Archive for септембар, 2017


Плитки сензационализми прождиру свакодневницу. Оно што се не прати, не може ни бити плод мојих аналитичких егзибиционизама. Нити сам, авај, ја мерило неких ствари. Да спустим коња на време, да се не осили. Само Бог може бити мерило свих ствари. Сви добро знамо да постоје одређене дегутантности које свакога дана, у огромном приливу, пролазе кроз наше прсте, очи, мисли, сва чула на крају крајева. Друго је питање, а ништа мање битно, шта држимо за неке проверене вредности. Рецимо, феноменологија нечега што држимо за „нормално“. Бићу као и обично субјективан, али стварно не верујем да нормалан човек постоји. Постоје одређене вредности које се промовишу, а све остало је да ли и колико човек усличњава себе према предоченим обрасцима. И баш од тих неких вредности (дакле, не идем типичном логиком критиковања оног безвредног јер то и други раде), мени је припала мука задњих неколико месеци од оног „свевредног“. Почев од оних који форсирају неки ментални тренинг константног позитивног размишљања, преко оних који стално говоре да немамо довољно Бога у својим животима до оних који наводно из бриге о очувању породичних и других вредности заправо промовишу сасвим периферне ствари. А иза сваког овог понуђеног (не увек наметнутног) обрасца, подмукло и прећутано вреба добар кешоловац. Ловац на свој интерес. Дакле, безусловност је осакаћена у старту чак и када се промовише под лицем добрих намера.

Ко зна, каква времена иду, можда ћу и ја почети да наплаћујем своју реч и своје савете? Да компромитујем своје писање. Што да не? Мада ћу шипак у ери интернета да докажем своја ауторска права. Ту сам и даље у шоку ко ме све поткрада и потписује уместо мене. Не зна багра да админи имају увид према којим претрагама на сајту неко тражи себи бесплатан састав. Нека краду, није проблем, али када видим још промењени текст са истим концептуалним стилом – где поетика прва страда – онда је повраћање благи појам да изрази гадост над оваквим плагијатором. Наравно, иронишем, али један клик је довољан да уклоним сајт, јер имам све сачувано на другом месту, и да кажем народу да ако хоће „реч живота“ морају да пљуну неки динар. Морбидно, зар не? Могу да се правдам теолошким звањем, могу да се покријем Библијом, могу да нађем хиљаду изговора равних ценовнику неких свештеника. И хоћу, али само ако кап прелије чашу, ако плагијатори не престану да раде то што раде и ако дођем у позицију да у смежураној Србији останем без посла. Не треба ми пуно за моју секту. Али, да ли ја желим да живим тако?

Ипак, није то оно о чему сам хтео да причам данас. Хтео сам да поделим једно искуство. Не знам да ли се то негде евидентира или не, да ли је у данашњим поремећеним вредностима то уопште некоме битно или не, али обећао сам љубазном и предусретљивом аудиторијиуму запослених у једној банци (са чијим минусом се крвнички борим више од деценије) чији сам миријевски корисник, да ћу похвалити њихову љубазност према, махом нервозним, клијентима. Зашто је сада то битно? Када бисмо данас сви размишљали логиком захвалности, макар у малим стварима, можда не бисмо променили свет око себе, али бисмо сигурно обогатили властити живот. Па макар и на један дан. Један дан без нервозе, да ли је то могуће? Јесте. И не само у банци, него свуда где се наше присуство протне. Али, иницијатива мора поћи од нашег примера а не од пасивног ишчекивања другог.

Наиме, не могу да дочарам израз лица запослених у каквом шоку су били када сам их питао где и пред ким могу да их похвалим. Питао сам их тек тако. Ни због чега. Без вребања мог интереса. Само сам посматрао како раде са људима. Нити они мене знају, нити ја њих знам. Нису очекивали. Били су забезекнути. Одмах су две жене прекинуле стандардну процедуру посла поред огромног реда. Чак се и обезбеђење узнемирило. Почело је кошкање. Мрдање. Боже сачувај, као да им је Сам Христос ушао у банку. А стварно нисам држао Библију у рукама и говорио да су се испунила Писма.

Да ли ми је ипоновало? Не знам. Можда ме је више поразило колико смо се одвикли од добре воље. Колико смо навикли да све и сваког посматрамо кроз строго испоштовану рутину. Зато нас лица резервисаних патолога, са једне или друге стране шалтера, у Дому Здравља, у банци, у пошти, у општини, на пијаци са обе стране тезге, у продавници са обе стране касе, па и у Цркви, где све већ не, увек тако болно уморе. Јер, осим што се обе стране понашају као да им је све тешко, понашају се и као да ти од свог џепа чине. И једна и друга страна. А само треба неутрално свако да ради свој посао. Међутим, тог дана када сам био у банци (а нико нормалан не може да воли банку тај проклети извор капитализма) као да је време стало. Када смо већ код капитализма, неко је добро приметио да „народ ради само зато што је сиромашан и све док је сиромашан“. Прекинуо сам један проток. Закрчио крвоток система. Направио тромб. Само једном обичном лепом речи. Нисам тиме добио већи минус у банци, нити стисак руке, нити похвалу за похвалу. Али, добио је други. Са том свешћу сам и ја добио. Направио се мрежни маркетинг добра. Препад добровољности. Из заседе. Неочекивано. Има логике. Јер, када те један инфицира злом вољом, ти си после цео дан негативан за себе и по друге, а када те други инфицира добром вољом, ти си после добронаелектрисан за себе и по друге. Наравно, без театралне усиљености. Не можеш да сведочиш добро ако га не поседујеш, односно, ако не радиш за Једино Доброг. Иначе, у супротном, одосмо у егоцентризам.

Реално, сви смо ми бића дефекта. Били црквени или неверујући. И када наше захвалности данас посрну, сутра нас захвалност неког другог подигне на ноге. Подржавамо једни друге а да некада тога нисмо ни свесни. Заправо, можда уопште нисмо свесни. Када почнеш да истражујеш мале детаље у свему што трпи постојање, изненадиш се величином синхронизације у свему што поседује битисање. И ако бисмо мало згазили праг сујете, или прекинули колотечину једним осмехом, безусловним захваљивањем другом, без тарифе, без промоције вредности која тражи зараду (о чему писах горе), дошли бисмо у спознају да без обзира на темпо једног система која одузима човеку људско достојанство, или га потхрањује неким супериорним моделима (којих, авај, тобоже никада раније није било или сада највише недостају и отуда јефтине генерализације а сада ће тобоже нечија преамбициозност да реши проблем преко ноћи) можемо опасно нагласити једну сасвим обичну ствар:

Заједно, чак и са дефектима, можемо све.
Сами, чак и да смо савршени, не можемо ништа.

Advertisements

Долазак

Синоћ сам причао једноставно са тобом…

Желео сам да кажем пар

Коначно нецитираних речи.

