Archive for септембар, 2015


О границама (не)стрпљења…

Можда нисмо ни свесни колико је важно стрпљење и колико је пута нестрпљење било кључан фактор у нестајању неког, и да стрпљење само захвалношћу можемо вежбати. Јер, као деца бисмо „одмах и сад“ нешто или неког а не видимо да док чекамо неког или нешто требамо благодарити што смо и ми и други око нас једноставно живи и здрави. Ни мање, ни више али захвалном – довољно.

Свет је изгубио улогу стрпљења. Нико више не уме да чека. Чекање се третира привилегијом доконих. То говоре они који не знају шта чекају. Све је брзина и ефикасност. Други није личност, други је даљински управљач. За садржај ко мари. Отуда толико нервне прегорелости и нестрпења које гради беснило осујећено за неки замишљени циљ. Од толико брзине да човек постигне већи ниво самоостварења догађа се контрадикторно његова стагнација. Журећи да све пошто-пото савлада, уграби, достигне, апсорбује, човек не стиже ни да размисли о доживљеном. После се навино питамо како неко не долази до самокритичности о личној погрешивости. Јер, све је ловљење рапидних кадрова у којима се филм не зауставља на месту Истине.

Као што чекање Христа не значи пасивно стајање већ лично усавршавање у-већ-сада-успостављајућем ишчекивању, тако и овде чекање треба да едукује амбиције, нагоне и жеље у одговарајући дискурс ишчекиваног. Неко рече да је и „чекање задовољства – задовољство“. Треба се успорити, смирити. Не срљати исхитрено. Не хватати се манијакалном брзином за сваку информацију, сусрет, догађај у пролазном етру. Нисмо створени да се разапињемо за све метежности овога света. Не можемо све да контролишемо. На крају крајева, ни сами себи не припадамо. Обезглавићемо место смисла у себи. Од толико турболенције једино ћемо психозе покупити као кајмак.

Треба утихнути. Треба некад прекинути ток споља да би избио Други Извор изнутра. Људи изгинуше ломећи се по целом свету да нађу место хармоније и смисла које не затичу у себи. А небо је свуда исто. Дакле, од нас унутрашњи набој зависи јер је у нама оно што на другом месту, или у другом човеку, тражимо. Када то место исцелимо, схватићемо шта значи оно чувено: „Стрпљен – спасен!“…

Богородици Марији

Признајем, на тебе сам увек најмање мислио          12011300_892599280833800_6948802240876255256_n
чак и кад не би било узрока томе,
у теби сам се увек крепио
када би сећање и слабост рекли своје.

Тражим комад тканине сусрета
покров целокупни
тобом узвездан нитима нежности,
спроводиш кроз многа врата неслућених боја
утеху кидањем зла целивајући.

Чудна ми је твоја човеколикост
и како само тајанственост звечи
у твом наданђелском устоличењу,
твојом чистотом и неувелом младости
ништиш злосмрад сваке алавости.

Сада ми требаш више него икад
више него било ком светитељу,
на мени морбидном пројави деловање твоје
па ме за мишиће тргни –
ишчупај из унутрашњих увелости.

 

 

Христу

У колико снопова живиш, Вишњи
мисли се ломе пред Твојом сенком
колико год сазнавао о Теби молитвом
уопште Те не познајем, ватрујем
тамујем незнањем како да Те именујем.

Окружен Си загонеткама удивљеним
питањима сатканим од неслућених ореола
почиваш у самоизливањима
која дарују и одузимају дах, заиста
полуга Си која се нема где положити.

У Себи Самом усидравајући се
без разлике свима Истост дарујући
уводиш у заборав свет сваке пропадљивости
заривен као стрела милине
у сваки угао сопства између нерва и крви.

Како да Ти приђем, како да Те зовем
у одсуству Си присутан, у присуству одсутан
храниш се парадоксима као простор ваздухом
време успорава казаљке пред Тобом
пропадам у бездан који одјекује славом Твојом.

