Archive for август, 2019


Утвара

Некада ми се чини
да живим векове као утвара
Да не примећујем
ни игру свога детета
сатканог од штита
једноставне красоте.
Често ми се чини да изнова
Живим један исти сан
Да ни овај додир садашњости
Нити је укусан, нити реалан.
Недавно хтедох да постанем актер једног свађања
Нисам знао ништа да кажем
Осим помиреног ћутања.
Овај свет ме тера да га љубим једино са спаљене даљине
Ништа у мени није остало
Осим осуђене милине…

  • Како проблем смрти утиче на човеков живот (тренутно стање човека) из угла Хришћанства – православног предања? Да ли се одсуство страха пројављује у литургијском животу и да ли се на такав начин стиче душевни мир?

Ниједног комплекснијег питања нема до ли питања о смрти. О животу се још да нешто наслутити, али на темељу смрти сваки темељ се показује непознатим или релативним (да не кажем обестемељеним самим темељом) – јер је свакоме живом смрт непозната. По учењу Цркве проблематика смртности креће се увек истом логиком прародитељског пада, да је сваки човек не наследник неке кривице (јер објективно нико од нас није био присутан а ни виновник да би био саучесник тамо где је Адам промашио), али, по неком недокучивом плану Божијем, Бог дозвољава привремени тријумф смрти у целом свету да смрт не би Адамовим преступом постало трајно (вечно) стање за све оне који ће се након Адама родити. То је неко класично постулирање хришћанског аргумента премда и даље остаје нејасна сва та прича о постању света будући да се први људи не узимају за обавезан услов оваквог става. Дакле, данас, носиоци смо смртне природе. Оно што носимо стално уз себе је оно што је самом појавом против нас усмерено. Клинч је постављен у старту самим постојањем. Можда бисмо у таквом светлу могли оправдати све те аскетске напоре, јер циљ подвижништва би се могао окарактерисати не као борба за неку духовну супериорност или побошљане биолошке перформансе већ као борбу против смрти у нашем телу. Као да, дакле, циљ аскетизма врхуни у кроћењу смрти а не у демонстрацији јаког карактера који заузима разно врлинско именовање. Ми смо у сталном процесу парадоксално разлагања од момента рађања. Зато ће многи теолози рећи да смрт није на крају наше историје него од момента нашег такорећи зачећа. Апостолски речено, свако од нас умире сваким даном за један дан. Како, дакле, проблем смрти може да утиче на тренутно стање човека? Сваким покретом на улици (саобраћајна несрећа), у кафани (инфаркт), код куће (оклизнеш се у купатилу), дакле, свуда се могу наћи бројни примери наше пропадљивости. Јер смо невероватно крхки. Најприближнији су они примери који се посредством наше психологије, психоза, карактеристика, итд., прво у нама изражавају (било по нашој или противно нашој вољи). Ипак, за хришћанина који ради на своме обожењу, коме је љубав према другоме императив, не полази из неког самосажаљења јер је дошао у познање да је смртан, него јер је превасходно забринут за проблем смрти у лицу оних које највише воли (некоме је то пријатељ, некоме жена и деца, итд.). Што се тиче страха, литургијски гледано, сигурно је да због уплива нестворених енергија Божијих долази до тренутне реанимације природе (чувеног залога Духа и предокуса Царства), али мислим да се Бог не да поседовати па да сада постоји неки трајни отклон страха. За онога ко воли и ради на свом спасењу тешко је рећи да страх (као један здрав осећај јер и Христос дрхтао пред своје хапшење у Гетсиманском врту) може да трпи трајни отклон. Имамо и такав дуализам природе (одлично описан у посланици Римљанима) да се страх и смелост, туга и радост, итд. у нама стално противе, боре и преплићу, што открива човека и као амбивалентно биће. Биће парадокса. Али и биће које је способно да додиром Духа (а не само својим напорима) премости све почупане напоне у себи и помири све завађене светове. Стицати, дакле, неки душевни мир изоловано од света – немогуће је (верујем да и најснажнија будистичка изолација и недодирљивост пада у воду), али могуће је сазревањем у стварностима које Дух Свети открива научити како да нас све не дотиче фаталистички. Опет, велику љубав има онај ко се одриче свог душевног мира да би неком немирном изашао у сусрет, помоћ, дијалог, итд. Јер и такво губљење мира је само привремено док оно потврђено благодаћу остаје нетакнуто. Али, не по сваку цену, јер не треба заборавити светописамске опомене да се „бисер не баца међу свиње“ као и да ће човек „за сваку празну реч дати одговор“. Тако да није све ни до сејача, него и до добре земље другог какву пријемчивост показује. Биће пре да они који се труде да себично сачувају најмањи кутак свог мира први без њега остану, јер га пожале да га ради других којима недостаје предају, то ће показати да га они први најмање и за себе поседују.

  • Како претерани блуд (у овом случају сексуалне природе) зауздати а немам ни жену ни девојку. Да ли таква апстиненција доводи до фрустрације која води ка психијатру (мени је ово логично). И где је у целој причи грех блуда и пала природа човекова са аспекта моралног закона? Како уопште прићи Чаши ако смо под теретом тог блуда?
    Чак и када га исповедим, да ли га искрено исповедам ако ћу га поновити? И опет, како се причестити ако нема мирне савести?

