Archive for фебруар, 2018


Основа

Пливам овим световима одавно
Нема струне која у мени није окинута,
Све што избија неким ударом
У даљини или близини –
Одјек је човека који шапуће на гомили.
Па ипак, моје бриге остају…
Једе ме идиотизам овога света!
У мени неки страх изнова суморно цвета,
И бојим се да су
Чак и највећи идеали
изопачено постављени.
Јер, што се више ближим обрисима
Нараслих стихија од ватре и глине
Тим забаченим двоношцима од фалша,
Схватам да смо сви далеко од своје суштине
И да је од почетка идеја о човеку
У темељу, основи, погрешно срачуната…

Advertisements

Драги Господе,
Не желим вечерас ништа од тебе
Желим само да те поздравим, махнем.
Знаш, збунио сам своје дете недавно
Када сам му причао о теби
Говорећи да имам најбољег пријатеља
Којег никада нисам видео.
Оно се одушевило
Није довело ту истину под сумњу
Нити му је било немогуће такво питање.
Причао сам му шта си све учинио за мене
А да никада нисам узвратио најмање
И како Си ме као ја њега
Учио да ходам када сам се тек рађао
На својим првим ветровима
Када је поверење у Тебе била
Тек прва колевка у којој живот навире.
Вечерас сам сит својих речи
Силних моралиста на екрану,
Дао си ми да ме мање боли ако мање желим
И то је лекција неповратна.
Једно те пак молим
Не морам ти говорити своје прозбе, потребе,
Знам да ти нису непознате
Знам да не гледаш ко је ко,
Али, молим те:
И када грешим и када не грешим
И када ми добро и зло света
Показујеш као небитно спрам Тебе
Или, бар релативно,
Шта год да се сутра деси
деце ради – остани са нама…

Много тога стиска човека. Увек било. Човек под притиском постаје оно што није. Или, само кроз пресију која долази негде споља изражава оно што се најдубље у њему сакрива. Никоме не прија тензија. Усиљеност ствара страшне последице. И код онога ко пресију узрокује и код онога над којим се пресија извршава. Читава је барутана разлога, али се већина може исцрпети кроз махом поремећене, личне и колегијалне, односе. Нажалост, још се није научило разликовање да ако нам неко није пријатељ да нам не мора аутоматски због тога бити непријатељ. Не мора се увек ићи логиком лажи, интрига, клевета, оговарања, итд. (а ни тај крст самим препознавањем проблема није ништа лакши за ношење), јер постоје и они други узроци када се неко истиче поштовањем прописа, правила, закона и свих других регулатива (не морамо се нужно увек везивати за канонске корпусе неке Цркве јер постоје и друге ванцрквене законитости у којима се нека институција изражава или формира) ради истицања неке своје правде која се чешће граничи са моралним фашизмом оних који за пад другог или обелодањивање његових пропуста – живе. Ипак, некоме ни то линчовање и срамоћење другог није довољно, него у име свих тих „законоправила“ желе „проливање крви“ сакционисањем свих оних који су одступили за милиметар од цртице неког закона.

Сви су ти људи дубоко несрећни својим животима. Без љубави према себи или другима. Сада се јасно види, примера ради, зашто је Христос највише проблема имао са свештеницима, књижевницима и законицима. Јер се и тада „цедио комарац а гутала камила“ на сасвим периферним или мањебитним стварима баш као и данас у многим секторима. Није, дакле, овде посреди легализација неког пропуста, већ указање да се ни из чега толико битног ствара експлозија проблема као да је било који писани законски акт „олтар“ или „светиња“ који се по сваку цену – гажењем других – мора бранити и поштовати. Фарисејска свест није свест само црквеног естаблишмента, већ било ког домена под небом у којем неко покушава нешто радити и зарадити. Махом су то неке интелектуалне, полуинтелектуалне и „престижне“ типологије које су изнутра остале дубоко повређене својим комплексима или додиром неког другог, дубоко лојане неким системским калупима и кодексима, а да се уопште нису ни за милиметар помериле од свести људи Христовог времена. Јер, да имају поштење у себи на које се тако драматично позивају (уз незаобилазан сценски наступ ради што већег привлачења пажње других), схватили би да ниједан човек није роб закона и шта заиста значе Христове речи: „Ко је без греха нека баци камен први!“. Овако, остаје да дрхте многе мушке и женске Иродијаде, да кључају од беснила, и да смишљају неке своје верзије правде само да би нашли повод како би коме одрубили главу. Толико мржња ових професионалаца у својој служби заслепи. Толико ничега осим поштовања форме остане од човека.

