Archive for април, 2014


Тајна полности – шта је? Да ли је нужно полност свести на неки наивни сексизам или га треба посматрати као саставни аспекат личности? Као уткану различитост самим постојањем где не мора нужно постојати конфликт утемељен на супериорним и инфериорним модусима?

Како протумачити Тајну интеракције међу мушкарцима и женама а ту интерпретацију не преиначити у тривијалну примитивност блуда и пожуде? Можда је у питању примат анималне природе у човеку, или пак оног Божанског потенцијала (не мислим на благодат која је посебна димензија) у човеку који твори размножавање биологије? Али, ако се човек уздигне изнад те две представе, можда дође до упита да је реч о Тајни љубави која не мари за полност већ за личност. Само тако можемо разумети примат радости између разумевања два пријатеља (истог или различитог пола) над нагонским склопом природе. Тешко је бити непристрастан према својој полности пошто она постаје саставни део дароване природе, односно, возглављења личности и тела. Међутим, ако се осврнемо на суштину оностраног можда добијемо овостране одговоре.

Прво, Сам Бог Тројица нема полности у Себи. Зато се и каже у Писму да пред Њим нема ни мушког ни женског него да су сви Једно Тело у Христу. Друго, ако пођемо од Анђелске јерархије, која је првостворена – пре света и човека – видећемо да и они сами немају полност у себи него да су бесполни. Када су у питању међуљудски односи, ствари се компликују због пале – смртне – природе. Ипак и пре пада остаје полна различитост и размножавање императив постојања под условом да однос са Богом остаје главно везивно ткиво постојања. Полна различитост, као и личносна, остаје и есхатолошки угао постојања, осим што полна неће бити фокусирана стриктно на нагонским принципима непреображеног човека већ ће Бог постати одраз еротичности. Божија и анђелска бесполност очигледно не могу да буду узор човеку јер човек јесте створен са полношћу коју као ни рођење, ни родитеље, ни нацију, ни религију није могао бирати. То пак не значи да нема слободу да све именовано преиспита и преобрази.

Смртна природа је абнормални носилац страсти које утичу на формирање или рашчлањивање личности, па тиме и тела. Човек се не може ослободити страсти али их може преобразити Духом Светим. Зато Свети Оци и кажу да Адам није познао Еву пре пада него после пада. Познање се преводи као сексуални акт а не као вербално познавање другог. Остаје још једна дилема: како је Ева могла знати шта је пожуда пре пада јер многи преводе да је пожуда за плодом довела до пада? Очито је у себи пре пада поседовала у саставу своје природе нагон (ерос) који се од Бога окреће ка нижој сфери. Дакле, створена је са пожудом ако ћемо да банализујемо овај појам али пожуда као прародитељски предпад не мора имати нужно негативну конотацију.

Друго је питање, како би се људи размножавали да се није тако десило. Мишљења су подвојена. Укратко, неко је рекао (мислим св. Григорије Ниски) да би се размножавали на начин Анђела – што остаје тајна – јер и они имају почетак а опет су без родитеља него им је свима родитељ Бог Тројица. То је опет само теорија. Дакле, када су у питању људи, човек може етичким напором да обузда своју природу али и да изгуби контролу због притиска страсти, односно, притиска смрти. Међутим, Божија благодат може да учини више од обуздавања природе – може је преобразити баш као што преображава тело од смрти иако тело и даље остаје пропадљиво до Есхатона. У синергији са етичким напором и благодаћу човек може да укроти и измени своју природу. Нагони се више не показују као деструктивни, нити сама сексуалност постаје мерилом нечег нископостојећег.

Таква благодатна операција пресаздава поглед посматрача. Његов видокруг више не мора нужно бити афирмација страсти но созерцања Лепоте. То, међутим, отвара и ланчане реакције на другог. Јер, други не може бити имун на такав нечији егзистенцијални подвиг будући сам навикнут да јури страст или сам буде гоњен страшћу од стране неког трећег. Ако, дакле, такво преображење осени једног, са једног осењивање може да се одрази и на неког другог. Зависи од пријемчивости. Показујеш ли своју наклоност према нечијој личности а не према полности, разоружао си и себе и другог од страсти и можете непристрасно да изграђујете однос. У дневницима св. Јована Кронштадског видимо да он није имао проблем да легне поред жене.

Ако је пак тај други жељан да га видиш страсно а у теби не набасава на тај жар, ако је доброг срца – наћи ћеш пријатеља, а ако је злог срца – наћи ћеш непријатеља. Пријатељ, јер неко можда једва чека да буде прихваћен какав јесте ван телоугодних користи, а непријатељ јер неко можда не може да опрости некоме да му не може бити привлачан. Зато и има данас толико несрећних љубави које се завршавају трагедијама и убиствима. А да су само упрли свој личносни поглед ка благодатном Богу, одвезали би се од такве пристрасности за оно што је по свом садржају – смртно. Ипак ако је смртно не значи да нема своју функционалност сад и овде јер осим деце, немогуће је рећи да један брак може да буде жив ако не живи сама сексуална привлачност. Ако негде превладава монашка парадигма да муж и жена треба да живе као брат и сестра, онда бих замолио надређене да укину Тајну Брака јер она тако губи своју пневматолошку смисленост.

Међутим, ту су и оци који веле да и основне страсти које битишу у нама могу послужити за кретање ка Богу и у Богу. Неки то називају еросом Божијим – богочежњом. Каква је то чежња? Када човек опитује од Литургијске благодати, он ни за чим тако страсно не чезне као за тим поновним искуством. И још више, ако негде на пола пута своје мале историје, ту благодат изгуби из неког разлога – он опет богочезне, Богу чезне. Тако долазимо до помирења страсти и благодати. Јер Божанска благодат реанимира оно што је смртно у бесмртно, односно, у синтезу створеног са нествореним. Нажалост, ова перцепција измиче многима. Мало ко види своје страсти у односу на оно што је свето. Отуда толико морализма и квази-морализма. Јер су то фактори због чега неко не живи своју веру сада и свагда, или се непотребно осећа малодушним и маловерним са психоделичном недостојношћу пред Богом.

Јесте, постоји скромност али никада по ту цену да примат недостојности буде изнад благодатне заједнице са Богом. Онда се већа вера поклања ономе што затвара однос са Богом неголи ономе што отвара тај однос. Јесте, постоји и уздржање али никада по ту цену да ти љубећи други постане непривлачан тобоже ради љубави према Богу. Онда се већа еротичност поклања ономе што саботира однос са љубећим другим неголи што омогућава сам сусрет. На крају, ниједна односност се не може одржати – и ово је главни део проблема – ако пак и сам сусрет између људи остане усмерен искључиво једни на друге, јер је суштина реализације сваке односности у протканости богоодносношћу. Само тако и можемо разумети трагичне расплете и разочарења у неке односе, било да их гледамо кроз различитост полности или кроз различитост личности.

Било да говоримо о брачним, пријатељским, колегијалним, фамилијарним, па и црквеним односима, јављају се некада контрадикторности када неки човек почиње да потцењује дар радости и мира. О чему говоримо? О томе, да је некада, изгледа, човек сувише обдарен неким харизмама да би их испоштовао са смирењем и захвалношћу, те настоји да поремети сваку благодат коју је дотад са муком стекао. Као да човек не уме да ужива у ономе што има. Као да не може да мирује у тој благодати. Зато се јављају конфликти са другима иако је унутрашњи конфликт претеча овом другом.

Откуда то? Од личне надмености и гордости. Од незахвалности према даровима и Дародавцу. Од дрске бестидности према онима које сматра за ниже од себе. Класична прича са тужним крајем. Јер не види да је почетак пада у себи самом. Чак и сам пад не дефинише као свој пад већ као туђи јер рефлектује своје беснило на кривицу другог. То је оно што називамо егзистенцијалним незнањем. Јер нема покајања као онтолошке могућности. Као покушај самокорекције без отуђења. Но, само поносна самоизолација где сопствени ум, подвојен у себи, постаје једини дијалошки сапутник и саговорник, без међуљудских и богољудских оријентира. Тако се заснива постојање на нечему апстрактном, неутемељеном, безличном, јер човек не може да постоји као јединка сама за себе и само за себе. У том случају, идеја самодовољности се никада не показује тачном јер пракса показује да такве личности првенствено у себи не проналазе тај мир и ту радост. Када би је нашли у себи, не би то очекивали од другог којег третирају као марионету за своје патолошке жеље.