А онда подижеш завесе постојећег
указујући незнана Своја скровишта
испод Твоје одеће протежу се векови
и испод сваког века – зилион лица
а испод сваког лица – очи човечанства
загледаног између
Првопосматрача и Првопосматраног…

Недостатак визије

Конзерватизам многих клирика из окриља мајке СПЦ доводи до недостатка визије и бољег сагледавања унутрашњег живота народа који Црквом рађају. Осим што се вера свела на неко традиционалистичко и морално слово које нити покреће свештенике, нити вернике, упада у очи недостатак визије да клирици осете потребе свог народа (најпре да осете другог), да „препознају времена“ да би знали на који начин треба да осавремене (не и посветовњаче) основну поруку Јеванђеља преточеног у етос богослужбеног живота.

Многи свештеници мисле да папагајски треба тровати народ са једним истим јефтиним катихизисом; да се око освећивање водице и крсних слава све врти; а исповест, мада и други нивои црквеног постојања, се своде на неку безличну послушност где се народ дресира да неутралише свој критички став и да одсеца своју вољу наводно ради бољег уподобљавања а заправо ради боље контроле њих самих, Наметање кривице је јединствени кодекс како се преко леђа народа може доћи до зацртаних циљева, јер ко наметне комплекс кривице тај и манипулише окривљеним.

У том одсецању воље не би било ничег лошег када надређене инстанце то не би злоупотребљавале. Зашто онда и себи не сасеку мало егоцентризма? Ствара се неко еклисиолошко шарлатанство које под изговором очувања вере и њених вредности постају параван за стицање (или очување већ стечене) моћи. Зато осионост не треба никога изненађивати јер ко се једном осили у свом положају, не може да сакрије то што јесте умишљањем личне несмењивости. Несмењивост је постала синонимом личне псеудо – безгрешности. Проблем се усложњава када је на месту несмењивости онај који диктира сваку смењивост. Тако Тело Цркве испашта захваљујући људима који на уштрб ње пласирају своје психозе.

У тачки кључања разноразних патолошких страсти, исти афекти осликавају и оне у Цркви и оне у расколу. Али, јединство Цркве једино још Дух чува без обзира на психотично и некротичко трење које еруптивно галопира од институционалне до есхатолошке Цркве. Нажалост, уместо да једемо чврсту храну и да се припадност Цркви посматра кроз учешће у Животу Причешћа, ми се још увек саплићемо на том пољу. Бојим се да је оно Христово „богатством неправедним стичите себи Царство“ преиначено у контекст за бирократске али и јерархијске домене моћи. „Виши да служи мањему“ је протерана на нерадо помињано маргину црквеног битисања.

За то време теологија испашта! Живети од речи Божије постаје привилегија доконих. Теологија није добродошла ни у самој Цркви како од стране владајуће елите алергичној да ослушну нове приступе, тако и од стране народа који је оперисан од тога да нешто ново научи. Изговори су разни: све ново наликује на јерес а све древно (у чије корене се и не улази осим декларативног позивања) је аутентично, али углавном је посреди незнање да се конструктивније (јер нико не воли напор) поради на себи и сопственом одјеку теологије.

Нове генерације умова се кастрирају првим покушајем да испливају из једног нездравог клишеа вероживљења. Они лабилнији одмах по првом удареном разочарењу лако одустају. Дух се почео третирати као приватно власништво на Којег су ауторска права заштићена. Поред синдрома светоотачке цитатологије, које неке истина надахњује а неке ипак додатно кастрира, ретко ко долази на подвиг да из личног уподобљавања покуша да се усуди да оживи себе Духом и из дубине свог бића, без фразеолошке рециклаже већ истих богословских појмова, покуша да ослушне и пренесе Глас Вапијућег из Есхатона. Нажалост, меродавност теологије се исцрљује доменима цитатологије.