Досадио ми је дијалог пун зупчаника

Слово пијано од предвидивости.

Молио сам те за ново срце

Да не могу више живети са жељама

Које подривају доброкретање.

Онда су капци нашли твоју таму.

Био си присутан!

Осећам те и на врховима прстију ових дана

Када немисли долазе по свој порез.

Одазвао си се. Чуо мртвог.

И сео крај мене.

Први пут лицем ка лицу. 

И причали смо вековима

(Или сам барем ја тако намештао ветру прамен),

Слушао си све што имам да кажем

И ћутао спокојем као што ћути уво детета када слуша причу пред сан.

А онда, када сам ти хтео рећи све

Као да си већ знао

Као да си погледом одмахнуо као руком

И отворио си уста свих Тајни

(У чије бездане са страхом гледају и васионе)

И сасвим тихом свечаношћу одрешио

Све загонетке за све проблеме

Узевши „Оче наш!“ као молитву за мене…

Када је музички одабир у питању, верујем да су ту мишљења највише подвојена. Можда и више него у филмској индустрији. Оно што за некога представља врхунски доживљај, за другог може бити потпуна равнодушност и неразумевање. Реално, овакву поставку проблема можемо рефлектовати на филм, религију, политику, било шта, било ког. Акценат је на ономе што симпатишемо. Али и на емпатији, могућности саживљавања, не нужно фрустрације (хришћанска терминологија би се базирала на уподобљавању када је у питању корелација и односност између Бога и човека). Не полази се много, част изузецима, од верификације као плод препознавања неке истинитости или поуке у некој песми, колико је акценат на ономе шта чулност, односно првенствено мозак, перципира као аутентично искуство. Некоме је битан само текст, некоме само музика, некоме једно и друго, а некоме ништа него што би рекли наши стари: „Нека се чује било какав звук само да није глува тишина!“.

О укусима вреди и не вреди расправљати. Колико сам могао да схватим друге и себе, када рекламирамо нечију песму или албум, ми покушавамо да понудимо свој доживљај другоме, да га поделимо са њим, као неки вид заједничке екстазе (сигурно је да ту има неког исконског богослужбеног етоса макар и на несвесном или искључиво психолошком нивоу).  Није изненађујуће што ретко када ту будемо схваћени. Наравно, има и промашаја. Шунда. Кича. Бљутавости. Али, опет улазимо у круг субјективног доживљаја. Музика није мерило нечијег карактера. Двоје могу слушати исту музику а бити апсолутно различити по свим могућим и немогућим питањима животне многодимензионалности. Чак и конфликтни међу собом. Није ли иста паралела на другим нивоима постојања: теологије, философије, нације, политике, итд.? Двојица ако припадају једном истом табору заједничких интересовања, не значи да су апсолутно подударни на другим нивоима свакодневнице. Не значи да ако један слуша квалитетну музику да је по аутоматизму и добар човек, као и да онај који слуша апсолутни неукус од музике да је по инерцији лош човек. Јефтина једначина. Не може. Шипак. Подвала.

Ако пођем линијом свог детињства, када је црвена марама и плава капа још заузимала прве ђачке клупе у пионирском одрастању, могу да кажем да је период немаштине био тотално периферан спрам откривања музичког света и првог касетофона. Касете су за нас младе представљале читав један свет који треба да се открије почев од анализе текста, омота, итд. Не знам да ли смем рећи да су касете и грамофонске плоче имале вредност једне књиге, али на данашњим теразијама сигурно је да су имале вредност, односно да се придавао значај и поштовање као једном мобилном телефону са својим апликацијама. Долазак фамозних дискова је била ера набоја као да су се „испунила Писма“ и да нема даље. Све је ово далеко пре осмишљавања интернета. Захваљујући старијем брату, већ од првог разреда основне школе, имао сам срећу да одрастам на звуковима: The Clash, , The Exploited, Toy dolls, P.t.t.b., Cockney rejects, Sham 69, Alice in chains, Metallica, итд., док су на домаћој сцени доминирали звукови: Шарло акробата, Бјело Дугме, Забрањено пушење, Партибрејкерс, Хаустор, Шахт, Боје, Лаибах, Сатан Панонски, Куд идијоти, Леб и сол, итд. Сваки од ових звукова је обележавао или нека посебна стања самоистраживања (неретко умишљања или психоза, данас преведено као tripovanje) или тешке ратне године када је инфлација јела становништво чинећи да људи прождиру једни друге. Ко је живео у тим годинама не може а да не памти чувено: „Девизе, девизе!“ по улицама, или: „Pall mall i LM“ цигаре по криминалној цени. Такав је био амбијент одрастања. Поред пензионера у 5ч рано изјутра стоји мало дете у реду за хлеб и млеко који ће касније завршити у замрзивачу. Још смо, дакле, у годинама пре бомбардовања Београда и других дестинација. У том исту пубертетском и постпубертетском експериментисању откривам разне радио станице где тек почиње да се развија Techno и Rap & Hip-Hop култура. То је било време када је турбо-фолк тек крчио своје стазе 90-тих и већ сам тада многима деловао као „ванземаљац“, јер, авај, није било у тренду слушати нешто што „шабанизам“ тадашњег еона није аминовао (верујем да се неки добро сећају увучених горњих делова маркираних тренерки у широки џинс са сребрним каишем, са „ер макс најкама 2, 3, 4“, и незаобилазном тарзанком на глави).

Знам да многима мој музички одабир неће бити уопште важан, али реално не узнемиравам се много. Мој блог, моја правила. Могу да сугеришем шта је на мене изазвало врхунски доживљај, али не могу и не желим да га наметнем другоме, као што сам и ја потпуно равнодушан када неко „сече вене“ на неки страни или домаћи бенд. Да ли је то сада утицало на моје неуроне, моју психолошку структуру, на моје писање, веру, или шта слично – не бих да залазим превише у то. Јер, већ рекосмо, да и они који слушају исту музику могу бити дијаметрално супротни и чак завађени међу собом. Нити је следеће набрајање уопште гаранција да ћу се са било ким разумети по било ком питању, нити да ће мој одабир на некога произвести неки ефекат или не дао Бог – подражавање. Музички опус ме је увек водио да се никада превише не лоцирам само на један музички жанр, јер као што је сулудо бити везан само за један књижевни облик или филмски репертоар, никада се нисам руководио логиком једне препознатљивости где морам бити окарактерисан као део нечијег клуба или музичког гета. Ипак, било би лицемерно рећи, односно прећутати, да нисам један већи период застранио са EBM светом, као и да у овим годинама ретко себе расплињујем даље од Dub Techno света. Већина мојих текстова који су се некима допали а некима нису, настали су под утицајем овог другог музичког жанра чији psybient минимализам ме је често доводио до одговарајућег стадијума менталне релаксације. Покушао сам на силу да слушам класичну музику, али једноставно, да ли због могу субверзивног темперамента или нечег другог – не знам, једноставно није ишло.

