode, od dzangrizavosti i sitnicarenja spasi me tisinom.
Gospode, da sozercavam da nema jaza izmedju nas.
Gospode, da ti privedem svaku strast na poklonjenje.
Gospode, roptanje i mnogobriznost sa mog praga otresi.
Gospode, razbijenost bica ponovo vaspostavi Duhom.
Gospode, ne razmazi i ne sakrij me Sobom.
Gospode, da Te citam u svemu sto postoji naglas i u sebi.
Gospode, sve sto postoji u meni na Svoju rec ozdravi.
Gospode, da sam uvek svestan prisustva Tvoga.
Gospode, sukobe u meni Svojim rukama ukini.
Gospode, pomozi mi da iskoracim iz sebe za Tebe i ovaj svet.
Gospode, da mi ne dotuzi usavrsavanje u Tvojoj nauci.
Gospode, um ljubavi podaj mi kada sa protivnikom zborim.
Gospode, daj mi reci kojima niko nece odoleti.
Gospode, povecaj moje osecanje odgovornosti da se smirim.
Gospode, daj mi mrvicu radosti koja pada sa Trpeze Tvoje.
Gospode, ako nemam umnozene darove da bar ne zaboravim hvalu.
Gospode, ovaploti Svoju blagodat u meni.
Gospode, da mi ne propadne molitva.
Gospode, Tvoja toplota da otkravi promrzle kosti moje.
Gospode, Svetoga Duha ovome svetu Crkvom pokazi.

Gospode, nikoga osim Tebe pod ovim nebom nemam doslednog.
Gospode, da ne odbacim one koji mi samo jednom sagrese.
Gospode, ucini nas pricasnicima Tvoje Ognjene ljubavi.
Gospode, sujetu ponizi a pohote usmeri na prave vrednosti.
Gospode, opredmecuj se u nama ako smo sinovi Tvoje blagodati.
Gospode, uvedi nas u poznanje Tvog Ocinstva da se ne plasimo.
Gospode, otvori nam srca da se za Vaskrsenje pripremamo.
Gospode, svi dogadjaji su prazni bez Tebe.
Gospode, utvrdi nas nesigurne na svaki napad i pad.
Gospode, povezuj u nama ono sto je razvezano.
Gospode, urazumi nas da smrt nije kraj sveta.
Gospode, da se napijamo sa Tvojih nebeskih izvora stalno.
Gospode, prosvetli nas bogosluzenjem.
Gospode, pomozi nam da trazimo od Tebe ono sto nedostaje.
Gospode, izbavi nas od dosadnog nadmudrivanja.
Gospode, da stare reci Tvoje uvek ostanu nove i rode u nama jos bolje.
Gospode, izlij na nas najvise mira tamo gde ima najvise nemira.
Gospode, daj nam ljubav prema drugima da uklonimo strah.
Gospode, na tudju nepravdu da se ne smutimo.

Две стране медаље

Људи са највећим осећањем, па тиме и богопознањем, истине имају највећи осећај притиска. Да би ублажили у себи ту тензију они морају да приону на љубав и праштање. А кад знају грех својих сродника а не приговарају онда се њихова љубав разапиње па боли. Јер, њихова слобода чека на слободно покајање оних који греше а да не желе туђе покајање својим утицајем слободе на њихову.

Код других нам не смета нешто што поседује у себи реалност неког недостатка, или чак потенцијал греха, колико наша лична страст ка нечему или некоме да се не пројави код вољене особе за коју смо се сами везали а стрепимо од исте оне издаје којом сами дишемо против најпоштованијег бића.