У томе и јесте проблем савременог егоизма, када сујетан човек не добије оно што беспоговорно тражи од ближњег, он се безразложно љути и повлачи, не испитујући своје намере да ли су коректне и хумане, надасве да ли су благодатне. То је тај каријес који нагриза ипостас. То је та инфекција немира која не може сујетног да остави на миру. Јер он сам будући немиран мора да нађе објекат-жртву на којем ће да испољи свој немир, макар се то испољавање састојало само у безазленој, а често ригорозно-охолој, провокацији другог. Зато, свако ко би на такву врсту наметања немира реаговао истом мером – охоло и сујетно – сам би се показао без ауторитативне врлине, а раздор би се усложњавао како у ономе који изазива тако и у ономе који толерише. Мудрост је у толеранцији без огорчења али и у изобличавању другог без поистовећења са туђим злом. А глупост? Углавном је на страни оних који пасивно допуштају у име лажног добра сваку врсту девијације, или на страни оних активиста који сујетно хоће да коригују друге а да не коригују себе. Авај, пренадражено незнање…

Јер, неко нема готово ништа па је благодаран на томе као да има цео свет а неко има скоро све па ни у чему не проналази задовољство. Тамо Рај а овде пакао. Не у просторном смислу већ онтолошком – као унутрашње делање свог бића.

