Archive for фебруар, 2017


  • Где је Бог?

Да ли је ово питање малодушног или боготражитељског калибра? Бог се не може лоцирати. Не постоји GPS – теологија која би Му могла ставити границе. То не значи да је Црква маргинализована. Ако је Дух Свети као ветар за кога не знамо одакле долази, нити куда иде, онда је логично, или боље рећи металогично или метасмислено, рећи да се Он нема где лоцирати јер се нема где зауставити. Увек подразумевамо време и простор када покушавамо да перципирамо место присуства Божијег али олако превиђамо да Он не зависи од времена и простора. Неко од великих умова ће истраживати име Божије па рећи да Бог није ни име, него да је више значење какав Он има однос према свету као око према посматраном. Можда је мало претенциозно рећи, али ако нема дестинације у којој Он није присутан, онда се може метафорично рећи да смо сви ми као цивилизација и васиона са неизбројивим мноштвом галаксија, у Његовој зеници ока. Ако Христос три године проповеда Царство Небеско, поистовећујући Себе са проповеданим, односно, да је Он Сам то Царство, а на другом месту каже ученицима да Царство није нигде лоцирано осим у срцу човечијем, онда је одговор познат. Ако је питање страдалног карактера, где је Бог док агонија траје, не заборавимо да је и Он исте речи изустио на крсту иако је Сам Бог. Али, није клонуо. Није подлегао последњем искушењу да сиђе са крста. Не заборавимо великог апостола који рече да “страдања садашњег века нису ништа у поређењу са славом која ће нам се открити”. Ту треба да крепимо сваку рану.

  • Како је Црква Тело Христово?

Неко од светих рече да ако неко жели видети суштину Цркве, не би је могао видети другачије до ли као самога Христа. Овде нема места за метафору. На другом месту апостол користи компарације биолошких органа са службом у Цркви. Указује да нема једног органа већег на уштрб другог него сви они доприносе развоју здравља једног тела. Тако је и са верницима који конституишу Тело Цркве. Није епископ већи од некога у задњим редовима међу народом, нити је ко од народа већи од неког свештеника по месту служења. Јесте, свако је универзална стварност, свако има своју службу, можда и већи таленат од другог или трећег, али сви треба да налик написаном у “Пастиру Јермином” доприносимо изградњи а не нестабилности или разградњи Цркве. Неки умови попут св. Максима Исповедника ће ићи још даље поредећи анатомију човека са устројством Цркве, или, још радикалније, поредећи целу планету са димензијом Цркве. То су оне чувене речи чија суштина се потцењује: “Свет је створен да постане Црква!”. Више пак волим рећи да је свет створен да бисмо сви постали једна метафизичка породица оивичена границама црквене љубави у којој се Сам Бог пројављује.

  • Како победити смрт? Кажемо да је Бог створио свет из љубави – како онда постоји зло?

Ми немамо ту власт. Христос је првенац који је устао из мртвих. Ми остали чекамо на финале. Призивамо Његов долазак. “Да дође Царство Твоје”, не значи само призив Духа Светога сада на Литургији, него и дочек свеопштег васкрсења када ћемо Бога коначно видети лицем ка Лицу. Не постоји вештачки медикамент који би могао победити смрт. Научници за сада полууспешно раде да продуже животни век, и вероватно ће у томе успети (доприносе роботике и матичних ћелија не треба потценити), али чак ни велики умови међу њима имају свест да не могу да победе смрт. Смрт ипак, како каже апостол, остаје последњи непријатељ. Рецимо, имамо и свету тајну Причешћа. Многи је називају “леком бесмртности” а да смо и даље пропадљиви. То је проблем код оних који бесмртност замишљају у неком научно-фантастичном маниру, мислећи да је она више у стилу “отпорности на метке”. Бесмртност окушамо у Причешћу, али не постајемо ни њени трајни носиоци (отуда се она изнова савршава), нити са причешћем постајемо аутоматски непропадљиви (не можемо ни обичан грип да победимо). Не заборавимо да је Христос плакао за умрлим младићем иако је знао да ће га недуго после тога васкрснути. Зашто је плакао? Да ли је био малодушни Бог? Не, него је ронио сузе јер је Његову творевину задесио сценарио смрти који Он за свет није пожелео. Није сувишно да се поновим: ми смо од самог рођења у противприродном начину постојања, јер смртност је уљез, не припада крају биолошке осе, већ је носимо свакога часа са собом. Бог јесте свет створио из љубави, али му је дао и слободу да на ту љубав остане равнодушан. Зло је само природна, односно, неприродна последица таквог одбитка.

  • У чему је разлика између крштене и некрштене особе? Да ли су рецимо молитве некрштених услишане?

Један човек има печат дара Духа Светога а други нема. У свему осталом се не разликују осим што неко има другачије таленте и психолошке карактеристике. Али, то није мерило да је крштени нешто у бољем положају, јер ће се од њега више тражити. Ако је ко некрштен, то не значи да се неће спасити. Можемо да задржимо провокацију до краја: ни Јован Крститељ, ни Богородица Марија, ни сами апостоли – нико од њих није био крштен. Али то не значи да крштење није валидно, нити да је бескорисно, него да постоји узрастање, да не кажем еволуција благодатног усавршавања. Крштење је први дар Духа Светога који тражи даље разгранавање. Калемљење на Царство. На Литургију. Одсечено од димензије Цркве, крштење је само закопани таленат, или модерно речено: неуновчени чек. Неки умови ипак иду већом линијом провокације, па кажу да Бог не познаје онога ко није крштен. Не бих се усудио ни да подржим, ни да одбацим овакву мисао. Не знам да ли су молитве некрштених услишане. Сигуран сам да Бог ни за кога није равнодушан. Појма немамо од чега нас је све до сада Бог спасио а да нисмо ни свесни да је то Његова заслуга. Христос је експлицитан када каже да се молитве не услишавају, јер се за погрешне ствари молимо – ту није поменуо да ли је неко крштен или некрштен. Отишао бих још даље, да ли свако ко се моли Богу из неке своје друге религије, Бог за њега не зна? Можда тај неко не перципира или не зна да је Бог Тројица, али то не значи да је он за Бога отписан. Ово би требало мало да нас ослободи од духовне ксенофобије, али и да нас чува од религиозног бућкуриша комбинујући разне религиозне концепте са хришћанством.

  • Шта су искушења?

Све оно чиме сами себе дражимо. Искрено, мало ми је непријатно када видим неке вернике да и од уједа комарца умишљају искушења. Ко себе држи за увек грешног – искушења не постоје. Мислим да ово питање дражи или неке почетнике у вери или неке који су помало застранили. Чиме се храниш – тиме се опседаш. У запосленом уму – пакла нема.

  • Када нас Бог ослобађа свих грехова?

Када се искрено кајемо. Има неких умова који говоре да ако се покајеш за нешто па поново поновиш тај грех – да се ниси искрено покајао. Не бих био тако искључив. Ниједан човек није исти. Свако има неку своју „ахилову пету“. Много конфликта се протеже и на несвесном делу човека – отуда ерпуције када свесно добије прилику да заживи. Ми смо бића ротације. Стално врдамо, стално осцилирамо. Ако не грешимо у једној ствари, почнемо у некој другој. И док се опасуљимо – зло је већ добило превагу а да то нисмо ни регистровали. Ко год је доживео само једном благодат за живота – не мора му нико говорити, нити га подучавати, када нас Бог ослобађа од грехова.

  • Како доживљавате смрт?

Као паразита у организму или као вирус у компјутеру.

  • Да ли нам се Бог може јављати у неким другим облицима, и ако може у којим?

У старозаветној историји видимо да се јављао на више начина: у купини која гори а не сагорева, у вртлогу који је дању попут облака показивао пут Израиљцима а ноћу им давао осветљење, једном пророку у ветру а да опет то није био ветар, патријарху Аврааму и његовој жени Сари у виду три анђела, итд. Али тада још није добио људско обличије, мада има назнака када је Мојсије био на Синају да је видео силуету човечију за коју неки говоре да је заправо био Христос. Он је будућу стварност, дакле, видео као садашњу, а живео је око 1300. година пре Христа. Касније видимо на Тавору да је Мојсије поред Христа заједно са Илијом. Занимљиво, зар не? Али, ни ми нисмо без временског парадокса, јер на Литургији учествујемо у стварности која ће тек доћи.

  • Како замишљате живот после смрти?

Не замишљам. Ако је писано да је Царство налик ономе што „око не виде…“, онда не замишљам, а када замишљам онда радим по ономе што око виде а ту већ не могу бити објективан.

  • Да ли у сваком човеку постоји љубав и мржња? Да ли обе имају исту снагу или је нешто јаче?

Човек је нефиксирана категорија. У њему се ротира расположење, воља, страст, врлина. Непостојани смо. Негде по слободи, негде по томе што нас смртност природе условљава. Сигурно је да је човек негде поприлично подвојен. Довољно је видети посланицу Римљанима да би се тај дуализам показао као неоспорив аргумент. Од човека зависи која стварност више предњачи, односно, којој стварности човек даје више места у себи. Немају обе исту снагу. Јаче је оно чему се човек више приклања. Јер је човек та раскрсница од којег ова два пута зависе. Да ли, дакле, човек може бити амбивалентан? Може, јер јесте. Погледајте само један однос између заљубљених или венчаних. Када дође до корозије, не чине то јер се мрзе, него јер им је тешко мрзети онога кога воле. Али трење остаје управо због навале мржње у себи, јер је веома тешко разлучити љубљено биће од недостатка којим тлачи.

  • Да ли вера у Бога може да промени човека? И ако може у ком смислу га највише промени?

Може, али ту нема стажирања у стилу да си нешто задобио па да не можеш да изгубиш. Вера је увек нови доживљај Бога. Нема ту онога “знамо се” па сад свако на своју страну. Вера некад није довољна, јер је потребна благодат. Вера је слепа док је благодат не нахрани. Тек из искуства благодати вера добија своју потврду да Христос јесте Месија и Син Божији. Није то ствар неког васпитања или индоктринације. Дарови Духа су различити, али најлепши је припитомљавање човека тако да постаје сличан нарави Христовој.

  • Да ли сваки човек може наћи мир у дубини себе?

Не, ако то подразумева себично очување мира или отклон присуства Божијег. Боље је онда бити и мало неуротичан, али да се лик Божији у човеку одржи на свом месту.

  • Зашто просечан човек не може постати светац?

Зато што негујемо нека супериорна очекивања. Светост је дар Божији. Одатле треба да полазимо. Ми замишљамо светитеље као неке супер-јунаке који су помоћи специјалних дела учинили себе светим. Ту му чудеса и свете мошти обавезно дођу као прижељкивана сензација као потврда такве светости. Постоје атеисти који имају већи морални темперамент од многих хришћана, али оно што им промиче је да није морал оно што освећује већ Божија благодат. Зато неки са високим моралним нивоом не могу да буду свети, јер не верују у Бога чија благодат их може учини светим. Нису дела небитна, али нису ни мерило светости. Бог неке прославља великим даровима Духа, али то не значи да су сви остали лишени других дарова. Јер сви Једног Оца, Сина и Духа Светога заједнички међу собом деле. Зато смо ми хришћани многима скандал и саблазан, јер и поред дефеката имамо дар и власт да сведочимо да смо носиоци светости али имамо и свест да Бог не гледа ко је ко него свима дар Духа на исти начин пружа. Проблем је у пријемчивости. Колико се отварамо – толико постајемо огледало у којем се Сам Бог може огледати.

  • Да ли сви људи који не виде себе у спољашњем свету могу да нађу мир у вери и манастиру?

