Archive for август, 2015


Разлог

Лутања…Постоје лутања…трагања и изгарања…за смислом и бесмислом…

Таман помислиш да си достигао нека искуствена узрастања и да нема даље, околности те поклопе новим шамарима. Тада човек почиње да се дави или да учи да се одржава у води…Тескоба постојања грца у рикошетима неухватљивим на први ударац разлога. Човеку треба разлог више него хлеб. Ко се претворио само у хлеб даље од својих црева не види. Чак и мала деца показују питања зашто су некима неке ствари интересантније од других. Циркулисати без разлога може само нашминкани леш: јести, пити, отуђивати…а да се ничем дубљем не поклони разлог. Истовремено држати хлеб међу зубима и пљувати најморбидније човека спрам себе може само дигестивни тракт који даље од својих изнутрица нити види, нити може узвишеније остварити своје постојање.

Како године одмичу, још увек се питам збуњено чему се све људи подају и на којим воденицама ништине мисле да ће списком жеља и конзумацијом брзопотезних информација побољшати перформансе своје смртне природе. Очигледно о усавршавању нема ни спомена чим се неко тако вулгарно задовољава устаљеним псеудо-вредностима чија пласираност пошто-пото мора бити убризгана у мождани кортекс под мотоом: „Бити различит од других али бриговати шта ће рећи село!“, због чега и не долази до исконске метаморфозе а биће пуца по шавовима од празнине која се ни најбољом конзумацијом не може умирити.

Ако постоји неки Божији дар који је игром парадокса колико укус благодати толико и укус пакла, онда је то видети људе какви заиста јесу са свим узроцима и последицама у којима дуалистички егзистирају од догађаја до догађаја. У таквим моментима, колико се биће храни спознајама, толико моли Бога да греши у проценама, јер стварност одраженог је бруталнија од разлога спољашњих зеница. Интуиција је дефлорисана благодатном пенетрацијом. Пред најездом хорора указане стварности остаје само молитва пророка који се не посипа пепелом већ наликује детету које мари за игру у време бомбардовања.

Мало који човек тражи човека, већина људи тражи дежурно раме за своје самосажаљење. Није реч само о могућностима економских интереса (поједи другог да не би појео себе), већ о примитивности да други постане огледало у којем ће први само себе видети. Ту је корен постојања у негацији свега што дише около затрованог посматрача. Ту нема говора о могућности покајања. Ту се сопствена бестидност и равнодушност уопште не доводи у питање разлога. Лаж-сусрети врхуне у самодијалогу, у недовођењу својих ставова пред критику Вишег Разлога. Учинити да цео свет само на тебе личи може само маестрални умоболесник. Трудити се да докажеш ту аргументацију може само онај ко је демону постао налик. А има нас разних…

Само великодушни имају способност да изађу из својих анонимних забити и учаурених пустиња. Зато је радост тим већа када се у тој непроходној и безводној недођији појави ближњи који није жртвовао све своје потенцијале човечности. Јер се догађа Сусрет двеју љубећих узајамности који не желе да стопирају све што јесу зарад панораме самодовољности. У неусловљености разлога рађају један другог за Трећег као што Трећи рађа Себе за обојицу да се једном сретнути више никада не изгубе. И као што деца не мисле на храну и сан јер им је игра преча, тако и ова два човека не оптерећују један другог ничим тривијалним и грозоморним када су у Трећем нашли испуњење тако да им ни речи нису потребне. За оне који животаре на обали – речи су све што имају, за оне који су се отисли на дубину – речи се више не чују. Јер у присуству Речи – Тишина говори Животом који превазилази све знано…

Разлог је ту, али некима је Он разлог за разлагање а неком за васпостављање…

Сведоци

Како бисмо могли посматрати улогу сведока у библијској перспективи?

Да ли је реч о ексклузивном контексту који обухвата само појединце, неку хришћанску елиту коју углавном сврставамо у ред светитеља, или је можда реч о сваком човеку који покушава да свој живот обликује према мери раста Христовог, који се топлосрдачно и слободно одазвао на љубећи глас Христов?

Као по некој неписаној инерцији, када указујемо на сведоке, директно или индиректно, некако се, у одсуству свести да може проблем бити постављен другачије, сведок узима за неког готово супериорног, изабраног, а неретко се буде прве асоцијације које су углавном везане за свете мученике старозаветне и новозаветне историје.