  • – Preokupiranost sobom moze kreirati velike probleme. Cemu introspekcija ako to ne podrazumeva samokorekciju zarad drugih? U tom slucaju se I vrlina moze pokazati egocentricna bez iskrenog zajednicarenja sa drugima. Kome tada prebivas u lepoti ako osim tebe nema vise nikoga ko bi tu lepotu potvrdio kao validnu? Zato se I takva vrlina privodi pred sud sumnje kao regularna. Ima I takvih ljudi koji punocom srca ne gledaju ni na svoje ni na tvoje vrline – njih jednostavno zanimas ti kakav jesi a ne kakvi bi obojica trebali da budete. Iako se ne negira ovo drugo. To drugo je samo neminovna posledica onog prvog – druzeljublja. Opet, ne samo po sebi, jer I nevernici umeju da budu prijatelji, no tako da sve to nekako nenametljivo podrazumeva tajanstveno kretanje ka Bogu I u Bogu.
  • – Oni koji danas konstituisu Crkvu – episkop, klir I narod Boziji – opet ne svi vec pojedini, su tako daleko od onog hristoloskog ideala smirenja da veci sluzi manjemu. Naravno, postoje sluzbe koje ukazuju na validnost bogoustanovljene jerarhije. Ali, siguran sam da se ni najveci Andjeo na visinama ne nadima pred najmanjom bebom u svetu. Bog je izabrao ono najmanje da ucini najvecim, najmnogopostovanijim u vasioni. Zato, verovatno oduvek a ne samo danas, umesto da razlicitost sluzbi ukazuje na taj blagodatan domen gde svako ima Duha Svetoga u svojoj sluzbi, stice se efekat nekog preduzeca gde su svi u strahu jedan od drugoga a nadasve od episkopa kao vlasnika te firme I gde mu se sluzi umesto u Bogu sa ljubavlju a ono zbog ustrasenog ocuvanja pozicije na licemeran ili poltronski nacin. Do sada mogu samo na prste da nabrojim nekolicinu koji zaista I bez lukavstva sluze I sa najvece instance majima od sebe. Tanke su linije izmedju vlasti kao odgovornosti I vlasti kao samoljublja. A kako za Crkvene odnose, tako velim I za istorijska preduzeca – ako hoces da budes licemeran ili poltron, budi, ali ne mozes preko mojih ledja I na moj racun.
  • – Odricanje od sebe, u onom hristocentricnom smislu, moze biti I bezazlen odlazak na posao, gde zrtvujes svoje vreme I energiju za drugog. Sa druge strane, odricanje od sopstvenog egoizma nije dovoljno jer bez vere kao Liturgijskog zajednicarenja moze predstavljati promasaj I neznanje. Tako, na primer, danas imamo puno majki koje odricu svoj egoizam pred decom ili muzem a deca postaju bezumna a muzevi naprasiti. Potrebna je I mudrost. Hristos ne trazi samo bezazlenost golubova vec I mudrost zmije. Ne jer se nece spasiti neznalice nego jer ce neznanjem samo da naskode sebi ali I drugima.
  • – Bolje je zaradjivati od para koje nemaju dodira sa administrativno-institucionalnim delom Crkve jer su tu najveca iskusenja. Sladji mi je novac od druge firme I njegov prinos Bogu na dar negoli od novca koji zloupotrebljava kvazi-pravno telo nekog clana Crkve. Istorijskim delovanju Crkve je potreban novac za prirodne potrebe ali cesto to moze da pomraci um I najeshatoloskijim svestima. I takav nemir nema dodira sa jedinstvom Crkve koju blagodat Trojice bogoustanovljuje.
  • – Covek u sebi izvan Boga I Njegove spasonosne blagodati nema sta da sozercava. Zacarani krug je u prepakivanju secanja, planova I utisaka. Cak I da se od toga otrgne, u samom sebi I samo po sebi, covek moze samo da sozercava sopstveno nistavilo. U boljem slucaju, da udje u trag ikoni Bozijoj u sebi ali ne samo po sebi nego kao iskorak ka Bogu. Zatvaranje u sebe ne vodi nicemu. Samo daruje iskustvo smrti. Mudar I u tome moze da nadje polaznu motivaciju da iste I pronadje Zivot Besmrtni koji ne dolazi od njega vec od Boga.
  • – Oset tegobe, bolesti, problema, nemastine,…ne treba da oduzme nadu vec da smiri coveka, da ga umudri, za nadprosecna sozercanja zivota I Boga. Ako covek u svim tim stvarima trazi samo izlaz, ili cilj sam po sebi, moze samo da pogorsa svoju status licnosti. U prisustvu blagodati, eklisioloske vatre, sve te negativnosti dobijaju svoj smisleni preobrazaj I neku vrstu radosnog bola. Jer bol ne nestaje ali dobija nekako misticno drugi smisao I pozitivan smer. Gotovo da ga se covek ne zeli ni odreci. Mesavina krsta I blagodati. Uslicnjavanje sa Bogom Sinom u istorijskom ali I u eshatoloskom pogledu – dvoprirodno I nerazlucno. To savremeni covek, naviknut da animalno poput misa u lavirintu, poput gonjene zveri, trazi izlaz I spasenje od svakog izvora od bola – ne moze da razume. A eto, Bog ima I takvu ikonomiju da nekoga moze da prizove Sebi kroz bolest. Medjutim, gledajuci u bolest samu po sebi, covek ne videci dalje, Boga, vidi samo svoju propast. O, kad bi barem I poznao svoju smrtnost na taj nacin pa da se okrene svojim licem ka Bozijem a ne samo smrt samu po sebi. Jer u odnosu na Boga- sve je zivot I postaje zivotom. Ali ne bez Boga I zajednice sa Njegovom blagodacu.
  • – Fascinantno je koliko mnogi vole da pricaju o demonima I svetiteljima a tako malo o Bogu I Njegovoj blagodati. Isto tako o paklu I zlu a tako malo o blagodati I eshatonu. Takodje, mnogi definisu pakao kao neko mucenje drugih po Bozijoj pravdi – kao da je Bog sujetan I zlopamtilo a ne Ljubav I Otac. Kada daju takve opise Bogu, oni to rade prema svom karakternom licu a ne prema Bozijem. Pravi pakao nije u tome sto bi se neko mucio zbog svojih neokajanih grehova, vec u osetu licnog blagostanja a da niko oko tebe ne moze da uzme ucesca u tvojoj radosti I pricescu tvojim mirom. Da li se neko paradokalno zapitao, sta je pakao za Boga? Da li mu mi pravimo pakao zato sto nas On toliko voli a nama nije stalo do naseg spasenja? On hoce svima da razdeli vecnu blagodat a mi Ga ignorisemo I trazimo ne samo privremeni vec I vecni zivot izvan zajednice sa Njim kao jedino besmrtnim I jedino radosnim. Medjutim, otvara se pitanje da li pakao moze da bude konkretna stvarnost a da se ne posmatra u metaforicno-psiholoskom kontekstu kao stanje necije volje ili dela. Pakao nije prostorna destinacija no pokazatelj odnosa sa Bogom ili ljudima. U odnosu sa ljudima kao akt slobodne opredljenosti za zlo htenje sa ili bez razloga, a u odnosu sa Bogom kao negativna pricasnost blagodatnim energijama – to moze rezultirati usled ozarenja Duhom Svetim koje ne dolazi po slobodnoj volji I ljubavi prema Bogu, ili, po greholjubnim oziljcima koje ne zele da uklone, odnosno, okaju sa smirenjem. U oba slucaja, pakao postaje mera odnosa u kojem individua ili vise licnosti ne zele da ukone jaz zarad pozitivne pricasnosti. Pakao je sama gordost. Ukratko, Oci definisu pakao kao samu ljubav Boziju koju nepokajana licnost ne moze bez stida I bola da podnese.
  • – Sta radimo kada nismo u Bogu? Da li se moze uopste tako I postaviti problem? Zar nismo uvek u Bogu? Ako nismo svesni toga to ne znaci da nismo. Ali, ima nas I takvih koji dobrovoljno ne zelimo da budemo u Bogu. Crkva postoji kao sveti prostor u koju covek dolazi slobodno – po svojoj volji – dakle da potvrdi svoju slobodu. Ne samo u profanom ili etickom smislu, no I u ontoloskom jer je Crkva mesto gde se formira novi identitet I nova priroda po blagodati u Bogu. Moze se reci da izvan Crkve slobode I nema jer je sve tiranija nuznosti. Da li cak covek koji redovno dolazi na Liturgiju, moze za sebe da kaze, po zavrsetku bogosluzenja, da vise nije u Bogu? Ne, nema limita. Limit nastaje kada pozelis nesto sto Carstvo Nebesko nije. Inace, svojim opitom blagodati ustanovljujes u svetu Carstvo I svedocis ga svojim zivotom, svojim eshatoloskim egzistiranjem u istoriji, bez obzira da li isti svet prima ili odbacuje tu blagodat kroz tebe ili Crkvu od koje uzimas blagodat. Ali, kako pobozan tako I neverujuci covek moze svojom slobodom da odbaci svoj identitet I da se okrene na drugu stranu, odnosno, da se za njega kaze da nije u Bogu iako Bog ne odustaje I dalje od svoje tvorevine. U sustini, onaj koji ostaje u svom eshatoloskom identitetu, nikada nije bez Boga cak I kada se bogosluzenje okonca. Njegova egzistencija nastavlja da zivi I deluje na bogosluzben nacin. Za takvoga se ne moze reci da nije u Bogu jer I kada deluje na drugim socio-psiholoskim ravnima postojanja, uz sve ekonomske peripetije, Bog ga ne ostavlja. Cak I da se takav udubi u druge obaveze, to ne mora nuzno da znaci, iako ne treba negirati pretnju, zaborav Boga. U tom slucaju, Bog misli na takvog coveka cak I kada sam covek ne misli na Boga. Mozda je to neko apofaticko nemisljenje na Boga ali u kojem covek nesvesno-katafaticki deluje sa Bogom I u Bogu.
  • – Asketizam kao sinergija etike I blagodati, kao moralna zahvalnost I samokorekcija usled dobijene nestvorene blagodati, nije vezan za individualno-moralisticki domen licnosti. On je podvig. Kakav? Vec u Starom Zavetu vidimo kako se Bog obraca Adamovom sinu Kainu prilikom njegove ljubomore prema bratu Avelju. Tu ga Bog usmerava na podvig usmeravajuci ga na obuzdavanje zle volje u njemu koja mu narusava ne samo unutrasnju licnost vec I spoljasnje lice. Zanimljivo je koliko se ta percepcija nije ni za tren izmenila posle toliko hiljada godina jer I danas mozemo ocitovati neciju licnost na osnovu spoljasnje mimike. Dakle, Kainov primer je I nas slucaj. Asketika pocinje iznutra kao sinergija blagodati I samokontrole. To je ono svetootacko bdenje nad sobom I svojim pomislima. Cak I kada bi ovaj problem posmatrali samo u psiholoskom svetlu, videli bi da mnogi psiholozi ukazuju da ludilo u coveku pocinje onoga trena kada on sam ukloni eticke granice, nadasve, kada pred sobom ima strasnu viziju da nema sta da izgubi ako ih prekoraci. Zasto kazemo da nije vezan za individualnost? Opet imamo sam primer u toj prici jer Bog ne kori Kaina zbog njega samoga, da on sam sebi bude bolji, nego u odnosu prema bratu – to je taj zajednicarski momenat. Jos je intrigantnije kako se Bog tu projavljuje kao nenametljiv autoritet ne samo kada savetuje nego kad vec vidovito cita namere a na kraju I zlodelo Kainovo pa mu ne vraca oko za oko I zub za zub. Zna I Bog da to nije konacna stvarnost, I da ce u eshatonu istog tog Avelja opet oziveti, ali se ne miri sa takvom odlukom da neko dela zlo u istoriji ako je stvoren kao dobar.
  • – Usled neke svesti o moralu, a vise artefakta morala, istiska se vera kao dobrovoljan nacin zivota u Hristu. Tako pocinje sam zivot da se tretira umesto kao blagodatna dobrodetelj kao sam zivot koji potiskuje dobru volju. Ta sumornost ne dolazi ni od vere a ni od blagodati kao uzroka vere kroz koju se projavljuje. Gde je blagodat, tamo je mir I radost koje nisu od ovoga sveta. Moze neko biti ozaloscen svojim ili tudjim grehom, ali ne moze time ubijati blagodat dobre-voljnosti kao spasenjem od greha. U tom slucaju, agonija se nastavlja I izgovorom morala stvara novi greh kao promasaj egzistencije. Bezazlenost dece je veca od takvog morala sa svojim krutim pravilima koje sami kvazi-moralisti toliko idealizuju a da sami prvi padaju u smutnju I ogorcenje jer ne mogu prvi da ih ispune.
  • – Ako se izgubi eshatoloska perspektiva, I svaki dogadjaj ili misao postane cilj sam po sebi, nastaje agonija. Tada nekome I obican put ili susret sa nekim postane pakao. U svim stvarima, ljudima I okolnostima treba traziti I otkrivati Carstvo Nebesko. Jer kao sto ne postoji bezlicna sustina Boga Trojice, tako ne postoji ni bezlicna istorija.