Могу да нађу мир било где ако поштују своју веру. Јер Бог није само Бог манастирских комуна, већ свих верујућих по целом свету. Ако неко одлази у манастир само зато јер није савладао своју асоцијалност, или има неке друге проблеме за које је лакше побећи од света – онда ту мира ни у манастиру неће бити. Одвојите ли манастир од Цркве, шта ћете добити до ли само један гето, налик амишовским заједницама? Није то пут спасења који је Бог за човека наменио. Ми који смо од света можда трпимо већа трења, али то не значи да смо без удела будући да се исти Христос пројављује у парохијским и манастирским црквама. Много више ме брине помама за манастирским духовницима од којих се очекује пророчки менталитет. Ко себи жели мир, мора волети своју душу, радити на њој, а вера ипак није апотека из које извлачимо лекове за смирење када нам треба.

  • Ко је крив што се гаси побожни живот људи?

Требало би овде имати мало стила. Свака претерана спољашња побожност више одсликава некога ко није довољно утврђен у вери. Нисам приметио да се гаси, већ напротив да цвета. Једино ме лично брине који су разлози да неко испуњава храмове или исповеда Бога а да то није разлог истинског уверења у Тројично постојање и љубав према свему што трпи постојање.

  • Да ли би телевизијска подршка могла помоћи да се људи враћају у Цркве?

Сумњам, јер би свако имао даљински у својој руци. Као што кабловска нуди мноштво филмова, вероватно би се и овде људи још више успавали. Нисам против тога, али нешто ни не видим да било ко озбиљније ради на томе. Ту је интернет, па људи сами копају ствари. Можда је боље тако. Али и то може бити лакрдија. Рецимо, мени је несхватљиво да неко може гледати пренос литургије а да није телом присутан у Цркви. Или, да упија неке свете поуке на „Јутјубу“, а да га забрига да оде на неко богослужење. Имате профиле људи који могу 24. часа да буду на неком православном форуму, а да не показују никакав већи прогрес на личном нивоу иако им је много тога доступно. Бојим се да неки могу да сведу своју веру на четири зида свог монитора од чијег напона умишљају благодатно причешћивање “он-лајн”.

Advertisements

У посту нема ватромета. Али нема ни суморности. Ко броји своји труд и залогај – није далеко одмакао. Добра воља више вреди од поста. Раздражљивост прво треба санирати. После све иде лако. Радити на себи без љубави према другима или без одласка на богослужења – мизерно је. Боље је онда не постити јер се губи суштина.
Пост није тако лицемеран да усавршава неке своје индивидуалне перформансе без овог увида. Ако неко пости – нека себи пости. Наметати кривицу што неко не пости – грех је онога ко пости. Јер, лако је изнуривати тело – то и мазохисти чине – тешко је опростити неком нешто. Ту се види величина поста. Ако ће неко гасити себи радост зато што пости – онда нека заобиђе тај типик. Богу ништа не треба али му је дража захвалност него роптање.
У јеванђељу нигде не видимо да је Христос некоме условио могућност сусрета са Њим стављајући пост или било шта као предуслов вере или сједињења са Њим. Ако негде пак има фанатика нека читају опис Суда, јер нигде Христос неће питати за то да ли је неко постио, исповедао се, причешћивао, него да ли је био доброчинитељ у односу према другима.
То наравно не значи да је пост и све шта са њим иде маргинализован и небитан, него да има своје место и сврху једино у корелацији са врлинама које Бог тражи а благодат усавршава.

  • Да ли се слажете да Црква као институција не ради свој посао и проповеда оно што сама не поштује а све више прераста у профитабилну организацију?

„Ко о чему – баба о уштипцима!“. Постајем хронично уморан од оваквих питања. Превише генерализације и неке површне разочараности. Познајем људе који су добили заиста дубоке ране од црквене институције, али чак ни они не звуче толико резигнирани. Јесте, са једне стране, може се смело рећи да институционализам цркве једе своју децу и кастрира њихове таленте, али са друге стране, нико није толико непромишљен да базира своју веру на моралном или неморалном понашању неких „великодостојника“. Са треће стране, примера ради, неки се наивно питају како то да се један светосавски храм не може завршити скоро 100. година, али нико не улази у свест зашто један свештеник има преко 1000 евра плату и још неколико позиција (о додатним пословима независно од цркве да не говоримо). Поетна приче је да би се храм много раније завршио да неко не жели веће приходе. Очигледно многима који у том интересу стоје импонује такав набој. Питам се, више онако људски, колико су људи који раде при таквим институцијама заиста срећни. Увек се спекулише о високим цифрама, али не видех нешто ниједног ситуираног без депресије. Црква ради свој посао како ради. Не могу сада улазити у толике профиле и поделе задужења. Чини ми се да никада више Црква није имала свој сензационалистички приступ у медијима. Храмови су пуни. Интернет не касни са мисионарењем. Монаштво се даље развија. Али, као да и даље нешто недостаје. Негде смо се опасно погубили. Гута нас процесија обамрлости.

 

  • Шта мислите о томе да се патријарх, који би требало да проповеда скромност и да се у складу са тим понаша, вози у џиповима, лимузинама, а за то криви епархију. Ко управља том епархијом?

Не познајем патријарха лично, па самим тим не могу дати никакав одговор. Неки људи воле гласине, ја волим Христа. Ко и шта вози, није моја теологија. Власт је увек била искушење, јер се мало ко није променио на власти. Мени је лично битно да не припадам ниједном клану и да могу сваког човека у очи погледати.

 

  • Какво мишљење имате о патријарху и владикама који се састају са политичарима, разним тајкунима, а за обичног човека немају времена? Уместо да утврђују свој положај у вери раде то у политици?

Није сваки политичар курва. Ко ће се са ким састајати – његова је ствар. Ако су два човека из различитих светова (читај: професија) приватно пријатељи, не можемо у том сусрету тражи неку новинарску интригу. Истина је да има кокетирања, али дрво се по плодовима познаје. Ко се где утврђује – биће примећено. Народ више не расте у саксији. Свестан је шта се дешава. Спекулације оставимо лешинарима. Коректно је само приметити да је заиста мали одјек епископа међу народом. Ми не знамо ни ко су ти људи. Не јер се не експонирају из неке скромности, него јер за обичног човека, као што рекосте, немају времена. Мало је критично видети да неки људи по десет година чекају на пријем од само пет минута, а и када дочекају – ништа не добију од тог сусрета. Ипада као да обични људи немају своје обавезе и да нису битни. А да се сутра најавите негде као могући ктитор или донатор, црвени тепих бисте преко ноћи добили. Штета, али тако стоје ствари.

 

  • У данашње време све више свештенства живи у луксузу док обичан народ нема пара да једе. Шта мислите о продаји Духа Светога за новац? Зар не мислите да је црквени институционализам отказао у овом случају? Ако не може да спречи ово, зашто институционализам уопште постоји?

Постоји негде изрека која каже: “ Ко те плаћа – тај те контролише!“. Има истине. Али још већа истина лежи у томе да док нахранимо оне од којих зависимо – на крају ништа за нас не остане. Није зло у томе што неко има а неко нема, него у томе што некоме коме претиче не даје ономе ко нема ништа. Увек ће богатство остати искушење, али прво онима који га поседују, а после онима који никако до њега не стижу. И нема већег понижења за човека до ли да срозавајући себе за било какав посао – зависи од једног охолог капиталисте. Сви су нам системи заражени а банке најгори непријатељи. Што се тиче симоније, не знам колико тога данас реално има. До пре деценију-две постојале су гласине да се свештенички положај може купити у износу између 3000 – 5000 евра. Не знам да ли је то истина. У случају да јесте, не сумњам да ће Бог и преко таквог свештенодејствовати (што би рекао св. Сава: „Ако свештеник греши – његова молитва не греши!“), само ми лично није јасно како неко може са таквим несрећним избором живети. Институционализам постоји јер постоје и друге активности које нису стриктно богослужбеног карактера на које Црква мора одговорити. Можда је само помало тужно видети да од једних истих људи, који мењају само столице али не и позицију, нови таленти не долазе до изражаја са својом новом енергијом и новим идејама. Заглибили смо у неком вулгарном конзерватизму. А махинација је увек било, само што нико о томе нема увид док се не покаже супротно. Пре пар година је смењен благајник из патријаршије, јер је крао годинама помало док није дошао до износа преко милион евра. Али, мало је сумњиво како неко то није приметио него је морало толико година да прође. Очигледно је неко имао своју корист од тога док зло није ескалирало. И откуд милион евра? Цркви није потребна симонија, јер очигледно већ има пара. И није зло што има пара, него у шта се улаже тај новац и ко иза њега стоји? Не видимо никакве спољашње манифестације да се новцем неко конкретно помогао или неки објекат санирао. Јесте, можда се неко помаже линијом скромности не желећи на сав глас да труби о свом добром делу, али свећа се ипак не држи под столом. Нема транспарентности.

 

  • Шта је Црква данас: институција или сабор верног народа? Јер када народу данас кажете „Црква“ они мисле на институцију.

Треба разликовати Цркву од цркве. Постоји Црква као богослужбено Тело Христово где се верни народ окупља на Литургију. И постоји црква као институционали огранак који одговара на друге историјске и дневнополитичке активности независно од литургије. Велики је само знак питања колико је институција као продужена рука литургије одговорила на основно питање о људскости. Само се тако може разумети прилив отуђења и новца, а да сви задовољно ћуте на штету онога поред себе.

 

  • Свештенство се данас све више буни зашто народ не иде у Цркву, а када би питали народ шта мисли о Цркви, одмах би рекли све најгоре. Шта ви мислите, шта је разлог да народ не долази у Цркву? 

Нисам приметио да нешто свештеници протестују или да народ не иде у Цркву. Нисам приметио да српски народ говори о Цркви све најгоре. Мислим да је народ данас више индиферентан. Поклања највеће поверење Цркви, али не зато што таква уверења долазе из личне прославе вере и Христа, него на неким сасвим другим основама (традиционализам, национализам, сујеверје, итд.). То се може највише видети када дочекамо два највећа хришћанска празника: Божић и Васкрс. Храмови су препуни а дотад су били елегантно попуњени. Али немогуће је не приметити да мало ко долази да ту сретне Бога. Очекују неки други сензационализам али га не затичу. Зато истом брзином излазе из храмова као што су ушли. Можемо се тешити да ће и на неког од њих да капне који огњени језик изненада једног дана, тако да ће попут неких апостола „оставити све“ и кренути за Христом. Није све тако црно. Ви ми делујете доста огорчено, па вам од срца препоручујем да прочитате дело од Н. Берђајева (може се наћи на интернету): „О САВРШЕНСТВУ ХРИШЋАНСТВА И НЕСАВРШЕНСТВУ ХРИШЋАНА“. Ту ћете наћи неке смернице које вас могу одвући од сиве диоптрије.

  • Мислите ли да Бог правда порочни живот свештеника?

„Ко је без греха – нека баци камен први!“

 

  • Колико лаж одређује понашање свештеника?

Свако треба да ради на себи. Нису нам свештеници криви за свако наше лично незадовољство. Излизала се та прича. Само слепци могу тиме да се теше. Колико неко мора бити примитиван да му вера зависи од понашања свештеника? Јадан неки алиби ту људи траже како би покрили себе за своја безумља. Приметио сам ту злурадост и пре две деценије међу својим пријатељима. Као да се једва чекао на неки изговор да се не преузме одговорност према себи само зато што неко од кога ми очекујемо висок морални и духовни ниво не задовољава наш апетит постојања. Једина лаж која ми лично смета је да било ко (а не само свештеник) глуми нешто што није. Зато ми је побожњаштво увек приватно било одбојно због своје учаурености, јер је било више него евидентно где води глума у преподобности. Ако то није глупост, онда је лудило сасвим.