Па да почнемо, прво страна а потом домаћа варијанта, потом омиљени бенд па албум. Због обимности, као и у филмском осврту, да не бих затрпавао тему, мораћу да се ограничим само на прве основне асоцијације и ауторе који су код мене заузимали централно место.

Страна:

  • Nine Inch Nails – The Downward Spiral
  • Rage Against the Machine – Rage Against the Machine
  • The Cure  – Desintegration
  • The Future Sound of London – Dead Cities
  • Dead Can Dance – Dead Can Dance
  • Nirvana – Bleach
  • Depeche Mode – Songs of faith and devotion
  • Portishead – Dummy
  • Björk – Post
  • Radiohead – OK Computer
  • Sepultura – Chaos A.D.
  • The Smiths – The Queen Is Dead
  • Boards of Canada – Music Has the Right to Children
  • Front Line Assembly – Corrosion
  • Tricky – Angels with Dirty Faces
  • Busta Rhymes – When Disaster Strikes
  • David Bowie – Outside
  • Art of Noisе – The Seduction of Claude Debussy
  • Aphex Twin – I Care Because You Do
  • Kontravoid – Kontravoid
  • Sonic Youth – Goo
  • Clock Dva – Sign
  • Primus – Sailing the Seas of Cheese
  • Nick Cave – Murder Ballads
  • Dead when I found her – Rag Doll Blues
  • Ministry – The Mind Is a Terrible Thing to Taste
  • The Sisters of Mercy – Floodland
  • Swans – The Great Annihilator
  • The Cranberries – Everybody Else Is Doing It, So Why Can’t We?
  • Grimes – Visions
  • Underworld – Second Toughest in the Infants
  • Orb – Orbus Terrarum
  • The stone roses – The stone roses
  • Wolfsheim – Spectators
  • Killing Joke – Pandemonium
  • Skinny Puppy – Last Right
  • Einstürzende Neubauten –
    Zeichnungen Des Patienten O.T. / Drawings Of O.T.

Домаћа:

  • Обојени програм – Ако нисам добра шта ћемо онда
  • Идоли – Одбрана и последњи дани
  • ЕКВ – било би лицемерно навести само један албум, тако да дефинитивно све
  • Дарко Рундек – Апокалипсо
  • Дисциплина Кичме – Свиђа ми се да ти не буде пријатно
  • Блок Аут – Ако имаш са ким и где
  • Дарквуд Даб – било би лицемерно навести само један албум, тако да дефинитивно све
  • Мрави – На трави
  • Канда Коџа и Небојша – Играчка плачка
  • Eyesburn – Fool control
  • Рамбо амадеус – М91
  • Дел арно бенд – Играј док те не сруше
  • Деца лоших музичара – Добар дан
  • Lira vega – Lira vega
  • Atheist rap – Маори и црни гонзалес

Наравно, не треба заборавити поменути бендове попут: Бјесови, Београдски синдикат, Sars, Dubioza kolektiv, итд., или бендове старијег датума попут: Тhe doors, Joy division, Bauhaus, Cocteau Twins, итд., али као што рекох због расплињавања, намерно сам се ограничио на ауторе који су ми правили највеће друштво када никога није било. У ери техноманијакалне комерцијалне доступности, не могу рећи да „неки нови клинци“ знају шта раде, јер годинама радим анкету са младима, чисто да истражим њихова интересовања, и нико од њих, или бар мало ко од њих, зна име неког омиљеног филма или омиљеног бенда да наведе. Да ли је у питању велика понуда или недостатак критеријума управо због големе сведоступности, остаће велико питање, али ипак, трагично је да се било чији живот разводњава у некритичком апсорбовању садржаја чије вредности, или макар већи доживљај – нико не доводи у питање…

пс. Ако има радозналих, постављам линк где сам некада давно постављао своје топ-листе: клик на Компилације и линк чија интересовања сада пратим: клик на Elektronika

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Опомена

Ако себи желиш породицу
Или парче сећања
Када сваки трен утихне,
Немој журити на једну
Или две зацртане стране живота
Цепајући са једним моментом све.
Успори мало!
Нађи се.
Препознај где си вољен
И да твоја обавеза или лењост
Није све.
Да се не би десило
Када остариш (а веруј, пребрзо је!)
Да се после чудиш:
Откуда самовања
И зашто нема ко посетити те?
Јер су неки положили сва детињства
Гледајући у тебе као у Бога
Свакога минута, дана
А да ти то ниси примећивао,
Јер си желео за себе своје време
И себичност дисања умовањем.
А сада када си остарио
Када гроб увелико спрема венчање,
Тражиш погледом, збираш прошлости
Али нема никог,
Осим онога што си одувек хтео
Да само себе за себе имаш потпуно –
Изобилно.
И ако те ни седе главе није стид
Онда ћути сад
То је мир који си одувек хтео.
То је анестетик којим си друге прежалио.
Иди у миру!
И једи свој украдени пакао…

