Archive for новембар, 2017


Исповест

Било је разних исповедања
у мом животу.
Најслађе беху оне на улици
Када си млад и толико наиван у својој енергији и искрености
Када заиста верујеш да твоја реч
Налик хирургу отвара нечију утробу.
Прва исповест: скупих све громове на једном сломљеном месту.
Друга исповест: саслушах грех свештеника.
Трећа исповест: свештеник ме позвао да му опростим док је на њему још спавао епитрахиљ.
Четврта исповест: духотворна и духоносна –
Трајала је сатима без иједне речи.
На крају сам само погледан.
Била је то моја најбоља исповест у животу.
Данас се више не исповедам,
Престао сам када сам почео да их бројим.
Бог ми је у срцу и Чаши.
Ту приносим суд на собом.
Боље да ме Он тако убије за смелост
Неголи да губим на очајању…

Advertisements

Заиста сам уморан од копи-пејст теологије и од силнобројних фуснот-теоретичара. Од стереотипних и бомбастичних фраза и кованица, али и до сваке банализације усиљеним инсистирањем на једноставном. Ту су и фејсбук-проповедници, инстаграм-ходочасници, а никако не смемо занемарити Јутјуб-предавања. Све је то ок, али и није ок. Свако бира одређени садржај тамо где му је фреквенција најподеснија, па сад да ли ће читати књигу преко нета или преко руку, сажете и брзорелаксирајуће поуке или опширне томове неких теолога, отаца или аскета – његова или њена је ствар. Није то тема. Тема је криза теологије.

Јесте, теологија је у кризи, али није извор њене обнове у константној рециклажи старовековних или ововековних постојећих и излизаних система, нити у константној сујети да се по сваку цену опонира или доведе нечији став у питање. Извор је увек један и исти. Христос. Бог. Тројица. Црква као место богослужења, а не као сервис за дијагностицирање и поправку. Не Црква као казнено-васпитна институција. Све остало су наши покушаји да доживимо Другог или да покушамо да посведочимо своје искуство. Има неке неприродности, сујете, да се властити адреналин лучи у такмичењу ко ће ком аутору више доскочити. Није реч о деманту критичког става, не, никако, али јесте, нажалост, реч о деманту захвалности. Незахвалног човека је веома тешко стимулисати и одобровољити, а камоли поучити. За такву типологију теологија седи на месту Христовом а Христос је протеран пред обдукцијом теологије. Заправо, теологије као синонимне стварности Самога Христа је данас понајмање чиме се људи заиста баве, већ је увек то нешто секундарно што не одговара аутентичној интерпретацији Јеванђеља или мисији Цркве. Сведемо ли гледиште на свест просечног верника, за њега нема теологије ни у најави, већ увек занимација и критиковање секундарног. За оног тобоже „надпросечног“ – не може да прдне даље од цитатоманије, јер је блокиран негде у неком прошлом веку, канону, или контексту. Бог је спознат само на нивоу позивања на искуство другог, али не и на своје властито искуство.

Зар нема друге алтернативе да се освежи и одобровољи лично богословље осим пуким дискредитовањем другог? Где је лично стваралаштво? Улази ли неко у мотиве колико је неко љубави, времена и енергије (не, дакле, увек неке злонамерности и злоистрајности или заблуде) уложио да постави или објасни проблем у некој својој, макар хипотетички погрешној, теолошкој интерпретацији? Наравно, ово није аргумент да се легализује или верификује неко јеретичко гледиште, али треба похвалити труд онога који можда и несвесно показује дела и срце боготражитеља. И колико још година је требало да прође и рађања других у боловима да се одређена мисао прими у своје схватање? И сада долазе неки нови клинци, али и они који никако даље од неких првих неофитских корака да се даље вину, начитани преко ноћи, сумњиво преображени једним мигом своје воље а не додиром Духа Светога, дојучерашњи мишеви а данашњи богоскоројевићи, који одмах све пљују, све доводе у питање, и полажу поверење на некој трећој страни која можда пажњу и не заслужује. Овде смо на релацији „теолог спрам теологије другог“. За профил релације „просечан верник спрам теологије“ нисмо ни дошли, јер већ рекосмо да овакву свест занима увек нешто периферно а што теологија није: где се пале свеће; колико поп зарађује; које обичаје треба држати; зашто неки храмови нису довршени; положај и понашање других на литургији; висока стопа неморалности; итд.