  • Колико свештеници брину о онима којима је помоћ потребна?

Зависи о којој помоћи је реч. Нису сви шкрти ако је у питању новац. Трагично је само што се таква врста испомоћи своди на неки приватан аранжман уместо на једну општу режију у стилу да се „добар глас – далеко чује“. Било би похвално чути мало више црквене великодостојнике када се покрене нека хуманитарна акција за нечије лечење. Ако не из љубави, онда бар да се мало оправда репутација међу злим језицима. Нигде нисам чуо до сада да је епископ неке цркве донирао повећи износ за лечење неког детета. Не треба заборавити да има прождирања и међу свештеницима и теолозима. Замислите колико је морбидно када чујете оптужбу између те двојице: „Мој си хлеб дошао да једеш!“ (а да није реч наравно о хлебу евхаристије). Тужно је када се створи клинч који уместо да приближи брата брату почињу да гледају један на другог као потенцијалног конкурента који својим бићем угрожава територију. Ако је реч о духовној помоћи, не могу рећи да је нема, јер и у томе се огледа једна од варијација свештеничке службе. Што би рекао владика А. Јевтић, битно је само да духовник од своје пастве не ствара идиоте. Покојни отац Радован Биговић је одлично писао о гуруизму код неких православних духовника. Требало би ту више пажње да обратимо.

  • Колико година је некима требало да науче молитве за које не знају ни шта се испевава у њима?

Провокативно. Зависи који су мотиви. Да ли је реч о рутини која рачуна само на лаку зараду без улажења у дубљи смисао молитве или је реч о егзистенцијалном препознавању наученог. Човек не може ту не бити мало забринут и скептичан ако је нормалан. Можда није питање у разумевању (мада би сасвим коректно било да разумемо језик богослужења на свом матерњем језику као што друге православне цркве раде) колико је питање да ли смо појање претворили у неки летећи циркус типа „смути па проспи“. Било би похвално да разумемо и препознајемо своју богослужбену улогу упијањем смисла молитвених химни. Погледајмо само одломак који се испевава на литургији: „Ми који Херувиме тајанствено изображавамо, сваку животну бригу сада оставимо…“ Поистовећујемо се са небеским силама по месту служења, а велики је знак питања колико заиста своју брижност остављамо на миру. Проблем је што је и хор доста осакатио улогу народа. Када хор отегне овај одломак, а има и других, не разумемо ништа. Успављујемо се тамо где некомпромитована радост треба да пројави велику енергичност. Дошли смо до хармоније и гламуризације гласова, до неког вида демонстрације концертних могућности, али суштину смо погазили. Ако неко не уме да пева – нека се моли. Ако не уме да се моли – нека слуша, јер му се и слушање може убројити у молитву. Ако неко не разуме – нека пита за савет. Устручавати се тамо где је зло – има оправдање, али устручавати се тамо где је добро – нема оправдање. Било да је реч о томе да устручавамо свој глас да запева, било да је реч о томе да устручавамо своје питање за нешто што не разумемо.

 

 

 

  • Услед каквих тежњи се свештенство удаљава од суштинских и узорних вредности пастира?

Колико људи – толико ћуди. Колико Цркава – толико различитих поредака. Ниједан човек није исти, иако могу међу собом да деле једну или више стварности. На крају крајева, било би изразито досадно када бисмо сви били исти или имали исте дарове. Овако имамо могућност да се надограђујемо у узајамном размењивању различитог искуственог спектра. Исто је и са светом свештеника. Можда и ми превише негујемо нека очекивања и идеализације. Можда негде наши велики захтеви њима стварају велики притисак са којим не могу лако да се изборе (мало ко иде овом логиком, јер је свима увек иста асоцијација огледана у вулгарном одмеравању колико неко зарађује). Није новац крив, исто као ни технологија, ту греха нема, јер од нас зависи употреба истих. Зависи какве су типологије и мотиви пред нама. Ако се неко удаљава од улоге пастира или узора, ваљда постоји неко ко обраћа пажњу на таквог човека (осим ако кланови чак и на штету једног свештеника над другим не воде доминантну улогу). Проблем се компликује са епископима, јер њих нико не контролише и они не полажу рачуне о свом владању никоме. Погледамо случај бившег владике Артемија. Ту имамо много више од моралног преступа или симоније. Артемије је одбио да положи финансијске рачуне пред Сабором. Он је на то можда имао право, јер је и сам знао какве махинације други епископи раде, али оно у чему је он погрешио је што се није смео играти Цркве. Сва та утопија да су они (артемити) сада истинска Црква а друга Црква да није је поигравање са светогрђем. Мени лично може да смета много тога код неких свештеника, али за мене су они и даље свештеници православне цркве. Да се вратим на питање, ако било који свештеник руши одређени поредак својим понашањем, нико од верујућих није дужан да прима у дом таквог свештеника. Неким људима сам сугерисао да пишу петиције надређеном епископу, ако је баш ђаво однео шалу. Било је доста случајева да се народ жалио на високе тарифе око крштења, венчања или сахране. Мени је и даље саблазан зашто је сахрана најскупља на том неукусном јеловнику. Као да жалости већ нема довољно код оних којима се неко упокојио. Рецимо, моја маленкост не би имала проблем да без свештеника сахрани упокојеног. Не може мене нико уцењивати да ли ћу се ја или неко други спасити пред Богом у зависности од тога да ли сам за неку свештенорадњу имао пара или нисам. Ако немам пара а свештеник тражи више него нормалан износ, и одбија да обави свој део службе, то није мој грех већ грех свештеника.

  • Да ли је Божији критеријум вредновања подвига као основног елемента узрастања у Христу опао са развојем “модерног” човека?

Бојим се да је аскетизам превише наглашен у Цркви. Имам високо мишљење о аскетској теологији и мисли која је проистекла из искуства светоотачког и пустињачког наслеђа, али више је него евидентно да је монашки утицај претеран у свакој парохији а да некада ни сами свештеници не намећу толики јарам на људе. Довољно је видети које се књиге продају у излогу црквене продавнице. Аскетизам треба оставити онима који желе тако да живе, али да своје подвижништво не намећу по друге. Зато има толико верских фанатика који својим понашањем одвраћају и оне тек придошле у вери. Модеран човек ту није ништа крив. Можда је само гладан смисла чију ситост му “модеран” свет не може приуштити. Технички смо веома напредовали као цивилизација, али смо изнутра остали на нивоу примитивног човека. Отуда празнина у човеку која се не може ничиме до ли Богом закрпити. Отуда отуђење на којем аскете толико не раде јер само на себе мисле. Бојим се да се аскетизам не почне доживљавати код неких као неки егоцентричан вид спасавања. Не може се вртети бројаница и причати са другим човеком. Све има своје време. Божији критеријум вредновања, дакле, није у томе колико је неко аскета, већ колико је добар човек. Лако је узимати на себе пост, молитву, милостињу, итд., али мало људи има вољу да некоме опрости нешто. Ту се види немоћ аскетизма. Има људи који ће пре да падају у несвест од мукотрпног поста, али да се замисле над животом неког другог човека немају ни жеље, ни памети. Част изузецима наравно.

  • Коликим степеном жеље се мора наоружати човек који је увидео пропадљивост средине у којој тренутно јесте?

Не знам колико разумем питање. О каквој жељи се ради? Ако је реч о типичном српском синдрому: “Овде не ваља – идем преко границе!”, онда то није питање за мене, јер је свако кројач своје судбине. Можемо кривити политичаре, али морамо кривити и себе, јер очекујемо од других опозицију а да сами не дајемо никакав допринос. Мало ми је чак јадно колико је човек као икона Божија сведен само на један мизеран изборни глас. Ако је реч о жељи за Христом, јер је човек увидео пропадљивост као пролазност свега што трпи постојање, онда такав човек треба имати велику љубав да би дошао до такве жеље. Међутим, не треба превидети да ако је шта пролазно да то не значи да је безвредно. Тако долазимо до фатализма узалудности. Једино везивање за Једино Вечног уноси нови модус постојања. Спољашњи човек једе, пије, спава, плаћа интернет и порез, али изнутра се калеми на Стварност која превазилази те ниже сфере постојања. Нема потребе за дуализмом. Зато се не може живети само “духовно”, јер постоје и други нивои постојања на које човек мора одговорити. Шмеман је у својим дневницима одлично описивао наше време и кризу црквене свести на шта се своди.

  • На који начин се ономе који се каје (а несвестан је можда свог покајања) испољава Божији опрост?

Помало је рогобатно конструисано питање. За почетак, дај Боже да било ко дође до свог покајања. Али и ту имамо малу шизофренију. Покајање се у светоотачком маниру преводи као промена ума и унутрашњег устројства које се чврсто везује за Христа као Спаситеља. Када се то изгуби из вида, остаје неко сирово покајање где човек себе гуши пребројавањем властитих преступа пред којима изнова тешко осећа корпус кривице. У овом другом – теологије нема. Бог је маргинализован пред бројем грехова. Чак се и благодат своди на неку периферну стварност. Отуда онолико велики број суморних лица хришћана чак и по литургијама. А безумље се огледа што на месту радости и живота пројављују себе као мрачне и беживотне. Све то потхрањује комплексе. Ако је неко несвестан свог кајања, мислим да је међу блаженима у том незнању. Више ме брину они који броје своје кајање а опет се ваљају у блату. Ако се човек удостојио искуства Духа Светога, чији дар се предаје без заслуга сваком (ето аргумента да ни аскетизам није предуслов да се дар задобије), онда моја маленкост не мора никога подучавати где су границе Божијег помиловања. Јер кога Бог очисти онога и освећује а кога освећује – таквог Бог Себи и посвећује. Ко је осетио стварност Духа на себи, доживео је то опраштање. Увек ме фасцинира на исти начин како је Христос пред одбраном прељубнице писао и обрисао на песку преступе оних који су се се оштрили за каменовање. То осећање “испуњене празнине” је искуство брисања грехова које ми доживљавамо у оном: “Приђите, једите, ово је Тело Моје…!”. Наравно, не може се седети на две столице, не може се живети као стока а попут пауна шепурити да смо свети. Само је Бог свет и само нас Он чини светим. Ако већ немамо дела, пожељно је да бар имамо свест о властитом несавршенству. То је линија скромности која се поклапа са отачким наглашавањем о сопственом смирењу.

  • На који начин се човек – садржалац Божанске енергије може наоружати против јереси?

Садржалац? Бог се не да поседовати. Ако кажемо и носилац (у стилу Игњатија Богоносца) то опет не значи да је Бог наше приватно власништво на којег смо положили ауторска права и сада можемо да радимо шта нам се прохте. Да се вратим на питање. Сада смо већ пред парадоксом. Ако је неко јеретик не значи да се неће спасити. Као што нема гаранције да свако ко је крштен да је аутоматски нашао своје обезбеђено место у есхатону. Догматски став доста инсистира на учествовању у Литургији као икони Будућег Царства, али ни то није мерило да је неко “по дифолту” спасен. Што због слободне воље, што због факта да не постоји духовни стаж. Иначе, питање је мало “енергично” постављено. Питање је колико је просечан хришћанин упознат са нествореним енергијама у којима Бог обитава и колико их не поистовећује са неким другим енергијама. Да не буде већа иронија, па и оно мало електрицитета у нама да прогласимо за благодат. Ту бисмо имали неки вид самојеретичког битисања. Један човек ми је причао како се добро осећа што иде на пливање и теретану, али он је “бркао бабе и жабе”, јер је своје добро осећање у телу, у својој психофизичкој мускулатури, држао за истоветно осећање благодати. Неће бити. Ко год се труди да живи у складу са вољом Цркве, светоотачким богословљем, ко ради на себи чак и без утицаја теолошких и духовних ауторитета, неће долазити у искушење да се петља са било каквим јеретичким осцилацијама и асоцијацијама. Само требамо пазити да, са једне стране, не гасимо свој критички ум зато што је неки светитељ у нечему нешто експлицитно тако рекао, а са друге стране, да пред либералношћу својих ставова не дођемо у позицију да се светима наругамо држећи сопствени ум за безгрешни критеријум богопознања. Никада немамо гаранција да нисмо негде застранили.