  • Растао сам на стриповима Dylan Dog-a. Нисам се ни усудио да гледам екранизовану верзију истог да се не бих разочарао. Поред свих хорор варијација од Freddy Kruger-a (за којег нови клинци ни не знају навинути само на Wrong turn или Saw комадање) па на овамо, најстрашнији филм који сам одгледао икада је са Џек Николсоном Shining. Ту нема масакра какав смо, нажалост, навикли да видимо у крволиптајућим холивудско-јефтиним продукцијама – где је човек десакрализован на највећи могући начин (мада признајем да јесте интригантно да један психопата тера људе да више поштују себе и друге монструозним бирањем између свог и живота другог као у нискокалоричном филму Saw) , нити неке демонологије (мада се не може рећи да нема наговештаја и да су танке линије између лудила и поменутог – као што сусрећемо у филму са очајном глумом и ниским буџетом али добрим сценаријом The Exorcism of Emily Rose). Али могућност, реална могућност, да неко може изгубити разум, чика Џек је одрадио феноменално. Такав угао посматрања нам помаже да пред своје моралне баријере поставимо натпис за властиту савест: Опомена, или у најбољу руку барем: Кочница. Ипак, ако бих бацио неки даљи фокус на хорор жанр, који се коси са научном фантастиком, онда Event Horizon нескромно заслужује милиграм пажње. Проблем пакла је приказан као неки вид паралелне димензије која чека на човека да јој отвори врата.
  • Када смо већ код психотрилера, по типичном обрасцу култни филм Seven заузима централно место, али је феномен да се већина психотрилера обавезно базира на неким религиозним фанатицима који манијакалном генијалношћу изводе злочине до најморбидније прецизности и предвидивости. Наравно, Kevin Spacey Fowler (познат још по сјајним улогама у American Beauty, Pay It Forward, The Usual Suspects, итд.) сјајно узима доминацију, али веома брзо већина психотрилера почиње да прежвакава једну исту библијску патологију пред којом се, макар приватно свако од нас, не сме остати равнодушан. Ту нам је и Anthony Hopkins са чувеним филмом Hannibal, али признајем да се још нисам опасуљио од филма Meet Joe Black где је смрт представљена као манекен која до тачке смрти константно даје комплименте – по концепту сујетнији филм до повраћања нисам гледао. The Rite је само јалов покушај да чика Ентони оживи стару славу. Као по правилу, већина људи православног и католичког света велику пажњу припадају сфери демонологије где се свештеници, као по правилу, увек узимају као немоћна бића пред тајном зла.
  • Ко год је гледао Matrix (који је „узвишено“ упропашћен са друга два наставка), мора бити поштен према себи да ипак представља једну прекретницу у Sci-Fi свету. Филм прећутано обједињује готово све религије света на једном месту, а смешта их у платоновом кључу Пећине – у програм Матрикса где народ чека на ослобођење. Interstellar, такође, заузима одлично место у Sci-Fi жанру. Време се показује и као проблем и као драгоценост која је другог ради непоновљива и једном забачена – неповратна. Equilibrium по својој тематици поприлично на нивоу концепта плагира одређене матрикс варијације, али га и поред не тако добре продукције и превише исфорсирано-пластичне бомбастичности у борилачким вештинама вади централна тема „осећања“. Имати осећања у будућности се показује као непријатељ којег треба контролисати, али је проблем што се са контролом зла сакати и оно добро у човеку. Опште добро се покушава успоставити, дакле, и контролом добра баш зато што друга могућност, макар она била грех, не долази до изражаја. Зато долази до револуције. И тек из такве перспективе можемо наслутити, ако не и открити, колико је велики дар слободе Бог дао човеку и колико је она непроцењива. Stanley Kubrick даје надреалну ноту у A.I. Artificial Intelligence. Поред A Clockwork Orange, Full Metal Jackett, 2001: A Space Odyssey, овај филм такође заузма занимљиво место са роботом који је гладан љубави и дели судбину на нивоу Пинокиа али без приче са срећним завршетком, јер осим илузије – никада није постао човек, оно што је највише желео да буде и да има своју мајку. У реалном свету, акценат је на човеколикој чежњивости за својим Узроком и сједињењем са њим, а димензија људскости вене за уподобљавањем и не пита за последице. Ипак, најмрачнији филм који обавезно треба одгледати је Eyes Wide Shut. Радозналост да се испита једно култно друштво које има своје ритуале и оргијања под маском разноразних елитних представника мора донети последице по оне који нису добродошли. Одлично приказана прича, са језивим минимализмом клавира који све време прати радњу, где видимо парадокс да у свету манипулације једна проститутка узима на себе добровољну жртву на најмрачнијем месту не би ли главни глумац преживео. Ако то није хришћански императив онда не знам шта је, без обзира на нечије (не)морално порекло.
  • Ако неко жели себе поштено да намучи, онда ће Hardcore Henry  поштено одрадити посао. Од толико акције, човек не може а да се не осети исцрпљено на крају филма, због чега се и може именовати промашајем (без обзира што Tim Roth на крају у микросцени промољује главицу), али не можемо рећи да филм као такав не може отворити нека нова питања о позицији и корелацији роботике и човека у будућности која је свакако неминовна а да међупростор може бити чак и изазов за паранормално. Али један такав акциони филм је велико ништа у поређењу са филмом Snatch где је у главном фокусу добро приказана прича а не насиље ради насиља.
  • Woody Allen је познат по специфичним филмовима које је за живота радио, од нечега што бисмо могли именовати црним хумором до поп – драма са изразито сложеним дијалозима које просечном гледаоцу могу предствљати напор. У центру сваке од његових прича базични проблем је углавном – љубав. Међутим, мало је коме упао у очи његов трилер Match Point. Мишљења сам да је то његов најбољи филм који је икада снимио и верујем да је имао посебан разлог зашто је од свих филмова баш њега тако психички тешким направио. Нема то везе са Scarlett Johansson (од чијег Ghost in the Shell се више очекивало) која се појављује у чика Вудијевом филму. Невероватан је напор и кукавичлук главног јунака да у каиновом маниру убије вољено биће само да не би преузео одговорност за своје поступке. Дефитивно филм који треба погледати.
  • David Lynch-а сви памтимо по култној серији Twin Peaks. На страну сада његово шврљање по разним езотерично-психо-надреалним концептима. Сигурно је да је трагалац за смислом и да придаје велики значај символизму. Критичари га махом интерпретирају као човека који губи границу између сна и јаве у својим кадровима. Његови филмови су у већој дози мрачни, црнокомични, а неретко субверзивни и контроверзни. Ниједан филм није задао толико главобоља критичарима (чак и глумцима истог) шта је аутор хтео да каже са филмом Lost Highway. Паушална процена неких, па чак и критички настројених епископа,  је елементарни губитак љубави и последице које са тим губитком иду. По мом мишљењу, ђаво, оличен у готик- нашминканом странцу,  води конце од самог почетка а све остало је шизофренија и слом идентитета у тоталности. Јер је главни јунак заробљен лавиринтом у који је против своје воље увучен. А његова подвојеност се овде протеже чак до физичке метаморфозе која превазилази стандардна логичка процењивања унутрашње дихотомије. Од свега снимљеног, Линч прави изузетак са једном носталгичном драмицом The Straight Story, али оставља простор за хришћански угао посматрања, јер осим што кроз цео филм учествујемо у љубави једног брата који савладава препреке не би ли дошао до свог другог брата, на крају ипак остаје велики знак питања да ли је до истинског сусрета између два брата уопште дошло.