  • – U smrti jednog svetitelja, ali I svakog coveka jer smo svi sveti u Liturgijskom Bogu, ne treba traziti eticku dilemu ili ontolosku protivurecnost. To je blagodatni paradoks ali I realnost. Bogu su svi zivi. Mi imamo vremenski problem necije smrtnosti zbog vremenskog odsustva onoga koje je umro. Smrt nije stvorio Bog, On joj je samo darovao drugi pravac od onoga koji je Adam zadao covecanstvu po cijoj smrtnosti smo naslednici. Bog u telu, Hristos, je darovao taj drugi pravac. To sto je neko umro najtragicnije je za onoga ne ko je umro – jer mrtav nema svest o sebi, niti o tome koliko vremena prolazi – nego za onoga ko je bio ljubavlju vozglavljen za umrlu licnost. Sa jedne strane imamo tragediju a sa druge strane zalog sveopsteg Vaskrsenja. Krst I blagodat se opet preplicu – tuga I radost istovremeno. Prvi argument koji ide u korist tom obecanju vaskrsenja nije samo vera u Hristovo ustajanje iz mrtvih u novom telu, nego I ona darovana blagodat svetiteljima po cijim posledicama vidimo da njihova tela blagodat cuva od truleznosti. Taj primer je samo pokazatelj kako cemo u Eshatonu svi ziveti, u telima ali I kao licnosti, od nestvorenih energija Bozijih. Zato se nekima mosti I proslavljaju – nekima ne a samo Bog zna zasto je dobro tako da bude – da bi oni koji gledaju u umrlog sami pronasli blagodat koja ne samo da vaskrsenje obecava I garantuje, no I podaruje onima blagodat koji dodju na poklonjenje. Misticna je prisutnost zivota u umrlome, misticna je blagodat na onome ko vise nije medju zivima. Zato I kazemo paradoks. Jer je sasvim iskustveno a neizrecivo kako Bog biva prisutan u umrlome – ali nista manje ni u zivome. Zivot I smrt kakve sada znamo nece imati forme kakve cemo zateci u eshatonu. Ni priblizno. Jer I ovaj zivot koji sada takvim imenujemo samo je sinonim smrti koja prirodno ili prinudno nastane po svom nastrojenju. Dobro je da znamo da tako po Bozijoj dobrovolji treba da bude. Tako se sami upodobljavamo Bogu ako kroz smrt pozelimo zivot, I ako pojmimo da ova zivotna smrt treba da prodje zarad onoga sto ce tek doci. To nas razresava od privezanosti naseg identiteta za bilo koju radost ili zalost ovog prolaznog veka. Sto bi rekao apostol, jer se jos ne pokaza sta cemo biti.
  • – Nista nezahvalnije od coveka koji u vreme opste pometnje od obaveza ili nekog problema, misli samo na sebe I svoj egoizam. To bi nalikovalo coveku koji u vreme bombardovanja zeli da se svadja oko sitnica sa familijom, ili coveku koji u vreme necije smrti govori samo o svojim problemima I zahtevima. Sasvim bestidno I sasvim stupidno.
  • – Kada umre dobar covek, ili svet covek, umire I deo njegovog okruzenja. Ako je to bio neko na visoj politickoj ili crkvenoj instanci, onda se posledice osecaju na onima koji posle njega ostaju. Ako je to pak neko iz bliskog okruzenja, onda se sena zalosti odrazava na najsrodnije sa tom licnoscu jer je vise nema. U tome I jeste problem onih koji lazno zagovaraju besmrtnost jer da smrt nije tako strasna ne bi bol za umrlim bila tako velika. Zato I ima jos uvek toliko utopista u nasoj veri, drugim religijama, politickim, bracnim I drugim idolatrijama, koji ne vide da je smrt toliko strasna. Zanemarujuci taj domen, prepustaju sve ostale stvari koje im se desavaju nistavilu. A kada bi videli koliko je zalac smrti upecatljiv, drugacije bi ustrojili svoje istorijske odnose a ne da se tako nepromisljeno svadjaju I mrze oko sitnica koje ni njima samima, u osnovi, toliko ne znace koliko dolaze vise iz inata I sujete. Jeste, bice Vaskrsenja I smrt isto tako u zalogu nestaje kao sto se blagodat u zalogu projavljuje, ali kakvi cemo se naci pred Bogom? Kakvi, ako smo zivot polozili u nesto imaginarno? Toliko imaginarno I daleko od Boga da cemo se naci u bunilu I neverici zbog eshatoloskog zivota koji nam tek predstoji. Jer velicina smrti se najbolje poznaje iz velicine blagodati. A ne kao da je smrt preteznija od blagodati. Blagodat se pokazuje vecom jer se u svetlosti smrti vidi kolika je njena potreba, bas kao sto se u svetlosti blagodati vidi koliko je smrt ona koja razara svaki odnos. Zato oni koji ne brinu za smrt, verujuci u svoju besmrtnost, odbacuju sa tim verovanjem I svaki odnos koji podrazumeva drugog. Otuda I dolazi toliko hladnokrvnog otudjenja I besmisla u svetu.
  • – Kad nekog greseceg vidimo mi ga merimo etickim a ne blagodatnim pogledom. Da li je uopste sve greh sto mi identifikujemo po svom naliciju kao greh? Ili, kako mi, po kom merilu, razaznajemo nesto kao zlo ako tvrdimo da sami nemamo zlo u sebi? Kako mozes reci da je neko zao ako sam nemas iskustvo zla? Bog zna sta je dobro a sta zlo ali nema zla u svojoj volji I prirodi. Mi imamo zlo I kao nemoralni imperativ I kao ontolosko nacelo u nama zbog propadljivosti same prirode. Bog zeli svakom coveku, pa I najpalijem, da podari poznanje blagodati, dogmi I zivota jednako kao onome ko se sam, svojom slobodnom voljom, opredelio za bivstvovanje verom. To sto mi ne zelimo, ili sam taj covek ne zeli – kojeg nazivamo rogobatnim terminom gresnika – to ne znaci da je nas sud I Boziji sud. Uglavnom, tamo gde mi stavimo tacku, Bog stavlja zarez.
  • – Problem mnogih nakaradnih sistema, kako politickih I poslovnih, tako I institucionalno crkvenih, je sto namerno rade na podrivanju svog jedinstva tako sto zavade svoje zaposlene ili clanove, a ne vide svoj minus – kako u budzetskom tako I moralnom pogledu. Demonska logika. Ljudi su toliko dokoni da samo smisljaju zlo. Kao u kuci Velikog Brata – okupiti navodno slobodne ljude a sto vise ih zavaditi kako bi ih doveo u nelagodnu poziciju da samo jedan opstane na racun drugog. Tako, vidimo, da I sama pojava takmicenja postaje predmet ugrozavanja drugog radi potvrdjivanja sopstvenog egoizma.
  • – Ko nadje Liturgijsku blagodat, ili jos bolje, ona njega pronadje, ne treba da prezire one koji mozda nemaju blagodat. Jer, ko moze da kaze da neko nema blagodat? Cak I da je najcrkveniji covek. Mi ne mozemo da znamo gde su granice Crkve u onom blagodatnom smislu ako imamo na umu da Bog odrzava svet u postojanju kroz blagodat. Cak I ako to biva samom Crkvom. Zato sam se uvek iznenadjivao onom neprijatnom manjinom nazovi hriscana, koji I kada dobiju blagodat na Liturgiji ne nadju adekvatan fokus u svom zivotu no se obrusavaju na druge. Slicno tome, uradili su I apostoli u Hristovom prisustvu, kada su pitali Gospoda da li da nizvedu oganj sa neba da spali neprijatelje a na sta ih je On samo ukorio recima da ne znaju kakvoga su roda. Tako vidimo da su ljudi naklonjeni promasajima I uz punocu blagodati jer ne umeju njome da se koriste. Veoma antinomicno. Jer sama blagodat u coveku ne naoruzava coveka protiv drugih no protiv palog- sebe a na preobrazaj sebe I drugih. Eto, I sam Lucifer I Adam nisu bili bez blagodati, ali su po svojoj slobodnoj volji – koju niko nije ni u cemu ugrozio ili naterao na sta – izabrali iskonsko zlo. Da li to nuzno znaci da blagodat nije merilo spasenja?! No, sloboda!?
  • – Zlo kao zlo nema apsolutno nikakvu ontologiju. Ono dobija postojanje kroz odredjeno delanje jedne ili vise licnosti u negativnom pogledu. Zlo, dakle, parazitira na ustrb slobodne volje neke licnosti I tako izgleda kao da ima konkretno postojanje koje identifikujemo kroz nekog coveka. Zlo je ustvari posledica delanja jednog ili vise lica, u zajednici jednog sa drugim ili jednog protiv drugog. Demonski sklad je usredsredjen samo u nanosenju stete nekom trecem, a kada se ta potreba za zlom zadovolji, onda se oni okrecu jedan protiv drugog. To je jos Hristos napomenuo rekavsi ako demon izgoni demona onda se carstvo njegovo ostecuje. Sigurno je da takav sukob u onostranoj ali I u ovostranoj realnosti sigurno postoji. Oni su stalno u sukobu jedan protiv drugoga jer su zacarani svojim samoljubljem. Da bi se covek suprotstavio svom zlu ili zlu drugoga, moze samo na nacin zrtve. Ne na nacin pasivno-ogorcene zrtve vec na nacin hristolosko-dobrovoljne zrtve. Ne za sebe vec za drugog. Tvrda beseda ali ne I nemoguca misija. Opet paradoks! Teret postaje sve vise tezim u zavisnosti od zapremine sujete ili lakim u zavisnosti od zapremine prastanja. Da bi se prekinuo lanac mrznje, daleko od kvazi-moralisticke osvete oko za oko I zub za zub, nema drugog puta osim prastanja. Najveca ironija je sto je to I najlaksi put.
  • – Bog je nalik krugu ispunjenim bezbrojnim ogledalima iz kojeg isijava Troipostasna blagodat na svakog coveka. I ne samo sto isijava kao licnosna – jer blagodat ne moze biti bezlicna imanentnost cim dolazi od licnosne transcendentnosti – nego se emanira u onolikoj razlicitosti koliko ima razlicitih licnosti na svetu. Jer je svaki covek univerzalna I neponovljiva licnost. Takodje, to je ono sto apostol kaze da su razlicite sluzbe ali da je Duh u svima njima isti. Taj krug se stalno krece jer kada se ne bi kretao ne bi sam u sebi nosio vecnost ni zivot koji podaruje drugima. Kroz snop blagodati koji silazi ka coveku Bog snishodi coveku, I kroz isti snop blagodati covek ushodi Bogu. Tako dolazi do uzajamnog prozimanja prirode I licnosti. Tako dolazi do bogopoznanja I u svetlosti bogopoznanja samospoznaja. Samospoznaja bez bogospoznaje nije moguca – to je onda ona ophrvenost psihologizmom koja ne podize granice ka Bogu no zatvara coveka u njega samog. Otuda, vise nema ni sozercanja Boga jer sve postaje samosozercanje. A umesto blagodati sve je endorfin I entuzijazam hiper-aktivnosti. Opet, I ta inicijativa psihodrame ne biva bez blagodatne iskre ali psihologija to ne zeli da vidi. Ne psihologija kao nauka no covek kao psiholosko bice koje se pita da li zeli svoje obozenje u Duhu ili ne, odnosno, Oduhovljenje svoje psihologije. Ne treba previdjati domen psihologije kao dramaticnog pokretaca licnosti, bas kao ni telo, jer I jedno I drugo ucestvuje u Liturgijskom preobrazenju zivota I prirode. Treba samo biti oprezan da ni psihologija ni telo ne postanu defektni orijentiri licnog identiteta izvan zajednice sa Bogom. Oko toga se sve vrti.
  • – Suzdrzani sudovi nisu uvek I regularni sudovi. Ne sud kao presudjivanje nekome, nego sud kao delatno prosudjivanje o necemu. U takvom suzdrzanju se moze videti necija licnost. Ne radi se samo o apostolskoj analogiji da ko zna dobro da cini a ne cini greh mu je, no kao jedna svesna prefriganost I drska pasivnost u kojoj dopustas da se stvari odigravaju bez tvog ucesca. Medjutim, I takva vrsta pasivnosti vec jeste ucesce u necemu makar to bilo na negativan nacin. Na primer, ako vidis da neko biva napadnut od lopova, ili uvidjas potencijalnost necijeg ponizenja od strane nekog treceg, a ne reagujes, I to moze biti demonska predusretljivost, odnosno, pasivnost. Dakle, postoji suzdrzanje kao rad na sebi I pobijanju licne zlovolje, ali postoji I suzdrzanje kao nerad na sebi I aktiviranju zlovolje kao jedine dobrovolje. Jer I demon pokazuje dobru volju samo kada treba da ucini neko zlo delo.
  • – Ako mozes radi, a ako ne mozes opet radi. U svemu deluj kao da si pred licem Boga Zivoga jer I ako nisi svestan toga, ti jesi pred licem Boga Zivoga. Cak I da ne verujes u to, Bozije prisustvo ne zavisi od tvoje vere. Ne zavisi vetar od lista vec list od vetra. Ako mozes deluj, ako ne mozes – deluj koliko mozes.