  • Шта може човеку помоћи од духовних вредности да што боље спозна у себи елементе који су по духовној суштини исти другим људима?

Ко год жели да ради на себи – све може помоћи. Чак и зло другога, јер у односу на зло другог можемо пазити да се сами са злом не поистоветимо. Питање је шта држимо за духовне вредности? Нисмо сви исти ни у перципирању, ни у доживљају, а тим мање у избору и вредновању духовних вредности. Ако није у питању несвесна алузија на неки вид езотеријске концепције, јер ето има хришћана који воле да се потпаљују псеудомистичним учењима, онда је евидентно да под духовним вредностима подразумевамо присуство Самог Духа Светога. Овде је богослужење у првом кадру, јер видимо да се и по празнику Педесетнице чак и они који не верују у Христа удостојавају огњених језика тако да могу један другог да разумеју. Па ако странима Себи Бог чини такву милост, зар ће хришћани бити више ускраћени? Да не звучим сад као Мендељев, али немамо сви исте елементе који су по духовној суштини причасни другим људима. Свако има свој дар и службу. Нема потребе за трењем са другим хришћанима, свештеницима, итд. Баш зато што свако од нас има и неки недостатак, то показује да нема потребе за неком супериорном теологијом или надметањем у спасењу. Више ме брину исхитрени људи, који чак и под добром жељом али у погрешном исходу, испољавају неке “месијанске” сипмтоме да обраћају и просвећују људе који не мисле као они. Ту би можда требало тражити одговор на оно питање и о јереси.

  • Која то веза спаја психологију са теологијом и да ли је тако нешто могуће?

Било је доста жуљања око овог питања. Углавном се ишло ниском логиком да психологија и теологија дишу на исте шкрге – да су такорећи синоними. Наравно, то није тако. Психологија је, како се често каже, млада наука, док теологија има већ двомиленијумско иксуство. Наравно, то не значи да треба потцењивати психологију. Она нуди заиста невероватне увиде које никако не треба олако одбацити. Бојим се да би на баналном психо-тесту многи свештеници попадали. Мало ме је нервирало једно време што се у Цркви стално потенцирало међу теолозима да не треба уносити психолошки домен у догматику. Али, немогуће је бити без властите психологије, јер је и она тип, означење, универзалне и непоновљиве стварности једног човека. Увек се духовито враћам на посланицу Римљанима називајући апостола првог међу психолозима, јер у дуализму који је он детектовао видим велике проблеме на којима психологија савременог доба ради. Можда је само проблем, колико психологија као наука има параметар да дође до тог унутрашњег човека. Владета Јеротић је један од ретких умова који успешно обједињује психологију, теологију и философију. Петра Јевремовића и Светомира Бојанина такође не треба заборавити. Допало ми се мишљење једног руског аутора Гурјева, који је, чини ми се успешно, покушао да обједини утицај страсти на психосоматски баланс и дисбаланс човека. Али, објективно је рећи да није сваки психолог исто што и хришћанин. То наравно не мора да значи да психолог не познаје свој посао, као што је објективно рећи да ако је неко хришћанин да то није мерило да ће бити успешан психолог (познајем баш једну „вештицу“ која, не могавши да реши проблем у својој породици, узела је на себе стручно усавршавање у психологији да би лечила оне које код куће не може или не сме). Ако бисмо, дакле, тражили неку везу између психологије и теологије, онда би то било срце човечије и Личност Божија.

  • Да ли у теологији постоји дубље размишљање за “случајне” ствари које се “просто десе”?

Предестинација (Августин, Калвин) или Предодређење не налази неко покриће у православном миљеу. Већина хришћана иде логиком “судбине” интонирајући у тој “судбини” дело воље Божије или мешајући га са њим. Учење о судбини има свој дуг историјат у многим сферама (нпр. словенска и грчка митологија, или хиндуизам и ислам). У сваком од понуђених сагледавања отвара се појам судбине као оне која господари поретком или боговима или људима. Нема Бога на врху ни на једној грани осим у благим назнакама код муслимана. Поставља се наравно питање слободе човечије. Класичан хришћански одговор се креће линијом да ако Бог унапред нешто зна – то не мора да значи да на било који начин утиче на било чију слободу. У Јеванђељу видимо да нам је Христос открио како ће Суд изгледати. Тешко је ту бити равнодушан. Из таквог угла “судбине” можемо рећи да нам је неизбежност Другог Христовог доласка и свеопштег васкрсења унапред одређено “судбином” коју не можемо да избегнемо. Једино је Берђајев донео смелу тврдњу да између судбине и воље Божије постоји и случај. Шта је случај? Ако данас погинем јер ме је ударио аутобус, а да то није била моја воља, ни воља возача, ни воља Божија – шта се онда десило? Случај. То показује колико смо слободни. Али и крхки. Постоји и она друга логика која каже да „ништа није случајно“. Мислим да се таквим ставом људи лажно теше или да не би преузели одговорност или да би себе како оправдали јер не могу да поднесу замисао да нема већег смисла у овоме свету. Усуђујем се ипак питати: да ли су све активности наше цивилизације нужно производ воље Божије? Ко може одредити где су границе Његовог деловања? Верујем да се Бог у нешто меша а у нешто не меша, јер заборављамо да “Бог није машина”, него и Он има Своју слободу. Дакле, није радикално трансцендентан без могућности додира и општења са овим светом (чему онда Црква?), али није ни радикално иманентан јер бисмо од њега онда лако направили кафанског ортака од чијег присуства тражимо верификацију својих промашаја.

  • Да ли Црква верује да се из претеране љубави може начини зло?

Помало софистичко питање. Христос би рекао да се дрво по плодовима познаје и да светлост нема ништа са тамом. И ту би био крај одговора на ово питање. Међутим, можда је проблем негде и до посматрача. Рецимо, Христос је положио велику љубав за овај свет дајући Свој живот за сваку генерацију, од постања света до нараштаја који се још није родио, на крсту. Међутим, има људи који у овом чину виде за себе зло, јер не желе да их таква љубав обавезује да се одазову на Његов глас. Из таквог угла, одговор на ово питање се мења. Ако је посреди зло какво затичемо у црнохроничној свакодневници, онда без двоструких мерила можемо рећи да није ту љубав кумовала да неко зло исплива већ одређена страст под маском љубави. Ипак, можемо да пронађемо негде средину. Достојевски је остао оригиналан са једном мишљу из својих јунака: “Кога највише волиш – највише и вређаш!”. Ово је парадокс над парадоксима, јер нити умањује љубав, нити је производ зла. Могуће је да је Достојевски овакво сагледавање преузео инспирисан библијским ставом: „Кога Бог љуби – онога и грди!“, али онда би требало направити селекцију где је љубав а где зло, да се не би десило да нам опет неке невладине организације, европски стандарди, или ко већ, дођу до оптужбе да чак и Бога треба законски казнити због строгог васпитања.

  •  Живимо у временима либералне демократије, сведоци смо свакодневних објашњавања појма секуларизам од стране либералних кругова. Позивају се на Устав, на одвојеност световне и духовне власти. Да ли су и колико су данас у Србији световна и духовна власт одвојене? „Црква се не сме мешати у световне ствари!“, кажу људи либералних уверења. За вернике кажу: „Нека они исповедају своју веру у своја четири зида!“. Да ли је то демократски? Да ли човек који је обукао мантију губи своја грађанска права, и да ли људи који верују имају право на заштиту своју верских осећања од насртаја неолиберализма?

Данас је много тога либерално, само је питање колико је вредно. Данас је много тога обавијено политичком обландом, само је питање колико ту реално демократије има. Власт је увек била искушење на оба фронта. Већи да служи мањему је изгубила јеванђељски етос. Као што у одређеној политичкој структури постоји страховлада, сличан набој се формира и у црквеном телу. Био сам пријатно саблажњен када сам у некој православној цркви видео епископа како са осмехом љуби сваког свештеника пред олтаром у образ. Када грчки свештеник или монах заигра, наш народ се чуди али диви. Код нашег менталитета такве димензије нема. Нема подражавања. Увек остаје неки сујетан срам шта ће село рећи. Велики је знак питања колико су световна и духовна власт одвојене. Увек постоји нека подземна тезга која се не да лако ни препознати, а камоли довести пред руб одговорности. Црква се мора и треба мешати у световне ствари (укључујући и политички аспекат) јер постоји двоприродно, и у Небеском и у овоме свету. Не може да се прави имуна и равнодушна на стварност у којој она сама сведочи и делује. Вера се не сме сводити на четири зида. Јесте интимна ствар сваког појединца, али и Сам Христос каже да се свећа не држи под столом него на столу да је сви виде (тј.  да се у односу на њену светлост оријентишу други у временима таме). Демократија је постала излизан појам. Народ је уморан од бусања скоро три деценије уназад. Сигурно је да Црква стоји пред искушењем секуларизма, али докле год постоје људи који брину о добрим ветровима, ни кормило неће окаснити. Човек који је обукао мантију не губи своја грађанска права, има право на изборни глас, јер плаћа рачуне и храни породицу као и сви други људи. Ниједан човек не треба да буде жртва било какве, па ето и верске, дискриминације. Они који претендују на секуларизам, односно, одвајање црквених утицаја од државе, нека онда устроје такав систем који би нама хришћанима омогућио смањење државних утицаја. Ето, ми ћемо поштовати секуларизам докле год се држава буде старала да имамо мањи порез и веће бенефиције. За почетак бар пристојне плате, обзиром да за разлику од секулариста пунимо својим знојем не само црквену касу већ и буџет државе а да нас нико не пита да ли нам се допада што се тај новац улаже у неке умоболне пројекте и манифестације које ће и деца наше деце отплаћивати. Дакле, када се каже утицај Цркве, није реч о некој имагинарној организацији која паразитира на рачун државе, већ је реч о конкретним хришћанима (јер ми чинимо Цркву а не само патријарх и сабор махом анонимних епископа) који поштено плаћају порез. Ми имамо право и одговорност да утичемо на развој државе. Ако неко има са тим проблем, нека онда не траже од нас хришћана да пунимо државни буџет.

  • Да ли свештенство сме да износи своје политичке ставове? Ако бисмо прихватили либерално гледиште то би значило да свештеници смеју да критикују цене кромпира на пијаци, али не и рад парламента или владе да случајно не би „ланули“ нешто неподобно. Сећамо се одлично тих времена. Носе устајали ваздух комунизма у себи. Да ли се свештенство у либералним демократијама осећа дискриминисаним? Да ли свештенство као појам или групација као што су Удружење књижевника, Геј Алијанса, Планинарско друштво (удружење суперхероја ако такво постоји ) има иста права да јавно иступа као ове поменуте организације или су му делићи тих права укинути?