Pakao je kada stojiš pred ambisom svoje ličnosti i trpiš gluvonemost iste koja ne zna šta želi. Jer i ono što poželi nužno završi u granicama egoizma, pa se postavlja pitanje koliko je ono samo regularno. Izvan etičke percepcije ona ostaje bez svog kvalitetnog sadržaja. Ne zna šta bi bio njen temelj. Čovek ne zna šta želi. Ima li čega poraznijeg za egzistencijalno i ontološko biće čoveka?! Jer svaka želja koju poželi čovek, biva podvojena između dobra i zla, ili promenljivosti i nepromenljivosti. Čovek prebiva negde između silnih nedorečenosti i rascepljenosti. Identitet čak može počivati u Hristu ali da to nema nikakvih dodirnih tačaka sa istorijom, budući da se opšte vaskrsenje i Parusija još nisu dogodile. Naravoučenije, želja bez Hrista nije dovoljna, ne kao da nema veze sa istorijskim okolnostima, nego jer se sama ne poistovećuje sa njima a da čovek mora odgovoriti svojom ličnočšću i istorijskim željama koje ga dotiču ili čak uslovljavaju svakodnevnom sadašnjošću. Strašno je ne nemati nego ne znati svoje želje. Darovani smo slobodom koju ni anđeli nemaju a mi to ne znamo da iskoristimo. „Sve nam je dopušteno ali sve ne koristi“. Ne govorim nužno o imanju isključivo dobrih želja koje nosi neki juridički ili estetski prizvuk. Mene muči neka stvaralačka dimenzija tih želja koje bi smireno iskoračile iz granica plotske nužnosti i besmislene grubosti, a nadasve iz konvencionalne etike i farisejskih pravila i onih koji sputavaju slobodu svetih. Jer kada ne znaš šta želiš, čak i ono što jeste ukusno postaje bljutavo budući da nemaš čulo ukusa kojim bi identifikovao to zadovoljstvo. To je ono Isusovo: „… nisi hladan, ni vruć…“

Брак најбоље открива савршено познанство два бића какво може дати само још Бог. Слична паралела се може наћи и међу најбољим пријатељима мада не треба превидети ону Ничеову мисао “Ko ima mnogo prijatelja, nema pravog prijatelja“. Али, без Бога, то упознавање једно другог може кулминирати у погрешном правцу, и то тако што може одвести у прави пакао. Зато, само Божије познавање нас, као залог учешћа у нама, може одржати две испрекидане црте у једну непрекинуту линију. Тајна Брака показује како се двоје познају да тако Бог познаје сваку душу али без личне огорчености и суда. Без Божије љубави, истина, остаје познанство које нико други не може пружити али заједно са горчином и судом. Пророци најбоље показују ту истанчаност прозирања у људе и догађаје када је познавање другог у питању, а они који бивају одгонетнути сами се одушевљавају предатим откровењем. Но, одушевљење спласне код оних којима се укаже на мрачну садржину њихове душе ако немају покајања. Брак и губи љубав управо без узајамног покајања како извињења тако и преусмерења ка Христу. Јер где нема љубави нема ни познања. А опет, антиномично, узалуд љубав ако други не жели да је прими тј. да буде спознат сопственим отварањем ка Другоме. То је распеће за онога који љуби.

Чудно је колико се у народној свести, нарочито код Срба, мешају и преплићу магијско, сујеверно, паганско и хришћанско учење засновано махом на обичајима самоуверених а необразованих надреалиста. А ништа од свега тога нема заједничко са Христом и Црквом у оном догматском и философском погледу. Више је мита и легенди неголи истине и вере. Од свега тога, жалосна је чињеница реализма магије као присутног феномена мржње, али и пад оних хришћана који се више одају страховима од мађионичара неголи од Љубећег Господа. Демонизам је увек био присутан у прећутаном или индиректном смислу. О њему се није говорило без опрезности од стране свештенства, не јер су се плашили него јер су разликовали прелест од истине „испитујући духове“. Разумније је било освртати се на моралистичко учење о греховима неголи на тврду беседу о демонима, иако је истина (=благодат обожења) могла бити на сасвим трећој страни, као што Догматика учи. Чудесно је колико је народна свест волела маштати о ономе чега се највише плаши. Више од досаде неголи од задовољства. И још чуднији парадокс је колико се Бог више волео откривати безазленим и неписменим срцима неголи ученим хришћанима. Па опет, узимајући у обзир многе измишљотине, датираних од „култа предака“, нажалост и код неких Отаца Цркве, без заобилазних прича о вампирима, вукодлацима, вилама и маговима, а нарочито о демонолошким хипер-сугестијама, ипак би негде требало ставити границу. То је оно што Христос ради подвлачећи Својом Литургијом стварност од илузије. Дода ли се свему томе хипер-типикарење које форсирају поједини умови, како из клира тако и из народа, добијамо абнормалне онтолошке фарсе које прождиру Цркву унутар Ње Саме превиђајући оно суштинско тј. Оног Суштинског – Само Присуство Бога Тројице! – док оно периферно, нажалост, постаје једини критеријум верског постојања. Тако се од свега може направити култ, свих светотајинских символизама Цркве, чак и од Самог Бога…

