Archive for март, 2018


Чуо сам на вестима
Да ме тражиш, да обијаш сваки праг
Не би ли макар моју сенку нашао.
Чуди ме твоја упорност
Да потражиш моју љубав
Силовањем туђих домова где сам становао.
Нема потребе за крварењем
Мада не могу рећи да ми такав бол
Није непознат
Када сам и ја друге јурио
Свечаним дочекивањем на које би
Мало ко застао.
Пусти вене да крваре!
Не отимај се!
Узалуд чекаш, трагаш
Не само мене него сваког оног
Кога желиш да за тобом крене.
Смири се, обуздај нарав,
Нема потребе да прождиреш се!
Престани да јуриш, гониш,
Јер немаш право да ти ко припада
Као што ни теби не сме ко освојити место.
Па када одустанеш
Сами ће ти људи прићи
Таман колико треба твоју душу да заузме,
Не може се поседовањем ићи
Ко год иза жеље стао…

Advertisements

Пуно сам се селио као дете
Од куће до куће
Од стана до стана
Целог живота подстанар
Чак и неко време када сам мислио
Да нећу плаћати кирију својим емоцијама
Онима који су ме донели на свет
Када су ме родили
Мада кажу да је и то био несрећан случај
Није да су баш желели
Али ето тако се догодило.
Мало ми је криво што се историја понавља
Не због мене него јер туђ кров једе и моју децу
Да по киши, ветру, снегу, оморини
Иду са мном од улице до улице
Од огласа до огласа
Док нас неко на неки увиђајан начин
Не избаци јер мора да подигне ренту.
Више ме боли љубав моје деце
Која је сваком власнику безусловно приступала
И како је диван дечији ум
Када без тих глупих, преглупих стега
О томе ко је господар
Имају дар да се поиграју са већима од себе без страха
И да загрле сваког само зато јер тако хоће.
Па ипак, не драмим
Фаталност је у оку песимисте
А ја баш нешто нисам у добрим односима
Са патетиком очајника,
Увек се сетим констатације Христа
Да ни Он Сам није имао где главу наслонити
Па што би ме бринуло да тражим постојаног града
Када ми се то није дало једноставно
Од малих ногу.
И истина је, што више ствари поклањам, остављам
Што се више селим премда селидбе не волим –
Мање се везујем за обличје овога света
Све више слободу Будућег спознајем
Коначно знам истину и да нема фразе у
Omnia mea mecum porto…

Кров

Није свима дарован исти облак
Неко мора да носи и туморе
Од мемле до немаштине,
Али је већа беда када скроман завиди охоломе
Онда знаш да тамо нема врлине.
Није свима исто даровано
Премда сви исти комад ваздуха
И крљушт земље делимо.
Узвишен је само онај
Ко не осећа да је сиромах у својој ништини,
Ко нема обућу, ни дома
А пријатеља се ни не сећа,
Јер је одавно одрано све што је у њему
Некад било дете.
И зашто бих роптао на своје несанице
Влагу у плућима коју носим
Као крошње,
Или на помор свих мојих предака
Који су ме издали будзашто,
Као ни за освету неких који су продали
Са мојим животом
И оне најмање жеље моје деце.
Не занима ме ко се сликао са добрим десертом
И где је ко у који клуб изашао
Да носи козметику као најлон штафете,
Или да ли вера припада статичнима
И да ли је политика само црни хумор
Са чијим крезавим осмехом
Нестаје размажени нараштај сваке године –
Када у мојој близини
Станује човек који у својим торбама више има црепа неголи разума
А да нема кров где би га могао са својом оболелом душом положити…