Свештеник припада конкретној држави. Има право и одговорност да се бави политиком. Има право на фамозни изборни глас. Проблем настаје у различитости, јер нису, нити требају да буду, сви исти. Зависи и коју струју врх Цркве подржава, јер може да пропагира нешто што је на штету својих верника или клирика. Често се дешава да врх Цркве тражи само своју корист, па јој није ни битно ко је на власти докле год врх није ометан. Ту углавном поданички миље испашта. Због страха у губитку радне позиције, не лају превише о томе ко им је симпатизер. Свештенство не угрожава либерална демократија већ људи из њиховог тора. Зато су танке линије где је воља Божија када у име Цркве неко промовише свој став који покушава насилно да учини општеобавезним по све, а где је воља Божија када народ не мисли тако. Слично је и са политичким циркусом. Свештеници имају право да јавно иступају, али нажалост, само докле год то не угрожава једнопартијски ум владајуће инстанце у држави или цркви. Данас нам недостају пророци који би по цену смрти убадали својим језиком у око најосетљивије криминалне елите. Међутим, данас је неко кукавно стање (да не кажем срање!). Новац је кастрирао велику снагу међу многима да своје потенцијале закопају или окрену на другу страну. Рецимо, лакше је данас подражавати неко аскетско духовништво у једној парохији неголи без последица рећи јавно да смо појели оно што се не једе у патријаршији  или скупштини.

  •  Постоје људи који су у стању да СПЦ или Римокатоличку цркву окриве за све ратове који су се од постања водили на овом свету? Да ли је СПЦ заиста крива за ратове који су се на Балкану водили, да ли сноси део кривице ако су људи са „љуби ближњег свог“ прешли на „убиј ближњег свог“ ? Ко је ту заиста крив?

Ратова је одувек било. Лепо рече ко од философа да је рат отац свих ствари. Неки свети оци су ишли даље, па указивали да је рат само манифестација рата који је пре тога живео у нама. Међутим, не можемо се правити наивни. Већина ратова се водила у име религије. Наравно, то је само изговор, не и чињенично стање. Најлакше је узети Бога у уста, јер Бог се не опире. Не можемо у глобалу говорити о величини кривице, јер ћемо онда у ту кривицу спаковати и недужне. Није мени крив Хрватски народ за злодела која су појединци починили, као што ни Хрватима није крив Српски народ за злодела која су појединци починили. Национално се истиче пред индивидуалним а оно суштинско измиче. Црква је по овом питању мало специфична. Без обзира да ли је реч о православном или римокатоличком миљеу. Нема логике да се било који злочинац канонизује осим ако се покајао. Ако кајања нема – глорификује се светост која није од Бога. Легализује се зло. Ругање над невинима се наставља. У Библији видимо да Декалог каже: „Не убиј!“, а овамо видимо да Црква даје благослов за одбрамбене ратове где ће крв свакако пасти. Има чак  једна неприлична молитва за освећење оружија. То је врхунац глупости. Онда, или Бог лаже преко Мојсија када му даје законе са тим „Не убиј!“ а онда Бог постаје ватрени навијач једног народа против другог, или имамо нешто друго посреди: мењање закона и обичаја у корист одређене политичке ситуације. Или, ако Црква зна да ће у одбрамбеним ратовима бити проливена крв, зашто онда уводи епитимије, по неким канонима, за оне који су ратовали будући да им је дала пре тога благослов да пролију крв непријатеља. Љубити непријатеље очито није лак задатак. Бојим се да тај дар није дат сваком. Не бих имао проблем да ликвидирам окупатора ако угрожава моју земљу или породицу, али и ту имамо парадокс: са једне стране, учинићу зло јер сам убио, а са друге стране испунићу заповест управо самом одбраном најмилијих. Није све црно – бело. Докле год је човек у хаосу, дотле ће и ратова бити. Све је боље осим равнодушности.

  •  Постоје милитантни атеисти и агностици који су у стању изнети бласфемичне ставове о Цркви, Библији, Богу, Исусу или Марији, који Цркву називају мафијашком организацијом, који би је тако радо укинули само да могу, и ти људи су јако бучни на интернету и у јавном животу. Сме ли се за Цркву употребити тако оштра реч попут „мафија“ и како се СПЦ односи према таквим људима? На које начине се обичан верник може заштитити од таквих људи? Они износе добро познате флоскуле: свештенци возе скупе аутомобиле; зашто је то дозвољено у секуларној држави; направили су велелепне храмове и подно грејање у истим док народ гладује и сл. Колико Црква помаже гладним људима данас у Србији, отвара ли своја врата за њих? Организује ли хуманитарне акције? 

Не одређује човека да ли је атеиста, агностик или хришћанин. Одређује га доброта. Узалуд је неко хришћанин ако је стока од човека. Онај ко износи бласфемичне ставове, од Бога не може одузети ништа, јер Бог није сујетан да Му нечије вређање одузима светост. Онда Он не би могао бити Бог. Они који не могу да верују сигурно имају неки разлог зашто не могу да верују. Има пуно људи добре воље који не мрзе никога али једноставно не могу да верују у Бога (из такве перспективе се вера нама који верујемо показује да је ипак дар). Они који се боре против вере, ту већ имамо проблем, јер су очито на неким предрасудама или ужасним траумама индоктринирани или напаствовани, па касније долазе до отпора. Негде можда имају и право. Црквена бирократија често подсећа на мафијашке кланове. Наравно, незахвално је ићи логиком генерализације. Проблем је само што се такве етикете уносе последично и у домен богослужбеног тела Цркве. Онда настаје светогрђе. Не можемо рећи, ако смо поштени, да свештеници не зарађују добро. Ако свештеник у једном малом селу, само 100 км јужније од Београда, може да заради 1000. евра, шта ће тек бити у Београду где има пуно становника. То јесте проблем. Јер се нарушава „имиџ“ Цркве. Али, гле, колика охолост се диже, баш као у мафијашком маниру, међу свештеницима када се овакве ствари обелодањују. Није проблем колико зарађују, већ колико и други имају. Мене не вређа колико зарађују, већ недостатак скромности (имао сам више пута ситуацију да присуствујем исповестима заиста скромних људи који су морали да буду раме за плакање богаташима који су им се жалили на високе кредитне стопе јер отплаћују ауто и стан – замислите ту бестидност!). Не заборавимо на Исусове сурове речи када говори о клиру као гробовима окреченим који једу куће удовичке. Да ли се ту нешто променило? Нека свако себе пита. Да ли је нужно да Црква користи злато у обредне сврхе или аранжирање храма, не знам да ли је питање за мене, јер се наравно (сад већ звучим као Јуда Искариотски када се драгоцено уље просуло на Христову главу) тај новац могао уложити на нешто значајније. Допада ми се став владике Григорија Захумско-Херцеговачког који каже да треба престати са градњом храмова а више улагати у школе, здравство, итд. Колико ми је познато, има неколико кухиња која је Црква отворила за сиромашне и гладне. То треба похвалити. Постоји при цркви и организација под именом ВДС (Верско-добротворно старатељство) која помаже потребитима у одећи, хемији, новцу, али треба напоменути да има „сиромашних“ који су од своје незахвалности више пута показали злоупотребу такве помоћи. Не знам колико Црква подржава хуманитарне акције, јер познато ми је неколико примера када не само што није помогла некима, него је неке и звала на рапорт и смирење да јој се не би рушила репутација. То су баш ружне ствари.

  • Постоје људи који одвајају Цркву од вере. Да ли је то исправан начин и могу ли се те две ствари одвојити? Постоје и они који је чак називају и доминистичком сектом. Да ли су овакви иступи у јавности опасни и колико се свештенство осећа дискриминисаним у Србији данас?

Вера се не може одвојити од Цркве, нити Црква од вере. Немогуће је живети вером без Литургије. Као што је илузорно волети мушкарца или жену са којим не можеш остварити додир или контакт. Још је св. Игњатије Богоносац у 2. веку говорио да не може народ служити литургију без епископа и свештеника, нити да епископи и свештеници могу служити литургију без народа. Јован Златоусти ће отићи још даље па рећи да молитва нема исту тежину у самоћи и у Цркви. Бог се пројављује унутар конкретног простора и времена. Црква је одлично осмишљена, јер она као богослужбено тело никога не угрожава управо самим постојањем. Што ће рећи, да у њу долазе само они који то хоће по својој слободној вољи, на остале се то не одражава. Никога Бог не хвата за гушу када нешто згреши или када у храм не дође. Наравно, проблем није једнодимензионалан, могуће је застранити и унутар Цркве, као и ван ње. Правила нема. Све зависи какав је ко човек. Вера је ипак дар који тражи негу. Нега тражи калемљење. Црква је дивна оаза, али од човека зависи да ли су му фатаморгане блискије. Свештеници нису дискриминисани, али је чињеница да су и сами свесни да их народ према унапред изграђеним предрасудама ниско рангира.