Не знам колико имам право да говорим на ову тему, можда не због саме теме колико због интимности која је у питање положена. Прво треба да разграничимо шта се сматра под блудом? Блуд неки преводе као „лутање“. Не мора, дакле, аутоматски имати сексуалну конотацију, јер може имати мотив помаме за смисленим. Опет, ни све што је сексуалног набоја не мора се посматрати у неким порнографским размерама, јер сексуалност итекако има своје место и сврху. Сетимо се само оног Библијског: „Рађајте се и множите се…“. Покушајмо проблему да приђемо прво психолошки, па тек онда из хришћанског угла. Колико сам разматрао нека дела поштованог нам др Владете Јеротића, суштински резиме би се огледао у томе да ниједан човек (кад кажем човек не мислим само на мушкарца него и на жену) нема исти либидо. Већ у том чвору се може назрети да самим тим ниједан човек нема, да тако кажемо, исту „тежину проблема“ (сексуалне енергије) са којим се сусреће у својој природи. Штета је што неки црквени пастири немају ово у виду када раде са неким људима. Он ће у једном свом делу направити занимљиво поређење указавши да „истовремени оргазам мушкарца и жене који врхуни у зачећу детета може бити једва бледа слика сједињења човека са Богом“. Из хришћанског угла, велика је штета што је прошла готово незапажена књига ђакона Милорада Лазића „Естетика тела и тајна полности“, јер готово да нема других аутора који су се бавили овом проблематиком. Моје лично мишљење је да Црква носи велико зло пасивношћу пред овим питањем а сводећи човека само на нагонску сферу у чијем прекршају се он, по устаљеном шаблону, пројављује (и етикетира!) само као неки „преступник“ или „блудник“. Са друге стране, ако сада правимо синтезу између психолошког и хришћанског угла, поентирање је да човек треба да ради на својим нагонима. Тако долазимо до постављеног питања о „апстиненцији“. Колико сам разговарао са неким психолозима, почетак лудила је када човек изгуби постављене границе (читај: менталне кочнице). Слична паралела може да се изведе и на овом пољу, јер, логично и следствено, ако уздржања нема (ево опет поглавља о аскетизму) лако човек може да доведе себе једног дана до једног манијакалног понашања које ће бити регистровано у неким криминалним радњама (наравно, ово је само хипотетички сценарио, не нужно и правило!). Да се вратимо на тему. Сваки човек, дакле, носи у себи ерос. Неки му придају искључиво сексуални набој, други философски у смислу узлета ка Богу, трећи као љубавну и животну енергију, итд. Мишљења сам да апстиненција, сама по себи, одвојена од рада на себи или пријатељске корелације са Богом, може да доведе човека до фрустрације, психозе, итд. Оно од чега се уздржаваш – ако само о томе мислиш – постаје оно што те константно изазива и мами. Али, исто тако поучен како аскетским радовима, тако и другим истраживањима, несумњиво је да се све врти око „запослења ума“ (самим тим и нагона). Запослен човек, дакле човек који се занима одређеним радом, или породичан човек који има времена и за своју децу, нема времена када да се бави ниским страстима. Њега не само да не дотиче проблем блуда, него ни проблем апстиненције. Наравно, ако је човек, ако није баш толико ишчашен његов психофизички склоп. Сада, опет, са друге стране, шта су то страсти? Да ли се оне везују само за блуд? По аскетским стандардима – не. Страсти се не могу истребити ни на највећем нивоу облагодаћености. Можда долазе у неки стадијум хибернације или преображаја – приликом додира Духа Светога, Духа богослужбеног – али то не (п)остаје трајни стадијум. Једноставно, део су наше природе. Али од наше слободе зависи њихово кретање а самим тим и припитомљавање наше природе. Ипак, треба бити мало реалистичан. Да је проблем блуда тако лако решив, не би неки (не сви!) свештеници и монаси тако лако падали у томе. Дакле, ствар није уопште једнодимензионална. Можда је теоријски прокламована до некаквог (нестварног) идеала, али у пракси се може видети раскорак (макар мислено ако већ није делатно). Како онда такви људи могу да служе Богу? Како се они причешћују? Како се ми причешћујемо? Јер другог Пута немамо. Толико је банално. Опет, не без стида, јер није исти приступ код бестидног и онога ко је свестан свога стида. Осим ако је некоме падање у очајање ближи порив, јер има и тога да неко у безнађу и гордости једнако еротично ужива више неголи у некоме блуду. Не могу а да не поменем мог професора др Зорана Јелисавчића који једном давно рече: „Да су неки чекали на бракове само да би могли да легализују свој блуд“. Шта то значи за данашњег човека? Да ни брак није стопроцентна гаранција од неке наводне заштите или васпитања блуда. Што се тиче исповедања било ког греха (премда не истичем да је то сада неки услов да се буде чланом Цркве) а самим тим и блуда, сматрам да је свако исповедање лицемерно ако се тактичарски припрема терен за ново зло. Префригано је становиште да неко планира одређени и лош наум а да притом говори како ће се после покајати. Исповедати се не значи да можеш дати обећање Богу да не грешиш више, јер то је немогуће. Такво обећање ће се брзо прекршити и онда остаје само терет кривице да мучи душу. Исповедати се значи поделити свој терет са Богом. Ослонити се на Њега. Није поентирање оголити (само) своју душу пред свештеником, него чак и када нисмо у Цркви имати осећај, радити на осећању своје непотпуности и недовршености, да без Христа не можемо чинити ништа. Да је Он алфа и омега сваког акта (па ако ћемо тако – чак и нагона!). Мирна савест може бити благослов али може бити и илузорног карактера. Докле год нас савест за нешто гони (не мислим да то треба сада да постане у виду неке параноје, маније, ситничарења, итд.), значи да не мислимо о себи високо, да се има још радити на себи, и то је одличан параван за мобилизацију своје одговорности која је посредством пада у неки грех много подеснија од летаргичности неке типологије која сматра да тиме што више не греши да не мора више ни да ради на себи. Вратимо се на проблем блуда. Ако задржимо пажњу на посланицу апостола Павла Римљанима, видећемо да је човек подвојена личност. Укратко, да парафризарам, чини оно што не воли, док оно што воли то не чини. У овом аргументу падају и највећи морални људи. Ако бисмо овај угао гледања пребацили и на поље блуда – лако бисмо чак и сами дошли до неких одговора. Дијагнозе где смо, шта смо, ко смо, какви смо. Дакле, човек чак ни у Духу Светоме није нека зацементирана стварност која не трпи промене. А промене се, гле, збивају у његовом телу чак и мимо његове воље некада. Ако пак говоримо о мастурбацији, мишљења сам да је мало људи који нису макар једном прошли кроз ово искуство, тражећи бег од неке фрустрације, стреса, неки од доконости (још је Црњански једном написао да људи муче своје нагоне од досаде), негде је то производ незрелости (која се може затицати чак и у пензионерским главама), негде јер сексуални живот чак и у браку не испуњава очекивања или га просто нема, итд. Суштина је само да човек сам спрам себе од тога не прави „баук“, да сам себе не стимулише као да нема паметнија посла, јер није зло што ће понекад погрешити него је ризик да му нагонска сфера не постане јединим критеријумом постојања. На крају крајева, шта је мастурбација ако не пуцање у празно? Ерос који је усмерен на себе а не на другог и који сам у себи врхуни (аутоеротично) и ту се привремено гаси (до нове аутораздражљивости). Јер нема другог човека за којег би могао да се веже и одрази. Шта је блуд ако не везивање са оним кога не волиш или не воли тебе? Где је љубав узајамна, сексуални живот не може да има ни хришћанску баријеру а камоли неку моралну. Можда све зависи од типологије људи. Неки парови се чак смеју када угледају неку порнографску сцену не осећајући никакав покрет нагона, док неки други круто држе до свог „пуританства“ а у осами запрљају себе много већом срамотом. Блудом не сматрам нагон, јер нагон се не може оперисати, може се само каналисати (љубитељи стваралаштва ту тајну најбоље познају), и ко воли душу другог воли и његово тело, али сматрам блудом варање другог, или добровољно „свингерство“ где муж и жена уступају своје тело другим и непознатим брачним паровима, итд. Свакако, нагонске сфере и репродукције у Есхатону неће бити, али то је сада друга тема. Ако се држимо Писма и оног Христовог да „ко погледа на жену са жељом крив је у срцу своме“ морамо да пазимо на одређени контекст. Није сваки поглед крив, јер како ће неко наћи мужа или жену ако себи забрањује поглед? Можда је пре реч о погледу који указује да туђег мужа или туђу жену не треба дирати. Сматрам да је сваки поглед здрав који има способност да перципира лепоту другог, али тако да лепота другог не постане приватни посед и поробљавање у порнографским оквирима. Може човек бити воајер на много начина а не само на темељу блуда, а то је када се занима светом другог којег пошто-пото жели да повреди или понизи (овде чврсто верујем да мржња има већу тежину од блуда).  И ако је веровати Христу, који каже да ће се блудници и пијанице пре спасити од неких праведника, верујем да пред тајном праштања нечијем злу ниједан блуд неће преживети Његово спомињање колико год пута да падне. Јер неће поганити човека блуд него какав је човек према другим људима. Или, осврнимо се на јеванђељску причу о блудном сину. Није остао познат по том имену (неименованог) „блудног“ јер је само лутао, него јер је несумњиво живео развратно. А опет, када долази пред оца шта се догађа? Отац не помиње његов блуд, ни шта је урадио са својим животом, ни колико је пара прокцкао. Било му је битно само да буде ту, поново жив, поново здрав и враћен у своје првобитно достојанство. Можда је он касније опет одступио, Писмо то не открива, али отац не престаје да чека – то је порука. И то је димензија Литургије. Што пре прихватимо да имамо неки проблем, то ће наше исцељење бити још рапидније. Колико год пута падали, колико год пута одустајали од Бога, од других људи, од себе и неких измишљених очекивања…

  • Зашто смо хладни у односима са другима, шта нас кочи да се отворимо? Како са онима који због својих личних проблема не желе очима да нас виде, а морамо да се виђамо на послу, и смеју нам се иза леђа? Следим се када се погледам у очи са особом а она ме хладно погледа, и само прође поред мене као поред турског гробља.

Колико људи толико различитих типологија. Чак и када постоје сличности, рецимо, на нивоу неке заједничке припадности чему/коме (Црква, идеологија, политика, породица, двоје заљубљених, итд.), опет постоје различитости које могу бити благе или екстремне (што ће рећи да нас ни нека припадност чему/коме нужно не лимитира са једне стране са нашим личним карактеристикама, а са друге стране због нечијег спорног темперамента може саму припадност да доведе у питање). У односима са људима смо онакви какви смо насамо са собом. У реду, неко то може добро да камуфлира одличном социјалном маском, лицемерјем, прикривеним комплексима, итд., а опет, други неко, не прикрива ништа него отворено сведочи своју хладнокрвност или топлокрвност (самим тим да ли у њему/њој пулсира једна здрава људскост, човечност, љубав, или нешто друго). Овде није сувишно поменути да су некада искривљене пројекције углавном до нас. Ми очекујемо да неко други узме иницијативу, буде добар према нама, удели нам неку лепу реч, поглед а да ми сами никада први не полазимо из своје „зоне сумрака“ ка свету другог. Треба се, дакле, мало осмелити, али не по цену грча, напетости, већ онако смирено, неусиљено. Шта нас, дакле, кочи? Кочи нас нека лична психоза, умишљеност, мегаломанија, неретко страх да ћемо да осрамотимо себе а можда и другог. Кочи нас недостатак кућног васпитања, емпатије, искорака ка другоме. Ксенофобичност може да узме разне облике не само у страху од непознатог у некој другој земљи, него од оних које срећемо свакога дана. Човек се треба ослободити да направи простор у себи за другог који неће презати од другог и другачијег. Није без разлога апостол пре више од 2000 година писао да љубав изгони страх ван. И ово није речено узалуд. Када би свако овакав став увео као модус свог постојања у најмањим стварима (одлазак на посао, у госте, јављање суседу, итд.) велико би чудо мира у себи направио. Свако из своје ризнице износи оно у чему је најбогатији када отвара своју душу другоме. И наравно, таква отвореност носи своје ризике, рањивост, јер се ни „бисер не баца међу свиње“. Они који због својих проблема не желе да нас виде можда одражавају менталне склопове да неко, са једне стране, не жели да их види какви заиста јесу у грозомори свог постојања па се негде стиде своје позиције, док, са друге стране, можда пребивају у неком самосажаљењу или болести величине да их неко није достојан. Зато сведок таквих људи који у нама налазе неки повод да нас се стиде није пожељан и сведок нема право да се љути будући да су и данас многа врата како Христу тако и онима много мањим од њега једноставно затворена. Бојим се да не постоји савршено место где би нека људска интрига, пакост, клевета отпочинула. Шта са тим што нас неко не поштује? На послу, код куће, у комшилуку, у Цркви? Где год. Ништа ново. Треба то једноставно прихватити. Негативан рејтинг нас једноставно прати у свему. Давно сам научио да радио човек добро или зло, већина ће тражити да у том чину види само нешто негативно. Што бих онда губио време да мислим о томе шта други мисли и да ли ми се смеје иза леђа? То ће увек бити присутно. Битно је да онај ко детектује такав проблем не нађе поистовећење са онима који тако чине. И док је на подсмевању то је још и добро за оне који раде на својој сујети (мада сугеришем узвраћање које би силом мудрости покосило сваки подсмех), зло је када се подигне цео један клан оран да подваљује ратиште тако да неко истински пострада у телу и духу. Васпитан сам да се јавим ономе ко прође поред мене. Углавном први. Није тешко. Није тешко ни понудити искрен осмех. Реч. Али не пада ми на памет да јурим погледом и поздравом некога ко неће да погледа у мом смеру. Значи да је други изабрао како ће да ме третира, па ћу и сам заузети сличан став, али док код другог можда презир узима доминацију, ја ћу онда изабрати пут игнорисања као вид културне неутралности. Не вреди, не може се човек наметати, нити нудити своју љубав као на пијаци. Ко те не воли, једноставно те не воли. Није ли Христос чинио велика чуда у неким градовима па су сви остали равнодушни? Како се Он осећао? А ми нећемо ићи логиком проклињања и огорчености. Нисмо на то позвани. Сугеришем, дакле, да човек треба да ради на својој дијалогичности, отварању. А како ће то чинити ако се не усавршава прво за себе изнутра? Јер како ће се другоме нешто понудити што сам човек у себи не поседује? Не може се ћутати. Може, али није свака ћутња мудра, као што ни сваки проговор није мудростан. Треба наћи меру. Али, никада страх од реакције другог не сме бити водиља. Човек се мора калити. То пак не значи да дозвољава да га малтретирају. Треба се бунити али са разлогом и са стилом. Јер како човек дозволи да га третирају – тако ће га и третирати. Али ће се ту једнако мучити (како у каквим садо-мазо релацијама) и онај ко тлачи о онај ко се тлачи. Није добро ни једно, ни друго. Можда на хладнокрвност и отуђеност других не можемо коначно утицати, али можемо да сведочимо свој пример, и да без идентификације са њиховим начином постојања стекнемо и сачувамо топлокрвне односе и присност. Ако их десеторо прави проблем, сигурно ће макар један човек, пре или касније, препознати у нама неку лепоту на коју су други остали равнодушни. И таква повратна реакција другог ће умањити детонацију оних девет. Није, дакле, добро освртати се за сваким коментаром и реакцијом других о нашем лику и делу, јер се тако брзо баца велико време и енергија, лако се постаје малодушан, а најглавније – губи се тек започет пут ка Царству Небеском. Пас се кад-тад умори од свог лајања – треба и људе пустити да се уморе од своје бахатости. Али, истина је да када друга страна види да те нешто не дотиче – сами одустају. На кога се, дакле, окомљује нечија пакост? На онога кога виде да нешто дотиче. Ту треба пазити, јер колико год ми деловали некада праведни, због наше осетљивости, сујете, лако наша праведност постане неразумност која нас доведе до још глупљег положаја. Тако двострука срамота бива и наш пад се показује већим од оног претходног. Боље је онда бити и мало неправедан, али да у нама нема осуде. А ко ради на своме усавршавању – не покреће се ни подмуклином других, ни својом одмаздом, јер према мери свог срца, у којем тражи љубав а усред љубави Христа, свакога види у светлости те љубави, па не бива покретан ниједном страшћу. За таквог човека можемо рећи да је релационо биће којем је истински стало не да га поштују, него да он поштује. Све остало су фразе и изговори.

