Archive for фебруар, 2012


Самомрачњаштво…

Замисли мрак. Густ и неосветљен. Замисли када би један Есхатолошки Суд био налик том мраку. Не мора да постоји бол, не мора да постоји демон, не мора да постоји нико у том мраку осим тебе самога. Како би страшан изгледао свет и космос када би само један човек битисао у њему. Има нечега застрашујућег у том немом мраку и гласној тишини. Чак и када би постојали кораци у том мраку, куда би они водили када се не би видело смисленог циља? Једно вечно тапкање у месту. И све раскоши широм света да се појаве у сунчаној светлости без иједног другог човека у космосу осим нас самих, био би прави пакао. Не разумемо трагедију самоће. Катастрофално би недостајао ближњи. И светлост и песма Литургије. То би била довољна казна сама по себи које би време кроз себе открило све већим протицањем. А ми смо толико поносни на своја хтења, да усред свих људи тражимо повлачење од онога што је најспасоносније – од самих људи. Ко није доживео ту трагедију, не може поимати тајну пакла, но оно што пакао није држи за пад, док онај ко јесте доживео њему је сигурност усред људи бити на сваком плану познајући страх и агонију која из недруштвеног егоизма долази. Дакле, не мора да постоји суд као суд уопште, нити нас ико ставља у овакву врсту позиције осим нас самих. Е то је оно што се не може разумети. Јер, сва наша повлачења од света метежа и напраситог народа, имају корен у овој сфери. А онај ко се наситио своје болести и мислених перипетија, зна колико је здраво међу људима бити јер однос захтева једну врсту љубави, одговорности и разговора, док самоћа распушта од свега тога уклањајући било коју врсту припреме за другог. Чак и када би људи били непогодног морала, то се не би могло поредити са демонском усамљеношћу широм тамног пространства. Чему неограничена слобода тог пространства без другог и без светла?

Искушење Старог Закона се повлачи пред наитијем благодати. Доследност Закону по цену жртвовања саме благодати представља велику препреку (унутрашњу схизофренију) да се човек уподоби новозаконској благодати. Оно што је приоритетно нестаје пред оним што је секундарно а оно што је постојано пред оним што је недоследно. И пакао[1] може бити егзистирање у Закону ако оно подразумева губитак (поништавање) другог, злураду праведност, или заснивање живота на нечему што нема своју основу у Царству Небеском као темељем (нпр. каријеризам, брак, породица, хуманитарне делатности…). Пребивање Светога Духа у православним хришћанима је капара славе која се тек треба појавити у пуноћи. Бог гарантује Себе Другим доласком ништа мање неголи привременим (историјско-литургијским) давањем. Привремено не значи и повремено јер онда Бог не би одржавао свет у постојању Својим нествореним енергијама. Запечаћивање Светим Духом не значи и Његово поседовање („Дух дише где хоће“[2]), него крштење у смрт Христову ради ослобођења од Закона за живе чији је крај у проклетству ако се не испуни Закон. Зато се Васкрсење јавља као благодатна револуција слободе од Закона али то не доприноси анархичном облику уређења живота и цивилизације већ одговорности[3] по вери.


[1] Интересантно је приметити да Палама пакао дефинише као потпуну непокретност бића у злом делању. Г. Палама,  „Беседа на читање из Еванђеља по Луки у шесту недељу, у којем се каже: А кад Исус изађе на земљу срете га неки човек из града у коме бијаху демони дуго времена…(Лк. 8, 27-39)“, Господе, просвети таму моју, Београд 2005,  404. Међутим, Петровић додаје позитивнији приступ говорећи „ да ће Свети Дух у Будућем Веку на вишим, духовнијим нивоима постојања наших тела измирити и све личне неприлагођености које још владају између нас, а зарад Божанског јединства Цркве.“ П. Петровић, „Саборни карактер црквеног символизма“, Отачник 2009, свеска 1,  67

[2] Јн 3, 8

[3] Опраштање зла тамо где кајања нема подразумева повлађивање злу, поистовећивање са њим, његов продужетак, а не тријумф правде. Светост није тако неодговорна да повлађује злу. А. Јевтић, „О светости и одговорности“, Светост и одговорност, Светигора 2000,  21.