Ипак, нису проблем скоројевићи. Бар не само они. Они су још млади у вери, па је сасвим извесно да и даље бруше стакло да боље виде Бога са друге стране огледала. Падови су неминовни. Али ништа од тога није фатално. Бар не увек осим ако неко озбиљно не застрани. Можда су више забрињавајући они који након десет, двадесет година узрастања у Цркви и даље остају – недорасли, неизрасли. Блокирани у првим корацима. За ову типологију све је у неком „духовном стажирању“. Шипак. Нема стажирања. Говорим то најмање десет година. Јер си увек пред новим Догађајем, пред новом теологијом, пред Лицем Божијим. Хајде да мало испрозивам и себе. Узалуд покушавам да дочарам изнова једно своје искуство у Христу, ако и даље опстаје раскорак између теорије и праксе. Јесте, могу се тешити психолошком поставком проблема да је сваки човек подвојено биће, али то не умањује мој проблем. Што ће рећи да двоструки шипак имам ако моја теологија живи само на папиру, па и овом виртуелном папиру. Што је било – било је. Данас је нови дан. Сутра други. Сваки моменат је испит за теологију. Дакле, стажирања никако не може бити. Другим речима, сваки нови пад је рушење било каквог стажа. Опет си на почетку. Пред новим сусретом са Богом. Тиме и теологијом. Једно без другог не иде. Из живота у Христу теологишеш. Све остало су спекулације и богословље са дистанце. Вратимо се на тему.

Као да је данашњи човек изгубио моћ да апсорбује одређене садржаје и стрпљење да они (садржаји) одлеже у њему ћутке за нека даља сагледавања. Мислим да је управо тај међупростор између ћутања и тишине зона светлости из које богословље неоколишно еманира. Да тачка теологије није у многом стицању знања (што не значи и демант истог) него у плодовима личног апсорбовања Бога онолико колико Бог жели да Себе учини откривеним и причасним. Данашњи човек је изгубио моћ да поштује различитост другог (било ког калибра), а најпре да уме да се одушевљава са поштовањем на ономе што му је даровано иако није нужно да се мора пошто-пото сложити са одређеним ставом.  А свако од тих аутора који се доводи у проблематично питање од стране неких, дао је ипак неки свој допринос теолошкој мисли у своје време колико је могао и како је могао, а сада их неко помиње само са стидом у својим цитатима када њихову срамоту и пад траже. Данашњи човек, или боље рећи човек полувере – не уме да се радује. Клир и народ носе депресивна лица своје вере, а они изван вере су још депресивнији јер нема никога да им погура мало наде. Да њима засветле. Тајна присуства неодступиве светости Божије, чија је жеља да се човек радује, је многима промакла. И онима пред олтаром и онима иза олтара. И онима у храму и онима изван храма. Не свима, али то не умањује иронију да је таква чињеница присутна.

Какав допринос су дали скоројевићи? Да и оно мало бисера туђе мудрости одмах баце свињама? Или су они те свиње које појевши бисер (који је неко са великом муком стварао) са незахвалношћу, окрећу се против оних који су можда бринули за њихово узрастање? Јер, ниједан аутентичан теолог није толико неодговоран да пише само за себе, већ за оне који га не познају и који ће га надживети. Опитовавши од Вечног адресирају своје искуство за будуће нараштаје. А шта раде свиње? Живе за тренутак, јер нису опитовали ништа осим своје искључивости и ругања. Они немају шта да адресирају јер од њих ни сећање не остане. Можда неки од њих личе на теологе, али су само имитатори, евентуално компилатори, који су „ушли у туђ труд“. Они други, који од дрвећа не виде шуму, који од Цркве не виде Бога, остају у још већој трагедији, јер нити сами напредују, нити дозвољавају другима да се изразе. За њих ће увек бити камен спотицања неки унапред изграђени идеал непогрешивости унутар Цркве. И баш због инсистирања да се таква слика што више утврди, самим тим ће се неминовно све више и више разочаравати. Њима је незамислив парадокс да Бог може и даље боравити међу грешницима као што се и Христу пребацивало. Зато је многима Црква камен спотицања. А када незахвалност преузме престо идентитета, онда не остаје више ништа од човека чиме би се могао изненађивати.