  • Ако имате воље, времена и интересовања, прозборите нешто на тему кајања. На тему људске савести. Kако наћи излаз ако сте негде направили животну грешку и не можете опростити себи, а притом сте приморани да наставите живот у правцу који води свуда , само не смирењу савести. A у мени букте немири. Како се носити са тим и како изаћи на крај са сопственом савешћу?

Ваше питање је једноставно, нормално и људско. Минималистички али неусиљено. Очитава се једна крајња безазленост у приступу проблему. Може се рећи да су ова питања толико људска да су готово део свакодневног искуства свакога од нас. Када је реч о покајању и савести, бојим се да су ови термини задобили неку готово деструктивну конотацију. Приметио сам да људи генерално беже од осећања покајања и савести. Потиштеност и бол сви радо избегавају, нарочито када ударац самоће покаже своје зубе, и у томе нема зла. Али, није у томе проблем, него од погрешне интерпретације самих појмова. Можда бисмо могли направити неку врсту дистинкције између кајања и покајања (или два лица покајања, са обзиром да су синоними). Све је ово, наравно, тесно повезано са савесном димензијом у човеку. Када се у данашњим круговима поведе прича о нечијем кајању, одмах се подразумева и наслага кривице. Неко се каје јер је у нечему погрешио. И сада испашта ту грешку непраштањем себи или непраштањем другог кроз фамозно етикетирање (Он/она је такав/таква и не може бити другачије). Реално, мизерна поставка ствари. Тако је увек у очима судија. Са обзиром да сам православни теолог а не психотерапеут или адвокат, моје ће се расуђивати базирати на теолошком дискурсу. За хришћанску мисао, реч „покајање“ нема деструктивни призвук, већ контекст љубави. Можда то некоме делује занесењачки и романтичарски, али, да тако кажемо, то је „традиција“ хришћанског учења дужа више од 2000. година. Када кажем „традиција“ не мислим да одржавање пепела из прошлости, него на живу ватру Духа Светога који не одступа од Цркве толико векова. Покајање се, дакле, преводи као „промена ума“ илити реформација (преображај) свих до тада изграђених животних уверења у којима није било Христа (да поједноставим). Покајање, свакако, не искључује детекцију одређеног проблема. Не игнорише стварност да је човек у нечему објективно погрешио. Али се не задржава на томе. Није суштина покајања у свесном мучењу своје савести или мучењу од своје савести на коју човек не може да утиче. У блокираности над неким учињеним делом у ближој или даљој прошлости. У стражарењу пред властитом карикатуром од рефлексије душе. Не! У таквом приступу, човек заиста може да се замрзне и паралише када увиди шта је једном или више пута учинио. Или, шта су му други учинили, па изнова у себи сећањем и злопамћењем обнавља и анализира то осећање и искуство потресно узнемиравајући себе учињеним. Отуда и тај немир који помињете. Покајање јесте, дакле, детекција проблема, али не и задржавање на проблему. Треба доћи до познања у чему је човек погрешио, и да са таквим познањем не обесхрабри себе и не демотивише своје снаге и силе, него да приступи баш такав Богу са осећањем ништине у својим костима. Сетите се приче о царинику и фарисеју из јеванђељске приче. Таква корелација се између људи генерално не мења такође преко 2000. година. Ту се кристално одсликавамо у својим карактеристикама и типологијама. И сигурно је да Бог неће остати равнодушан. Јер и ту Писмо сведочи да је Богу дражи један који се каје од мноштва оних којима не треба покајање. Још се покајање тумачи као призив (позив од стране Бога) а не као што је данас уобичајено логиком наметања кривице. Нигде у Писму не видимо да је Христос било коме наметао кривицу за све што је урадио. Углавном се Он лоцира на: „Не греши више!“, или: „Дођите Мени и Ја ћу вас одморити!“. Генијално! А видимо да у међуљудским односима, нажалост негде и црквеним, таква логика, односно металогика, измиче. Јер коме љубави недостаје, наравно да ће се у перспективи непраштања постулирати. Али, то је логика другог. Ако је посреди наш однос према себи, и ту треба бити обазрив. Превелико непраштање себи гуши човека. Ако је Бог опростио, ко је онда човек да сам себи не опрости? Јер и то може бити прикривена охолост под изговором недостојности. Са друге стране, превелико праштање себи убија одговорност у човеку. Сократ је за своју савест говорио да је демон. Зависи шта је под тим подразумевао. За хришћанску мисао, савест метафорично може бити демон ако се мучимо управо тим непраштањем због одсуства љубави. Ко не воли себе, не може ни другог. Не може се други волети а сопство презирати. Шизофрено је. Савест се може очистити једино на воденицама Литургије. Бог је тај који чисти. И ако Он очисти, оно што је учињено више нема постојање. Други нас, на пример, могу памтити по неком злу, али ако је пред Богом оно окајано (очишћено), онда људски параметри не могу бити критеријум нечијег прилива или одсуства врлине. За хришћанску мисао савест је пре свега Божија искра у човеку која чека на буђење из летаргије и кривице у скок ка загрљају и слободи Божијој. То су два радикално различита света покајања када упоредимо шта, дакле, људи под кајањем данас мисле. Јер бити у Христу не значи стајати на оптуженичкој клупи. Чак и ако смо ми судије, тужиоци и бранитељи. Када је реч о немирима који исходе, треба ипак заћи у мотиве. Постоје и стваралачки немири добро познати уметницима који не могу да се смире док финално не уобличе неко своје дело. Постоје нервозе, психозе, итд., али су они мање-више код свих присутни због стреса око свакодневних обавеза. У њима не мора нужно бити неког „греха“, али, истина, могу да постану повод за неку већу фаталност. Ако је реч о немирима који указују на недостатак неког већег смисла, или пак због очитавања празнине бића, онда је опет и такав немир, игром парадокса, афирмативан, јер управо својим присуством мобилише човека да се покрене на већи ниво самоосмишљавања. Сигнализира човеку да нешто није у реду. У сваком случају, ко год је макар једном пустио искрено Бога у своје срце (нпр. доласком на Литургију и примањем тајне Причешћа, али то не мора бити искључиво правило), може сам себи да буде сведок шта је Мир Божији. Све друго, чини ми се, више је игра неких наших психологизама које држимо за трајне стадијуме нашег бића а то је погрешно, јер превише верујемо својим уверењима, рашчлањивањима, сецирањима и другим обдукцијама пролазног. Да се вратимо на два лица покајања. Дакле, можемо рећи да постоје људи који воле да се наслађују самомучењем (колико год да су свесни деструкције која од тога исходи) преслишавањем и обнављањем пређених утисака из прошлости (и без обзира да ли је ту нужно крив други или властита погрешивост); и постоје људи који не воле да тако третирају себе, него да још виспреније пожуре на састанак са Богом, желећи да своју савест што пре очисте и принесу Богу као дар душе. Није само сувишно напоменути да постоје и такве грешке у корацима да је некоме чиста савест преча од лица другог, што опет може довести до нових аномалија; и да постоје људи који готово параноидно беже од најмањег облика кривице само да не би осетили најмањи бол и немир а да би опет наставили игром презира и ироније све по старом да чине. Треба још напоменути да су неки аскетски кругови ишли логиком тумачења покајања да ако човек опет погреши у нечему за шта се већ покајао да се није ни први пут искрено покајао. Не бих се сложио, јер ако човек погреши, новозаветним језиком речено, 7 пута 77, не мора да значи да је сваки пут његово покајање било лицемерно. Можда је пре тумачење аналогно томе колико је човек покајање схватио као одзив на глас Божији. Онда бих се ту сложио са аскетском традицијом. Ако је реч о доследности некој моралистици, не бих се са њима сложио, јер познавајући подвојеност људске природе, не постоји човек који сме да инсистира на таквој доследности. Тако да је данашње поентирање крајње једноставно: не постоји рецепт за аутоматско стицање мира. У тој сфери су поштени чак и најбољи психоаналитичари. Треба, што каже Писмо, узети свој крст. Свакога дана. Када ојача унутрашњи човек онда он не осећа напор као онај који тек треба да ојача. Заправо, видимо да је и за медицинску мисао најтеже поставити дијагнозу. Дијагностицирати себе у чему си погрешио и наставити даље – уметност је живљења. Али, покренути се за неки већи смисао постојања (нпр. породица, деца, Црква, итд.) и онда се упоредо стално освртати за тим у чему је неко лично погрешио – не може бити платформа да се у себи постави јак темељ. Дакле, за разлику од неких стручних и нестручних кругова оличених махом кроз психотерапеутске али и црквене кругове, не сугеришем и не дајем рецепте који би се базирали на интроспекцији, кајању, увођењу редовног молитвеног живота, итд. и то потписивао загарантованим успехом, не, зато волим да укажем и на дефекте, али бих препоручио да сваки човек прво постави у себи добру вољу свакога дана колико до њега стоји, а све остало ће му се само додати и казати. За крај ипак бих преокренуо поставку проблема, као неко ко је довољно био убијан од своје савести у младости, те напоменуо да кајање и савест не треба да оптерећују човека. Постоје сензибилне душе, неке и са одређеном патологијом, које осећају грижу чак и онда када ни у чему објективно нису погрешиле. Са друге стране, ту су и други људи, некад бестидни, који не осећају ни кајање ни савест за нешто што су учинили, али због таквих не треба осећати кајање и савест као да смо ми узрочници њихових лудила, јер вешти маниплатори, добро познати и као „емотивни вампири“ веома лукаво знају да занемаре своје зло и да га пребаце на друге. Истина, Свето Писмо каже да смо дужни носити бремена једни другима, али од љубави и слободе, а не по принуди и робовању односима у којима нити смо поштовани, нити смо вољени као што ми сами покушавамо да сведочимо и поштовање и љубав према другоме.