Истина, нија лако носити притисак. Сазнање да ти неко 24 часа ради о глави и мери сваку реч и поступке. Још је мање лакше носити таквог гонитеља на леђима (јер дише за тобом као сенка), док у својој души носиш још читав океан проблема које треба тек решити. Гонитеља (ловца на главе) не занима пуно твој приватан живот и да ли постоје неке психозе или друге перипетије које те у нечему лимитирају или условљавају. Не! Гонитеља занима у доконости свог отумореног живота да ли поштујеш одређено правило и ако га не поштујеш на који начин може да те уцењује као несавршено биће. По томе те мери као човека. По томе одређује вредност твоје личности, компетенција и афинитета. Не занима га твој приватан живот, али му не смета да ти кроз ово подметање и њега поквари. Зато се често дешава да гонитељ, ватрени поборник законских, моралних, естетских и већ каквих вредности, у име очувања поретка и правде, жртвује другог, учини грех над преступником у најмањим стварима. Он/она субјективно на крају може да осећа чак и понос, задовољење правде, ако је виновник санкционисан, али да у дубини своје патологије не увиди главну ствар – да не само што се таквим извојеваним понашањем изједначио са оним кога је гонио, него да у још већем греху лежи губитком љубави према прогоњеном. Зато ће, по Христовим речима, „први постати последњи“, јер ниједан закон није закон докле год злоћудно и злопамтљиво обнавља један исти садржај против другог. Други ће некако такву пресију, макар и кажњен, крив или недужан, преживети, али онај ко живи за даноноћно притискање других – никада свој мир неће пронаћи будући да га ниједан закон без љубави и без благодати не може оживети.

„Правна поука“ за оштећеног: Што се тиче притиснутог, он треба да изабере начин како ће да се постави. Да ли је боља дистанца или прихаватање другог какав јесте са свом гримасом лицемерја и лудила. Нисам за лагање. Треба сносити последице ако је било девијација. Тако се стиче смелост а не малодушност. Треба бити храбар за своју кривицу а да нико са тобом не брише под. Малодушни беже од кривице, али лако постају подобни за манипулацију. Треба бити мало луцидан и духовит без обзира да ли је оптужба основана или не. Наравно, то не значи бестидност и неодговорност. Ако си где погрешио – мењај то! Ако некоме твоје признање није довољно – буди дрзак јер други жели да те мучи; ако си пак недужан – не продај се лако својим страховима да се други не би још више осилио. Нема људскости тамо где те сваки дашак ветра узнемирава. Ако пак доживљаваш неправду – не брини се превише, добри ће те увек разумети, лоши никада неће. На крају, коров сам себе угуши. Ипак, нека ти сећање на Христа увек буде пред очима. Он је био недужан. Пред Пилатом је ћутао, пред Кајафом се бунио. Већ ту се види да ни Сам Бог не изражава Себе кроз нека правила у опхођењу. Пусти нека Он преузме кормило када те нека невоља снађе оличена нечовеком који живи да буде подметач правде. Највећа иронија је што људи траже уједињење међу собом над казном неког другог, или, што поштовањем било каквих прописа себи подижу моралну цену. Пред Богом ниједно од тога нема било какву а камоли трајну вредност. Јер, био други кажњен или не, или, било да људи траже друговање поштовањем прописа, на крају се само покаже да сва та извештачена и веома јефтина моралистика лукаво сакрива говото исте недостатке код себе које на другоме налази и да, када време мало отекне, брзо се све те саборности покажу фарсом односа, јер их сам закон доводи до очувања поретка а да се само отуђење међу њима нимало не смањује.