  • Руске филмове попут Остров и Монах и бес не треба нешто посебно коментарисати. Све што су аскетски оци износили као саставни део својих вишевековних искустава стало је у Острво. Монах и ђаво иде сличном линијом, али прави маестралне обрте и попуњава празнине занимљивим дијалозима, као и креативним сценама које у Острву поред јуродивог оца Анатолија дефинитивно недостају. Филмске опусе Никита Сергеевич Михалков-а такође не треба потценити. Сибирски берберин (Сибирский цирюльник) је више од филма и плитког сентиментализма. Дивна је сцена када војници певају тражећи свог пријатеља или када се главни јунак због чистоте свог срца онесвести од разголићене девојке у коју је смртно заљубљен. Наравно, то није суштина филма, мада није акценат ни на Моцарту. Постоје тврдоглавости за одређене вредности које се плитком миљеу чине наивним и непотребним. Они који више инсистирају на диоптрији Андреј Арсенијевич Тарковског морају да имају у виду да нема свако желудац да се креће његовом камером где су кадрови попут фотографије као у Огледалу, или јеванђељски мотиви као у Ивановом детињству (нпр. завршна сцена кристално јасно одсликава да само чисто срце попут детета може ходати по води). Сталкер, који иначе спада у научно фантастични трилер,  је можда најспорији филм икада снимљен, али поседује сву могућу драматичну напетост која се протеже у једном једноличном путовању где на крају главни актери поред великог труда поражавајуће не смеју да уђу у зону светости (која је код Тарковског синоним жеља) ако можемо тако да кажемо.
  • Ко није гледао филм Блистави ум (A Beautiful Mind), требао би да уради домаћи задатак. Наравно, не можемо рећи да Russell Ira Crowe није превише набилдован за једног научника, али његов таленат ипак извлачи суштину филма на прву линију фронта – проблем шизофреније и халуцинација. Хришћански аспекат сагледавања, као покушај компарације а не као тумачење и доживљај филма, је у черечењу фантазијом и проблем одвајања од онога што ум држи за мерило стварности. Сваки покушај одвајања од таквог перципирања представља за болесног страдање и пакао. То можемо видети у сцени када Russell Ira Crowe бива први пут ухваћен и приведен на лечење. Завршница, ипак, оставља даљи раст за хришћанско перципирање, да другог лека осим игнорисања властите дефектности – нема. Проблем остаје, али га је сада болесник свестан, и већ тиме што је свестан који проблем има – са тим проблемом покушава да живи даље. Ето подлоге за аскетски набој. Thomas Jeffrey Hanks је можда снимио најбољи филм свих времена са Forrest Gump-ом. Сваки покушај да се филм протумачи умањио би или оштетио саму вредност снимљеног. Слично маниру Кишног човека (Rain Man) са Dustin Lee Hoffman-ом видимо парадоксалан спој генијалног и аутистичног човека на једном месту, али док је Hoffman више оличење генијалца који тешко живи са својом природом коју није бирао, дотле Hanks приказује на помало комичан и сентименталан начин Фореста као генијалца доброте и наивности којем успе нешто што никоме здравоумном не успе – да буде човек.  Sean Justin Penn је имао сличан покушај са једним филмом I Am Sam, где се ограничени (ретардирани) човек бори да докаже основе менталног здравља ради очувања детета, али управо зато што не поседује ниједну генијалност као Hoffman и Hanks показује се у грозомори да је тако нешто у стварности – неприхватљиво. На страну сада високе емоције, нежну музику, номинације за оскара. Иначе,  Sean Justin Penn је имао сјајне улоге у филмовима као што су: Mystic River, 21 Grams, Dead Man Walking, Carlito’s Way, итд., тако да му се овај сладуњави промашај може опростити.
  • Quentin Jerome Tarantino. Легенда. Не знам да ли постоји филм који не испуњава тражене референце за одређени укус. Уме да удави, али цена добрих дијалога не гледа на километре. Можда се више очекивало од Django Unchained и The Hateful Eight,  али ако се осврнемо на његова претходна остварења можемо са стидом да ућутимо. Pulp Fiction и Inglourious Basterds морају да испливају у првом кадру његове величине да исприча и дочара добру причу – оно што је најтеже. Чак ни Kill Bill не би имао тако добру тежину да нема добих дијалога, јер су дијалози оно што бацају у страну проливену крв која се у његовим филмовима може наћи за „увоз-извоз“.
  • Jim Carrey је познат по комедијама и монтажи лица. Помислио би човек да осим гумирања мимике ништа друго не уме. Међутим, мало коме је упала у очи његова дуго припремана улога у одличном филму Man on the moon јер се и у часовима паузе од снимања уносио у лик.  Eternal Sunshine of the Spotless Mind је, такође, одличан филм који приказује како се човек опредељује да избрише сећање на вољено биће да не би више патио будући да више није заједно са бићем које воли, али завршница уноси преокрет на који нико од оних избрисаних сећања није рачунао у чему се показује неки вид судбоносности какав можемо затећи у не тако сјајном остварењу Тhe Adjustment Bureau са Matthew Paige Damon-ом (Confessions of a Dangerous Mind, Good Will Hunting) у главној улози.
  • Lars fon Trir увек паралише гледаоца. Неспремном на дубљу поруку његових филмова желудац није јача страна. Dogville засигурно са својим минимализмом заслужује похвалу. Dancer in the Dark по мом субјективном мишљењу спада у једно од његових најбољих остварења са  Björk у главној улози слепе жене која доживљајем стварности као својеврсног мјузикла покушава другачије и лепше да перципира исту од ситуације у којој се сасвим недужна нашла. Изузетно контроверзни филм The idiots приказује скупину људи који покушавају да живе јуродиво (наравно, нема ту Христа ни у наговештају), али када наступи тачка прелома да њихова идеологија треба да се јавно покаже до бесрамне огољености и код других – сви се повлаче осим једне жене која се од почетка филма чинила једино здравоумном. Ипак, филм Antichrist можда преузима већу шокантност, јер имамо приказан заиста болестан однос између психијатра и жене који су изгубили дете. Муж се истовремено понаша и као доктор и као љубавник, бркајући место професије са приватним емоцијама, док се у финалној сцени не сагледа сав ужас профила његове жене која је заправо све време глумила лудило и да је посреди много веће зло.
  • Fight Club William Bradley „Brad“ Pitt, Edward Norton) и  Shutter Island концептуално носе исту идеју филма осим што је први филм урађен у динамичнијем и агресивнијем амбијенту глобалног карактера, са одличним паролама и девизама животне свакодневнице, док у другом филму Leonardo Wilhelm DiCaprio (са сјајним улогама у Catch Me If You Can, The Aviator, итд.) психолошки приказује унутрашње трагање једног протагонисте у килавим кадровима који свакако баш због те килавости имају своју вредност. Без обзира на исту тематску подвојеност, свакако два филма за које вреди обавезно одвојити време и пажњу.