  • Како се препустити Богу у борби против страсти и не ослањати се на себе? Где је ту наш труд а где благодат? Чух негде да нам Бог по благодати ( или по милости, не знам баш) даје да падамо у исти грех јер се превише уздамо у себе. Мало ми је ово чудно јер гледам поред себе људе који нису побожни, али који успевају због чврстине карактера да се ослободе од порока и измене живот на боље без икаквог призивања Бога у помоћ и ослањање на Њега. Није ми то баш најјасније. А ја сам са друге стране доста слабији од њих карактером.. Kакав треба да буде баланс између нашег труда (јер знам да треба да постоји са наше стране иницијатива да се мењамо) и уздања у Бога? Толико сам и читао о смирењу али егзистенцијално ми је тешко да се саживим са тим. Или ћу се само трудити да нешто не радим, или ћу само грешити и скрштених руку чекати да ми са неба падне благодат да ми се жеље за чињењем греха не искорене. Тешко ми је из буквалистичког приступа да изађем.

Нису све страсти зле, па самим тим није увек борба ни потребна. Наша природа је неодвојива од страсти, помоћу њих се изражавамо и јесмо. Аскетска литература је направила неку врсту селекције на оне негативне и доминирајуће, али се човек не мора нужно на њима базирати. Узмимо на пример гнев. Она није негативна ако је усмерена на гнев према неправди и злу. Апостол каже: „Гневећи се, не грешите!“. Све зависи како приступамо. Ако је посреди неки вид унутрашње борбе, мада сам ту мало резервисан, у препуштању Богу нема борбе, јер Он узима нашу борбу на себе. Од нас зависи колико смо се предали. Ослонили. Не постоји јединствена методологија, јер нема сваки човек исту меру, ни таленат. Колики год да је наш труд, благодат је бесплатна. Не може наш труд условити деловање Божије. Онда стављамо тапију и цену на Његову благодат. А не каже ли Писмо да Он даје исту плату онима од првог и онима од једанаестог часа? Ми падамо у грех по своме избору. Нема Бог ништа са тим. Не утиче на наш избор. Било да устајемо, било да падамо. Јесте, људи који немају вере могу бити изузетно дисциплиновани, чак и моралнији од хришћана, али колико је то похвално у очима Божијим? Морамо увести и мало парадокса. Јер, Бог жели са нама упркос нашим недостацима, а са ким ће Бог бити ако здрави не требају лекара како каже Христос? Очигледно Бог нема проблема са грешницима, колико год да се пута понавља неки грех. Родитељ сваки дан купа своју децу када се испрљају и не види у томе ништа узвишено да чине, нити мање воле своју децу што су се испрљала. Зар није тако и овде у односу са Богом? Проблем је веће природе, да ли људи јаког карактера желе да имају однос са Богом? Јер коме ће они бити јаки и стабилни ако су промашли главну суштину људског постојања? Свакако заслужује похвалу, и не демантујем да има спасења за такве, али нека доза ризика ипак постоји. Уосталом, лако је ићи у теретану и подизати тегове; аскетирати негде у индијској или будистичкој религији; итд., тешко је опростити и волети, јер ту треба уложити много већи напор. Прича о смирењу је са једне стране пренаглашена, док у другим круговима погрешно схваћена. Јер, данас она има конотацију готово самоунижења до мазохистичких тенденција, а то није смирење. Погледајмо Јеванђеља. Христос је поприлично бунтован на више места. Нема ту смирења онако како ми замишљамо. Смирен је онај ко не мисли високо о себи, али који не обезвређује себе ни друге. То пак не значи да нема свој став. Враћам се на акцентовано: љубав и праштање. А кад се тај темељ постави, може се бити бунтован и са разлогом. Најважније је не бити пасиван, инертан. Бог није бунар жеља, нити Дух из Аладинове лампе. Ако почнемо од Њега прво као пријатеља, а тек после од Бога, увидећемо и сами како се мења перцепција нашег ума и стремљења наше душе.

 

Да ли је нормално/уобичајено осећати се неадекватно у Цркви? Kрстила сам се пре три године, активније учествујем у црквеном животу од кад ми се родила ћеркица, дакле око годину ипо дана. Моја примарна породица није религиозна, није ни супруг, тако да углавном идем сама или са ћерком. Посебно онда кад идем с њом, осећам се као да нешто (ништа) не радим како треба. Немам пријатеље са сличним искуством, немам заправо уопште пријатеље који су верујући, а камоли да иду на Литургију итд. Примећујем да је мој пут у том смислу специфичан – има пуно усамљености у целој причи, већ сам улазак у веру је био преко озбиљних психичких проблема, што није нешто што свако доживљава и ретко коме је сродљиво. Немам проблем с тим, иако дуготрајна усамљеност у погледу унутрашњег света можда почиње да доприноси утучености, али ипак највише проблема имам с тим што се унутар заједнице којој се, да кажем, трудим да припаднем, осећам као да не припадам. Сви ми делују мирније од мене и прилагођеније, често не знам где бијем, умем да се осетим као лош родитељ у сусрету са људима оданде, ту повремено улети и неки нетражени савет, једноставно све ми је то и даље мало страно. Са свештеником нпр имам добар однос, али не желим да га цимам за сваку ситницу, а и ту се исто умешао тај осећај неадекватности