Не понашајмо се везани слепим обичајима и слепим емоцијама као да смо дужни нешто радити против своје воље јер је у нашој власти уз Промисао Божији да сваку неповољну ситуацију одгодимо и променимо будући да смо даровани и слободни. Било да је то посао, било да је то породица, било да је то школа, или било које друго незадовољство. Држати се неких уштогљених навика у другарству или било чему, ради врлине или греха, одише сентименталним промашајем када се дође до малаксалости својих економских и других снага. Жалосно је гледати и трпети огорченог човека. Ако неко није задовољан оним што има нека то промени, а не да се жали као да другог избора нема. Јер ако неко није способан за одговорност и креативност односа, нека се удаљи а не да другог вређа као да му све изворе жеља за добрим угрожава и као да је таква ситуација једино и непроменљиво могућа. Баш зато што је све променљиво, то само показује колико је све слободно али и – смртно.  „Овде немамо постојаног града“, и сви су нам људи свуда исти, чак и у недостацима, јер смо сви „једно тело“ које је Црква.

Док објаснимо другима своје добре намере које усред неких других околности нису успеле и довеле до циља врлине, а људи нас у томе немилосрдно оптуже да смо хтели нешто видно ниског морала, прође сва жеља за врлином и енергија за добром. Док докажемо своју праведност, три суда прођемо пре тога непотребно. Боље се не замарати објашњењем. Зато су ми људи велики феномен за (не)схватање будући да се сами држе бесмисла као главног водича. Тако, једни сами нагињући ка ономе што је ниско, крију своја хтења нападајући онога ко на њих смера, док онога ко на њих не смера нападају као да је то већ логика која се подразумева јер мере друге према себи па им је непојмљиво да некоме до нижег интереса није стало. То је већ клевета јер неко нема вере да други може бити бољи од њега самога па га сврстава у свој кош са својим или туђим недостацима. То је оно неверовање због којег ни Исус није могао учинити чудеса у једном граду. И веома је интересантна та его – антрополошка димензија, јер свуда постоје, у свакој институцији, интриге, зависти, роптања, и нерад. Чак и у Цркви, али не њој самој по себи него у (при)црквеним организационим структурама, тако да се тиме не треба саблажњивати, нити стидети, нарочито је то нешто о чему не треба ћутати. Није ни чудо, јер свуда где је људско мимо Божанског, тако нешто је сасвим природно за предвидети. Само свештенство се у својим гресима ни по чему не разликује од било ког просечног човека у свету. То што они имају власт опраштати грехе Духом Светим, то не значи да је тај Дух у њиховој својини, њихов лични изум, или да су они сами себи способни Њиме праштати грехе.

Видовитост

Видовитост није никакво чудо, она је природна последица љубави између више личности. Као што двоје заљубљених могу имати исту помисао од сталног упознавања једно другог кроз своју љубав, тако и Бог и пророк могу прозирати у све оно кроз шта њихова љубав неуморно пролази. Зато се и каже да нас Бог познаје на основу Своје љубави. Уосталом, суштина видовитости и јесте познавање некога или нечега, јер видовитост обзнањује само оно што јој је познато, што је спознала, са чиме или киме је заједничарила у Духу Светом. Пророк не жели ништа друго својом видовитошћу осим да упозна другог онако како му се открива. Зато тајна видовитости није спекулативна манифестација магије већ дијалогично зближњавање љубави са другим. Дакле, љубав. Али, они који бивају откривени, због тога што не љубе застају пред ониме ко их познаје боље од њих самих тражећи у томе не љубазну присност већ сујеверно чудо.  Доказ који томе иде у прилог није „пад на колена“ услед покајања, но фасцинирана дистанца која када одушевљење прође хоће другог да „обори на колена“ пред собом.

