Archive for април, 2020


Заборав

Човек…
Човек се дели на време стагнације
и на време подељене пажње…
Све између тога је трчање
од замрзавања до хистерије
(осим ако не пољуби тротоар Стварног)…
Човек је безимени стожер прежваканог
снабдевен залихама немаштине
што се на пијацама мегаломаније
изнова доказује…
Човек све зна а никога не познаје!
У томе је сва његова царевина!
А тако се само облизују трагедије
које данас јесу а сутра у ништавило путују
далеко од небосфере…
Тужно, али тако се тајне не стижу
нити за комад репутације –
продају за осмех вешала
чије аплаузе други још брже заборављају…


Удаљени од своје суштине
Љубимо своја беснила,
Уморни од све таштине
Клањамо се немирима.
Мали је човек да стане
У сва своја закопана блага,
Велики апетити најбоље уклоне
У великој жељи –
Само суноврата.
Нема места за човека
Тамо где легиони химне плете,
Нема места за човека
Тамо где је сахранио у себи дете .
Радостима су потцењена крила
И свим ненашминканим врлинама,
Има наде за човека
Ако добра воља покоси бол
И свако зло преко прага –
Тако почиње човек
Тако се уздиже без трага…

Могу ли звезде да говоре
Да пропевају најзабрањеније приче?
Или је све подмукли хаос
Највећег немира једне безбрижне васионе?
Куда жури сваки човек
Тај прастари ексер што измиче
Сваком усидрењу
У жалу или чак најбољем?
Небо никад није исто
А опет – плаво је.
Није добро у сваког полагати свој ум и срце
Јер ако у себи не станује човек
Шта је то што другом предаје?
„Милости хоћу а не жртве!“ –
Бриде векови
Али да прође још десет миленијума
Човек неће научити да поштује другог без осуде
Нити спознати још даље:
Како се нада у агонији моли
А да не мора у смрти да се умре…

Загледаност у небо може маргинализовати сунце. И посвећеност у историји може сакрити највећег госта унутар ње – Литургијског Христа. Неки због малих ствари превиде оне највеће. И док обратимо пажњу на недостатке других заборавимо на оно најлепше у њима. Садашњост је битна али није пресудна за будућност. Сада смо као гусенице али у есхатону ћемо постати лептири. И као што лептир постаје леп и спреман за полет одбацивши претходно обличије, тако ће и ово трулежно тело постати по васкрсењу светлоносније и подобно за вазнесење. У суштини то је један исти лептир, баш као што је човек још увек иста личност.

„Још се не показа шта ћемо бити!“, каже апостол.

Христос Васкрсе!

Наставите са читањем

Ћутања не пониру далеко
али дају блицеве од стакла…
У доброћудним кутијама света
свако налази свој ископани лик
између цигли и свих зазиданих сопства.
Деца успевају да прокрче своје снове
а да их нико ништа не пита:
како се осећају и шта мисле о облацима
које већ месецима не виде.
Многим вестима се не може веровати
као што ни Бога нема тамо
где неко потхрањује панику и смутње.
Ипак, у овој долини придошлих нагона
колико год страхови били реални
утешно је знати
да је израслином једног зла
неко друго веће зло утихнуло
као што и природа са човеком пати
а да опет неуморно цвета
попут усрећене дивљачи
када ниједан човек није у њеној сенци –
сужен у четири зида
откривен у благодати…

Кривица

Некада нас туђа зла подсете
Не колико смо добри
Него колико дубоко негде и у нама
Неко безлично зло лежи.
Некада добра деца нису плод добрих родитеља
Него благослов од Бога
Да би зли родитељи нашли починак
Од своје крвожедности.
Некада добра воља и чиста савест
Нису довољни
Јер под амбисима наших
психоделичних кошава
Неки зао двојник цери се и миран лежи
Да бисмо у сопственој бесомучности
Нашли своју кривицу
Којој се увек опиремо до задњег зноја
А не видимо да би помирење са њом
И опраштањем другима
Добили отпуштај греха
Много пре свих доказивања врлине и правде
Обложених ратовима и немирима…