Осећај неприпадности није нешто што је било коме од нас непознато. Не мора се, штавише, уопште посматрати са неким негативним набојем. Неприпадност не мора да буде синонимна стварност отуђености или неког антисоцијалног електрицитета. Напротив, може бити одлика једног несврстаног потенцијала који чека на добре плодове. Ако, примера ради, погледамо на многе уметничке душе, видећемо да су велика дела стварали у зони неприпадности овоме свету осамљујући се ради других за које су трпели своје стваралаштво. Сувише се дуго робовало формама , чак и у догматском свету, да је сваки осет неприпадности осуђен нужно на неки фамозни грех, јер није истина да је и свака дистанцираност нужно фаталистичка будући да мало ко улази у парадокс да се други може поштовати и са даљине. Ако прелазимо на црквену димензију, наравно, одређени ризик може да постоји. Али, шта је боље: осећати се толико припадајућим а да то створи одређене девијације које воде до осиљености у стилу да је Црква нечија кафана, или, осећај неприпадности који може бити одлична платформа да се не мисли високо о себи као некоме ко је аутоматски унапред спасен? Свакако, ниједна крајност није добра. Верујем да је добро човеку осетити се, игром парадокса, и адаптиван и неадаптиван у литургијској перспективи човека. Моје искуство (које је димензија моје личне драме а не општеобавезног правила за било ког члана Цркве) препознаје и дефинише своју припадност Цркви као дома Божијег (и то је тај адаптиван ниво свести), док са друге стране, разликујем у себи да мој грех може да ми створи субјективан осећај да сам на неки начин „интрудер“ самом појавом, или, да на један здравоуман начин перципирам своју неприпадност као дозу смирења која обара сваку надменост у мени (и то је тај неадаптиван ниво духа).
Када се дотичемо интимне (личне) сфере, није пресудно за вашу благодатну припадност Цркви да ваши родитељи или супруг буду побожни. Битно је да не буду препрека. Онда бисмо могли говорити о проблему. Овако ви својим примером и васпитањем детета директно учествујете, јер уласком у Сабрање храма, као и причешћивањем, дајете најбољи могући третман својој души, али и ненаметљиво сведочите вашим најближима у којој Стварности учествујете. Немојте на себе наметати неки јарам кривице да нешто не радите како треба, јер чим сте дошли са дететом у храм – већ сте све урадили како треба. Данас је изазов да неко уопште уложи милиграм напора да устане недељом рано и дође на литургију. А ви тај пример већ дајете без обзира што можда још ни своју улогу (службу) у потпуности до краја не разумете, јер ништа од тога није препрека да будете учесник Светиње. Јесте мало специфично да немате пријатеље који долазе из тог хришћанског духа, али можда је и боље тако. Са једне стране, нове пријатеље можете стећи у Цркви, али то не мора да буде правило, док са друге стране, баш зато што су други можда нецрквени (а нецрквеност не мора нужно да значи сваки вид безбожништва), можете им ненаметљиво опет бити пример вашим животом у Христу. Ако је за утеху, да се и ја мало исповедим, моја породица је била комунистичка током мог детињства; фамилијарни модели су били махом паганско-сујеверног набоја; а већина пријатеља у потпуности далеко од вере. Али све ми је то послужило на корист премда сам и сам морао проћи кроз одређене неофитске фазе али и опасне психозе. Усамљеност и несхваћеност је била само природна последица вишегодишњег стасавања, али то из садашње перспективе видим као искуствено сито које решета оно непотребно да би се само драгоцено сачувало. Како у мени, тако и са свим онима око мене. Без обзира што су се многи осули и што је свако отишао на неку своју страну.
Најбољи пут у вашем случају је можда пре пут одбијања сваке компарације са светом других. Немојте мислити да су други у Цркви бољи или гори од вас у нечему. Најмањи вид поређења може да направи велики проблем. Можда он буде само психолошки, али сасвим довољно да вам саботира и најбоље намере. По учењу православне Цркве свако у Цркви има неки дар. Благодат Духа Светога. Сви ти људи и дарови служе на узајамно допуњавање наших недостатака и изградњу саме Цркве. Не каже ли апостол да смо сви ми удови Цркве и да и најмањи уд није без части? Волим да кажем онако метафорично (али не далеко од истине) да свако од нас има своје демоне. Многи глуме смирење, многи глуме преподобност, итд., али није добро ни тако премеравати ствари, људе и догађаје. Овде би апостол опет додао да ако неко има веру да је има за себе. Другим речима, без надимања и без очајавања, без сведока и побожњачке помпе, али надасве без компаративне логике! Нема супериорних и великодостојних! Многи од нас имају „жуту минуту“, али ништа од тога не треба фатализовати и драматично третирати као коначну дестинацију свог постојања. Јер идентитет сваког човека не трпи фиксираност! Осећати се лоше у црквеном амбијенту није до Цркве него до можда погрешних људи са којима сте се срели тамо. По мом искуству говорећи (које је дефинтивно субјективно, али не значи да није валидно) никада се нисам лоше осећао у Цркви, али јесам се лоше осећао у присуству многих црквених људи. Ипак, ништа од тога ме није довело до малодушности да одустанем од своје припадности. Јер сам свестан да је Христос претежнија стварност од свих наших колективних лудила и острашћености. А за родбинске односе не брините, ако примете вашу постојаност и позитивне промене у бићу, пре или касније, сигурно ће се и сами запитати каква то Тајна у вама делује да ће можда и сами пожелети да постану учесници. А ако и не постану, верујте, ништа страшно, јер ваш труд сигурно неће бити незапажен пред Богом тако да ће и над њима, вашим посредовањем, Он несумњиво пружити Свој благослов. Тако да ако мене питате уживајте у вашој неприпадности, јер ће вас управо тај осећај довести до тога да припадате тамо где је најпотребније: самоме Богу!

Ваш последњи текст на блогу, о блуду, сам прочитала неколико пута. И даље не могу тачно да схватим на шта се ту мисли. Да ли је блуд свако лутање коме циљ није љубав? Рекли сте и ово између осталог: „Јер други не може бити виђен осим у димензији фикције омрзнутости“. Да ли сте овде мислили на, речником психологије, механизме пројекције? Да ли то онда значи да ми блудничимо сваки пут кад не видимо другог, већ своју пројекцију? Да ли ви ту мислите на неку одређену врсту нељубави, у којој се други идеализује, па онда девалуира? Онда, на сличну тему кажете и ово: „Једно је волети другог а друго је проституисати осећања.“ Поново, не могу да схватим шта подразумевате под проституисањем осећања, а у контрасту с љубављу?

Пре него што приступимо аналитичком дискурсу постављених питања, желим да укажем да текст о блуду који сте читали носи више неку философско – уметничку перцепцију која трпи спекулативно у својој прозној базичности али без претензија да се фиксира и докрајчи проблем у смислу неке постављене доктрине, научне чињенице, итд.

Дакле, ако полазимо од једног хришћанског перципирања, блуд као такав се не мора нужно дијагностификовати у једном порнографском контексту. Данас када се каже блуд он има једнодимензионално сагледавање и ту нема пуно дилема, па ни могућности за спекулативно, о чему се ради. Прва асоцијација је сексуални акт. Овим текстом сам понајмање ту хтео да загребем. Јер је то сувише очигледно и банално. На страну сада аскетска деградација човека са целим његовим сексуалним апаратом, али није згорег поменути да има нечег манихејског на снази и у данашњем веку, где фамозни теломрсци, презиру сваки телесни аспект човека, и намећу тежак јарам кривице на људе који тек пристижу у Цркву, или су одавно у Цркви, да се због свог тела лоше осећају. Ипак, било да говоримо о монашким или парохијским круговима, уселило се наслеђе већ дуги низ векова да када се говори о блуду да је првенствени превод “лутање”. Штета што се није мало прецизније инсистирало на том појму, јер би данас било мање девијација. Блуд, дакле, не бежи ни од ваше детекције проблема. Да може бити лутање коме циљ није љубав. Али, ако ћемо, у оквиру хришћанског терена, бити још прецизнији, онда није реч о блуду, него о лутању које избегава сусрет са Богом. Рецимо, Адамов и Каинов блуд би се могао постулирати на следећи начин: када је Адам погрешио, наивно се крије од Бога; када је Каин убио брата Авеља, он се не крије, бестидан је, али постаје протеран. У оба примера видимо – лутање. Ако скачемо на Нови Завет најуниверзалнија прича о лутању је јеанђељска прича о Блудном сину. Могу да вам пошаљем свој егзегетски рад на ту тему, био је објављен у једном теолошком.нет магазину.

Када сам рекао да “други не може бити виђен осим у димензији фикције омрзнутости“ написано је речено у контексту ироније, јер други се не може видети изавн димензије љубави. Написано жели да укаже позиционирање на страни онога ко до мржње демантује. Јесте, може се говорити о механизмима пројекције (бојим се да су пројекције стално присутне и да ће нас пратити кроз цео живот као ризик који опомиње), али може се говорити о томе да се не може са дистанце поштовати други човек. Ако инсистирамо на вашем виђењу ствари, може се рећи да блудничимо сваки пут када уместо другог видимо само своје пројекције, али, понављам, ако полазимо од тога да је блуд место лутања, дезоријентације, потпуне негације другог.

Да ли мислим на неку одређену врсту нељубави у којој се други идеализује па онда девалуира? Не мора конкретно, може у било ком поређењу (нпр. Пријатељски однос, колегијални однос, породични однос, црквени однос, итд.), али ми као људска врста смо генерално склони да идеализујемо другог само да би га после додатно дискредитовали. Тако се стварају идоли. Не могу а да не поменем Христа који улазећи у Јерусалим седам дана пред страдање бива дочекан са почастима и славом од истих оних људи који ће га пар дана касније убити. Слична паралела је и данас, нисмо се ту пуно помакли. Искуство показује да људи у почетку некога поштују док не дође време непостојаности, а онда му неосновано оспоре вредност. Ако узимамо модел заљубљених за пример, ту су мало другачије трзавице, али исто тако трпе почетничко одушевљење које брзо постане склоно отвореном конфликту услед разочараности што се замишљена слика о другом није објективном показала. Ту су и други фактори, али скренућемо са теме.

Када кажем „Једно је волети другог а друго је проституисати осећања.“ не мислим на неки лаки флерт, чак ни на неко уновчавање свог талента, већ алудирам првенствено на лицемерје. Дакле, ни ту блуд није у неком оспољеном, телесном, контексту, већ стање и наличје духа и темперамента у човеку. Шта још може бити проституисање осећања? Колико страсти има толико их може бити (гордост, завист, итд.), али мислим да је лицемерје најупечатљивије, јер са собом уноси место расула свуда где види неки одређени интерес или могућност за интригу и клевету. Дакле, неискрено срце. Не мислим на подвојеност, човек ће се борити са својим дуализмима док је жив (једно мисли, друго говори, треће ради – о томе је лепо писао и Владета Јеротић, мада је мени лично најпрецизнији апостол Павле са посланицом Римљанима), него мислим на истрајност да се дволичног срца приступа било коме и чему: од тога нема већег блуда.