Lako je one sa kojima ne gradimo odnos, pa time i ne ulažemo suviše ljubavi u isti, sakriti svoje slabosti i nedostatke, ali od onih koji te poznaju prema meri svoje ljubavi i imaju sa tobom odnos, od njih ne možeš ništa zatajiti makar ćutao sve vreme, jer intuicija ljubavi munjevitom brzinom prolazi i kroz najdeblje slojeve ličnosti.

Od paradoksa vere nema većeg jer istovremeno postoje dva osećanja u čoveku: i tuga i radost.

Bolje je biti lud nego glup.

Ako nema povratne informacije od onoga kome se obraćamo, odnos postaje sasvim bezličan. Svaki dijalog podrazumeva izvesnu dozu stvaralaštva čim se govori o konkretno nečemu.

Dok Crkva ne postane nešto unutrašnje ona ostaje samo spoljašnja građevina za čoveka bez njegovog ličnog učesništva.

Ne mora svako da zna da smo jednom spasili nekog čoveka.

Nepotrebna pitanja se nižu tamo gde nema ljubavi. Ako neko dovodi neku situaciju u pitanje zato što sam nema snage za datu, to može biti samo zato što sam nema dovoljno ljubavi da bi se pokrenuo za istu.

Odricati se nekoga znači odreći ljubav prema njemu. Danas je to ignorisanje.

Živimo u takvom vremenu kada se svako stara za svoje želje. Ništa od toga ne bi bolelo kada bi u njima bilo malo mesta i za druge.

Da vaskrsne Bog u srcima našim otkloneći Duhom Svetim svaki nesporazum, tugu i smutnju…

Nekome je dovoljan trenutak u Crkvi da bi se skrušio pred Duhom Svetim, a nekome za to nije dovoljna čitava večnost.

Umirati za nečije pokajanje bez traženja svojeg razloga i volje, je silazak Hrista u čoveka.

Ne otima nas san (lenjost) od Hrista već nalagodavac sna.

Hristos se uobličava u nama srazmerno našem uobličavanju u Njemu, dok ne naraste do punoće koju možemo maksimalno primiti.

Kada čovek dolazi na Liturgiju, on se nada da će tamo zateći iste blagodatne poljubce koje je zatekao prošli put na rastanku.

Nije svaki provokator nužan neprijatelj našeg postojanja. Mnogi svašta govore ali kada se umore od svog lajanja kao psi počinju da se umiljavaju kao mačke.

Ako si se napunio Duhom hvali Ime Gospodnje, a ako nisi hvali dok se ne napuniš.

Uvek gledaj dalje – proćiće i ovo…

Nije svako mucanje katihetskih gluposti dogmatsko bogoslovlje.

Nijedan trud ne propada.

Nijednog čoveka ne gledaš kakvog jeste u istoriji pored tebe, no kakav će biti u eshatonu obasjan Hristom. To je tvoja sadašnjost.

Ne kidaj se, ne cepaj misao, drži svoju nit i kontinuitet Liturgijskog daha.

Ponosna samostalnost razara. Još ne kapiramo da je pakao biti sam u kući pred svojim znanjem čiji kvalitet nema ko potvrditi kao vrednost nečijeg postojanja.

Brzina zamara.

Ako nemaš dela i jedno „hvala“ može biti sasvim dovoljna vrlina.

Za sve postoji vreme, ne srljaj.

Telo ima svoju volju koje ne može uvek biti u zavisnosti od slobodne volje, ali to ne znači opravdanje svake vulgarne izopačenosti.

Nikada nije preuranjeno i navalentno zamarati Hrista ili sveštenika. Sveštenik i ima službu opterećenja ali i blagodatnog rasterećenja. Hristos se ne može uvrediti na naše grehe ako smo mu krenuli u susret kroz stid i pokajanje. Ako on kaže da priđemo, ko sme drugi reći da odstupimo. Smelost nije samo u ispovedanju vere, već u njenom življenju i pristupanju Hristu.