А захвалан? Никада не престаје да открива Бога у себи и Бога у другима, чак и када греши, јер је добро искусио да дубље теологије од такве не може бити која исијава као производ интеракције свуда где његова љубав прође. Заправо, не његова љубав, да и ту не дође до охолости, него Божија љубав у њему која чини да светлост посредством њега капне и на лице другог. И обратно, Бог је та мистична свеза која чини да љубав другог прелије на моје лице ако мојој мрачној души светлост недостаје. Сви смо, дакле, усмерени једни на друге. Нема самодовољне вероорганизације егзистенције. Ето тајне Цркве! А где је љубав темељ, ни благодат неће окаснити. Па када се оне уједине у човеку, не постоји ниједна форма (преудслов, претња, фамозни закон или грех) која може удаљити нечије праћење Христа. Нити од стране критичара и критизера оних који Цркву не воле, нити од стране оних критичара и критизера који црквену стварност конституишу и чине. Човек будућег века, човек који прати своје срце, своју љубав, своје кораке, али који прати најпре Божије срце, Божију љубав, Божије кораке – не подлеже параметрима ни једних, ни других. Али, ни своје параметре не намеће на друге као нужно општеобавезне. Оставља простор за другог да се изрази како он хоће. Ни оних унутар Цркве, ни оних изван Цркве. Јер је њему Христос мера свега којим се проверава када пада и којим се изграђује када устаје будући да нема два Бога где би имали Једног унутар Цркве, а Другог изван Цркве, него је Он двоприродно присутан на обе равни постојања – у свету и у Цркви, а да опет Он Сам није детерминисан. Јер суштински трансцендентан различитошћу Свог постојања не зависи ни од Цркве, ни од света а да је Бог опет толико „луд“ да чини Себе најмањим од свега што има постојање само да би положио Свој дар у још маленије срце човека.

Да ли то значи да потенцијално имамо неки вид индивидуализације своје верске егзистенције? Не. Сваки човек јесте индивидуа, али самим тим што учествује у животу Литургије, он излази из своје индивидуалности мистично свезом Духа претакајући властито биће у дело Сабрања. Управо је Литургије једини проверени извор теологије. Ризница. Извор. Осовина. Жариште. База. Централа.

У чему је онда криза теологије? У томе што се не бавимо довољно оцима, аскетама, савременом теолошком мишљу? Не. Криза је управо у томе што се само њима бавимо док са друге стране остаје неки вид апатије, летаргије, да се по једној бесплодној рутини врши богослужење у којој игром парадокса човек и даље може бити инертан, пасиван, незрео. Криза теологије има полазиште у томе што се сам човек не бави својим животом у Христу већ само животима других у Христу које, свесно или несвесно, копира и убризгава у своју егзистенцију а да није проживео ни властити ехо у Богу Тројичном. Када се лично искуство Бога Тројичног буде аутентично манифестовало, јавиће се и параметри на који начин теологија може нешто да доведе у питање или нешто ново каже. Али, неће само теолог од свог ума тако чинити, него ће искуство Бога из њега говорити. А ко је теолог? Академска титула, звање? Шипак. Свако ко је крштен и ко се декларише као хришћанин има одговорност да ради на својој теологији, јер ако је теологија синонимна стварност самога Христа, онда према мери узрастања и живљења у Њему настаје и проговор теологије. Све остало су кризе и компилације. Осим што ниједна криза и компилација не мора бити трагична ако не постане само себи циљ. Јер као што рекох више пута, само велики људи пролазе кроз кризе, а тамо где нема човека нема шта ни да кризира…