Незнање

Испразно је рећи

али тако је

дивим се исијавањем славе Твоје

која изнова, неуморно, сурово

испуњава храм душе моје

свим што јесам

или што сам требао бити

када Те сретнем, о тако ретко

виђењем невиђеним

оперисан од појмова, сујете и предрасуда

ваљда је то смирење

или тако нешто

где шаптач своје злослово не дочарава

сваки пут прободеш ме истоветно

неумољивим сјајем

којим Самог Себе саопштаваш

а ја и даље, као некад

остаје глувонем пред Тајном Догађања

не знајући и даље, залогајем Новог

шта је То што Си ми показао

о чему струне мојих кости, палости

незнањем вибрирају.

Лако је очајавати, али у томе нема изазова. Много тога гони човека да малакше, а често и човек непотребно тестира своје границе издржљивости мењајући место смисла за контекст бесмисла. Фасцинантно је колико се и највећи умови саплићу о бриге, неодговорност, уопште зло овога света, толико да на своје место присуства у Цркви у потпуности занемаре. Наравно, сама реакција указује да човек не жели бити индифирентним бићем, али често се дешава да диоптрија човечија нема резолуцију Божију.

Немогуће је бити човеком без Духа Светога. Немогуће је и не бити мизантропом ономе ко се сав утопио у клише овога света. Неретко човека огорча и одсуство љубави, било да долази са црквене или нецрквене маргине. Ипак, ма колико леп и смислен био, овај свет је још увек манифестација пале природе која чека своје финално тријадолошко ослобођење од смрти. Мислим да не само нехришћани, него и декларативни (а нецрквени) хришћани (чиме се отвара поље и хришћанског атеизма) нису свесни колико себе муче тиме што заобилазе феноменологију нестворених а бићетворних персоналних енергија Цркве Божије. Уместо да им то буде прво место, вечно-прва-преокупација, база, стожер битисања, она се показује последњом. У реду је некад бити и мало разочаран, чак игром парадокса отуђен од Бога, све су то кризе, а у кризама се рађа нови човек и искуство (нпр. моја маленкост се увек свађа са Богом /а свађу не видим као отпадију од Бога већ као продукт искреног односа/ око Његових пројављујућих чуда док позиција неке жртве увек очекује Његову интервенцију али се чудо не дешава). Али, ништа не сме постати плодом коначног развода са Богом. Јер једино Његова Љубав може све да излечи и да сваки недостатак отклони. Ако ништа више, ако физика овога света и наше природе још увек испашта отвореним пропадањем, онда се духовни (облагодаћени) човек једино у сфери окушаног Другог може изнова и изнова обновити (јер дар је дар, не повлачи се и не мери, него је као одапета стрела која путује у Вечност и нема се где зауставити).

Вера не производи Духа (јер Дух и мимо вере постоји) већ Дух узрокује да вера има кретање. Искуство Духа даје веру, а са тим и теологију, мада не нужно и искуство речи. Ако је све ово примат, високо, зашто гледамо на оно што је периферно, ниско? У овоме, у Богу је живот. Ко није у Њему зар може имати живот у себи? То је и Адам хтео. А оно што именујемо животом у поређењу са животом мимо Бога нема истоветан одјек у вечности премда исту контуру деле. Ако пак остајемо уз Живот, Бога, где је радост наша? Ризикујемо да обамрли у својој вери немамо више Кога да сведочимо и да веру (=Христа) сведемо на неку полемичку, адреналинску и профано-егзистенцијалистичку (а у суштини небићетворну) рутину постојања. Испада самим нашим животарењем, теолошким вегетирањем на руинама овог а не горњег света, да се ништа ново и револуционарно не догађа ни у Цркви, ни у нама. А није тако. Јер није то ни до Бога ни до Цркве већ до нас самих. Осим што поред оних којима је стало има и она трећа страна која квари злонамерно свако добро тесто Царства.