Kada nas Hristos razdvoji na dvoje, On iz nas izvuče istinu. Ne kao da nas On čini podvojenim, no jer smo mi već takvi. Njegov Duh seže do „između kosti i duha“, a kada pomiluje, onda čovek ne zna pod utiskom blagodati da li da se smeje ili da plače.

Istina, mi ukrštamo odnose sa mnogima kroz jednu voljenu ličnost ali drugi ne ukrštaju nužno sa nama odnos bez te ličnosti. Neki hoće sa nama postojanje samo kroz tu ličnost.

Nije naše da nas se sve dotiče tako senzibilno i sujetno, jer nije sve uvek u našoj vlasti i okruženju da bi bio naš problem. Ljudi u svemu vole da zabadaju nos gde mu nije mesto i da se bave stvarima koje ne zavise od njihovih rešavanja.

Gde strast nije procvetala na vreme, to ne znači da se njen vetar neće vratiti po svoje krošnje.

Budi grešan, ali ne budi isključiv u tome. Ako već grešiš onda nemoj da sudiš. I ako si već u grehu gledaj da ne ostaješ u njemu dugo. Ako već grešiš kao drugi barem se ne ugledaj na njih u toj veštini padanja.Ili, ako voliš da grešiš onda barem nemoj da se time ponosiš, te da drugima daješ povod za sablazan.

Priznanje moje slabosti me izgrađuje u vrlini. Opet, ne kao da volim da grešim no jer sam oslobođen presije licemerstva, i svojih i tuđih očekivanja da im mogu biti od pomoći bez Hrista. Jer ja nisam alter ego Hrista.

Svakodnevne dogodovštine ispijaju srž života ostavljajući pustoš u srcu.

Blago ludima, njihovo je Carstvo nebesko.

Bolje je da jedna bolest zameni drugu ako će to navesti na spasenje.

Kako bi  besmisleno i neukusno bilo kada bi nas drugi, pa i Hristos, u svemu izdržavali bez našeg truda i zalaganja. To je najbrži put do propasti i sebičnosti. Tada čovek ne bi imao nijednu volju za dobrim delima. Gubi se dimenzija stvaranja i žrtvovanja.

Posedujemo druge dok se ne nasitimo, nakon toga ili drugi poseduju nas ili mi postajemo smireni.

Osmeh je ono što ne dopušta da drugog izgubimo u sopstvenoj osudi.

Druge ne ostavljaju na miru samo oni koji sami boluju od sitničarenja i posesivnosti.

Bolje je malo poludeti a ne izgubiti dobro, negoli mnogo trpeti a zadobiti zlo.

Ko je sposoban da se otvori jednom čoveku, blizu je Carstva nebeskog.

Ako te ne odobrovolji Hristova Liturgija, onda ništa neće. Ne može punoća života rasti van izvora Života, baš kao što ni hladovinu ne može neko tražiti mimo objekta koji je stvara na suncu.

Smisao se gubi pred  oličenjem mnogih reči.

Ništa gore od čoveka koji je nekada bio anđeo pa odjednom postao đavo. Njega ne može ništa smiriti budući da je jednom osetio zasićenje u silama dobra pa otpao po sopstvenoj volji. Takav nema razumevanja ni za koga, a strpljenja ni za šta. Ništa ga ne mori a on sam sebe bije misleći da se u tom sado-mazohizmu krije tajna radosti i tajna spokojstva.

Dok ti ne poseješ u sebi zlo seme, ono ne može pustiti korenje mimo tvoje slobode ni protiv tebe, ni protiv drugog. Lako se odričemo onih koje smo nekada voleli kada to seme dođe do izražaja samo jednom, makar i nehotice. Toliko je jaka njena razarajuća sila.

Samo ono što ne poznajemo, baš to jedino i osuđujemo.