 

 

 

 

 

Ћошак

Знаш ли да сам још увек наиван?
Да желим тако!
Да верујем у неки дубљи однос од колеге
Или пролазног пријатељства,
Да се не задовољавам мрвицама
И не живим за протоколе и форме,
Нити одмеравања и законске прописе.
Пљујем на то!
Мени је сваки човек пречи.
Јер волим!
Јер заиста мислим тако!
Нити ме саплићу многе речи
Или трапавост нечијих исхитрености.
И веруј, увек се упецам на исти начин
Толико је одвратно да дивно је!
Хоћеш ли да знаш како?
Прво се положим у темељ међу оне које срећем често,
Дајем им себе као и они себи мене узајамно,
Мада у реду, некад закину на кантару,
И онда делује да је све у реду
Чак и када мало запалимо барут.
А онда се догоди неки преседан
Ватра се мало више запече
И деси се чудо отуђења напрасно.
Одједном ме више не познају
Одједном нема размене,
Саплели се на неки мој грех па их страх
И да ме погледају
Да их неко не упита зашто са грешником беседе.
А онда ме докрајче у светој бахатости
Тако што их не занима нимало
зашто сам тужан
Или зашто патим,
Него ме прескачу као мртвог
Распитујући се о мом греху код другог
Док поред њих жив седим…

Проблем свих љубави је колебање.
Као да се може седети на две столице!?
Или волиш –
Или не волиш!
Све остало је фалширање
Које нит’ трпи, нит’ твори одјека и рефлексије.
Ко год љубавник био:
Бог спрам човека
Човек спрам човека
Муж спрам жене
И обратно.
Љубав се не меље на касте
Нит’ живи за војевање рационалног.
Јер пред аргументима и анализама
Полемикама и дебатама
Ниједан не може без ране преживети.
Све друго је рачуница.
Све треће – достава по потреби.
А љубав није тако неодговорна
Да дволичи тролично са свима које сретне.
Не уме она то.
Нит’ подилази другима
Нит’ се над њима надима.
Све јој једну диоптрију има
И не мења је за фрагменте,
Јер било да је ко увеличава
Или да је ко умањује –
Пред свима се указује исто…

Знаш ли како почиње мржња према свету?
Према себи најпре?
Нељубазношћу.
Тиранијом.
Надменошћу не само сирових
Него оних који своју професију држе крај дупета мислећи да на звездама седе.
Олош.
Камен.
Жилет.
Али ако им поверујеш
Само ти губиш
Ако приљубиш лице уз безлице са својим поистовећењима
Разграђујући се управо на туђим нерасположењима…

Мит

Мит о сопственој величини
Обара и најбоље
А када се сломи јер пад мора једном завршницу дати
Као и све сломове животног била
Онда ни у повлачењу
Не показује одустајање од самомита.
Где је проблем?
У паклу изолације
Јер човек ни у свом паду не мирује.
Не може да се помири са њим
Будући да је дресирао себе
На великим захтевима да још бољи буде
На немогућим мисијама да надмаши друге као прави митоман.
Хоће да остане велики у својим очима
Али налази кривицу
Која се са том сликом о себи не слаже
И не подудара никако.
Ето како настаје шизофренија.
Ето како се оправдава лаж-врлина и њено лајање.
А ко сруши мит о себи
А за то ће му требати барем пола живота најмање, ако не и више
Тек тада ће одустати од месијанских лудила
Да на њему свет почива…

Дизао сам челичне песнице са балкона
У микропромилима бездушних чарки.
Дохватио сам успут неколико милиона адвоката
И свакога пољубио у уста најмањим нервом спуштене завесе.
Потом сам отишао на југ да бих нашао златна седла и мамузе које бичују време.
Хтео сам да продриблам најбољег фудбалера који је посејао жито на месецу.
Онда сам се скврчио као јастог међу мамлазе
И напунио све пехаре оним што им недостаје.
Тако су грумени почели да расту међу мојим зубима
И од тада не скидам осмехе.
Понекад сретнем чукундеду-врача
И са њим легионе заспалих у подсвести.
Тамо имају топао кревет, кажу:
„Немој нас дирати док не завршимо причу пред спавање!
Шетај док имаш ноге…“