 

 

 

Рупа

Постоје људи који користе своју правду као курву не би ли њоме платили обнављање зла. Њима сва вечност не би била довољна да себи прекрате муке једним праштањем према другоме. Толико је злурадост и злопамћење страшан грех. Веће зло од овога чини онај који мада свестан шта обнављање зла некоме чини – то исто зло умножава и одобрава да се даље расплине само да би купио своје место правде и да би сакрио своје зло под злом лица другог. Слепче, неће те други више поштовати ако његово зло храниш, јер пре или касније умориће се од свог зла, макар на кратко, а када обнови снагу – окренуће се против тебе. Тако настају деобе под небом. Тако се ствара рупа која злом урушава онога ко рупу копа, јер кога она прогута – повратка нема. Зашто? Јер, копач стоји на дну рупе и не престаје да копа. Он мисли да тражи излаз, али излаз је изнад њега све више и даље док он копа све ниже и дубље. На крају нема више ни копања. Остаје само драговољни скок у ништавило јер је то све што је од човека остало…

Млади

Увек сам се дивио приливу нових младих генерација. Таман када помислим да и ја негде копним, обновим енергију на новим ходајућим изворима радозналих главица. Освежим се другима на руинама властите обамрлости. Наравно, било је доста разочарења. Не у смислу да не испуњавају нека очекивања према мени или постављеним вредностима, него најпре према самима себи. Појединци су увек били злонамерни, други појединци Богом-даровани, а већина – ни хладни ни врући. Тотално погубљени. Углавном, млитави за проналазак неког већег смисла. Свакако, не смем заборавити своје дане. Какав сам био у њиховим годинама. Пионир неретке грубости према другима а лењивац према обавезама. Из таквог угла, тешим се да ни за њих неће бити касно. Не вреди, мора свако сам нешто да схвати, а још ако му на том путу негде и Бог направи добро друштво – онда почиње онај део живота који називамо коначним сазревањем. Мишљења сам да тек када изађу из фазе формалног школовања долази на испит њихово самоосмишљавање. А деси се, нажалост, да на том испиту падну и најбољи ученици.

Волим сву децу без изузетка. Волим ексцентричне. Провуче се и по који театрални психо. Јасни су ми профили, јер се отварају и мотиви. Мора некако да скреће пажњу на себе, а пошто са таквима нема ко да разговора (јер скретање пажње на себе долази управо од вапијућег за истинским дијалогом) нађе се по неки психо са моје стране да буде још луђи да улази у километарске дијалоге некад и ирационалног карактера. Симпатични су ми, али ништа мање симптоматични, такозвани у интернет сленгу – „trolovi“. Дошао сам до савршенства да измишљам кованицу „auto-trol“ чија би одредница могла бити окарактерисана да је посреди неко ко толико „баца буве другима за чешање“ да више не зна ни он сам спрам себе а не само спрам другог где је граница у којој се показује озбиљан или неозбиљан, а где граница између добра и зла. Јер у бацању бува, које су се некада звале „ватање зјала“ а данас „блејање“, мада је у свести „троловања“ суштина другачија – дотичан сам себи забибери ране. Мени је увек било важно да их испровоцирам за веће место смисла. Да у порођајним мукама роде питања којих нису ни свесни да им недостају. Само да не буду инертни и пасивни играчи.

Па ипак, не могу а да не приметим неки вид менталне кастрације. Говорим, дакле, стриктно у границама српског миљеа са покушајем да избегнем генерализације. Фокус је, ипак, на мањини. Али та мањина баш зна да поремети не само неке вредности, него да ти се завуче у желудац до сваког надражаја. Нервни систем нема о чему тада да брине, јер од његовог система на крају ништа и не остане. Упадљива је бахатост. Неки од њих сматрају, тако изузетно и болно млади, да им цео свет припада. Хришћански речено, он и припада, али не на посесиван, деструктиван и себичан начин. Да су њихова грандиозна права на првом месту и да фаталистички не праштају апсолутно ништа ако им нешто није по вољи. Не доводе, дакле, у питање да ли они којим случајем нешто добро не раде, почев од (не)писаног кодекса части, понашања, облачења, учења, итд., него да ли је нешто само по њиховој вољи. По том параметру поштују и вреднују ствари, људе, догађаје, задатке. Нове генерације или колутају очима за све што сматрају да је повреда њихове личности (фамозни улазак у њихово време и простор) и то је оно што они дефинишу „смарањем“, или, отворено улазе у бестидан конфликт са људима у чијим ауторитетима налазе повод да врше свој отпор чак и онда када их нико објективно ни у чему не угрожава. Бахатост је очигледна. Сматрају не само да у нечему не греше него да имају чак регуларно право да те науче која су твоја задужења. Одсуство минималног стида или бар елементарне куртоазије је примарно. Није то она креативна бунтовничка нарав којој је заиста стало да испита одређене вредности које јој се можда намећу, а према којој због одређене рупе испољавају сумњу или презир, него је овде акценат на типологији коју апсолутно брига за било какву вредност докле год може да истера своју „правду“ кроз неправду.

Моја генерација није била проблематична. Добро, провукао би се по који појединац, мангуп, али професори су се поштовали без обзира ако се није волео њихов предмет. Можда само желим да се сећам добрих ствари. Истина, била је другачија етика, почев од облачења до нимало размажених ставова оних који су нас некада често, можда и прегрубо, формирали. Просјацима се нико није ругао; у Цркву се ишло ретко али нико није правио спрдњу са светињама; старијима као и мајкама са децом се уступало место у аутобусу. Није морао то нико да ти каже или црта, знао си јер си тако васпитан. Не могу рећи да није било подела на богаташе и сиромашне. Било је. Али, они мудрији а сиромашнији су знали да покоре „кешоловце“, али је истини за вољу било богаташа које имовинско стање није искварило. Нове генерације, част изузецима, немају ту свест. Као да су их родитељи учили да се себично боре само за себе. Прилив нових и младих родитеља то искуство само потврђује. Од патолошке презаштићености до максималне незаинтересованости за своју децу. А деца су деца, сваки свет је посебан и тражи свој проналазак. Са друге стране, нису млади толико незрели, али је чињеница да лако проћердају и оно мало стечене зрелости. Сада живе у помами за неким видом публицитета. Интернет им је одрешио руке да све оно што смо ми некада бележили интимно у неки дневник или делили само са изабраним кружооком људи, све што помисле обелодане као да је посреди Откровење. Колико су безазлени у наивности, толико ми се некада чине да су безазлени и када зло чине. Не јер је зло безазлено, него јер не увиђају колико страшно зло може бити. И нимало им не смета да им неко гура нос у приватност, јер у ери техноманије – приватности нити желе, нити има. Заправо, свака могућност једне здравотајности је огољена. А Тајна је лепа само док се чека док свака огољеност убија изазове. Мислим да је данашња криза младих у засићености свим садржајима, а немајући неки већи смисао за који би се могли ухватити, повлаче се у неку разочарану изолацију где престаје било каква активност. Они то називају „опуштеношћу“ а заправо сами добро осећају на својој кожи незадовољство, немир и пакао.