  • Није мудро све о чему неко само гласно размишља.
  • Има нечег морбидног у томе да остајеш равнодушан на деловање морбидности у свету.
  • Ниједно сазнање не претендује на апсолутно знање и коначно укидање тајне.
  • Савест припада личнима а не безличнима.
  • Форма не одређује суштину већ суштина форму.
  • Мизантропија човечанства уважава само онај аспекат васкрсења да оног кога су мрзели (а мртав је) опет оживе како би могли опет да га убију.
  • Бог нас води ка централности Свог Бића.
  • Није лоше некад мало застранити, чисто да видиш коме је стало до тебе.
  • Сујета је увек сама себи савезник и пријатељ.
  • Треба достићи апофатичку безазленост деце. Ако нема уподобљавања остаје неуралгија благодати.
  • Квантативно – мало је ко усамљен, али релационо – много.
  • Болови надокнађују подвиге.
  • Ниједна политика никада неће решити проблем јер је проблем света и века увек исти – сам човек изнутра.
  • Ништа тако компромитујуће до ли хтење да ти други гради репутацију твојим наговором.
  • Ко се највише чује тај на крају сам остане.
  • Узалуд амбициозност ако си олоше од човека.
  • Празнина и дуализам бића увек тражи страдање ради истине.
  • Не просипај себе – ни расејаношћу, ни ауторитетом.
  • Онај ко је више склон греху већи напор улаже за творењем врлине од онога ко је мање склон греху.
  • Никада императив хришћанства није био у вештини убеђивања.
  • Нажалост, не од слободе већ од притиска на слободу људи желе да чине добро.
  • Колико смо безосећајни за морал љубави када други треба да нас подсећају на хуманост.
  • Једна је осетљивост од сујете, друга је осетљивост од Духа Светога.
  • Није сваки осмех интелигентан.
  • Ко не уме да се социјализује – узалуд му таленат.
  • Лако је теологисати – тешко је родити црквеног човека у себи и другима.
  • Ко је рођен са дефектом лакше носи крст од онога ко га је за живота стекао.
  • Нажалост, има „просветљених“ који да могу својом теологијом би и Христу запушили уста.
  • Твој лични печат животу не подразумева жигосање других.
  • Велика је уметност идиота да свуда где не треба створе тензију.
  • Сумња може све – једино не може да воли.
  • Лудило припада глупима, не само болеснима.
  • Многи би да кажу више него што смисле.
  • На земљи је жив само онај у кога је Бог сишао.
  • Птице плету своја гнезда а разуман Царство у себи.
  • Биће се остварује сразмерно интеракцији са другима али свака интеракција са другима не даје биће.
  • Многи знају много али не умеју да се друже са човеком.
  • Са младима буди млад, са старима буди стар.
  • Ако је неко бестидан: ко тебе каменом – ти њега стеном.
  • Ако се и међу светима нађе недостатак, опет само уздање у Бога остаје.
  • Где влада умор – раздражљивост узима престо.
  • Ко много очекује од других – Бог му на последњем месту стоји.
  • Ако хоћеш да победиш славољубље спознај да је све таштина што си створио.
  • По степену одрицања од нечега види се колика је зависност од тог нечега.
  • Пуно људи удаљава од комуникације са Богом. Црква је једина димензија где ова истина није правило.
  • Много жеља – много неуроза.
  • Само ствараоци имају кризе – ко не ствара нема у чему ни да кризира.
  • Коме је савршена мисао циљ по себи – остаје без Бога у својој мисли.
  • Бог се одражава у нама сразмерно колико Му се уподобљавамо.
  • Не волим искључиве људе који зборе о искључивости.
  • Фанатика је лако препознати. Зашто га онда слушамо?
  • Код атеиста није проблем у вери већ у стартној непријемчивости.
  • Од Бога стварамо мизантропа којим упиремо у друге.
  • Страх од смрти може демантовати само онај који нема кога да изгуби. Кога онда такав и воли?
  • Са ким имаш однос тог и познајеш, са ким немаш – не познајеш. Тако нас Бог види.
  • Тврдоглавом можеш билион пута нешто говорити али он ће и даље да стоји глув и слеп код твог првог исказа.
  • Треба служити људима али не и њиховим безумљима.
  • Само плитки умови иду логиком ко је крив а ко недужан – други за то време траже другачије парадоксе.
  • Треба се радовати срећи оних који су наставили да живе без нас, али не злурадо већ радо.
  • Од мртвих не може да се живи али ни од живих да се умре.
  • И испод велике памети мали идиот може да стоји.
  • Сећања краду Бога из срца. Ко живи у прошлости постаје неспособан за есхатон.
  • Људи пре желе да буду коректори других него да буду људи.
  • Ко не греши у речи савршен је човек. Има ли таквих претенциозних?
  • Царство Духа је као касица. Неки не скупљају јер мисле да ситнишем не можеш ништа да купиш али на крају добијаш све са каматом.
  • Чудно, док си знак, мистерија, безимен – људи те траже; чим си откривен, именован, без тајни, ником ниси занимљив.
  • Незрелост куца на сва врата. Пазите на промају.
  • Бол увек подсећа на самоодрицање и стваралаштво.
  • Ко држи свој пакао у стомаку – хула му на уста извире.
  • Наивно је црпети свој ауторитет из своје физиономије.
  • Од ајкула не морамо учити да постајемо пиране.
  • Чувај се онога што ниси.
  • Патологија претенциозности ни у добру, ни у злу не познаје манире.
  • Глупи смо колико смо паметни.
  • Лако је бити теолог у добру, тешко је не похулити у злу.
  • Нико не може да се осећа као жртва ако претходно не осећа своју инфериорност.
  • Превелика жалост за мртвим није ништа друго до префригани облик некрофилије.
  • Литургија, деца, сунце, кафа – захвалном довољно.
  • Страшно је ако се наш живот одвија без нас самих.
  • Ако постоји неки други извор светости онда Црква није потребна.
  • Нема морбидније ситуације од наслађивања туђом кривицом а умоболније од овог јесте да онај ко не осећа свој грех у твом самоизједању види своје успокојење.
  • Ако тело прожимају нестворене енергије Тројичног Бога, онда можемо рећи да и наше тело води љубав са Духом Светим.
  • Култура дијалога не креће од монолога већ од ослушкивања другог.
  • Ако ти немаш љубав узалуд ти свака визија.
  • Бог се не меша, Он Гледа, да би Његов есхатолошки суд био непристрастан.
  • Ако одузмемо свету неизвесности и парадоксе, шта ће од лепоте остати у њему?
  • Ко уме да се осмехне детету, зло у њему још није у потпуности преовладало.
  • Не тешимо себе комплексима других.
  • Нема институције без греха.
  • Шта нам све поједе нерве добро је да нешто остане од човека.
  • Афективне реакције нас можда најбоље одсликавају.
  • Пакао припада статичнима и за добро и за зло.
  • Треба бити мудар када се узима а када препушта иницијатива.
  • Другог можеш упознати и по томе где се његов поглед најдуже задржава.
  • Све врлине нестану пред оним ко изиграва жртву.
  • Своје ставове у питање, чак и када су регуларни, доводи само зрела личност.
  • И најбољи судови изгубе  смисленост пред генерализацијама.
  • Са бестиднима оштро а не бестидно.
  • У свему можемо имати различита мишљења али је опасно ако ту различитост покушамо применти на идентитет Цркве.
  • Ако је чисто срце ведро је лице, ако је нечисто тмурно је и лице. Естетика лица најбоље показује наличије срца. Чак  и ружно лице постаје привлачно на основу своје доброте.
  • Од претензија твог ума зависи сваки пад.
  • Људима није довољно што окрећу главу када те виде, него још очекују да ћеш поглед да им јуриш да би им се јавио.
  • Док врх Цркве, не и Црква сама, не очисти смрад из својих редова, нема права да узима на себе власт чишћења улица.
  • Имунизуј своје злоосетљивости у доброосетљивости.
  • И најмањи камен вере може да нажуља сваку страст.
  • Смисао обожења није у достизању бестелесног идеала већ напротив у одуховљењу тела.
  • Аутентичан одјек Литургије је када срце служи Богу и када Литургија прође.
  • Црна хроника нас увек подсећа да есхатон није наступио у пуноћи.