…Људи журе, као што су, ваљда, журили робови, који су били терани да зидају гробнице, пирамиде фараона, и канале Азије. Сад их, кажу, зидају за себе. То је – напредак. Напредак човечанства?…

Милош Црњански

Људи…

Стално у покрету. Стално негде журе. Метежни и нервозни. Саобраћај свагда пребукиран. Дугачке колоне разнобојног метала на точковима. Лепоту јутарњег сунца – да ли примећује неко? Можда све те колоне људи, баш у том тренутку, показују саме људе какви ЈЕСУ без Цркве?…

Живот се своди на шаблон. Човек је навијена звер. Он толико пуно ради да не стиже да помисли на себе у здравом смислу речи (не нужно егоцентричном). И свака нова вест стари меланхоличан садржај нуди.

Нико није у стању  да макар на један трен направи искорак У  Вечност или КА Вечности. Или да се макар запита њоме. Да њоме успори своју метежну брзоплетост. Њоме и Њиме у Њој. Јер нас Он увек гледа. Не жели без нас. А ми смо све жеље у бриге овог света ставили, да смо и заборавили на Њега. Неко и намерно. Материја га открива и символу али некоме ни то није довољно да прогледа ослепљен вулгарним комформизмом.

Људи…

Загледани у себе. Инфицирани самољубљем. Заљубљени у једне исте агоније између врлине и греха. Сломљени више бригом о несташици неголи несташицом самом. Умеју да воле али то не признају и показују лако. Оптерећују се више него што могу да поднесу или него што им је потребно. Монотонија је неминовна. Испразност још више. Или, маска од радости која настаје од пировања – друге крајности палог постојања. Нису сви исти. Од слободе зависи блаогодат зелене шуме или пожара у њој, као и то да ли ће рука руку нежно држати или брутално кидати. Ово за поглед посматрача говорим.

Људи…

Могу поново постати људи. Само се нису сетили да то пожеле. Сахранили су дубоко дете у себи па га сакрили од Христовог Васкрсења да и оно само устане. Све је лепо и све се радује човеку осим човека према човеку. И да, још увек, након толико векова, Бог се непроменљиво радује човеку а само човек не уме или не жели да се радује Богу. Човек хоће да се радује ономе што га жалости. Каква антиномична трагедија и бесмислица постојања… Клише, без преседана…

                

Јер „сваки човек који учествује у врлини учествује у Богу Који је суштина врлине“[1]. „Све врло и сама врлина… очигледно је дело Божије… Нека су од бића (као) временита постала, пошто их одвајкада није било; друга, пак, бића (сама по себи) нису (као) временита постала, јер су врлина, доброта, светост и бесмртност одувек биле…“[2].

            Практична философија јесте философствовање у заповестима које одвајају ум од страсти[3]. „Сав циљ заповести Спаситеља је да ослободи ум од неуздржања и мржње, и да га уведе у љубав према Себи и ближњему, из које се рађа светлост по делатности светог знања“[4]. Закон се „тиче оног временитог“, стога философствовање у заповестима јесте стицање независности од временитог (=пропадљивог). И обратно, философствовањем у заповестима ослањамо своје биће на непропадљиво и вечно.

            Подвижништво јесте динамички процес враћања и чувања човекове душевне красоте без које је немогуће познање божанске красоте. Смисао практичке философије је препознавање и упознавање властите природе и њено реафирмсање, дистанцирање од страсти које су противприродно кретање природних сила душе, актуализовање могућности да постанемо попут Мелхиседека „без оца, без мајке, без родослова“. Максим сматра да је за овај чин способна једино „личност која је умртвила своје земаљске страсти, потпуно искоренивши вољу плоти у себи и одбацивши приврженост за исту, (привезаност) која отима љубав коју дугујемо искључиво Богу: (личност) која се одрекла свега плотског и свега ради Божанске благодати…“[5].  