Суштински резиме текста је веома тешко једном реченицом обухватити, јер бих онда морао да сецирам сваку постављену мисао. Волим да оставим некада текст недореченим, или, простора за другог да у њему сам утисак и тајна делује да сам/сама постави другачије виђење и проблем. Али, ако бих тражио саму једну реч из целог текста која би била поентирање, онда онда не би била блуд као лутање, ни лицемерје већ: отуђење које се рефлектује чак и на месту близине оних са којима живимо или делимо најбоље делове себе. То је тек иронија и парадокс…

Како саветовати некога како да се упозна са православљем, генерално са сауштином хришћанства а да не препоручим неко тешко штиво? Имам другарицу која жели да се крсти, мада не знам колико свесно приступа томе, јер је то за њу можда формалан приступ. Не бих да јој преседне.

Питање на месту. Онако, људско, типично и очекивано. Можда је најбоља препорука а да се други нешто не саблазни, не увреди, повреди и слично, дати пример властитог сведочења. По оном апостолском моделу: “Дођи и види!”. Наравно, овде алудирам на литургијски контекст. Сећам се једне моје другарице када ми је пре 20. год говорила да жели да се крсти. Имала је ватрену жељу. Када сам је питао за ралог, уопште није имала у плану да упозна Бога, него да се, цитирам, “ослободи својих демона”. Претпостављам да је хтела да укаже на проблематични део сопства. И то би било за похвалу да је хтела да ради на својим унутрашњим корекцијама. Овде је у фокусу био магијски приступ: мало обреда и готово – мир је нађен. Сличан проблем је имала и друга другарица, али се њој због тежине менталног стања није могло узети за незнање, али и данас је остала тајна да ли је она заиста осетила благодат Божију или су медикаменти стварали илузију о доживљају. Не иде, дакле, то баш тако. А верујем да нема ни правила. Одлагати крштење исто није паметно. Кажеш, не знам колико свесно приступа томе? Колико мала деца приступају свесно када се крсте од малих ногу, јер не знају ни себе а камоли Стварност у коју урањају? За почетак треба приступити а после се развијати. Може неко и студиозно испитивати Јеванђеље и основе верских истина, али не треба остати на аналитичком – било пре, било после крштења. Христос се треба доживети и живети. Идемо у још даљи парадокс: живи се онолико колико је дато и колико човек показује пријемчивост. Некада су се некрштени спремали годинама за ту тајну. Данас је то искомерцијализовано. Формалистички, како кажеш. Али, и формално може бити одскочна даска за егзистенцијално! Баш као што је писано: бачено семе које тек временом доноси плода. За све треба време, али и доследност да одржавано семе заживи иначе свене. Штиво, дакле, није преломно. Довољно је једно од четири Јеванђеља и одлазак на Литургију једном недељно. За почетак. Овако бих говорио да сам свештеник. На мене су у 20-тим годинама велики утицај извршила сва писана дела владике Николаја Велимировића. Лаган, питак, једноставан а опет чува дубину. Али, то је моје искуство. Можда некоме то неће пријати. Чак и у овим годинама имам конфузију да се бавим делима Максима Исповедника и Дионисија Ареопагита јер треба имати желудац. Битно је да се не трује аскетском литературом, јер не може да прими, нити је то писано за сваког, већ за монашко окружење, зато данас има толико зилота и верских фанатика, јер не могу да направе синтезу. Колико памтим своје младалачке дане, а и сада када сам се утврдио као теолог и вероучитељ, најбољи је разговор на одређене верске теме – са пријатељима. Можда то неће довести до разрешења неких недоумица, али увек се сетим како је управо та “ватра” у дијалогу била велики покретач за одушевљење и расуђивање. Данас има доста догматски расположених, усаглашених око многих питања, али међу њима нема ватре, стваралаштва, ни питања. А тако се Бог не тражи, нити задобија сила Царства.

Да ли можете објаснити зашто се пре хвали нешто што је мање вредно, докле досеже урушавање човека, зашто они који вреде не буду признати у окружењу него им се успех одваја, а он буде натоварен проблемима које мора да решава. Мени смета када ме неко сретне и пита „Како си?“ или „Јеси ли добро?“ увек када је успутно и неискрено, да не кажем тенденциозно. Колико смо као друштво болесни када то о чему пишете и причате има хиљаде прегледа, а некултура милионе…

Народ тако жели. Јер не мора више да се труди. Или се теши у оном мањевредном да би себи направио алиби да не мора да ради на себи. Нема потврде јер је ту и страх од конкуренције, али мислим да више логика инертног кумује. Човек сам од Цркве. Нигде већу равнодушност нисам нашао него у свету који сам изабрао да живим и сведочим на том пољу. Али ме то не обесхрабрује. Мене лично не вређа када ме неко пита како сам, па макар и онако успутно, више ме брине када неко дрско окреће главу да ме не сретне или ме се постиди из само њему знаних психоза или комплекса. Шта да вам кажем, већу прегледност садржаја заслужује само оно што не тера мозак пуно на размишљање. Народ, дакле, бира. Пре сам мислио да су одговорни само они који промовишу такве изопачености. Сада видим да се људи добровољно пецају. Ми ту не можемо ништа осим да свако од нас сведочи својим стваралаштвом колико до њега стоји.

У Јеванђељу по Јовану се каже: „У почетку беше Логос (реч)…“, како то да је Бог реч и зашто је реч?

Ако на овакав пут егзегезе крећемо логиком једног детета, можемо се у старту сагласити и са додатним питањем: Зашто се Бог уопште назива Богом? И најпоштенији одговор на оба питања је да нико не зна, да постоје могући продори у онострано колико човек на нивоу спекулативно-философског може заћи, али ако није до људске умне пенетрације (као што рече други апостол Павле да „није до онога који трчи…“), сигурно је да је до Божијег откровења, а самим тим и именовања. Да се Он Сам тако трансцендетно раслојава и ословљава дарујући иманентно именовања колико човек на нивоу својих сагледавања може примити. Прва књига Мојсијева почиње речима: „У почетку створи Бог небо и земљу…“. Неки аутори говоре да је велики апостол Јован заправо направио маестралну синтезу свог јеванђења са књигом Постања чувајући оба приступа чак и при компаративном додиру неокрњеним. Пре би се рекло да се Јован својим мислима асоцијативно надовезује на књигу Постања и проширује у димензијама Христове мисије и дела, односно, указујући на Његову једносуштност са Богом Оцем као Друго Лице Свете Тројице (Реч беше у Бога, дакле, не мисли се на реч коју ми људи држимо у себи, него на Бога Оца који држи Бога Сина у Себи). Јован дуго има статус „гласа духовног орла“ јер је његов стил писања за разлику од других јеванђелиста садржајно и стилски био и остао неприкосновен. Апофатичка теологија ће отићи најдаље у питању око Божијег неименовања. Катафатичка теологија се бави именовањем Божијих особина (добар, праведан, милосрдан, итд.), али ниједна особина не исцрпљује Тројичну Суштину. Овде није лоше опоменути се Горазда Коцијанчича и његовог дела „Посредовања“ уз обавезно заустављање на „Разговору хришћанина и паганина о сакривеном Богу“ по Николају Кузанском. Апофатичка теологија доводи до тога да се Бог не назива чак ни Речју. На пример, у поменутом дијалогу то би ишло оваквом линијом: „Бог је ништа? Није ништа, јер то ништа има име ничега. Ако није ништа, онда је нешто? Није ни нешто, јер нешто није све, а Бог није радије нешто него све.“ Кузански наставља да Бог долази од речи theoro и да је у нашем искуству Бог оно што је вид у домену боје, јер само вид може да опази боју (није рачунао на далтонизам), али да би човек могао да види било коју боју средиште (парафразирам) његових зеница мора да буде безбојно. Безбојно средиште види боје и даје имена бојама, али оно само није боја. Тако је и са Богом у његовој анализи. Поентира: „Однос Бога према свему је као однос вида према видљивим стварима“, али можемо додати да тамо где се Божији поглед простире да се Он не мора нужно поистовећивати (мада је Црква ипак мистично место поистовећивања Бога са народом) будући да је радикално различит од Своје творевине. Ако се, опет, враћамо на почетак питања, металогички гледано Бог се назива Речју, Словом, Логосем не без разлога. Прво, јер је реч о Сину Божијем, а друго, јер има неке символике у томе да онај ко је свима дао могућност речи и говора Сам Буде Реч и Говор Очев. Јавио се као Глас много пута старозаветним протагонистима, а у новозаветно време невидљиви Глас се отелотворио поставши крв и месо попут нас. Било је покушаја неких отаца Цркве да решење проблема пребаце на унутартројичне односе, али то су можда више спекулативне категоризације, неголи реалности које се засигурно могу назвати догмама. У сваком случају, ако могу мало да се нашалим за крај, наш Бог није антисоцијалан већ комуникативан Бог, а самим тим користи и речи. Када му се молимо или говоримо о Њему, не називамо га Речју, већ Оцем, Господом, Христом, или користимо стриктна именовања: Отац, Син, Дух Свети, јер су то имена која Сам Бог за Себе користи (Христос више пута експлицитно помиње).

Нисам задовољна својим браком. Супруг није побожан. Прети ми убиством ако кажем да ћу га оставити. Веома је бахат и себичан. У односу са другим људима често извучем дебљи крај. Шта чинити?