  •  Једно озбиљно питање мучи јавност протеклих неколико мсецеси. То је питање права на абортус. Феминистички покрет је рецимо у страху да би Црква могла забранити абортус, и жестоко се бори против било каквих покушаја забране. С друге стране, оне који би абортус забранили називају реакционарним верским фанатицима. Притом, и једни и други превиђају чињеницу да је једна сувисла и разумна одбрана права на абортус можда и немогућа. Да ли може ико дати једно разумно објашњење зашто су абортуси до 10-е недеље прихватљиви у моралном смислу, а они након 10-е недеље то нису. Фетус из првог тромесечја као и онај из трећег тромесечја имају потенцијал да се развију у људско биће. Шта то фетуси након 10-е недеље трудноће имају, а абортирани фертуси не? Након те фамозне 10-е недеље жена више нема то метафизичко „право“ да са својим телом и бебом ради шта пожели. Друга страна која заговара забрану абортуса има још несувислија објашњења, ненаучна и интелектуално јефтина. Да ли је онда “ убиство“ свако спречавање зачећа преко контрацепције до апстиненције, преко самозадовољавања до просуте епрувете са спермом у некој клиници за вештачку оплодњу. Какав је званичан став СПЦ поводом свега овога? Да ли ће СПЦ покушати да забрани абортус или је реч о страху либерала и активисткиња феминистичког покрета? Да ли Црква и децу која су настала вештачком оплодњом сматра „од Бога датом“?
Црква се не исцрпљује тескобама свакодневице, јер сви проблеми, као ни абортус, не одређују њено језгро већ Христос. Питање абортуса је озбиљно питање. Има ту мноштво фактора. Шта ако је зачела силована? Није лако мислити о томе. Дете није криво. Генетски фактор се не сме негирати, али није ни мерило да ће дете бити носилац неког зла. Неки свештеници саветују да дете силоване жене дође на свет, али да се дете после преда на усвајање. Међутим, треба се запитати како се жена осећа у време трудноће. Јер ако је истина да фетус осећа најмање промене мајке док је у стомаку, замислите са каквим потенцијалима долази дете на свет које је девет месеци трпело мржњу од мајке коју никад неће упознати? О томе свети оци нису размишљали. Колико сам пратио неке полемике наводно је разлика са тих 10 недеља „пре и касније“ у томе што се неко усуђује да мери када неко постаје личност, душа жива и када не, а мери се по том параметру тиме када срце почне да куца. Обе стране које су довеле до зачећа треба да преузму одговорност. Проблем је што то није тако лако ако постоје и друге ствари које утичу на животну драматику. Ту су и последице абортуса по жену, од могуће депресије до немогућности да поново зачне. Неки снимци су веома брутални са сликама убијене деце у поодмаклом стадијуму. Има и неких експерата који говоре о болу фетуса док други експерти демантују било какав бол јер нервни систем још није развијен. Други религиозни фанатици истичу само једну страну медаље. Сигурно је да Бог није равнодушан. Неко од нас је могао бити тај фетус. Вантелесна оплодња је нажалост још табу тема. Има идиота који то сматрају изнуђивањем дара од Бога. Туга и срам оних који тако мисле. Они који су против ВТО веће зло од абортуса чине, јер презиру живе људе у тој малој деци. А ко презире децу презире Бога који очима анђела мотри на свако дете. Јер они који прибегавају ВТО пролазе годинама кроз велику агонију да би добили дете, док они који немају тај проблем често децу третирају на монструозан начин или ако нису монструми према својој деци онда су само равнодушни према онима који не могу да имају деце уопште. Постоји и други проблем, а то је да има брачних парова који у великој љубави према себи нису сазрели нити желе да имају децу. Наравно, циљ хришћанског брака нису деца, али остаје ту ипак доста простора за личне баханалије. Данас имамо доста примера међу презрелима у годинама који су сувише навикли себи да угађају да не могу да нађу ни партнера. У њиховим главама деце нема ни у назнакама јер само на себе мисле. Што се тиче убиства преко апстиненције, контрацепције, итд. ствар није једнодиоптријска. Наравно да није иста равнотежа између рецимо апстиненције и контрацепције. Зависи и који су мотиви. Неко апстинира да би своју енергију усмерио у друге креативне ствари, негде је то проблем егоцентризма, страха, комплекса. Контрацепција ипак има убиствени фактор. Ако се не убија дете, убија се потенцијал да се дете зачне. Самозадовољавање илити мастурбација (која прожима не само мушки већ и женски свет) је бескрајно сложенија. Има доста верских фанатика оптерећених овом тематиком коју неизбежно прати поклич неке суморне теологије кривице. Проблем је у томе да што се више неко оптерећује тим проблемом све више зависник од исте постаје. Што се тиче феминисткиња, Црква их не узима за неке озбиљне супарнике. Можда би само црквени великодостојници могли више да раде на свом шовинизму. Мало је трагикомично да се положај жене у Цркви исцрпљује само улогом мајке, јер бити мајком није ствар богослужбене  већ биолошке стварности. И опет ту имамо компликацију са онима који виде улогу богослужења изједначеним са улогом мајке, јер ако неко не може да има децу, или неће да има децу, да ли то значи да нема богослужбену активност? Неће бити.
  •  Какав је став СПЦ о екуменизму? Да ли је помирење или макар заједничко деловање могуће? Христос је један и Он свима треба да нам буде циљ. Колико је СПЦ подељена у вези овог питања? Претпоставимо да су блаже струје у оквиру СПЦ попустљивије и не сматрају „издајом“ православља контакт са Римокатоличком Црквом или протестантском. Да ли је јачи глас блаже струје или оне тврде, строге и бескомпромисне која иде тако далеко да Римокатоличку цркву сматра практично јеретичком а папу дословно доживљава као сатану?
Предрасуде су увек проблем. Људи се увек плаше непознатог. Отуда беснило. Екуменизам није више тако атрактиван за анализу као ранијих деценија. Екуменизам је неправедно добио своју синонимност у неком озлоглашеном и издајничком унијаћењу. Фанатика је увек било и понеког зилота као каријеса. Испаде да свако ко полемише или има пријатеља међу католицима, протестантима, адвентистима, итд. да је нужно неки секташ или издајник вере православне. Не знам како многима промиче да смо читавих 1000 год. били једна Црква а да смо се распали због сукоба појединаца за још читавих 1000 год. То није наивно. Наводно је дошло до помирења и прекида раскола скидањем узајамних анатема другом половином 20 века, али ништа се објективно није променило. Формално скидање међусобних анатема (проклетства) извршено је 1965. године између цариградског патријарха Атинагоре и папе Павла, али црквено јединство није постигнуто. Није ту проблем теологија колико политика. Папски примат је остао камен спотицања можда и за самог папу. Не гледам на католике тако брутално. Може се бити јеретиком и сатанистом на више начина и унутар православља. Нема загарантоване позиције да у нама не дише неки притајени секташ а да за то и не зна. Мислим да је већи проблем колико приватно лечимо своју ксенофобичност.
  • Противници цркве имају свој арсенал „доказа“ да је Црква нешто што никако не може бити добро: инквизиција, прогон јеретика, истребљење богумила, мрачни средњи век и сл. Колико је средњи век заиста био мрачан по Вашем мишљењу? Да ли је Црква тада била кочничар науке и развоја? Бројна уметничка дела и велелепне катедрале у западној Европи нам сведоче да то доба није било толико мрачно. Спаљивање жена на ломачи под оптужбом да су вештице говори нам нешто друго. Колико је фанатизам у оквиру црквене организације опасан? Верници који себи дозвољавају себи да осуде, да баце камен на другог као да болују од неке супер-исправности. Постоје верници који у име Бога пребију особу само зато што изгледа као геј или Ром. Да ли је Црква јавно осудила овакве људе и нападе?
Искрено мени све то делује илузорно и небитно. Средњи век? Више ме занима где смо сада? Било је мрачних ствари. Било је и оних лепих. Колико је само уметника и научника било инспирисано вером? Доста се идеализује прошло у неком романтичарском заносу као безгрешно. Увек је било проблема.  Тужно је само што се бркају бабе и жабе, јер се омрзне православље због нечега што се дешавало у католичкој сфери, а што показује да људи ни своју веру не познају. Наравно, ни православна историја није без недостатка. Фанатизам у оквиру црквене организације може бити изузетно опасан, јер се не идентификује као фанатизам већ као очување јединства и поретка цркве док у позадини неко чува само своје интересе. Од тих супер – исправних ме највише боли глава. Свуда гурају нос. Све би да коригују и све им смета. Да, има будала који у име вере пребију некога зато што је геј (за ромску популацију не знам ниједан пример осим једног теолога који за њих каже да нису од Бога створени – замислите хорор када такав постане свештеник једног дана), али мени су то случајеви за лечење. Видех негде у Русији свештеника који је посипао светом водом геј особу, док су га хулигани тукли. Примитивно. Као да је геј демонизован, па ето мало кроз воду, мало кроз батине неко ради егзорцизам. Јадно. Наша Црква је углавном неутрална и позива на молебан. Треба да се ради на својим предрасудама, али није ни свако одобравање од Бога. Ми Срби смо некако увек распети између бахатости и превелике толеранције.  Проблем је када ни сами не разликујемо добро од злога па верификујемо зло под маском добре толеранције. Увек је тако било да неко свој положај користи да би се жестоко борио против нечега што је њега одувек мучило у прошлости.
  • Како се Црква односи према појму клерофашизам? Да ли је то неки вештачки појам, несрећно скован за политичке, дневне потребе или заиста постоји нешто што би се тим појмом могло објаснити?

Како се Црква односи уоште према свом народу, то ме занима. Мени где заудара безличност остаје лакрдија од теологије. Данашња теологија инсистира на догматици која не зависи од морализма. Као да се намерно превиђа да се не може прдети за столом за којим се и служи. Отуда толико саможивости код многих јер ако није деспотизам проблем, онда је сигурно недостатак кућног васпитања. Волео бих да доживим бар једну проповед свештеника за време свог живота која ће говорити народу да су светитељи који имају задатак да задрже своју светост. Јер нико народу о томе не говори. Зато многи не разумеју своју улогу у Цркви, јер им је домен личне светости на нивоу научне фантастике. Ето, вековима празнујемо Педесетницу а појма немамо да смо и сами учесници истог Догађаја. Да исти пламени језик добијамо. Да смо за Трпезом на којој Христос седи. Усуђујем се да назовем клерофашистима све оне који од народа крију ову спознају која се, примера ради, може огледати и у забрани Причешћа. Сећам се нездраве атмосфере пре скоро две деценије у цркви св. Марка. Имао си осећај као да си усред литургије у неком тајном друштву где само посвећени могу да се причесте док оним другим члановима то није било дозвољено. Ако се причешћујеш две недеље узастопно одмах те доводе до нелагодности као да пред инспектором полажеш рачуне. Никада таквих проблема нисам имао у светосавској цркви на Врачару. То показује да нису сви свештеници исти ни међу собом и да треба добро да пазимо на генерализације, јер ако један свештеник ствара мрачну слику о себи и Цркви, не значи да је и други такав.

  • Како се односити према онима који не верују јер нису видели, према онима за које је Библија само бајка? Како се односити према онима који иду тако далеко да људе које верују називају болесним? Да ли то долази век без вере, век коме Бог није потребан? Све указује на то да 21-ом веку Бог није потребан као ни молитве. Колико ли је онда првим хришћанима било тешко када су морали да се скривају по катакомбама, када је сада овако тешко, када су верници извргнути руглу и подсмеху само зато јер иду на литургију? Како пронаћи унурашњи мир и сачувати га од свих насртаја страсти или нагона?

Морам да приметим извесну дозу песимизма у питањима. Мислим да ствари нису баш тако депресивно интониране. Према онима који не верују се односимо (барем се надам да је тако) једнако као и према онима који верују. Проблем је негде и са хришћанима, не само што неверници Библију држе за бајку (која за нас не заузима тако централно место као код протестаната), него и сами хришћани поприлично у том духу митологизују свој однос са Богом. Нисам имао прилике да се сретнем са паћеницима које било ког верника називају болесним зато што је верник. Наш народ има вере, али нема жељу да долази на богослужења. Вере је увек било, не верујем у век без Бога. Први хришћани су више страдали јер вера није била државом легализована. Први хришћани су имали статус секте који су убијани под разним оптужбама. Данас хришћане ништа не гони осим властитих психоза. Ту се показујемо много гори према себи. Јер први хришћани су страдали телом да би спасили душу, а данас пазимо на телесне потребе али све чинимо да своју душу ликвидирамо. Негде давно прочитах да је „човек неизлечиво религиозно биће“. У почетку векова доста се трагало по мраку док није дошло Откровење. Увек ће људе мучити веће питање смисла и „проклета“ тајна вере. Ако и не мисле о томе, свакога задеси нешто у животу што га мора пре или касније довести до усијане температуре да се кроз кризу бића преиспита да ли постоји још нешто од онога што нам је дато. Унутрашњи мир многи погрешно поистовећују са неким видом анестетика против бола. Неку хибернацију, нирвану, парализу. То неминовно мора бити погрешно протумачено као неминовни отклон другог да би мени било боље. Тако се човек навикава на властиту неосетљивост која лако постаје безосећајност за другог. Док је у телу, односно, док се Васкрсење тела сваког од нас не догоди (у чему се и огледа суштина наше вере!), човек не може бити лишен страсти. Ми смо бића нагона. Инстикти нас дефинишу, откривају. Прве асоцијације раскринкавају наше наличје. Морамо да радимо на њиховом каналисању да сами не бисмо постали жртве својих страсти. Управо у том светлу можемо разумети многе трагедије, црне хронике, јер се проблем није препознавао, нити су се кочнице стављале на време. Јер није тело проблем већ слободна воља. Нажалост, још има хришћана утамничених неким платонизмом (а да Платон ту није неко ко је крив јер се не мора догматски или буквално читати), те у презиру тела омрзну све што има постојање будући да се њихова асоцијалност не може нигде усидрити. Да је тело толики проблем, не би Син Божији никада узимао људску природу на себе. А нагони нису криви, дати су нам на васпитање а не за негацију другог. Јер није свако одсуство мира у телу уједно и атак на душу. Душа има разлоге које тело не познаје, као што и тело има своју вољу која не зависи нужно од уплива душе. Наш начин постојања је противприродан самим тим што је смртан. Зато нам је потребан Христос. Зато нам је потребно Васкрсење!