Врлински живот подразумева партиципацију у Оваплоћеном Сину Божијем који је суштина сваке врлине[6]. Јер Он „као имајући моћ над смрћу… успео је… да сву природу (људску), као тесто, покрене напред ка васкрсењу живота…“[7]. Овде се такође може уочити тема подражавања Христа који је архетип човечанства. Јер сабирањем врлина (према човековим могућностима) човек постаје обитавалиште „пуноће Божанства“, то јест, собом испуњава „пуноћу Божију“.

            Борба са страстима почиње са уништавањем спољашњег пројављивања зла и завршава се унутрашњом борбом против помисли (што је први ступањ у развоју страсти). Страсти нису првобитно саздане са човековом природом, оне су ушле „у природу човекову као последица отпадања од савршенства, и тако прирасле неразумном делу јестества“[8]. Слична разматрања страсти могу се наћи у 21-ом одговору Таласију  где Максим говорећи о Адамовом сагрешењу говори да је он „преступивши заповест сагрешио, и због тога био осуђен на рађање, које настаје кроз страст и грех“[9].На тај начин страсти се разумевају као неприродно кретање душе[10]. Међутим, Максим као типични представник сублимационизма говори и о сублимисаним страстима и естетизује их као „прекрасне“. Јер „код усрдних у врлинама, и страсти постају прекрасне, када их мудро одстранимо од телесних ствари, и усмеримо на стицање небеских добара. На пример, они жељу чине устремљеним кретањем духовне привлачности ка Божанском наслађивању, благодатној радости делатног усхићења ума Божанским даровима…“[11] Наиме, човеков παθητον може да буде у складу са природом, безгрешан. „Крај“ борбе са страстима треба да буде „бестрашће разумне душе, из које су разумном делатношћу изгнана обележје греха“[12].

            Испуњавање заповести нема за циљ само „подчињавање страсти“, већ постајање у „врлини делатан“, то јест „спустити се у воду када је ова узбуркана“[13], у стање које је одговарајуће „познању врлине“[14]. Ово стање је могуће достићи тек када у љубави ум „заснива све могућности својих делања“, односно када закорачи у „надумну тишину“ која га ослобађа од сваке промене. Врлина јесте први степен спасења[15] и пресеца „нелогосну свезу између душе и тела“[16].

            Практична философија има за циљ и да одговори на изазов телесности. Од човека зависи како ће и да ли ће одговорити, и да ли ћи пружити телесности ( = чулности) шансу за оличностњење. У Максимовим тектовима не можемо наићи на омаловажавање чулности, али ћемо зато наићи на разраду човекове употребе, односно злоупотребе исте. Акценат је на могућности човековог избора који се тиче τροπος-а дијалогизације са светом. Максимово означавање тела Оваплоћеног Логоса као „застора“ може се применити и на човекову телесност. Потребно је учинити овај „застор“ прозирним да би кроз њега просјао унутрашњи садржај, да би животом посведочивши преображење Логоса у себи, „откривеним лицем славу Господњу“ одражавао[17]. Телесност не представља опозицију „изворној духовности“, јер човекова телесност јесте „устројство његове целовитости“[18]. „Тело је способно да на сасвим видљив начин прими у себе расположење душе, будући да је са њом спојено, као јединствен орган за испољавање врлине“[19].

            Одговор на изазов телесности прати и одговор на изазов логоса наше природе, односно „аскеза“ тела узалудна је без „аскезе“ воље, јер „због слабости слободне воље сваки (од нас) одустаје од Божанских ствари“[20]. Воља треба да буде у сагласности са логосом природе. Од умртвљености слободне воље за грех (греха за слободну вољу), човек даље мора да постане способан за „оживљавање слободне воље за врлину, или врлине за слободну вољу“[21]. Након што се слободном вољом умртви грех, нужно је умртвити и саму вољу за грех; и обратно, није довољно само да се „врлином васкрсне слободна воља, него и саму врлину слободном вољом… и да свецело жива слободна воља осећа свецело живу врлину, по нераскидивим сједињењу са њом“[22].

            Аскеза није некакав усамљени процес који се догађа иза затворених врата. Она подразумева отвореност за Другог и ка Другом, искорак ка Богу са Богом и искорак ка ближњем са ближњим. Аскеза јесте ступање у однос, а „однос има силу сапоказивања, не дозвољавајући да оне стварности, чији однос јесте и назива се однос, посматрају се једна после друге“[23]. Из овога се може закључити да хришћанство претпоставља јединство онтологије и етике, јер „уподобљавајући се Оцу, показујемо се као деца (Његова) кроз дела, и кроз оно што мислимо или чинимо величамо самога Самоделатеља усиновљења, природнога Сина Очевог (Христа)“[24].