У вашем писању нисам приметио питање, већ више констатацију шта вам се већ дуго дешава и где се психолошки налазите. На основу већину написаног највише сте о супругу говорили. Ипак, ви га најбоље познајете. Али, морате да схватите опасну димензију речи које ми овде предочавате. Ако вам неко прети убиством, а ви мене питате за савет – шта год ја рекао постајем неки вид директног или индиректног учесника а свако саучесништво доводи до последица. Надам се да разумете пред какву одговорност ме стављате? Тако да ћу се оградити од вашег искуства и причати више у једном уопштеном смислу. Не постоји савршен брак који не трпи размирице. Није чак ни пред Богом проблем ако један супружник не стоји у вери (о томе је чак и апостол писао говорећи да се и други супружник може спасити ако је један доследан да своју побожност живи).  Ако долази до фригидности, бахатости, итд., потребно је заћи у мотиве и где је тачка дистанцирања. Па ако има дијалога – има, ако нема – нема. Остаје на снази оно јеванђељско да се трпљењем спасава своја душа. Али, то апостол није рекао: својим трпљењем се може спасавати и душа другог. И тако ће нам у било чему до гроба бити. Дакле, нема фиксне позиције у којој ћемо рећи: сада је време коначног благовања, јер Царство Небеско још није дошло у пуноћи (Други Христов Долазак).  Уз једну веома важну напомену: није свако трпљење од Бога! Шта то значи? Да треба направити веће зло опирањем? Никако. Него да се треба борити за своје самопоштовање. Другим речима, и ово је нешто на чему сви без изузетка падају: колико дозвољавате другима – тако ће вас третирати! Да се послужим речима владике Атанасија Јевтића: „Опраштање зла тамо где кајања нема подразумева повлађивање злу!“. Да ли се разумемо? Друга страна, оличена било ким (не мислим овде уопште на вашег супруга него у глобалу на све ваше интеракције са људима) мора да зна докле сме ићи. Морате да ставите до знања, макар и по цену конфликта, шта је то што вама не прија. Конфликти се не морају нужно посматрати деструктивно већ као могућност стицања новог сазревања а зрелост, замислите, ако је веровати драгом Владети Јеротићу – никада не престаје. Друга страна се томе (вашим подвученим линијама) може ругати, потцењивати ваш лик и дело, али нико у Библији није рекао да треба свако да нас душевно гази. Моје искуство са таквим људима није непраштање већ – дистанцирање. Ко не разуме моју реч и енергију, односно, ко обезвређује злонамерним инсистирањем моје себедавање – одустајем. Није то ствар повређене сујете (може бити, али такво трпљење опет није од Бога), него да други мора да се научи прво – кућном васпитању, и друго – да у моме дистанцирању други преиспита свој став и одлуке. Знате, неки људи се невероватно осиле и размазе када им превише дозвољавате. А ако тако нешто траје годинама, после се са великом муком човек рве да поврати своју част и достојанство. Најбоље решење је да човек пита своју душу: шта је то шта га чини срећним и за шта се вреди борити? Одатле треба црпети додатну мотивацију за даља преображавања. Благодат је дата, али мора и човек да сам са собом да рашчисти неке ствари – без самосажаљења, без падања у гнев, безнађе и уласком у зону сумрака фамозне несхваћености. А онда долазе и промене.

Која су то понижења и увреде које се не праштају?

Ако пажљиво пратимо животну путању Господа Исуса Христа видећемо на Његовом примеру да не постоје понижења и увреде које се не праштају. Апостол за Њега каже да у својим страдањима беше као јагње немо пред оним које га стриже. Дакле, није се кретао логиком освете, опирања, држања Мојсијевог Закона “зуб за зуб”. Љубав коју је положио у крст за целу творевину и за све људе је показатељ једног божанског максимализма који врхуни у безусловности. Ипак, занимљива је једна реакција Исуса Христа када у Јеванђељу, на једном месту, говори да ће се опростити сваки грех људима осим једног а то је хула на Духа Светога. Савремена егзегетска наука која се бави тумачењем Светог Писма, као и цела аскетска и светоотачка традиција, истичу да је акценат на неопростивости према онима који ниподаштавају биће Цркве; други академски кругови су то више тумачили у смислу да људи који су сведоци благодати, а неки и већих чуда, ако остају равнодушни на дела Божија да је управо то једна од хули, светогрђа, на коју Христос опомиње. Ако се крећемо логиком међуљудских односа у данашње време, онда, по Христовом моделу, не би смео да постоји ниједан грех другог који наша добра воља не би могла да не опрости. Свакако, треба бити реалан, објективан, на земљи што би се рекло у нашем српском народу, јер није свима исто дато, нити се сви исто труде око благодати и око врлина. Знате, људима са великом сујетом је тешко да опросте и најмању шалу на свој рачун, а шта тек рећи за неке објективне страдалнике, намучених животом, колика је њихова љубав када убијени немилосрдношћу другог не дозвољавају да им се срца за Божију љубав и друге људе охладе? Ваше питање се може продубити на још већи ниво који нисте поставили: да ли треба све опраштати или колико пута треба опростити? О томе ћу причати у недељу поподне на видео – излагању. Толико за сада. Јавите ми утиске а ја ћу вам лако послати инструкције за донацију.

Син ми се дрогира од како је је раскинуо са девојком. Ништа га не занима и не покреће. Разведена сам, а отац никада није платио алиментацију и охрабрује његово дрогирање. Син је повучен, склон депресији, не прича ни са ким а према мени је груб. Како да га спасим из тог стања?

Хвала вам на указаном поверењу и смелости да овакву једну интимност поделите са другим. Ваше животно искуство које сведочите је потресно. Прво што бих морао да укажем на самом почетку је да сам по занимању теолог. Углавном се бавим теолошким питањима јер људе то углавном највише занима у мом дискурсу. Тако да показујем извесни степен брижности:
1) Да ли сте сигурни да желите од мене савет јер се бавим верским питањима?
2) Неће ли мој улазак у ову димензију направити неке последице за ваш живот а да после ја будем одговоран?
Са обзиром да радим у средњој школи и да ми искуство употребе марихуане међу децом није непознато, проблем се увек покушава решити преко полиције, родитеља и надлежних социјалних институција. Могу да вам дам савет али не гарантујем нити да ће бити објективан, нити ефикасан. Јер, када се млади људи заинате, онда се некада чини да сви аргументи падају у воду. Да их ниједна лепа или строга реч не покреће. Увек заборављамо и као родитељи и као хришћани да сваки човек има слободу. Па кад је толико рвање међу слободама које не стоје у неком отвореном пороку, шта ће тек бити тамо где се слобода изражава једино кроз постепену аутодеструкцију.
Аскетски речено, ваш син је у стању чамотиње. Беживотности. Психолошка мисао би то назвала анксиозношћу, губљењем воље за животом, итд. што је и логично са обзиром на расплет губитка емотивне везе и по вашим речима погрешног васпитања другог родитеља. Тако да је марихуана само последица, препуштање инертности, тражења седативног за лажно благостање. Млади људи то знају али и даље свесно и намерно остају у тој зони сумрака. И ја сам родитељ двоје деце али још нису тако велика. Могу хипотетички говорити о томе шта бих покушао да урадим, али живо и конкретно искуство је нешто друго, када си у клинчу лицем ка лицу са онима које волиш а видиш да се поништавају.
Покушајте да појачате молитве за сина. Од јутра до мрака. Док радите нешто, онако неприметно, у себи молите се без сведока. Данима, недељама, месецима, колико год да је потребно. Појачајте одласке у Цркву. Крените на Литургију,постите, причешћујте се. Можете и свештенику да објасните проблем да чујете и неку трећу страну. Покушајте и сина да стимулишете. Ако не жели у Цркву са вама да иде – доприте до њега шта би хипотетички било њему занимљиво да ради у своме животу. Хиљаде ђака је прошло кроз моје вероучитељско искуство, и верујте, они су превише дезоријентисани, трпе осцилације, мењају ниво интересовања из године у годину. Још им се идентитет није поштено засадио. Има људи који и са 30-40 година лутају у својим животима. Све је некако у процесу. Битно је да ви не постанете малодушни. Али је још битније да ви морате да стојите. Јер ако се ви разболите ко ће онда бити здравље другоме? Покушајте да „реинсталирате“ свој однос са сином.Што би рекао апостол имајте мира колико до вас стоји. Свако има неку животну епизоду када се најмање једном екстремно блокира. Криза, дакле, не мора бити фатална, већ позив на већи смисао. Ако је ваш син изгубио смисао, покушајте ви да му сведочите. Онако ненаметљиво али опет присутно. У малим стварима. Али немојте окретати главу ако сте очевидац његовог препуштања наркотицима. Једно стање деградира друго. Касније ништа од човека не остане. И важно је видети да ли је момак девојку преболео. Ако је ту главно чвориште, мораће да преболи. Ако је неко друго чвориште проблема у њему (јер на основу написаног тешко је дијагностификовати) мораће да он ради на томе. Не може нико, па ни љубав мајке уместо детета туђи живот да живи. То је испит зрелости. А ви чините колико до вас стоји, али ако је он толико раздражљив гледајте да ни ваша љубав, а ни строгоћа не буде превише у његовој близини. И није проблем повученост, многи креативни умови су били повучени, битно је да ако приметите неке отворене симптоме депресије реагујете на време. Није срамота лечити се, јер ко се лечи тај воли своју душу. Ваш син очигледно стоји негде закопан због губитка самопоштовања. На том темељу сви престају да се труде за бољу верзију себе и света у којем живе. А ако су у њему закопана искуства из детињства где је био сведок разних породичних сцена, (јер причамо о годинама!!!) онда ће бити веома тешко да ви сами направите продор за неку заједничку комуникацију ако је он изгубио негде део себе, неког поверења, или нечег трећег.
Нека вас Бог чува и утеши! Мир вам и благодат!