 

 

 

 

Да би чуо Духа мораш ућутати. Не можеш Богу у реч упадати. Све у теби треба да постане ћутање. Ћутање не подразумева негирање појмова, дијалога, чак ни кретање страсти. Може се ћутати и у понору метежности. Аскетски идеализам није једносмерног интезитета. Реч је о асимилацији Другог. Бог улази у твоју смрдљиву историчност и не гнуша је се. Помаже да средиш кућу. Ћутање је, дакле, последица сусрета са Богом и Његово узидавање у нутрине твога бића. Не, дакле, неко театрално ћутање ради ћутања, нити иронично ћутање као надмени прасак над (не)знањем другог, већ ћутање као акт живоделатне апофатике иза чијих двери очекујеш Бога Коме првом дајеш реч и власт у себи. Јер Он први љуби. Ти замишљен пољубцем само одговараш на примљену красоту.

Када је Он у твом бићу појмови добијају нову вредност, дијалози постају умеренији и мање непромишљенији, а страсти се подижу у правцу кретања крила Духа. Бог сакати утопију. Одриче чак и теофантазме. Не дозвољава расипање. Претвара те у ехо Сопствене Тишине у Којој Он Сам егзистира. Заправо, ако је Бог у теби, Он те директно учи како да задобијеш Његов апофатички темперамент. Најбоље те у томе учи када си међу људима, мада ни самоћа не касни да задобије тајне. Не глумиш Бога – ти Га сведочиш. Нигде не идеш непозван. Кротиш сујету. Учиш да осећаш свет као своје тело. Проналазиш Га у искуствима других и тако провераваш и своје искуство – да се не би десило да свако има свог Бога који је различит од Бога других, у чему би се огледала трагедија еклисиологије. Не ствараш системе и програме. Не симулираш реферате, есеје, поетику, научни акт. Дух тражи чист папир за Своје мастило. Дозвољаваш парадоксе да те преплаве. Увек ишчекујеш НОВО. Нов сусрет, нов проговор, ново искуство. Не компромитујеш се са већ постојећим знањима, то јест, не присвајаш туђе као своје до чега сам ниси дошао. Нећеш компилације, јефтине егзегезе, фуснот-теологију. Од Лица Његовог тражиш нове догађаје. Оно Ново што преображава старо али не кокетира са старим ради Новог. Баш зато што си можда префриган и суров баш зато тражиш Њега да не будеш то што јеси, да те не одређује само то што ти сам по себи јеси, већ ОДНОС, име, идентитет који ти Он омогућава.

Духом Његовим избегаваш свако знање које претендује на апсолутизам. Знање које Он даје није спекулативно (спекулација претендује на знање али нема базу/Другог из које би објективно проговорило) већ знање Њега Самога, богопознање (које није коначан акт јер Бог открива себе и логосе ствари колико хоће али онда опет измиче знању које би да Њега Самог ограничи и фиксира самим знањем) које опет даје познање свега што не личи на тебе јер је знање охолих нумерисано само оним што на њих личи. Свакога дана, трена, трпиш дуализме смрти носећи трупло које се Њему отворено противи, али опет носећи и Њега Самог који трупло доводи циљу. Захваљујући Њему успеваш да омрзнеш зло које би по инерцији природне палости вероватно заволео као „нормално“ постојеће стање.

Искуство апофатичког Бога уноси у тебе катафатичко лудило. Логику која није од овога света. Нова сила. Смелост. Никако патолошко самопоуздање. Ново тело. Ту је чак и спремност на губитак разума само да Њега задобијеш. Не мариш за манире али их и не одбацујеш олако. Лудак не мисли пуно. Он ћути у ишчекивању Божије акције у себи. Човек је тако сам себи непредвидив. Лудило би било потпуно ако не би било љубави и осмеха. Поставља се питање: ко је онда луд? Луд Здравља ради или „здрави“ који избегавају суптилно жиг своје лудости срамотећи се безакоњима свога „здравља“? Аутентичан лудак је проткан есхатолошким везом. Златним нитима Духа. Кроз светло Оностраног сагледава трулеж овостраног. Нетрулежно светло усред трулежног кича. Као сунце и сијалица али са још радикалнијим симболизмом. Одлазиш, дакле, са оне стране ума али не губећи ум, нити у самом уму видиш целу стварност. Тајна лудила је тајна апофатичке непредвидивости, незаокружености. Прекиди стварности, прескоци истина. Аритмија Духа. У пулсирању Другог налазиш своје биће. Ниси ни горе, ни доле, већ са Оним Којег не знаш одакле долази, нити куда иде. Увиђаш, коначно, да бити са Богом значи стално се кретати (нема обамрле позиције осим ако сам не пратиш Његов Корак), изнова се прилагођавати апофатичкој вољи Његове Трисвете Љубави. Бити-са-Богом не трпи фолклор побожњачке учаурености која је заправо синоним духовне ксенофобије, страха од еклисиолошке различитости управо унутар Цркве саме (чега се институционализам исте највише и плаши јер би да покорава оне који под инстанцом стоје да би сви мислили једнопартијски и ускоумно).  Црква пак није апатија једноумних већ динамичност различитих којима је осовина само јединство у Христу. Христос нас и жели различите али у Њему.

Лудило Христа ради не алудира на ирационалност/надрационалност јуродивих чије се делање не може испитати. Лудило Христа ради је лудило које претендује на здравоумље, на одрицање свих аспеката умишљене побожности, на радикално потирање свих могућих злофантазама које се нуде конзументу теологије и Цркве, надасве на упирање прста где је место освећења од стране Другог, јер ово последње као да измиче многима који би да се баве периферним смисловима теологије и Цркве. Уместо играчи да гледају у лопту они анализирају дресове једни другима.

Није лако у Духу стајати јер се Он не да својатати. Није у домену. Није у поседу. Није загарантована имовина. Има Своју Вољу. Личност. Слободан је. Маестрално непредвидив. Када у теби дејствује прво тебе самог изненађује. Некада и не дејствује. Некада дејствује само када си изложен јавним личним интеракцијама са другима. Кроз тебе или за тебе али иницијативом других, или кроз друге ако у теби нема Духа. Некад чак Духом у теби препознајући Духа у другима што јесте врхунац љубави када се са неким препознајеш, налазиш, поистовећујеш. Не саопштава нужно знање већ предаје Христа на уобличавање. Тек из овог другог (уподобљавања) ниче и оно прво (истинска гноза).

И када све ово сагледаваш, није ли евидентно колико је твоје лудило напредовало, колико је красно и како је само у апофатичкој непредвидивости дивно живети ограничавајући себи чак и есхатолошка знања ради лудила других?

Егзодус самопревазилажења је могућ једино уступањем сопства Другом/другом. Родитељи у односу са својом децом то најбоље знају, најдубље доживљавају тајну себедавања безусловног до максимале (не и непромишљене педагошке позадине љубави), али ту перспективу треба пренети и на све оне који стоје изван биоодноса. Тек у искуству безусловне љубави схваташ да ти ништа не треба и тек тада увиђаш сувишност свих неуротичних себичности (наивне имовинске себецентралности) око истицања „ја“ и „моје“. Онда мир и радост пролазе кроз ноздрве бића нествореним дахом, а кораци по земљи наликују ходању по води.

Са друге стране, ако се љубав умањује увећањем броја људи, онда љубави није никада ни било ако је само један стајао спрам тебе којег ћеш волети. Таква је тематика са посесивним љубавницима који објекат своје љубави не воле да деле са другима; са родитељима који не желе више да имају од једног детета; са антисоцијалним типологијама који траже неки усамљени гето; чак и са хришћанима који уместо љубећег Сабрања радије бирају индивидуализам пустиње или Бога само за себе; итд.