 

 

Неизвесност

Да ли си приметила колики смо ексцентрици
Колико смо без корена, дома
Колико скачемо у непознато?
Целог живота учио сам се прецизности
Сецирању ствари на механизме предвидљивог
Како да неког логички проценим
Како да трговачки подредим манир.
Али са тобом научих да ништа не контролишем
Да скупо платим сваку слободу.
Требале су ми године док сам научио
Да се не опирем
Само си хтела да научим основе спонтаности
Када треба да кренем, када да се препустим непознатом.
Зато не видим након свих година мог заната код тебе
Зашто мењамо улоге
Зашто постајеш малодушна
Брзим променама расположења, колебањем?
Зар не видиш колико је дивно
Када се отворе путеви који нису наоштрени нашим рачунањем времена
Да је боље склопити снаге на промислу
Неког ко нас боље надилази, види?
Ја знам коме сам поклонио поверење
Чак и када у мени предњачи сумња,
Али не дам да одустанем
Коцкаћу се пријатно да докажем
Да није свака неизвесност пикадо смрти
Већ да може бити најлепша стрепња
Која подиже наду…

Свет је позориште нејаких
Свако носи своју маску, глуму
Да би могао преживети,
Али не преживљава човек
Већ улога која се носи
А нимало не исцељује.
Пуно је сабраних са свих крајева света!
Кошмар на води и под водом
Бије своје бубњеве рикошета
Брутално, сасвим брутално.
Многи су ту, многи се плезе, њишу
Други скандирају, вређају
Тако се мора, тако се живи кажу.
На позорници је распет Бог
Сви мисле да је мртав
Види се свака кап росе на његовом месу
Положили су га на подијум
Да га лицем ка лицу не гледају.
Један човек је вођа свих сабраних
Он посебно отиче
Он се посебно руга
Малтретира Христово тело
И гледа да га понизи пред свима најстрашније.
Христос се не опире
Христос се у своје страдање не меша
Ћути, трпи, не жели да негодује
Али да страда не престаје.
Сви мисле да је Бог мртав
А недалеко одатле ћуте гробови
И припремају детонацију –
Један се већ тресе, други ври
Само је питање часа када ће земља
Исповраћати у Васкрсење
Све оне које није могла
да убије и прогута…

Ноћас сам ходао у својим зеницама
Као у најратнијим чизмама,
Успут сам пролазио кроз зидове и шкољке
Понегде стегнут могућим змијама
Као јастуцима међу ушима.

А онда сам зачуо Небеса зов
Без виђења, без замисли
Просто као осећај
Као дах ветра који долази ненадано
Да неко Други умаче у моје кости прсте
Као што се нож зарива на врх мармеладе.

И осетио сам промену духа, душе
Свака влас тела је млела пријатне снове,
Моје очи су се наново рађале
У мојим зеницама сијало је злато
Над којим Неко Други племенито
Одређује вредност и царовање.

Када положим сва своја оружија
Далеко испод сваког запаженог погледа
Сакрићу од разума свега што јесте
Како се кроз зидове пролази
Како се плива на кисеонику
И како израња на поветарац, сунце
Где не дише ниједно потирање
Осим Насушног Хлеба
И Закопаног Блага због Којег се све
Поклања и распродаје…

Данас су нам се отворила широм врата
Свуда где смо кренули
Што се није десило никад
Откад смо све изгубили.
Јурили смо стан, вртић, школу
Са несигурним пословима
Као бременима око врата.
Свуда се појавише дивна лица
Племенити неметали
Надприродно предусретљиви
Као плаћен ручак неким странцем
Као коначни добитник на лутрији.
После смо се чудили
Да на дебелом минусу мраза
И безобразних шамара кошаве
Попут усхићених путника за Емус
Добијемо разумевање
Где нема ниједног компромитованог
Нити било чијег ургирања
Да нам неко без уцене помогне.
Обећах себи да ћу и возача аутобуса да поменем
Јер је кренуо за гаражу
А само због наше породице отворио врата
Да се деца не смрзавају
Јер и он има децу истог узраста.
А онда смо се преслишавали
Откуда нама сјај да крене:
Ја сам се погордио да се Бог
Опоменуо нашег пријатељства
И да је због тога лавина кренула,
А после ме супруга подсети
Оно што сам и од себе сакрио
Да јуче послах молбом у собу дете
Да се помоли Богу насамо,
И већ данас видесмо одјек ватромета
Да након целог дана још смо у шоку
Шта нам се након свих затворених врата – овде догодило.
И таман кад и ту пожелех да прокунем где судбу, сумњу
Древним незахваљивањем
Да се нови корени наново траже
Дође до мојих жила парадокс
Да под небом нема противника
Који може притиснути Божије старање,
Јер да њихових насртаја није било
Никада се не бисмо померили из забити
Да ка новој стварности
Добро од нас дође…