Дрво

Дрво сам…
И није битно што ме црви једу…
Дрво сам…
И није битно што кораци бледе…
Дрво сам…
И пуштам корење што дубље могу…
Дрво сам…
Само да у кори останем
И род свежине донесем за све
Када ме
Спале, забораве и прободу…

Колико год као православни теолог навијао за литургијски препород сваког човека, премда сам и сам свестан да је донекле и такав вид заговорништва у извесној мери префорсиран управо због контрадикторности да се сами проповедници не држе онога што заговарају као узвишени идеал и апсолут од мишљења, јер је критична тачка у недостатку љубави и већој мобилизацији на позив светости, ипак, евидентно је да људи са искривљеном религиозном клицом, можда управо због самог непознавања и неучествовања у црквеној стварности, долазе или у фанатичан додир са сујеверним перципирањем властите религиозности, или у прикљештеност сумњивим веровањем у деловање црне магије на својој кожи. Колико год таква слика деловала наивно и поражавајуће не може се игнорисати јер – ту је.

Немали број људи ми је писало о својим искуствима. Тешко ми је поверовати о каквим се ту све девијацијама радило. Можемо их именовати незнањем, али су последице, на основу описаног, деловале очигледно ефектно и дејствено. Занимљиво је да су искуства првенствено долазила од харизматичних и ведрих људи који су имали позитивну препознатљивост у друштву. Дакле, није реч о депресивним појединцима или неким другим клиничким случајевима на основу којих бисмо могли поставити једну баналну једначину покренуту сумњом у веродостојност исказаног. Једна девојка ми је писала о томе како ју је отац водио код неког мага и да су слушали његове савете. Као по правилу ти магови се никада отворено не противе Богу, чак саветују да се одлази у Цркву, а домови су им пуни икона из којих неки чак и гатају. Она се бунила али ради љубави према оцу није хтела да се противи. Све је отишло толико далеко да је она завршила у болници са страшним осећањем како је неко дави. Губила би свест о себи и не би се сећала својих реакција. Лице би јој се изобличило од унутрашње агоније која се граничила са безразложним хистеријама. Други случај је водио у смеру богохулних и порнографских пројекција унутар храма, па се после мало по мало друга девојка примирила. Трећи случај је један узоран и честит момак који је до раскида са девојком био апсолутно позитиван. Сам ми је говорио да му је све ишло у животу и да је свакодневним несрећама које су га задесиле након раскида почео да сумња у деловање магије на себи. Наравно, има пуно бруталнијих примера и колико год негодовали довољно је да се опоменемо јеванђељских примера какви су Христови сусрети изгледали у додиру са бесомучнима. Ипак, важно је нагласити да не смемо сваки отворени ментални дефект другог поистовећивати наивно и сујеверно са демонским утицајем. Било би изузетно неодговорно са наше стране.

Верујем да је епицентрални проблем у полагању вере управо у такву магијску пројавност. Како? Тако што се делима зла поклања не само веће поверење него Богу, него чак и силовитост (сила и деловање). Као да је Бог посве маргиналан, одбачен и обеснажен. Ту видим велики проблем. Јер се у самој поставци ствари крије заблуда. Ништа више. Ми, сада, можемо говорити о позиву да се сваки човек који има такве сумње укључи у свештени саобраћај на релацији: пост, молитва, исповест, причешће, итд. Ништа од тога није занемарљиво, али човек мора сам са собом да преиспита своју позицију којој страни се више приклонио. На крају крајева, можда и није реч о неком демонском насртању, или црномагијском утицају, него „размештај“ околности које човека доводе до самопреиспитивања где се и како се по своме идентитету лоцирао. Тако се, коначно, рађа питање о већем смислу живота.

Ако се неко петљао са магијом у циљу повреде другог – деструктивне последице ће се пре или касније јавити на њему самом. Ако је неко био жртва магије по својој слободној вољи – деструктивне последице ће се пре или касније јавити на њему самом. Колико искуство многих показује, ко год је пожелео да се после избави из проблема, наилазио је на још већи отпор и проблем. Ако се, ипак, држимо једног здравог аскетског „програма“, ко год се приближава Богу и он сам постаје светлостан, а ко се удаљава постаје подложан. Али, нема ту фиксиране позиције. Јер искуство показује да ни светитељи нису били без неке борбе колико год били блиски са Богом, као и да постоје сумњиви хришћански ауторитети који од пренаглашености демонског света занемарују благодат Божију, па на основу своје тамне пројавности друге малтретирају горе него демони. Дакле, треба пазити.

Ипак, закључно, о каквом год потресу се радило – а онај ко истински ради на себи лако ће временом доћи до одговора зашто му се нешто дешава – човек мора устати за своје здравље ако жели да му добро буде. Не може неко радити на себи ако први сам себи не жели исцељење. О каквом год се проблему радило, не морамо се држати само овакве тематике. Али се поставља велики знак питања да ли ће до таквог преиспитивања и жеље доћи ако прво не демаскира себе прикопчавањем на фреквентност Божијег постојања који се најочигледније и најдиректније кроз Цркву пројављује. Треба, дакле, прво посадити добар темељ а тек онда зидати своје биће. Бог ће дати добро семе, али свако семе тражи неговање. Тек када ступимо на свето тло примљене благодати, тек тада ћемо видети ко и шта живи у нама. Све остало може бити задржавање заблуде да још снажнија и упорнија буде.

Претња

Синоћ сам чекао Бога
Опет није дошао…
Не знам
колико година већ слушам
Неке људе
који прете Богом и паклом..
Прете ти Оним
Кога желиш да сретнеш
Заљубљен у Његову стварност…
Могли би људи
Након два миленијума
Да почну да прете коначно
Неким светим доброчинством…
Можда тада налете на Бога
У којем ће наћи пријатеља
Којег су продали једино
За своја
немилосрдна судилишта.
Баш је тужна незрелост
примитивних
Још више претња
учених људи…

Апетит

Поједе ме народ…
Пребише ми све духовне кости!
Једни ми дају хвалу
која ми не пристаје,
Други ми узеше душу
светим потирањем.
Уклањам све судове пред собом
Не бих ли био објективнији,
И не вреди!
Остајем незналица
да свој грех схватим
Који ми се изнова намеће
Да одговарам
за оно што нисам
Ни канио да чиним.
Почињем коначно да разумем
Јова и Кафку,
И Сиорана за којег и даље не знам
Да ли је анђео
или ђаво од адвоката.
А опет на дну
свих раскомаданих сопства
Видим захвалност
за све што ме једе,
Јер у мени нема хуле
Нити мржње да појем у стиху освете,
Ако ме већ други неће
Иштем помирење са својом душом
Да сваком злу у себи утекнем.

Неки мисле да оно што је једино по њиховој вољи и виђењу ствари – деловање Духа Светога, а чим се види најмање одударање кроз личност другога у својој различитости – да ту нема деловања Духа. То је ако не дрскост онда сигурно аутоподвала. Не заборавимо да и над Саулом има Давида. Уосталом, не рече ли апостол Павле, држећи себе за мањег од других апостола, да и он мисли да има Духа? Тако да су сумњива та својатања Бога у неком пророчком сензибилитету. И да одем даље: Користити Бога као потврду свог прорицања (које може бити само добар психоделичан трип интуиције која трпи погрешивост) није ништа друго до инструментализовање Бога за своје мишљење. Не рече ли Шекспир негде да и ђаво цитира Писмо за своје потребе? Немојмо се заваравати. Док ми истегнемо своје ближње и потврдимо своје правде, или завидели мржњом што нисмо „калиф уместо калифа“, макар иза себе имали не знам колико положаја, дотле ће једино Црква имати штете, јер ће Она испаштати. А колико се види сваким даном, јер многа зла нису тек јуче пристигла, и они који Црквом управљају не мисле о добру Цркве већ само о својој користи. Стога, било какво поигравање са влашћу која је дата, игром парадокса кроз оно записано: „Изволе се Духу и нама!“ може бити фатална изградња светогрђа на месту храма. Јер заљубљеност у своје мишљење, колико год имало оправдане аргументе, не сме никада бити на штету другог, а у данашњим рамовима не видимо само дрскост мишљења него и охолу демонстрацију власти која немилосрдно селектује и одстрањује све што се, наводно у име Оца и Сина и Светога Духа, не уклапа у властито мишљење. Бојим се да је сва та уџбеничка догматика о заједници и праштању прво потребна свештеним и епископским духовима. А колико Духа у њима станује, није на некоме да одреди, јер се деловање Духа не користи провером и потирањем Духа у другим људима.

Такмичење

Читајући вести свакога дана
Схватам да људи
држећи одступницу од црњака
Постављају само
ведре хитове несвести.
Дуго сам се питао
Да ли је до мене проблем
Прождирући се смислом
Од свих муљева испод океана.
И замало не заридах
Да ли је до мене проблем
Када су сви толико срећни додворавањем пошалици
У којој нема нестајања.
А онда открих такмичење
Да се људи пореде
са успехом другог
Дословно у свему што дише ветар
Желећи туђи живот
Према своме у неверици.
Па када видех толико комедије
Вратих се у муљ
Да ископавам бисере
испод небеског подвожњака,
Јер, боље ми је мртвим
Међу смисловима бити
Него да се живим градим
У лажним похвалама
И просипању памети…

Чудна нека невремена…
Дошао тренутак
да презаш од присности,
Јер ће унапред бити осуђена
Поразом презира и лажи.
Боловање другим
јесте увек скопчано
Уложеном љубави
Која је дарована на крају
Увек понижене свести.
И баш зато је крст
увек другог носити на грбачи,
Јер где се други не носи
Нема се ни шта боловати…