Узалуд се човек плаши света. Нема човека који нема неку слабост, рану, грех. Плашимо се бољих од себе, па стварамо себи отровне комплексе. Плашимо се горих од себе, па стварамо себи опасну гордост. Или једне сувише идеализујемо, или друге сувише понижавамо. Незнање лежи на оба фронта. Јер у дубини обе позиције почива човек који мери себе одмеравањем других. А где одмер дише – остаје само огорченост да кидише. Љубав све поједностављује. Она не ствара вештачке системе за наводњавање лажног мира. Где је љубав – страх нестаје. Ето колико је једноставно…

Да бисмо осетили јединство света и људи којима смо окружени, не треба да јуримо за другима, јер је немогуће ухватити толико људских живота (уз обавезан ризик да живимо туђе животе а свој заборављамо) него да најпре треба себе да ухватимо будући да само у осећању јединства које постоји у нама осећамо на бољи начин друге.
На социјалним мрежама јединства нема. Све је у хаосу. Додуше, велики је знак питања како и сусрети лицем ка лицу пулсирају без неких конвулзија.
Докле год се уносимо у свет другог то није љубав. Прво са собом треба да закопамо ратне секире. Јер само на тај начин објављујемо мир свету. Тек тада можемо и требамо да позиционирамо себе унутар другог.

  • Ко вуче конце у Српској православној цркви?

Морам да приметим известан новинарски набој у овом питању. Она врста набоја иза којег питалац као да више алудира на неки вид интриге неголи на реалну забринутост око одређеног проблема. Не бих ту пуно драматизовао. Народ се већ довољно трује свакодневним приливом сензационализама који у прасковитим насловима не налази ништа смислено. Да ли сада заиста постоји један човек или група људи који формирају одређену климу, могуће је, али више ме занима који је контекст оваквог питања. Да ли треба неговати злу крв ако се одређена личност идентификује као одговорна? Иза овог питања треба пазити да се не оштети Црква као богослужбено Тело Христово у којем Дух Свети почива и делује. Не бих нешто спекулисао у неком „инсајдерском“ маниру. Сигурно је да постоје одређени кланови, можда и међу собом завађени, где свако врти своје коло око неког интереса. Интерес је наравно: власт, новац, осећање моћи, а самим тим осигурање своје позиције. Можда неке људе више брине како да сачувају своју позицију када једном дођу до ње. Има и таквих којима алавост није довољна па на смени положаја другог раде. И без обзира што је црквени естаблишмент у питању, сигурно је да су неки од њих можда душу продали сатани за мале паре. Доста људи атакује на одговорност (или барем разборитост) патријарха у неким стварима, али мало ко полази од оних „људи у сенци“ који дезинформацијима или полуинформацијама стварају одређену климу око патријарха према којој он (некритички?) делује. То би можда могло објаснити зашто неки људи поштују патријарха али критикују недостатак веће активности и визије код њега. Питање је веома сложено, јер се често и не полази од тог питања обзиром да људи страхују за своје радне положаје. Наравно, првенствено мислим на свештенике. Тако да када смо већ код „конаца“ у поставци проблема, можда је смелије питање: ко све од нас није марионета?

  • Да ли су свештеници Српске правослнве цркве заиста нечији „пијуни“?

Све зависи ко чији веш воли да истражује. А веш мора почети да заудара пре или касније ако се не пере. Не бих ишао толико далеко. Лепо рекох да оваква питања миришу на јефтину журналистику жељно арене и крви. Било је разних теоретисања. Од бивших агената до разних манипуланата. Сигурно је да постоје полтрони, лажни чувари истине и поретка, који заправо у страху да не изгубе своје радно место, или одређени углед, изигравају дежурну алапачу која за сваку ситницу и одмер тражи подношење извештаја код надређених или макар код истомишљеника. Некако нам је као људима промакло да сагледамо онај кристални увид да у клеветама других треба више пажње да обратимо на типологију трачара неголи на могуће кривце. Тако би се можда затворило то демонско коло „ко је чији“ и „чиме се све бавио“.

  • Ко контролише рад свештеника у Србији?

Мислите на нивоу финансија или како? Колико пратим неке ствари, нисам нешто приметио да их превише надгледају на који начин чине богослужења (додуше, једино је владика А. Јевтић знао да ту направи прави колапс и торнадо од литургија, и могу рећи да је забавно ако сте међу народом, али сам сигуран да није нимало смешно онима који служе у олтару). Али, ако је питање новчаног калибра, бојим се да правила нема. То је она чувена саблазан: зашто негде постоји ценовник услуга а негде не. Можемо рећи да је Црква свима оставила „одрешене руке“ како да наплаћују одређене свештенорадње, али зло није у томе (мада јесте дискутабилно) што свештеник наплаћује свој „излазак на терен“ (мора и он човек од нечега да живи, има породицу, рачуне, и јеванђеље лепо каже да је „радник достојан своје плате“), већ је зло када се изгуби осећање за равнотежу, када савест постане компромитована незаситим (читај: похлепним) апетитом. Мислим да су и свештеници негде помало малодушни и незахвални, као да се плаше да никада неће имати довољно. Са друге стране, опет недостаје равнотежа, јер ако рецимо у Београду свештеници зарађују више него пристојне плате, негде на периферији Србије, у некој забити, неки свештеници немају ни за елементарно. Њима се нико не бави. А познато је да су владике увек резервисани помало, и да ако се и закаже коначно неки пријем код њих, за све ће показати отвореност осим на нивоу финансија. Дакле, имамо ланчану реакцију, јер се и епископи плаше да новца неће никада имати довољно. Наравно, част изузецима који се држе модела да од свог сувишка дају онима којима је најпотребније. Знам да је ретко чути, али треба похвалити рецимо свештеника који када дође да освешта водицу некој сиромашној породици не само што ништа не наплати, него и од свог џепа дарује. Или, ако неки епископ не користи свој положај искључиво за стицање, већ улаже у цркве, болнице, вртиће, итд.

  • Одувек је било познато да исповедање остаје у тајности између вас и свештеника, али да ли им се заиста може веровати?

Реално, никоме се не може веровати. Али, човек мора негде да ризикује. Не треба да будемо наивни, али великим људима приличи положност отвореним ранама. Само идиоти дозвољавају инфекције. Нико није дужан да иде на исповест. Нико га на то не тера. Јесте, постоје одређени предуслови којих се одређени канони придржавају, али свештеник треба да понуди ненаметљиви приступ. Не мора одмах преграђивати Причешће рецимо некоме ко се није исповедио, постио, итд. Неће бити смак света због тога. У првим вековима хришћанства, таквих предуслова није било. Христос жели да нас научи да читамо између редова. Зато на једном месту крши све могуће прописе а на другом месту истиче шта је важније. Формализам убија суштину. Десакрализује однос са Богом и другим људима. Настаје једна нездрава клима духовности само да би се народ лакше могао контролисати. Искрено, да се вратим на питање, по правилу исповест остаје интимна (премда нема гаранција да неће понеки свештеник са другим свештеником упасти у трач-рубрику), и по неким канонима, свештеник који обелодани нечију исповест треба да се свргне са положаја. Међутим, ово питање побуђује мало егоцентризма, открива човека као некога ко је чувар „страшних тајни“ које никако не смеју у јавност. Мени то личи на даљу игру скривања, јер ако смо грешни, шта сад, идемо даље, не можемо да глумимо преподобне. Свештеницима се треба веровати, чак и ако греше, јер онда бар не сведоче своје лицемерје него нам јасно стављају до знања са ким имамо посла. Веће питање од овога није питање поверења већ смисла, будући да многи свештеници немају времена за дуге исповести, а народ се своди на неку рапидну „хокус-покус“ исповест који задовољава постављени образац. Искрено, више ме брине што народ већи акценат ставља на редове за исповест неголи на редове за Причшће. Значи да смо опасно застранили.

  • Зашто целокупно друштво у Србији реч “ свештеник“ тумачи као синоним за „лаку зараду“ и раскошан живот?

Мислим да се мало вртимо у круг. Проблем је са оком посматрача. Свако види оно што жели да види. Свако има властиту асоцијацију у додиру са стварношћу коју око себе затиче. Више је него трагично и тужно да нам сваки поглед на било ког свештеника постане асоцијацијом лаке зараде. То онда показује наше јадно стање, да смо се ми у свом наличју усвињили од предрасуда. Немогуће је ићи таквом логиком генерализације. Сваког човека треба упознати ако нам да прилику. Евидентно је да не постоји равнотежа о којој сам говорио. Свештенике, којима прелива, нема ко контролисати и тако имамо ону мизерну ситуацију да се неко кити добрим коњима и кочијама (читај: колима и кућом) а други немају ни за хлеб а да ове друге народ, ни епископи, уопште не узимају за озбиљно. Свакако, не би било сувишно да свештеници раде на својој умерености чак и када својим делима не касне, јер ипак остављају за собом узор. А брзе на разочарење је тешко разгалити, колико год свештеник био беспрекоран. Благо ономе коме је свештеник прва асоцијација да оде на прву Литургију.

  • Да ли је закон исти за свештена лица као и „обичне“ људе, и зашто није?

Дискутабилно. Требало би да јесте, јер су и они грађани конкретне државе. Дакле, сносе одговорност и за оно што чине у свету а не само у Цркви. Наравно, постоји разлика између државних и црквених судова, али све зависи на ком нивоу се одређени процес одвија. Данашњи односи између државе и цркве су помало трговачког карактера, па свако избегава да се замера било коме докле год нема ниских удараца на одређене интересе. Међутим, то може бити рак-рана за неке ствари, јер онда питање правде постаје сасвим релативно.

  • Ко располаже црквеним финансијама у Србији?

Ко стигне и ко више заграби.

  •  Шта мислите о народној изреци 21.века „БОГ ПЛАЋА У КЕШУ“?

Никад чуо.

  • Да ли се љубав свештених лица према Богу огледа у „дубоком џепу“?

Не, али је чињеница да је многима лакше да сведоче Бога намиреног стомака.

  • Да ли је свештеник најплаћенији певач у Србији?

Зависи да ли фалшира.

  •  Познато је да у СПЦ постоји чак седам геј владика. Али СПЦ јавно осуђује особе са хомосексуалном опредељеношћу, али парадокс у СПЦ је да управо они који у јавности осуђују особе са таквом опредељеношћу имају доста разумевања према особама са истим опредељењем у својој средини. Како то коментаришете?

Ви сте изгледа експерт за статистику. Очито већ имате одговор на постављено питање. Веома сам радознао да чујем о којих седам јахача апокалипсе се ради. Проблем са хомосексуализмом сам већ разматрао у претходним текстовима. Помало излизана тема. Као да Црква нема пречих ствари на којима би могла радити. Што се мене као некога на маргини тиче, немам проблем са тим. Мислим да би само било политички коректно да нико не еманира приватне фрустрације на домен службе коју чини и људи са којима долази у додир. Да нико не страда. А ко ком греху болује – ту ћемо сви пред Бога стати. Наравно, све што заудара на оргије и сличне умоболести, треба санкционисати. Али, треба имати и јаснији увид у неке ствари. Рецимо, код већине верујућих влада та нека предрасуда да су са новим патријархом испливала многа зла. То је велики шипак. Он би се имао у чему критиковати, али то није ова сфера. Јер, ниједно од тих зала није наступило за време његовог устоличења (можда је тада само ескалирало), већ вуку конце из времена док је претходни патријарх био на положају. Дакле, не може се рећи да нико није знао шта ко чини. Проблем је или у томе што као и у односима са државом неко некога држи у шаци за нешто па избегава замерање, или, да када зло, на које се дотад није више обраћало пажње, ескалира, онда владајуће инстанце да би оправдали себе у јавности држе себе на дистанци од осуђеног. А у овом другом видим велики курвалук, јер је подло и кукавички ограђивати се од онога над којим си имао извршну власт а ниси предузео ништа да спречиш одређени проблем када је коначно испливао. Значи да се ћутало и да се зло гурало под тепих, јер је очито некоме то одговарало.