Знаш…
Мудром човеку није пуно потребно!
Пуно жеља уништи најбоља места
Свуда где се човек сам у себи простире,
Па после такав прождире као неман
И све оне који га воле
Или бар поштују по неком гесту.
Запитај се сам
Како се осећаш када се насмејеш
Када си смирен и спокојан,
Да ли ти тада нешто треба
Да ли те тада нешто узнемирава?
Не, тога нема…
Видиш ли да све из срца почиње?
Јесте, стиска се човек на билион начина
Негде да он коме
Негде да њему неко не засмета,
Хоће ли моћи да се скрпи за још неке рачуне
И да ли га здравље без његовог знања
Унапред већ негде не отписује?
Све то стоји…
Све то има право на питање,
Али не и на бригу која меље душу као месо за уље и потпалу.
Није човеку дато да прождире себе
Да удише мирис своје прегорелости,
Јер колико год био сујетан и саможив
Он први у том стању не ужива…
Не, хоће напоље!
Хоће изван својих окова
А баш то му понестаје
Баш зато повлачи се у себе…
Зато буди мудар, не буди неразуман
Да када год те нешто испровоцира
Смути до највећег пакла,
Запитај се шта је паметније:
Да ли истеривати сваки аргумент и правду
Као на неком јадном форумском заседању
Где по правилу о моралу проповедају највећи злочинци,
Или је боље чувати свој мир
Макар и под неправедном лупом другог
Који над тобом нема никакву власт
Осим да гледајући твој мир
Колико год те гњечио –
Прождире себе,
Јер му је твоје истребљење све што у својој мизерности
Има и поседује?…
Толико су велики и непомирљиви амбиси
Између онога ко ради
На својој самоконтроли
И онога ко би да само контролише друге…

Лепота је дар, али ако се не носи са скромношћу окреће се против онога ко је поседује. Лепота је дар за очи другог а не за онога ко ју је без икаквих заслуга добио. Она се сведочи другоме као утеха или инспирација, а да други није ничим угрожен или занемарен као какав неестетски субјекат. Није сваки поглед акт пожуде, може бити прећутана потврда, визуализација другог као интерактивни комплимент самим посматрањем. Приметити другога значи волети га. Толику важну улогу имају наше зенице које се у некој светој немости скупљају или шире када посматрају лепоту другог или када сам други осећа поглед неког трећег на себи. Па ипак, није сувишно нагласити да су танке линије између погледа и жеље, као и да онај ко је свестан свог физичког дизајна да лако може застранити ако себе сматра искључиво као сексуални објекат који се намеће по високој (гледај али не пипај) или ниској цени (пипај али плати). Стога, управо због каквоће наличја, таква лепота и еманира на лице онога ко је носи као део свог идентитета. А нису само светитељи приметили да ружан човек постаје леп због своје доброте, као и да леп човек постаје наказа због своје мржње. Приметили су сви они који умеју да гледају и да се диве лепоти човека као најлепшој Божијој креацији.

Дефиниција ништине? Јеванђељски нихилизам који за темељ има аскетску оријентациону идеју да оголи човека од лажног „ја“ ради истинског „ја“. Главни модус произилази из апостолског става да ако ко сматра да је нешто а није ништа да вара самог себе. Последица прихватања своје ништине је да човек престане са идентификацијом свега што се назива добрим и злим у окружењу. Зато се каже да онај ко изгуби све добија све. Али да се не би дошло до неких патолошких синдрома, ништина се мора базирати на Христу и Његовој благодати. Опширније види Јован Корнаракис „Схизофренија или аскетизам“. Одлично дело, али ако се може наћи нека замерка, онда је то пренаглашени аскетизам и сводивост човека на избор између подвижништва и демонологије, чиме се избегава могућност и за неку трећу позицију, независној од прве две, у којој би се слобода човека могла остварити.