Стекавши вољну одважност и одговорност човек је у стању да оствари међусобну измиреност, да сећање на „жалосне догађаје“ преобрази у сећање на долазеће Царство и тако очува нераздељеност природе. Након сједињења слободне воље са логосом природе „бива измирење Бога са природом, јер и није могуће другачије, (све) док природа слободном вољом устаје против себе“[25].

            Подвижништво јесте и успостављање аскетског односа који је делатна одговорност према чулно-опажајном свету, свету предметности. Максим не проповеда некакво ослобађање ума од свега материјалног, односно испуштање материјалног света из спасења. Његово схватање подразумева одбацивање окренутости „свему променљивом и чулно расположивом“. Али то није негирање, одбацивање тварног већ отварање његових граница, ширење видика а истовремено и његово узношење. Црква се не може сместити у један искључиво подвижнички оквир. Суштина практичне философије јесте поистовећење са вољом Божијом која жели вечни живот свих у заједници са Христом. Стога Максим подвижништво увекисто проматра у контексту сједињења са Христом, утеловљења уВаскрсно Тело. Овде није реч о поништавању властите слободе него напротив, „о природном ставу непроменљивом и утврђеном, то јест реч је о слободном и свесном уступку да би ка томе од кога смо добили биће и тежили да се крећемо како би икона узашла до свог прототипа и као исправан печат са прецизношћу се уклопила у свој прототип“[26]. Али није ни реч о пуком изабирању између две крајности, него о потврђивању, то јест исцрпљивању и изражавању слободе љубављу и као љубав.

            Практична философија врхуни у стицању бестрашћа, односно духовне радости. Бестрашће не значи статичност. Она је разборитост да свака животна ситуација нађе своје разрешење у гласно изговореном „ДА“ вољи Божијој. Борба и даље постоји али навика, „наша друга природа“, подржана непроменљивошћу воље актуализује стање у којем страсти постају морална немогућност[27].  

            И тако „кидајући односе ума са страстима, а напредујући у божанским стварима, ум упознаје и своје (духовно) достојанство и циљ и сву своју чежњу преноси на оно што је божанско“[28]. Ова светлоносна чежња пружа човеку осећај извесности зарањања у непресушни океан блаженства, у „задобијање своје адамовске природе“.

 


[1]Амбигва 7, 1081D-1084A, стр. 269, Луча.

[2] Гностички стослово 1, 50.

[3] 400 глава о љубави  4, 47.

[4] Исто  4, 56.

[5] Из дела «Добротољубље 2», стр. 278,75 у: Митрополит Јеротеј Влахос, Личност у православном предању, Етос слобода и слобода етоса, Господе, ко је човек?, стр. 322, Београд, 2003.

[6]  «Јер ако је суштина врлине у сваком исти тај Логос Божији, што је несумњиво – суштина свих врлина је овај исти Господ наш Исус Христос, као што је написано: ‚Јер нам постаде од Бога мудрост, правда као и освећење и избављење’, пошто је (Он) у апсолутном смислу ово што се о Њему говори, као мудрост по себи, правда и светост…», Амбигва 7, 1081D, стр. 269, Луча.

[7] Кратко тумачење молитве Оче наш.

[8] Одговор Таласију 1, 269А, стр. 234, Луча.

[9]Творения преподобного Максима Исповедника, Книга II, стр. 60, Москва, 1993. (превод је мој)

[10] Види: 400 глава о љубави 1, 35.

[11] Из дела «Питања и одговори Таласију» у: Творения преподобного Максима Исповедника, кн. II, Москва, 1993, 28 – превод са грчког у: Милорад М. Лазић, Православна естетика тела и тајна полности, Цетиње, 2001.

[12] Гностички стослови 1, 37.

[13] Јн 5, 5.

[14] Види: Гностичи стослови 1, 80.

[15] Види исто  2, 16.

[16] Исто 2, 17.

[17] Види: 2. Кор 3, 18.