И таман када мислиш да је смак света са једном генерацијом, појави се наредна, само годину дана касније која покаже да нема правила. Да није истина да је само једна генерација „тамо неке године“ била узорна и да нема даље. Или да је тобоже то привилегија само неких добрих родитеља или разредних старешина. Шипак. Има. Прошле године сам, примера ради, заиста био у шоку и забринут. Забринут не за себе, него за стање свести младих. Увек сам се трудио да разликујем њихову метежност од злонамерности – да није исто, као и да владање нема никаквих додирних тачака са нивоом интелигенције или оцена са карактером. Ове године сам упознао неке нове клинце. По типичном шаблону одмах видиш где ће бити рвање а где не, где се како мораш поставити а где не, где мораш затегнути уже а где попустити.  Зато никада нисам волео та кукамавкања старијих који су све мерили према својој генерацији и неком свом измишљеном „бољем времену“ и да су они „били бољи и другачији“. Шипак на квадрат. Мало сутра. Нема правила. Сведок сам дуги низ година како се универзалност неких невероватно сложених и харизматичних светова креће у сјајним цик – цак поскоцима. Таквима бих без пардона могао да поверим све. То се одмах види. Исијавају љубећом топлином коју време, нити средина није покварило. Желе тако. Нико их не гони да раде против своје воље. Не продају финоћу испод које се на крају испостави читав пакао. То су они због којих заборавиш оне дезоријентисане и који не дају лако на своју промену. И ако препознају твоју емоцију, и себедавање, не само неко пуко знање о „чему/коме“, предаће ти истом мером најинтимније тајне. А тек тада откриваш колико је велика твоја одговорност када ти неко повери и поклони светове које никоме другом пре тебе није даровао.

И не судим ниједноме. Можда само чекају у својој тами да неко дође и упали светло…

13076870_256836407994835_643588741097288863_n

Сувише смо навикли да светост, која је дар Божији, посматрамо јуридички, моралистички, супериорно, махом према одређеној заслузи за одређени труд. Можемо чак и у Јеванђељу да нађемо трговачке параметре када Христос пореди Себе са трговцем који ревнитељима даје одређену плату или талант. То, пак, не значи да је Он заговорник трговачких односа, јер реално – односа онда не би ни било.  Светост перципирамо као одељеност од властитог искуства. Можда је и пренаглашени аскетски идеализам таквој слици кумовао? И даље ми је нестварно да аскетска диоптрија сагледава искључиво један сегмент духовног живота у човеку.

Да ли Бог може уопште другачије и деловати преко неког човека а да он већ у неком греху не стоји? На страну сада догматско инсистирање о дефиницији греха као смрти или плитке теологије која увек вуцара и етикетира човека као биће недостојно Божије светости због његовог ниског морала (ту су се, верујем, излизале све могуће и немогуће проповеди). Сваки човек је сам по себи већ окрњено биће. Без обзира на високу фреквентност његовог интелектуализма, или високу компететност у неким професијама, или готово надљуску талентованост у неким занимањима. Човек се лечи на ранама Другог. Човек се крпи на Жртви Христовој. Парадокс. Изнова. И изнова. Инсистирати искључиво на духовном перципирању човека, значило би демантовати самог човека, јер човек је двоприродно биће, и материјално а не само духовно. Ако је већ човек окрњен шамаром смрти самим уласком у постојање, инсистирати на духовном савршенству значило би уништити и његову материјалну сферу. А материја није за потцењивање, да се не ругамо Творцу, него није акценат на укидању већ преображају њеног егзистирања. Наравно, вишедимензионалним рукама Бога Тројице.

Мени лично је после 11. година верске наставе и даље поражавајуће да приливом сваке нове генерације чујем да децу нико није учио о светости која им је дарована путем Крштења, Причешћа, итд. Ореол, као иконички символ који указује на језик Педесетнице, уместо да постане перспективом да човек на њега гледа као на природни састав бића, гледа се као на неприродни „ентитет“ који ни по коју цену не може бити део природе. Да зло буде горе, нико не верује да може бити свет. Траже се изговори. Да се испуне неки услови и критеријуми. Али, није то ни осећање недостојности, него просто речено – неверовање. А неверовати у своју светост значи наругати се Богу, Који је једини свет, јер Он је тај који на свакој Литургији не штеди да излије Своје нестворене енергије на Сабор који му се по љубави одазвао. Зато, ако је неко примио дар, зашто каже да није ништа примио? Ако си се причестио, зашто хулиш на Духа Светога да те није осветио? Који су то, коначно, услови за нечију светост? Једни кажу: мошти. Али, од многих убијених хришћана (спаљених или лавовима поједених) ништа није остало. Други кажу: чуда. Али, многи канонизовани нису учинили ниједно чудо за живота. Трећи кажу: морал. Али, многи хришћани су пре покајања били велики блудници и убице. Хајдемо још дубље: Игњатије Богоносац – од њега ништа није остало, али је наводно остало само срце које лавови нису хтели да поједу. Дјева Марија је учинила највеће чудо дајући људску природу Богу Сину, али није она та која је ходала по води, дизала мртве, претварала воду у вино. Апостол Павле, док је био фарисеј Савле, гонио је хришћане. Користим ова именовања светих да поклопим аргумент базиран на: моштима, чуду и моралу. Зачудо, Божију светост нико не помиње као узрочника светости, него се маргинализује пред овом „тријадом“. Отуда сви они култови око феноменологије светости који су увек прикљештени опасном дозом сујеверних убризгавања у мождани кортекс бића.

Поентирање је у томе да у „зони сумрака“, која се зове властита индивидуалност, треба прозрети где је тачка прелома Божијег деловања да би човек успео коначно да искорачи ка некоме различитом од себе. Бог се не саблажњава на нашу неморалност. Не гади нас се. Не стиди нас се. Може бити у свађи са нама, али не значи да нас не жели видети спасене. Дакле, брине, воли, болује са нама. Као прави Родитељ. Узмимо за пример неморалне људе. Једног наркомана или блудника. Може ли Бог деловати кроз њих? Може. (И ово ће сигурно нажуљати све оне који светост посматрају једноличном путањом. Јер се занемарује најосновнији парадокс: ниједан човек није све време добар као ни све време зао. Вероватно је да постоје одређени потенцијали који некога чине више или мање подложнијим да прави неке грешке, али ни то није мерило да је једна страна у нешто привилегованијем положају пред Богом. Зато Христос каже да ће многи први постати последњи а последњи први. Ту, међутим, проблем можемо тумачити на више нивоа, јер Христос као да указује на неку врсту трке, али ако је неко постао последњи не значи да је лишен удела победе, него да је због губитка врлина учинио себе мањевредним, али то још не значи да није спасен. Оно што није спасено Христос прави у компарацијама са лудим и мудрим девојкама, или отворено са повраћањем као у књизи Откровења).

Сигурно је да се Бог не слаже са њиховим изборима, али је још сигурније да њихово несрећно стање није Он изабрао, нити жели да унесрећени у том стању остане. Бог тражи онај међупростор, међупролаз, где се може провући, да тако кажемо, између два греха када човек одмара у зони пасивности. Да му се обрати кроз неку реч, савест, књигу, филм, другог човека, Цркву на крају крајева ако она већ није на почетку. Постоји пуно људи којима много тога смета, али је немогуће рећи да, иако су се поистоветили са таквим модусом битисања, да они заиста уживају у томе што раде. Јер не уживају. Не воле. Раде оно што не воле. Воле оно што не воле. Отуда немир и незадовољство као рађање и смирај свакога дана. А Бог тражи процеп у човеку када човек одмара од свог зла да му се баш тада обрати – када је човек сам у себи. Када још човек није опредељен за афирмацију или негацију.