Међутим, погрешно би било рећи да свака љубав ослобађа. Похвална је. Али ако Дух са висине не обуче љубав човечију у Своју светост, у тројичну благодат, онда самопревазилажење није могуће јер и неверник може да буде племенит, љубећ и добар човек али не може да буде свет ако демантује Извор Освећења. И све је ланчано повезано: Онај Који чисти од греха Тај и даје дар обожења природе а Ко даје дар Одуховљења Тај изгони смрт напоље а Ко изгони смрт напоље Тај и даје дар Васкрсења а Ко даје дар Васкрсења, гле, њему дође Царство Небеско. То је тај егзодус самопревазилажења, то је дар преображења сопства. Сад, овде, свакоме…

Све више увиђам да је таштина а не ништина предуслов за „скок у веру“, то јест, спознаја да је све испразно и лов на ветар. Социјалне мреже, као и живи сусрети, не могу да истисну празнину из срца. Чуди ме да то људи не осећају, или пак, осећају али не желе да освесте као лични проблем. Изгледа да је ипак усредсређеност на мањи апетит постојања (скромности) критеријум мира. Што си више у торнаду информација, које се рапидније крећу из трена у трен – више него што можеш постићи регистровањем истих – мир све више измиче. И мало ко није оболео од месијанског синдрома. Сви све знају и нико нема греха. Идентитет се ломи, пре или касније. Изолација спрам такве реалности се јавља као „стратегија аутизма“, то јест, као могућност на које ћеш ствари и људе бити пријемчив а на које недоступан.

Пустиња анонимности уноси Бога у ништину сопства. У пустињи се може говорити са Другим не одступањем од света. Сабирање унутар себе не значи нужно негацију других, као што ни литургијско сабрање не значи механички да су сви усмерени једни на друге јер – НИСУ! Чак ни на Бога на таквом светом месту. Могуће је, дакле, бити анониман парадоксално чак и пред лицем другог.

Теолошки ум је увек уроњен у апофатику есхатона. Одатле гледа да ослушне и види Другог. Са Другим и човека спрам себе. Не из онога што је прочитао, искомпилирао. Зато сваку мисао са пажњом рађа или је не рађа уопште ако Други не саопштава, него спокојно пребива у тишини загонетке са осмехом прихватајући своје незање.

Све је пролазно, потрошно, не нужно и небитно – јер драма је изазов – али уцеловљење није потпуно. Иако се Литургија назива предукусом, интуитивно препознајем шта то јесте „потпуно“. „Трезно пијанство“ је сувише уско за изражавање личне пневматологије. Неки сензори за регистровање личног застрањења, пијетизма, итд. треба да постоје.

Колико има људи – толико има истина. Шта ако су сви у праву на себи својствен начин? Зато није добро ићи за људима. Изгубићеш се. Бог је база. Он, Они, Неко. Утешно. Једна Истина спрам фрагментације умножених истиница. Нема простора за спекулацију и незадовољство. Нема празних речи, осећања, фраза, увијених форми и лаж-односа. Тек при сусрету са Њим увиђаш неесхатолошки стадијум хаоса у којем људи могу, чак и без црне хронике, безазлено егзистирати. Осмех леша не користи живоме.

Ћутање се не јавља више као мучење већ као жива тајна која немошћу проповеда Јеванђеље. Какав јеси, тако одражаваш, макар на блиц – ако не можеш пулсирање – тајну есхатона. И не дотиче те одбитак других, нарочито пренаглашених хришћана, нити те занима живот свакодневнице у односу на Њега. „Пусти мртве да сахрањују мртве…“

Помало разочаран неким једноличним форумским полемикама. И себи замерам својеврсни теолошки аутизам који је дуго трајао. Чини ми се да сад постоји колико-толико пневматолошки апарат ослушкивања другог, али и детектовање одређених рупа у аргументацији. Оно што је интригантно за виртуелан простор јесте могућност, реална спознаја, нечијих карактеристика без обзира шта јесте предмет расправе. Некад нарав утиче на ток дебате а некад дебата на саму нарав. Ипак, намеће се слика да и најгенијалнији умови, гладни аплауза, стављају на себе одређену маску коју, неки а не сви, иначе не би стављали када би била реч о живом сусрету – толико та самопромоција сујетне свестраности, ради ефектовања (очаравања) другог, може да замаскира чак и оне који јавно држе предавања о теолошком дискурсу демаскирања неке заблуде.

Противречност и спекулативност, нажалост, постају једини критеријум дијалога, и све по цену да се ниједан факат не обори другачијим становиштем. Људи траже публику, место где ће бити признати. Признати чак и када их демантују у својим контроверзама, само да би се причало о њима. Аскетска идентификација славољубља овде остаје по страни као непожељни гост. То ме заиста изненађује, шокира, паралише, како такав очигледан модус личне погрешивости може тврдоглавно да истрајава на баналним изјавама, још очигледнијег увида у страх или увређеност неосноснованог карактера, надасве да истрајава на контрадикторностима – не и на позитивним аспектима парадоксалности – мењајући ставове свакога трена и не везујући ниједну мисао за базу која је Сам Христос.

Дода ли се целој слици минирање атмосфере сумњивим или недореченим (не)културним пљувањима по неким ауторитетима или њиховим ставовима, долазимо до утрнућа, површности, провокације или чак тзв. теолошке еманципације (где други носи свој исихазам само у себичним нутринама псеудо-мистицизма). Неминовно, дакле, долази до негације другог. Други је само статична фикција, параван, на којој треба истресати личне фрустрације у име других спознаја или чак вере. Други се не види. Можда и не треба јер виртуелан простор није исто што и црквени простор. Ипак, дијалог може бити саботиран на оба фронта. Остаје само параноидан страх, где се чак и стечено знање третира као талац личне непогрешивости, то јест, страха од људи, то јест, круте напетости у страху од „бити-не-у-праву“ статуса. Поприлично незрела поставка ствари чак и за најученије људе. Страх од оних пред којима не желиш да се осрамотиш својим незнањем, а не видиш колико друге можеш да осрамотиш својим теолошким монополом „свезнања“ користећи их као пасивне заморичиће за своје интелектуалне егзибиционизме. Наравно, оваква патологија интерактивне персонологије могућа је ништа мање и при живом сусрету.

Човек почиње да трачари, да оговара пред собом другог (самомњење) а тек онда другог пред другим. Слама му се логичка конструкција ушаблонизованог поимања или пак умишљена пројекција о сопственој величини – само зато ако други другачије мисли од њега о нечему. Неки, тако наелектрисани, чак и не осећају свој промашај, не задрхте, не трепну, промаља се неки хладнокрвни црв који живи за сваку контра-аргументацију, за обарање других, за дељење према свом наличију на фамозно „чисте и нечисте“ саговорнике. Снисходи се само ласкавцима, ила макар онима који глуме незнање. Осмех постаје привилегија очајних. У најбољем случају остаје злурада индиферентност (отуђење) према другом, игнорисање оног ко би можда понудио (не тако бескомпромисно и категорично) своје очи. Очи којима он види оно што други својим очима не види. И када други не би био закопан у самопосматрање, понудио би (а не наметнуо) своје очи другом, уместо што своје држи само за себе а ономе ко га је даривао својим погледом још назива, директно или индиректно, слепим.

Поражавајуће је, дакле, наћи пред собом један дискурс који се критиком другог може изобличити, а онда увидети како крађом твог аналитичког посматрања (мисаоног посматрања суштине ствари) окреће твој аргумент против тебе (наводно у корист теме а заправо у одбрану своје погрешивости чију позицију су променили променом самог исказа). Другим речима, сада кроз твој увид постављају себе као онога ко је дошао до увида у одређени проблем а питање окрећу против тебе, док ранији исказ не доводе у питање јер не могу, чак не ни себи колико другима што тапшу, да признају раскорак мисленог кретања.

Ако се обраћаш у трећем лицу, сујетан ум увек све процењује према другом лицу мислећи да се односи на њега. Ако и ниси злонамеран, злонамеран ће о твоје одело прикачити своју кравату и почети да стеже док се не угушиш и не умреш – макар виртуелно. Али за многе се виртуелан приноси у црквени простор, те се види ништа мања дистанцираност и аутономија свезнања оних који из једне димензије долазе у другу. Срећом, исхитреност је мајка откривања туђих страсти, па нема потребе за ликовањем над туђом заблудом јер евидентно је да коров сам себе гуши. Стећи увид али неострашћено и без злопамћења, надасве без негативних предрасуда, тек је почетак дијалога на оба фронта. Ако један не савије мисао, остаје делатни теофашизам на делу и фарисејско одмеравање речи. У сфери праштања могуће је видети другог чак и виртуелно ако се већ то виртуелно после преноси у живу стварност (Цркве) јер исти идентитет постоји на обе равни.