Ko nema slobode u svom domu, taj neće imati slobode ni na jednom mestu. Jer ako si tuđinac u svome bićeš stranac gde god da odeš da nešto svoje započneš. Da li mi imamo uopšte slobode, budući da nismo svoji, nismo za sebe stvoreni, i nemamo ništa svoje, a sve što postoji pre nas je bilo?

Svest o svom smirenju još ne znači nužno put ka gordosti jer i Bogorodica je po pristanku na volju Božiju imala poznanje o sopstvenoj rekavši: „Pogleda Gospod na smernost sluškinje svoje!“

Kada čovek biva ispunjen darovima Svetoga Duha on postaje kao svećnjak na kojem se postepeno pale plamenovi jedan po jedan obasjavajući tako i sebe i druge u svom okruženju. Isto tako i kada pada počinje da gubi darove kao plamenove sveće jedan po jedan pomračuju sebe i druge u svom prostoru.

Ako plaćaš svotom čiji iznos premašuje ceh i raspoloživi kusur onoga ko bi ti vratio a kome si se zadužio nastaje praštanje duga od onoga ko nema da ti vrati. Kod Hrista biva i jedno i drugo.

Pakao je kada čovek čeka sam na stanici u nedođiji autobus koji neće nikada doći a njegova  nada je ono oruđe koje pospešuje što veće osećanje bola.

Ljudsko srce je najbolje merilo poznanja istine. To je dar odozgo. Ako ono stoji u miru i radosti onda poznaje istinu i ne stoji u grehu a ako ima strah i žalost onda suprotno. Paradoks nastaje kada se ukrste bol i radost  jer obe mogu biti smernice  istine.

Nikada ne možemo predvideti neočekivane promene ali možemo uvek da budemo spremni na nih.

Bolje brz odgovor nego dugo čekanje.

Odlučnost je najbitnija.

Drvo ne rađa dobre plodove ako procveta preko noći. Sve dolazi na svoje mesto ali ne dok se mesto ne otkrije.

Svi imamo delimično ista iskustva samo na drugi način, drugim okolnostima i drugim ljudima.

Za početak nije toliko bitno da razumeš Liturgiju koliko da prisustvuješ Liturgijama. Oset nedostojnosti je regularan i nema ništa protiv dolaska u Crkvu.

Manje strahova hrani veru.

Ljubav je očekivanje dobrih stvari da nam se doogode sa voljenim bićem, bilo da ona dolaze pre veze ili tokom veze sa Bogom i ljudima.

Naši najveći strahovi postaju realnost onda kada ih mi u strahu od njihove pojave puštamo da postanu java.

Ne prepoznati tuđu ljubav koja je na vreme data, a kasnije za njom kajati se lažno bez svoje promene, to jest samo za nedostajećim ugodnostima svog ega, prava je praznina koju komfor pakla može pružiti.

Kao što to uvek biva da neko u svoju službu pušta preko reda one koji su mu najsrodniji, opet ne nužno po mitu već na osnovu izgrađenog odnosa sa tom osobom, tako i Bog ne dopušta da oni koji su Mu najsrodniji stoje u redu sa ostalima koji drsko ne mare za ime Gospodnje nego brzo uslišava njihove molitve jer su se trudili da sa Bogom ostvare blizak, prijateljski i konačno – sinovski odnos.

Doživljaji su uvek istiniti ali ne uvek i sadržaji u njima.

I ispovedniku treba ispovednik.

Ne treba biti gurman u teologiji – pored proždrljivosti za sozercanjima nije zgoreg pokazati malo umerenosti.