Литургија дуго има статус благодатно-есхатолошког и субјективно-рехабилитационог домена..
Ипак, парадоксално, поред свих морбидних асоцијација којих је било у историји обе Цркве, што под директивом већих инстанци и монашке аскетике, а ништа мање под претераним доживљајем народа, може бити икона пакла за човека који не трпи преображај Духом Светим. Али може се и дубље поставити проблем: литургија може бити пакао за онога ко на месту светиње препознаје неизмењивост човека од стране Духа Светога, јер му је Сабрање у том случају показатељ побожњачке фарсе и глумачке теолакрдије удаљено сасвим од оне суштинске осе које Сабрање треба у Духу бити.
Само се тако може објаснити усамљеност једнога на гомили а да овог пута грех није на страни једног појединца коме се приписује психологизација у класичном догматском маниру, већ на страни мноштва окупљених индивидуалности које спокојно туђинују једни поред других, да иронија буде већа – у име Божије.
Тако место светиње уместо да буде рефлексија љубави и благодатног сусрета може да постане живо место мртве карикатуре где главна жижа није Бог већ човек који је само концентрисан на себе, или још фаталније: где је мноштво других усредсређено само на себе под маском јединства вере.
Инсистирање многих на фамозном праштању, заједничарењу, виђењу другог, поштовању канонских и посних правилника, итд. постала је демагогија без реалног упоришта у практичном домену литургијског искуства утемељеног на реализму недволичне љубави.
Танке су границе између врлине и светогрђа да се тако нешто детектује, али када се једном нађе тачка разликовања Која је Сам Христос, онда ће се пронаћи модус идентификације литургије као иконе Царства. А тада више неће морати нико икога да учи каквог је укуса и искуства Тајна Вечера, надасве каква јесте нарав Божија, и да Сабор не значи Сабрање мутавих већ есхатолошких љубавника сада и овде…

После милион светлосних година
Данас сам видео чудо!
Срео сам праведника!
Човека у којем нема лукавости
Човека склоног меланхолији
Спремног на сваку побуну
Одлазак и ћутање
Само ако нема бића односа
Ако нема спрам њега
Човека који узајамно одјекује.
Баш сам се збунио…
Јер у овом човеку не беше теологије
Ничег предвидљивог
Ничег наметљивог,
Просто једно здраво сијање
Које би радије на психијатрију
Или на пут у непознату земљу
Или продавање своје имовине
Ако нема другог да му поглед и реч скрене
Узвративши му истим салутирањем.
Диван човек, покретна доброта
Нисам тако неког срео дуго
А можда и никада,
И да не знам ко је тај човек
Знало би га моје срце пре мог разума
Нашавши Христа тамо где најмање очекујем…

Постоји један човек који ме је повредио
Како ниједан није,
Ове друге сам лако заборавио
Овај први држи моје таоце као против мене змије,
Подстанар генетике
Примитиван предак блиске фамилије.
Прошле су године…
Дао сам шансу…
Поверио сам чак и своју децу
надајући се промени коначног,
На крају сам нашао нову превару
Да нови рат против мене започне.
Ништа од тога не бих ни знао
Да нису испливале нове неправде,
Нико их није позвао
Саме су се полакомиле
Да кроз Другог дођу по рачун, правду.
И ја сам се смутио
Уништио себе обновом неверице,
Полакмољен да ли да се дивим
Или бежим устрашен
Од противника који уместо једне мисли
Носи са собом читав пакао.
Тако неко се не среће често
Лажов који лицемерје крцка као чоколаду,
Али лажи једна другу сахрањују
Док се не обестемељи свако довијање.
Не знам…
Молио сам Бога седам дана
Од јутра до мрака, и иза мрака
Када поноћ казаљкама мења стражу
Да све моје немире и непраштања
Планове и замисли поништи и обрише
У случају да је моје надање
о бољем другом негде непромишљено.
И обистинило се!
Болно, без злурадости у мени!
Из јаруге је завриштала паљба, врисак
Легиони су населили дом
Који је постао поприште најморбиднијих интереса,
А савест је постала пандан депресије
Јер нема покајања
Које лечи од болесног туговања.
Схватио сам да не желим борбу
Нити повратак блудног сина,
Драгоцено је да одустанем од сујете
Од борбе за наплату части, правде
И да је боља немаштина…