Бити сведоком добија неку бомбастично – рогобатну конотацију. Али таква конотација често може доћи у супротности са учењем православне Цркве онако како она проповеда Јеванђеље од искона Христове никад завршене мисије.

Ако полазимо на пут егзегезе апостолских посланица и осигурамо позицију мишљења да бити сведоком не значи улазак у “изабрани круг Божијег друштва” (а што ће нас ослободити од фетишизације и стварање култа да смо нешто другачији од слоја и типологије других нехришћанских људи), онда ћемо улогу сведока оперисати и од идолизације мишљења да није нужно везана за поједине светитеље уврштене у канон светих.

Видимо да апостол прве хришћанске заједнице, општинске цркве, назива светима. Не, дакле, појединце, него све који су се окупили у Литургијско Тело Христово. Ту у првом кадру није битна димензија старосне границе, полности, професије, нације, психологије. Пита се вера, пита се слобода. Ако утврдимо тај аспекат да сваки човек тог Сабрања не постаје свет сам од себе, нити да постоји механички рецепт постајања светим, онда ћемо доћи до неминовне аргументације да је само Бог Тројица свет и да једино Он може да освећује чланове. Бог је, дакле, као један неисцрпан бунар са чијег извора сви пију подједнако јер се бунар не може својатати. Ауторско полагање права на Бога измиче.

Сведок се може тумачити на више начина. Старозаветни контекст би се можда донекле могао односити на све оне пророке који су парадоксално бивали сведоком онога што још није наступило: Очовечења Христовог. Али су имали тај дар Духа да наслуте, да се осведоче и да другима пренесу своја виђења. Новозаветни контекст би се можда донекле могао огледати у примеру светог Симеона Богопримца, јер он стоји негде на раскрсници између старозаветне и новозаветне реалности. Он прво добија обећање да неће умрети док не види спаситеља света. Његово сведочење је истинито онога часа када узима Богомладенца у руке. Апостоли иду још даље. Учествују у трогодишњој мисији Исуса Христа али ту, након његове смрти, васкрсења и вазнесења, њихова мисија не престаје. Они, сада уверени шта су доживели, иду даље широм света да сведоче Христа. Други се не може сведочити ако Га ниси видео.

За свет данашњице, сведок хришћанског живота није неко ко је видео Бога, али је неко ко се уверио у веродостојност хришћанске реалности положене у живот унутар Бога. Бог сведочи Себе другоме. И Христос каже: “Испитајте Писма и видећете да она сведоче за мене!”, или, на другом месту: “Дух Свети сведочи за мене!”. Апостол касније додаје:  “Оно што наше руке додирнуше и очи наше видеше, то вам сведочимо (1.Јн. 1, 1) ”. Архиђакон Стефан сведочи о виђењу Сина на небесима онима који су спремају да га ликвидирају.

Свако ко данас започне процес свог обожења, у границама црквено-богослужбеног спектра, почиње исповедати Христа не на основу идолатријско-индоктринарног поучавања, него на основу благодатног искуства које му устројава нови начин постојања. Бог се, дакле, осведочава у нашим нутринама. Не можемо негирати Његово постојање чак и када би хтели, јер је Себе потврдио давањем залога благодати која је егзистенцијално опипљива у мускулатури бића. Својим уподобљавањем сведочимо реалност Христовог присуства, иако Његово Биће не зависи од нашег сведочења и нашег усличњавања Њему. Он се не увећава и не умањује тиме колико желимо сопствену рефлексију унутар односа са Њим или без Њега. Тако и ми, људи савременог века чије обличије пролази, сведочимо Христа. Инсталирањем нашег живота у Њему и постајући његови причасници, сведочимо попут других светитеља, освећивањем у Њему Самом, Самога Христа, постајући Христу налик. Тако се вештачка дистинкција између нас и светитеља умањује јер учествујемо сви у истој реалности – у Једино Светоме.

Притисак (бе)смисла

У притиску бесмисла могуће је разум изгубити. Човек лако препознаје детонације бесмисла, проблем је што излаз из њега тражи на колосецима новог бесмисла. Тако се гангрена шири.

Можемо говорити и о притиску смисла за онога ко је заволео бесмисао више него своје постојање. У таквој перцепцији, смисленост се јавља као уљез који изједа кости ономе који само за неразум живи. На тај начин лако можемо наслутити иконичност пандемонијума.