Нове генерације не желе да живе у прошлости већ у Будућности. Њихова интересовања су дубиознија од мешања погаче и паљења свећа. Нове генерације не занимају полуге које датирају вековима. Њих занимају конкретна питања и конкретни одговори на важне животне сегменте, и на који најодговарајући начин могу да проверена искуства преточе у свој модус битисања. Да се увере у сведочанство Духа у ономе кога срећу.  Да им се запале срца од богоносаца а не квасцоносаца фарисејског који „једу куће удовичке“. Да пожеле живот у Христу по слободи. Да препознају Истину која ће их ослободити парадоксално чак од неинтересовања за Бога. Нове генерације не занимају „типикарења“ која саботирају уместо да усмеравају за вишедимензионалност односа. Њих не занима сентиментални Христос којег по робовласничкој дужности треба да се сете када једино згреше. Најпре, нове генерације, као и оне старе оперисане од јуридике, занима једноставно: Смисао. А оно суштинско, што им нико не говори (или бар не довољно) је да могу имати Духа Светога и да могу бити светитељи без неке супериорно – сујеверне помпезности и без уштогљених грчева где подела на свете и несвете, или, на достојне и недостојне, није теологија коју је Бог за човека наменио.

Наравно, постоји опасност од идолопоклоничког једноумља Цркве где би се свака универзална личност могла са својим талентима Духа изгубити у једнопартијској сливености са другима, али то није савршенство на које нас је Христос позвао, јер није савршенство изгубити исконску различитост него је проширити упливом Духа прихватањем Д/другог. Тако се отвара и кључ љубави. Исте оне љубави на коју се жале и верујући и неверујући да је не срећу (или бар не довољно) у недрима Цркве. Уместо што се баве мање битним улогама Цркве, харитативна и мисионарска делатност Цркве се увек може освежити непресушним границама љубави. Јер, Духа светости Којег окушамо је Дух Љубави Који не припада само нама већ Којег треба да поделимо са другима. У тој светој љубави се ми освештавамо и јесмо. У том неисцрпном освежењу не треба остати имун на текуће проблеме свакодневнице као и чланова Цркве, али још мање не треба остати равнодушан на оне који нису директно упућени на Цркву, као и на друге нивое стваралаштва из којег Црква може освежавати своје надахнуће спрам фиксираних клаузула које у име своје, ма и патристичке пасивности, не развијају нове приступе Смислу гладног човечанства.

Уместо што Црква убија своје најбоље таленте, требало би се запитати могу ли нове генерације допринети Цркви много више неголи што се талентованима дозвољава?…И може ли било који хришћанин да дође својима у Цркви а да га његови не погазе?…

Одумиру тонови

у киселим ђоновима одлазећег,

ноћи не скидају своје капуљаче

дани своје беоњаче,

уморан сам од модрица

те дневне плате бесмисла,

растрзавам се крштењем неумесним

у шкргуту се котрљајући,

свуда је жамор, бука, лавра

сви су ту

и ничега нема,

све је ту

и ничега нема…

Дистанца

Дистанца је потребна…

Тек у осету да си ускраћен за нешто развија се теологија смисла и теологија нежности. Тако бестидне васпитаваш. Под условом ако бестидни уопште осећају да су нешто изгубили. Ко не осећа да је нешто изгубио, дистанцу узима за трајног водича а то је већ погрешно, јер тако настаје отуђење. А у високим зидовима које си подигао око себе, не може становати ни смисао, ни нежност.

Дистанца не значи ескапизам од отворене рањивости већ од туђе безосећајности. Не дистанцираш се  да би себе поштедео само бола, не, него да други себи и свом разуму дође. Ако у дистанцираном теби преовлађује бол, онда смисао и нежност нису изгубили своје место, значи да си још међу живима. Остаје само неизвесност када ће и да ли ће други себи доћи и како ћеш се ти поставити у том моменту када се он укаже.

Некада је потребна радикална дистанца, на дужи временски период. Док су ране још свеже. Ипак, некада ни време није довољно. Није све ни у праштању ако то други злоупотребљава. Ако Дух Свети напушта човека када он грех уместо Бога пожели, исто се збива и овде када две стране не могу више да нађу заједнички језик који их уједињује у тајни разумевања. Ако се Бог привремено дистанцира, Он то не ради јер умањује Своју љубав, не, него да други себи дође, уразумљењу, покајању, како би нови сусрет опет запечатио дах љубави. Слично се и овде дешава, премда су људски спорови увек у некој тачки погрешиви (баш зато што су људски), колико год једна или обе стране претендовале на сопствену непогрешивост и суд другом.

Оно што се из близине не види – са дистанце се најбоље види. Уместо кадра близине – цела слика даљине. Парадокс…