  • Да би човек демаскирао себе мора да се оголи. У супротном агонија остаје јер лаж тера своју срамоту до краја.
  • Када се сруше илузије наступа доба зрелости.
  • Истинско смирење почива у тајни небеског оптимизма пред свакодневним искушењима света.
  • Чак и мала деца могу осетити да нешто не функционише добро у свету. Зато нису увек деца проблем. Она можда не могу да дефинишу или изразе шта осећају али је сигурно да осећају пулс света. Није, дакле, увек проблем ни до родитеља. Постоји нека неправилност света која не може преварити ни најчистије срце. Отуда туга у очима неке деце иако немају разлога да буду тужна. Јер препознају и уче да препознају друге као себе.
  • Узалуд свака идила ако је срце и даље усамљено и нема никога сличног себи…
  • Иза слепих врата доконост је мајка трачева анонимних свезналица.
  • Време човечије је као талас – има га па нестане, али право питање остаје када године оседе човека: у каквим мислима је остарио јер су оне показатељ у чему се изградио.
  • Чак и мали избори носе велике последице чији одјек може бити неповратног карактера.
  • Ако немаш са ким – настаје распадање.
  • Презрене од овога света само Бог познаје!
  • Блажена су јутра оних којима није промрзло срце!
  • У чему си непромишљен – у томе страдаш…
  • Сваки је гроб само инкубатор за предстојеће рођење.
  • Неки људи су стравично усамљени а да нису свесни парадокса да од њихове величине зависи напајање остатка света.
  • Где је љубав неокрњена – сваки празник тек почиње…
  • Док ледено срце види разлог открављења пред собом онда још има наде. Када се тај разлог изгуби тада остају само последице фатално
  • Многи очекују изобиље светлости, али им је тешко да се растану од црнила које са собом носе…
  • Драгоцена су само она лутања у којима на крају пронађеш себе…и понеког другог а да не заудара на утвару која ће олако проћи…
  • Да ли све што окађено прожима – очишћеност поседује?
  • Само у љубави безлично постаје лично…
  • Ни за таму се не би знало да нема оно мало светла које указује на њен недостатак. Исто је и са животом овога века. Тама се множи али ником од помрачених не долази на ум да опстају захваљујући светлоносцима.
  • Радовати се – то је већ постојати.  Питати се – то је већ смисао у себи рађати. Волети – то је већ зло овог света прекинути.
  • Ко је чувар својих страсти – ништа га не може поробити.
  • Најбоља су друштва необичних пријатеља – од њих можеш свашта очекивати али никада те неће оставити без неке поуке.
  • Од нас зависи да ли се неком свету прилагођавамо или га креирамо по својој вољи…
  • Помрачени путеви не прекидају путању – само испитују доследност ка циљу.
  • Има и таквог парадокса да се људи отуђе не јер мрзе другог него јер немају снаге ни воље да згазе своју сујету како би смело признали љубав према другом. Ову тајну познају заљубљени или пријатељи, али највише супружници.
  • Свако тражи или свог Бога или свог мамона…а можда најгоре пролазе они који чак и од Бога праве идола.
  • Мудар тражи излаз – неразуман се мири са постојећим стањем.
  • У близини вољених – невремена губе на камати.
  • Где је љубав препозната – агресије нема!
  • Лажна пријатељства затварају очи а само их истинска чине отвореним.
  • Не очекуј да те се неко сети ако се и ти сам некоме не обраћаш.
  • Неки људи сву своју религиозност исцрпљују у поштовању обичаја дајући свом интелекту једино обрисе паганизма.
  • Неким људима сви мостови света не могу помоћи да нађу заједнички језик.
  • И у време мира неки људи немају преча посла неголи да се играју рата са другима.
  • Сваки затвор долази од сујетне изолације.
  • У неким несхваћеностима једино невиност душе страда. Где нема те невиности остаје само – огорченост.
  • Ко не зна за здраво празновање душе – своју гозбу ишчекује у оштрењу чељусти за очекиване госте.
  • Нема те зимоће коју топлина наде не може откравити.
  • Ко је равнодушан у малом – како ће се онда чудити ономе што је велико?
  • Неки људи не само што не виде своју заблуду, него не воле да их било ко прекида када своју илузију желе намерно да живе.
  • Многима су глуме својствене јер себи претпостављају велику публику али живот није позорница – отуда агоније као последице.
  • Да би дошао до Небеса – мораш градити мостове са другима.
  • Свет нуди сензације али што се више човек уноси у понуђене садржаје – све мање може да постигне брзину којом се они ротирају.
  • Сва празнина овога света последица је угађања свом себичном миру у којем на крају нема – никог…
  • Не постоје довољно велике власти које би могле препречити поглед ка Богу.
  • Када је срце топло – студен је најмањи проблем. Када је срце хладно – тада све је проблем.
  • Где има љубави нема лутања а ако је лутање укинуто онда само спокој одјекује бићем.
  • Пакао није дестинација већ показатељ наличја душе.
  • Време је драгоцено јер време не протиче без нас него са нама. Коме дајемо своје време таквом дајемо целог себе. Протицање значи умирање. Зато требамо пазити чему и коме дајемо своје време да наше умирање не буде безвредно.
  • Само онима који су прожети нествореном светлошћу припада грациозност која није од овога света.
  • Једино аутентичан човек одбија кокетирање са тамом да заузме светлости престо.
  • Да би напустио своје заблуде – мораш ишчупати оно за шта си се најприсније везао.
  • Када човек пронађе веру почиње одрастање.
  • Ако ратиште има неку опомену, онда је она оличена у невиним душама које ништа осим мало љубави и слободе нису хтела.
  • Зло настаје када своја дела оправдавамо као безопасна. Има људи који су као деца јер не схватају колико могу некога да повреде а у њиховој рационалности нема ни грама упитаности да ли нешто лоше чине.
  • Маска је лепа, али док лаж царује – она је само маска.
  • У неким радозналостима нема очекиване мудроспознаје.
  • Многе невоље затичу породице, али велика љубав чини да и непроходни путеви отопе своје ледене препреке.
  • Неки људи, фиксирани системом, другима или својом вољом, нису ни свесни колико велика снага се у њима крије.
  • Нежни људи се могу одржати само на саборима где присност није потцењена.
  • Божија светлост није ту да ослепи човека већ да му их отвори за сагледавање себе и света управо очима Самога Бога.
  • У сломљеној перцепцији лепота губи на целовитости.
  • Док шармирамо друге не стигнемо ни да приметимо колико смо непотребно живота бацили.
  • Само велика срца имају петљу да разнесу свој мозак добрим мислима.
  • Људи чекају викенде да би нашли свој одмор али уместо тога само докрајче одсуство радости у прави пакао.
  • Не завиди надменима – свако чека свој ред за сахрану.
  • Тајна чистог срца у одсуству таштине лежи.
  • Узалуд знакови са небеса ако је човек заволео пустош свога срца.
  • Најтеже је без осипања – саставити себе.
  • Нема већег парадокса од распетости која доноси слободу!
  • Где љубави нема – други је само дежурна марионета за личне фрустрације.
  • Узалуд таленат ако га немаш са ким поделити, или, још фаталније: ако твој таленат нема ко разумети.
  • На својим заблудама најтеже је наћи спокој.
  • У кризи властите сврхе – молитва је јача!
  • Идоле које подижемо у себи на крају се окрећу против нас.
  • Онај ко тражи већи смисао мора да зна где да убаци удицу јер прави улов почиње на неочекиваном месту.
  • Изолације су сурове тамо где немаш разумевање.
  • Искомплексираност увек види другачију стварност од предочене.
  • Чисто срце нема перспективу овог света.
  • Узалуд велика снага ако себи њоме одузимаш последњу шансу.
  • Бог нас увек изненађује на нов начин само да би нас спасио од равнодушности.
  • Најлепши су снови у којима самоће нема.
  • Када невреме удари душу – наоружај се добром вољом против себе.
  • Као што се домаћинства препознају у тами на основу светла положених у њима, тако и Бог препознаје оне који су са захвалношћу примили Његову благодат.
  • Лажне присности не могу пустити корење на бесплодним местима.
  • Решења увек има а да ли има човека за свако решење?
  • Време ради против човека само ако се човек не креће према Вечности.
  • Одрасли философирају и спекулишу, износе теорије и системе, али само срце детета прескаче конструкције и механизме, јер му је сасвим својствено да вери која хода по води – ништа од тога није потребно.
  • Врлина није загарантована имовина која се не може изгубити.
  • У својој фиксираној учаурености најтеже је своје заблуде одшрафити.
  • Чисто срце отвара небеса и комеша васиону. Ниједна звезда није толико себична да не отпоздрави треперењем таквом јунаку. Зар ће Бог бити равнодушан и мање руке?….
  • Где је добра воља – ни аура светости неће окаснити.
  • У страху од непознатог – прогресивност недостаје.
  • Нека детињства нису могла ништа понудити осим трауме.
  • Ко те воли тај и брине о теби. Кога волиш о њему и бринеш. Нема безбрижне позиције за љубав. Јер се не може волети без одговорности за другог.
  • Свему су нас учили осим како да постанемо – људи…
  • Ко глуми лудило на крају се разболи од глупости.
  • Када имаш са ким – ниједна препрека није фатална!
  • Када сахраниш старог себе онда почиње узгајање новог тебе…
  • Ништа горе од заједнице где нико ни са ким не општи а свако своју вољу тера.
  • Можда је васкрсење и вазнесење много безазленијег карактера од претенциозних очекивања духовности…
  • Ноћи испитују наше постојаности…
  • Што се више трудиш да некоме објасниш нешто – све више светлости одсипаш из себе.
  • Прилагођавање систему или људима не значи сливање до властите непрепознатљивости већ бригу о посебности а да се не изгуби сопствена оштрина и снага.
  • Ако је ко одбачен – не значи да је изгубио лепоту…
  • Није самоћа проблем јер и она може на другог да мисли. Проблем је неоднос према било чему и коме у тој самоћи. А врхунац анонимности је отуђење пред властитим ликом.
  • Само су она страдања фатална од којих ниси успео направити већу причу.
  • Некада нам тек властита пролазност отвара ум како да се боље осмислимо.
  • Наша диоптрија нас често вара у нашем аутопозирању, јер осим што смо слепи да видимо колико смо мали, још мање увиђамо колико су наше перцепције постављене наглавачке.
  • Страхови почињу где се снови завршавају.
  • Добра размишљања хватају добре фреквенције…
  • Човек је увек пред откривањем света око себе, али сам себи и даље остаје највећа загонетка…
  • Само кроз руинираног човека – светлост налази најбољи пролаз.
  • На саборима безличних односа – воштане лутке се чине реалнијима од неискрених односа. Или сами људи таквим луткама постају.
  • Где си положио себе – ту си нашао свој мир.
  • Не осврћи се за односима који су те више пута повредили.
  • Нема великих погледа без мало ризика…
  • Суштина се не мења. Или тражиш себе или бежиш од себе. Али има и таквог парадокса да ко потражи – залута а ко избегава – нађе.
  • Када неко не прихвата твоју нежност доводи те до жалости јер види само твоју монструозност.