Хоћеш ли да сазнаш коначно
Како и да ли постоје демонска посла?
Постоје а да нико не примети
Њихово деловање.
Људи се, на пример, боре за мир
Здравље, благостање, законе,
Они ревноснији за љубав, веру, наду,
А ова армада се провлачи између
Истих ствари
Ова армада се бори за највеће вредности.
Како? – питаћеш збуњено.
Тако што њиховим инсистирањем
Руше оно што би да сачувају.
Зар то није генијално?!
Окрећу се против прекршиоца заповести
Мерећи га након сто година врлине
Према једном секундном паду
Не би ли оно за шта се боре било
У првом кадру
Док се оно друго прећуткује.
Одатле креће лавина.
Поклич.
Јуришање.
На крају потпале најморалније и
Најчистије међу људима
Или онима који верују да су такви
Да би преко њих згазили оне недостојне.
Тако се прави смеће
А да демоне нико нормалан
не узме у обзир
Нити помене.
Јер су добили шта су хтели:
Један човек мање и хиљаду праведних
А оно што су бранили
Остало је да постоји као проблем
Као што је и пре било
Којим не жели нико да се бави
Нити сме да га именује
Лажући себе да је сада још боље.
Зар то није генијално?!
Јесте за оног ко не зна за више и веће
Није за оног ко иза кулиса прозире догађаје…

Борба паса

Свако је дужан кротити своје немире
Бестидности, када се укажу
И када хоће другог да потиру
И рашчлане на трупове и комаде.
Али како то објаснити
Ономе који неће да ради на себи?
Њега не додирује твој пример.
Руга му се!
Али му ни то није довољно,
Њему је потребна фарса.
Да дограби сведоке да си га у нечему
Повредио твојим човекољубљем.
Он подиже заставе које не прихватају мир
Већ позивају сваког
на побуну и напад,
Јер ти си њега први напао
Својим ненападањем.
Узалуд се опиреш!
Он има алиби!
Закони су на његовој страни.
Ти си проблем јер му не храниш проблем
Не ласкаш његовој сујети.
Зар си мислио да ћеш лако
Са тим да се извучеш?
Не, не, неће ти то он опростити!
Не можеш тек тако да одеш
Мораш му дати борбу паса,
Да би имао ране којима ће прославити
Своју жртву,
Да други виде да си му повредио углед и част
И да си бешчастан самим постојањем.
Да си лицемер, јер ниси грађен по његовој слици,
Нити да си оно за шта се издајеш.
Јесте, нема горег суда него када ти болесник суди својим параметром,
Ту истине нема ни у најави.
Али, ако си већ протеран на страдање
Сад барем можеш знати
Какво је било ћутање пред Пилатом,
И да не патиш, јер немаш правду
На својој страни,
Него да твоје боловање долази од
Зла које не жели да лечи себе
А које се сигурно обезбеђује твојим убиством,
Када и они који знају твоју недужност
Дају знак и сагласност за твоје дискредитовање –
У којем не желиш учествовати…

Једном ће избледети оно што држимо за лице света
За његову крагну
За његова погрбљена леђа.
Можда тад прекинемо са метафизичком циркусијадом
И дизањем чекића око насушног хлеба
Коме треба главу сломити правдом
Тајно, када нико не гледа
Тамо, иза неба.
Јер, од постања света исти је сценарио
Што смо више као народ дизали правде
Све је више крви сиктало кишним тушевима.
Шта би се догодило са светом
Када бисмо прекинули законе?
Колапс или слобода?
Покољ или љубав?
Утопија или стварност?
Или ништа од набројаног?
Шта би се догодило ако би дочекали дан
Да ико икога више не учи вери
И другим знамењима науке?
Идеологија или сабрање?
Идеални погроми или теологија?
Брбљање или тиховање?
Или ништа од набројаног?
„Киша пада!“ – кажеш?
„Имаш ли цигару?“ – питам…