Можемо говорити и о разноврсним људским потребама да осмишљавају све чега се дотакну али да логос свих тих смислености и даље буде директно или индиректно (не)повезан са Првосмисленим Који стоји изнад почетка сваког смисла. Што ће рећи да вера није свима полазни окидач да своје осмишљавање рефлектују на друге нивое постојања. Искрено, мислим да то и није тако фатално. Али ако лично доживљавање онога што је човек унео у свој модус бића постане једини смисао који не трпи друге смислове, онда може бити фатално. Ту већ улазимо у област психологије и како нека идеја једном зачета у човеку може донети читаво обрушавање не само за једног човека већ и за цео један народ који долази у контакт са таквим човеком. Полуге власти (државних, црквених, каквих год) то најбоље показују.

Можемо говорити и о укусу Смисла. Онај ко је једном доживео врели додир Беспочетног Бога, добија уверење смисла који му открива све остале смислове са којима се сусреће на свом маленом животном путовању. И ко се једном уподобио, очврснуо, презрео млаку храну лаких (бе)смислености, немогуће је а да не осећа притисак бесмисла око себе сваки пут када окушану Смисленост не затиче Провејану у свету око себе, у себи, или најгоре од свега – а у то су се многи уверили – када ту Саму Смисленост не затиче у самој Цркви у којој ју је парадоксално доживео. Наравно, не ради се овде о некој примитивној игри наивне разочараности чим се остаје доследан богослужбеном одјеку, већ о констатацији колико се исконска Порука Смисла искомерцијализовала пред страховладом да ли смеш сведочити Смисао онако како ти Бог открива по мери твоје пријемчивости, или, онако како ти надређене инстанце говоре да смеш и можеш да Га сведочиш. То је само увертира бесмисла. Агонија настаје касније.

Међутим, у свим овим међувезама разноразних смислености и бесмислености (а за бесмисленост сада нећемо одвајати посебно поглавље јер је бесмислено причати о бесмислености), човек има дужност према онима које воли (а љубав према себи једино и може потврдити тиме колико воли друге) да не жртвује смисао свог постојања за бесмисао. Да се не утопи у празне вагоне који не знају свој циљ, нити имају машиновођу. Живот је сувише драгоцен и сувише смислен да би се протраћио на разноразна губљења и дангубљења. А у Царству нас Бог неће питати шта смо све доживели и шта смо све сазнали, већ колико смо волели и да ли смо у тој љубави према другима (јер има и идолопоклоничке љубави према другима) успели да наслутимо, препознамо, окусимо и задржимо Његов Лик….

Најгори бесмисао који може да нам се догоди јесте да смо на теоријском нивоу дошли до информативне спознаје о висини Смисла Господњег а да смо се вредности Његове силе одрекли на практичном нивоу када смо се са другима требали укрстити.

Тешко је бити човек међу нељудима али није немогуће. Много теже је одмаћи се од својих заблуда неголи бити човек. Имао сам прилике срести дивне људе који нису штедели себе да изађу у сусрет другоме. По правилу увек су то непознати људи или неко кога једва познајеш па се постидиш величином човекољубља. Имао сам прилике срести страшне људе, који те изненаде својим демонима а мислио си да их годинама познајеш. Највише су ме болели они који су увек тражили изговоре да своје негације додатно утврде.

Али бестидне никада нећу моћи да разумем. Они у свом месу немају крв. Уместо крвотока пулсира приговор за све што урадиш а што не личи на њих. Колико само такви пропагирају себе другима умањујући твој допринос. Приписују себи неки ауторитет а стварају зло ни из чега. Грцају у дуговима, једу твоју храну а на ивицама своје лењости намећу свој фашизам. Захвалност им не пада на ум, отимају од тебе а очекују да им још ти кажеш хвала. Туга, јад и чемер.

Сметаш самим тим што си различита личност која није клонирана њиховим стандардима. Дистанца је некад немогућа јер са таквим људима живиш. Некад такве људе издржаваш својим човекољубљем и богољубљем. Некада ни сукоби не решавају ствар јер су људи одавно формирали своје заблуде. Заљубљеник у своје заблуде брани своју територију незнања великом агресијом. Диктатори.

А не виде да од твог крстоносног трпљења стичу себи постојање…

Драма

У плантажама ветрова
јурим лица од трске,
чешљам се сноповима
да сакријем драму очигледног,
сваки кадар окива свој логос
али ипак сакрива се,
у бунарима микрозеница
милиони светова бриде,
ништа није као што изгледа
а опет ништа не недостаје.