Оваплоћење Христово је заиста непојмљива Тајна. Како неко ко је нестворен и бива Постојећи пре света, узима на Себе (неумањен) творевину постајући човек? Како неко ко не зависи од створеног постаје створен и намерно умањује Себе неумањен божанством? Како неко ко беше пре времена, простора и створених људи, одједном постаје човек по Својој вољи, односно по вољи Друге Личности која јесте Отац поред Духа Светога? Како стално превиђамо да је Сам Бог био искусан у свим оним социо-економским стварима које муче сваки дух тражећи у томе изговор за неимање вере? Како стално заборављамо да је Сам Бог био дете и бивао причасник свих смртних ствари којима је доделио (утиснуо)  бесмртни смисао Својим ступањем на сцену историје упутивши их на Себе?  Како стално игноришемо целокупну Његову икономију од самог доласка на свет у телесном руху?  Колико предуго треба промишљати о Христовом посредовању кроз и за овај свет? Јер, Његове ноге су газиле истом овом земљом кроз коју газимо ми гледајући космичка светила која је Он Сам створио и исто тако гледао и још увек гледа. Како ли се Он осећао усред тадашње вреве и метежа људског? Да ли Му је то била туђа земља? Да ли је био тужан Бог? Да ли се играо са другом децом? Да ли је уживао у томе што је толико тога, за наше добро, сакрио од нас? А ко ће испитати Његово рођење? Ко је толико бесмислен? Бог постаје човек не престајући бити Бог. Даље од тога нема, даље од тога је мистерија и сувишак. Остаје само немо созерцање практичне догамтике поштовањем свете тишине пред таквом загонетком. Вера даје слике Христових чињеница. Она их предочава духовном оку. И слепац има вид чим види мрак. Нама је дата светлост усред тог мрака која је Сам Христос. Његова историја је реална, једноставна и увек есхатолошка, и баш због своје призивајуће јединствености – изазов за постојање и остварење човека.

Имамо право само на случајну али не и на намерну погрешивост. Такви су људски судови. Међутим, то нису и Божански судови. Бог допушта и намерну погрешивост не јер поштује наш грех него јер поштује нашу слободну вољу. Људски судови су чак такви да не допуштају ни случајну погрешивост, или је као такву поистовећују са намерном погрешивошћу. Ако на пример урадиш нешто нехотично казнени систем одмах тражи одштету или нумерише човека као преступника закона. Ту се тачно уочава разлика између створене етике и нестворене благодати, односно, између људских прописа и Божије Љубави. Наша слобода је увек и усред греха неокрњена јер увек може себе преобразити покајањем. То је најјачи аргумент који показује слободу да има божанско порекло и да класична етика не може допрети до човека онако као што може Господ.

Сваки човек има неку чудну особину да приговара некоме док не види да овај почиње задобијати неко „масовно“ поштовање од људи у које се он сам не убраја. Од тог тренутка, онај који приговара почиње да мења причу и дистинкцију те се и сам уподобљује онима који хвале, што због личног стида, што због страха од људи. Тајна тог осета лежи у тајни познавања. Људи некако макар и прикривено воле када виде колико ми пуно познајемо друге и колико други пуно познају нас. Не желе да се осећају деградираним чак и када сами немају дела љубавне дијалогизације. Тако се ни светима (хришћанима) нема шта приговорити јер се њихов односни идентитет темељи на познанству са Богом: Бог њих познаје и признаје а они познају и признају Бога. Све против тога је атак на себе. Тамо имамо славу људску а овде славу Божију. Нападати тај однос јесте спуштати себе на циничан ниво демагошке утопије у другим познањима чија истина пада далеко од Истинитог.

Све чега се човек дотакне постаје плен његове психологизације која махом нема везе са познањем истине (Бога). Али, чак и тамо где има Бога, Oн се преплиће са личним поимањем и спушта на свој ниво који опет одскаче од истине. Приближимо ли се за тренутак браку, Евхаристији, заснивању породице, и другим узвишеним одговорностима, увидећемо страшан страх изговарања и лажне неприпремљености за такве чинове. Учешће у тим благословима је оно што нас мења, никада за то нећемо бити спремни, нити ће нас то чак и  учешћем кад за то дође време променити самим актом. Ето парадокса, људи се стално снебивају, уздржавају, одуговлаче неке крупне моменте у свом животу, преувеличавајући оно што одгађају, а када дођу до финалног чина, осете празнину јер то није донело пуноћу коју су очекивали а која је можда постојала само у машти или у жељи тог пролазног трена.