[18] Милорад М. Лазић, Теологија лепоте, стр. 112, Отачник, Београд, 2007.

[19] Творения преподобного Максима Исповедника, кн. II, Москва, 1993.

[20] Кратко тумачење молитве Оче наш.

[21] Одговор Таласију 59, 612А, стр. 249, Луча.

[22] Исто, 612В, стр. 249-251.

[23] Кратко тумачење молитве Оче наш

[24] исто

[25] исто

[26] Амбигва 7, 1076ВС, стр. 265.

[27] Не и онтолошка, јер су страсти онтолошка немогућност само за Бога.

[28] 400 глава о љубави  3, 72.

Заиста би требали испитати ту народну свест, барем на нашим просторима а вероватно и шире, зашто толико „болује“ да се нађе окупљеном око једног централног догађаја као што су: идеја, уметност, наука, забава, игра, политика, ручак, музика, итд. Мислим да сваки предлог има свој корен у исконској потреби за припадањем заједници. То не открива само да је човек друштвено биће, то се већ одавно подразумева, него да има потребу да се оствари као нови народ Божији чији позив још увек не разуме у себи. Другим речима, народ не познаје веру Литургије нити размишља у димензијама Цркве. Човек интуитивно предосећа ту припадност али је не идентифукује као такву, него као нешто сасвим друго а што има сличност са историјским уместо са есхатолошким токовима. Зато стрмоглаво жури за оним што је пролазно уместо што је вечно и даје се целим бићем својим макар и безусловно. У томе и јесте јачина бола код промашаја, јер се човек до крајњег идеализма подаје ономе што нема онтолошку вредност.  И не пита за цену и последице…

Није љубећи онај ко нам даје за право да умножимо своју срџбу на некога чак и у име правде. Сто пута поновљена злоба тешко да после може тако лако поново постати добра. Више нам користи дају они који нас у освети или злопамћењу не подржавају. Колико год то на први поглед болело, то не умире човек већ зло у њему које је тако присно прирасло. Можда погрешно нападамо оне који су покушали милион пута да нас одбране од злих помисли пред собом и другима, а ми се сујетно свађамо не видећи до којег терена желе да нас доведу – до слободе! До Божанске слободе која не тражи себи кавгу, парничење ни адвоката. Јер они који нас у расправама и кидисању подржавају, недуго након тога се окрећу на нас или ми на њих, из чега се да закључити да је то један зачарани круг злих емоција поткованих псеудо-интелигенцијом. Када дођеш на поље Божанске слободе по благодати, тада не желиш себи ништа осим мира. А докле год желиш нешто друго што није мир Божији, дотад се жеље као црви умножавају и мигоље кроз твоје биће неурастенично јер немају места, било као утољене или неутољене, где би могле отпочинути.

Свако је обдарен толиком генијалношћу да за цео живот може учинити макар једно добро дело. И да нема других, то би изгледало мизерно. Али, човек није створен само за себе и то има простране последице по цео свет. Учини данас једно добро дело и други крај света ће осетити захвалност. Ти то не видиш али свет види и осећа. Није све тако зло. Ако негодује човек – не негодује природа, ако негодује природа – не негодује човек. Углавном, човек негодује човека колико год други био добар. То је невидљива мрежа која шири своје краке са узрока на последицу. Народ је често слеп, било да дела позитивно или негативно, те не види ни узрок ни последицу, него пребива негде између,  оптужујући случајеве или издвојене контексте. Или још горе, ако и учине неко добро дело сматрају га већим од самог Бога безбожно обожујући оно што се без Бога не може обожити, те се у томе још и добро осећају. Ако, дакле, срце човечије није почетак Царства Божијег, човек се неће осећати добро ни у самом Царству ма да га и поред Самог Бога посаде. Јован Дучић је имао право када је говорио против злобе: Naše mržnje škode nama, više nego našem protivniku. Govorite rđavo o nekom čoveku pola sata – i vi ste posle toga nesrećni i otrovni; a govorite pola sata o njemu dobro, pa čak i kad to ne zaslužuje, i bićete mirni i blaženi, čak i ponosni na lepotu svojih osećanja, ili bar na lepotu svojih reči. Али, што би рекао А. Ајнштајн, лакше је разбити атом него предрасуде, бар када је реч о преображају умне перцепције која злурадо војује да све посматра црно.