Стакло

Искључио сам тон
Бацио сам даљински од звука
Од свега што реч чује
Сваки удар мача који себе назива
Анализом и полемиком.
Није до мене!
Пуно причам, нисам такав
Једноставно души не прија,
Не могу више да слушам буку.
Изгубио сам чак и зенице
Гледам кроз другог као кроз стакло
Негде много даље,
Није да волим расејаност
Заиста не знам колико сати проводим
У својим погледима тако
Нити знам ако питаш где сам био.
Људи се умарају непотребним стварима
Увек је тако било,
А ја не могу носити толико језика
Међу својим чулима
Да будем на страни истине сваког
Довољне су ми моје подвојености
Ако ме питаш шта је пакао.
Нисам против другог ако га не слушам
Питам се само колико други чује себе
Не чак ни другог или мене,
Јер ако ме нешто заиста умара
Онда је то човек којем све смета
А само своју правду држи на одбрани
Као власник бесног пса за одмазду
Да му неко случајно не упадне на посед
Таман када је својим доказима
Закључао капију…

Страхови се граде страховима
Устају као револуције
Као небодери
Хранећи се неизвесностима
Да све може узалудно бити.

Тога се ја бојим
У томе гмижу, роје се, сви моји страхови
Да где год лопату
Или други алат заринем
Да неће бити очекиваног рода
Када се сваком труду траг од умора заметне.

И без обзира што упркос својим демонима
Не одустајем,
Плевим, чистим, градим блок по блок
Сваког смисла
Не штедећи малтер зноја,
Не могу рећи да ми срце не задрхти
Сваки пут
Када све изграђено
Брзо замени реална ноћна мора.

А опет чудесно је
Шта све човек може направити
Тамо где је имао најмање могућности
А да је милион пута најмање
Био унапред обесхрабрен
Да не само што неће успети
Него да ни њега неће бити исто тако….

Признајем, волим да умујем
Мада ми није циљ да угушим никога,
Свестан сам да ме неки држе надменим
Они други аутистичним
Без додира са њиховим животима.

Искрено, није ми циљ да паметујем
Нити да игноришем људе –
Никада није било,
Само немам пуно времена да се уносим у сваког
чак и поред добре воље.

Желео бих пешке прећи километре дијалога, исповести са било ким
Али, није човеку толико дато –
Осипам се
Губим снагу,
А толико тога имам урадити.

Никада нисам тражио фанове
Пратиоце мога лика и дела,
Све је то таштина и ловљење ветра
Када постанеш свестан самоће
И да је само један пријатељ потребан,
Све је то шупље умовање
Чак и када проспем неки смисао
Као чашу воде за оне најжедније
Мада није ретко да и када нахраним другог
Сам гладан останем.

Распет сам често
Између своје охолости и дара суза,
Али да све своје демоне другима испричам
Од стида једноставно – не смем,
А опет, да ми неко суди
Јер за њега немам довољно радозналости –
Нека ме заобиђе,
Јер се тако мојој љубави према њему руга
Без обзира што ћути
Моје обраћање.

Стога, ако неко има нешто против мене
Саветујем да настави са игнорисањем
То је најмирније решење
Да не настрада нико,
А коме требам било како
Ако нисам ту – наћи ће ме покрај песме…

Не фасцинира људе неко веће сазнање, неки доминантан смисао који изврће перцепције. Не. Бар не толико. Људи генерално мало воле да се мењају, па им није свако сазнање довољно да мобилишу структуре свог битисања иако их оно одушевљава. Немају довољно воље или снаге како би се пренули у преображај из чамотиње.
Можда човек нема увек свест шта је за њега најбоље, премда је тешко одупрети се навали савести или интуиције, ако већ нема другог, али је суштина да и ако зна које решење је за њега најподесније – да нема довољно петље да прође кроз таква врата. Лакше је човеку пребивати на једном месту неголи окрњити своје обрасце постојања за најмању промену…
Шта онда људе макар на кратко стимулише? Да се бар запитају ако већ не могу да се измене? Да им неко каже ко станује у њима и да их утеши макар тиме не шта је за њих најбоље (будући да данас сви знају да деле савете), него да им опише осећања за која добро знају да су њихова али да нема никога да им их искаже. Тек ту постоји тињање жара да може бити другачије позиционирање. Зато се многи толико одушевљавају неким поукама.
Дотле, вегетирање…