Оваквим приступом се отвара велика смелост и велика нада за сваког човека. Нема потребе пасивно изоловати себе, јер по типичној инертности тражимо алиби за властиту позицију – да нисмо велики као неки светитељи. Ту је кардинална грешка. Управо је ово темељ на којем човек тражи легализацију и оправдање свог зла. Напротив. Бог се не саплиће о нашу неморалност, него гледа да нас изнова освоји као да је баш тај пут последњи пут да се ми не бисмо једном трајно изгубили. Уосталом, чак ни труд, толико глорификован у аскетским начелима, не доноси радикална решења која би неодступиво, чак и поред добре дисциплине, установила загарантовано обожење. Све ми више делује да наш однос са Богом наликује односу родитеља и деце када их купа од обичне прљавштине. Ко може да прими – нека прими…

 

 

 

 

 

Где су границе између покривања и откривања нечијег греха? Са једне стране, хришћански императив љубави иде до максимале покривања нечијег недостатка, а опет, са друге стране, указује да не треба да недостаје критички и изобличавајући моменат ако бестидност другог, као и своја властита, узме маха. Ако се иде линијом покривања нечијег недостатка, то не мора увек да се протумачи као акт љубави, већ и као акт заташкавања.

Рецимо, неко не жели да се његова или срамота некога другог обелодани, па ради на прикривању неког злочина. Тешко да ту има врлине. За данашње правосуђе уопште се не полази том логиком. Узмимо за пример један случај од пре неколико година. Брачни пар је упуцан од свог 14.-шњег сина. Родитељи су преживели и опраштају му, јер не могу да живе без њега. Осуђен је на 17. година. Адвокат мисли да је природно да родитељи опросте, али проблем види у томе што оптужени не препознаје свој злочин као злочин. Родитељи, по тој логици ствари, и по мишљењу адвоката, морају да опросте, јер ако нису родитељи за њих неће бити смисла постојања. Мајка каже да не може да буде више мајка ако син није ту. Отац је укључио дуги низ година сина у све могуће активности, али очигледно све време није видео њега као њега. Колико моја маленкост примећује, момак је имао све што пожели – ту видим корен проблема. Да је овај случај окренут према некоме ко није из биолошке линије, та линија опраштања нечијег злочина, тек ту бисмо били на прагу хришћанске љубави. Овако више можемо да видимо осујећеност родитељске замисли о породици која се показала трагичном, и да праштање не долази као акт љубави него као могућност да се на неки начин окаје што је та замисао о породици пропала. Други случај, од пре неколико година, неки родитељ на суду, поред свих заговорника смртне казне за убицу његове ћерке, позвао се на Свето Писмо и на Христа рекавши да он даје опроштај. И једино је та реакција родитеља изазвала плач осуђеног који је дотад на оптужбе свих осталих био тотално равнодушан. Данашњи хришћани не праштају ни ситнице. Вербализују најбаналније могуће ствари. Како год да поставимо проблем, правосуђе не занима ни нечије кајање, ни нечије праштање. Оно је лимитирано према једном тренутном акту и према том једном акту мери и вреднује целокупног човека. Заправо, овако раде сви људи.

Вратимо се на постављени проблем. Откривање или прикривање? Можда ако је акценат на неком интезитету мањег протока грехова које можемо детектовати у свакодневним односима: лаж, клевета, оговарање, преједање, напијање, итд., (мада су и ту линије танке, јер у трептају ока лако и ови мали недостаци могу постати иницијална каписла да се неко веће зло деси).  Али, ако је реч о протоку већег обима дефектности, свако кокетирање у знак добре воље не чини корекцију другог, јер други не само да не препознаје свој промашај, него наставља да га чини тамо где је само привремено направио паузу. Ту га одобровољавање посредством другог уопште не оплемењује да постане бољи човек. Нема стид ни у наговештају а покајање је евентуално на нивоу неке далеке фикције – чак не на нивоу ни неке идеје.

Погледајмо молитву „Оче наш“. Она је експлицитно недвосмислена са оним: „Опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим“. Али, постављам питање, да ли је свако ношење крста од Бога? Да ли је нужно увек ћутати пред нечијом пресијом, било да је она директно уперена против нас или против неког другог а да смо тога сведоци? Христос, као Син Божији, Богочовек, никада не поступа на исти начин. Пред Пилатом ћути, али пред Кајафом се буни. У храму користи бич и висок тон, али према блудницима налази помиловање. У Гетсиманском врту издајнику Јуди се обраћа љубазно, док на истом месту строго се опходи према апостолу Петру. На једном месту проклиње градове а на крсту разапет свима даје опроштај.

Дакле, тешко је ићи логиком једносмерне улице јер не постоји решење за сваку ситуацију. Можда је акценат на томе да човек не треба да се ослања на себе, већ на деловање Духа Светога, да ослушне Његову процену у себи према Христовом моделу у смислу да ће Дух дати речи (и реакцију) које човек треба да каже (или продејствује) пред парничарима. Можда тек тада, ако је и тада уопште време и воља Божијег деловања јер се Он не може штеловати као сат или интернет, дођемо макар у делимичну спознају како се треба владати, и да ли је нечије зло за откривање или прикривање. Али, који год пут да изаберемо, у сваком путу ћемо испасти саучесници. Било да ћутимо или да говоримо. То треба да нам буде прво и последње – јасно. Нема неутралне позиције. Не можеш бити равнодушан. Не можеш бити по страни као да те се не тиче. Јер све чега си сведок – већ си укључен. Затворити очи пред неким сазнањима значи блокирати одговорност која до нас стоји. Тако долазимо, коначно, до дефиниције неутралности: „Знам дела твоја, да ниси ни студен ни врућ. О, да си студен или врућ! Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих“ (Откр. 3, 15–16).

 

 

Сећање

Да ли је човек само сећање
Као вода која пролази кроз прсте,
Да ли жубори испричане приче
Које не може задржати под рукавом?
Или је човек тајна
Збир трагова по будућности
Које прошлост још није исписала?
Чему самообнављање?
Чему раслојавање?
Пита ли дрво маховину што је баш
На њега савила своја леђа,
Или му не смета што у његовој хладовини
Неко други одмара дисањем?
Није ли тако и са сећањем?
Зашто човек сакупља плодове
Које више не може да уједе,
Осим ако га не боли пролазност
Па се боји света који га не познаје?
Зашто човек толико брине
Да спакује слике и речи о свом постојању,
Осим ако смрт не припрема гозбу
Роштиљајући сећања
Где ће човек сам себи бити послужен као –
Последњи залогај?…