Archive for јун, 2012


Духовници су људи налик духовним родитељима који желе да помогну људима који су кренули за Христом, који су утврђени добрим живљењем догмата и добрим познавањем психологије и духологије вишеслојних унутрашњих димензија људи, и који по правилу никада немају исти благодатни медикамент за све људе јер се људи личносно разликују. Институционализам духовника махом датира из монашких утицаја на световни начин постојања, премда се превиђа да монаштво није ни у шта бољем спасавајућем положају јер Црква постоји на обе равни постојања. Монаштво је, ипак, настало у 4. веку као покушај да се одржи есхатолошки и морални идеал који је Миланским едиктом почео да губи на вредности. Међутим, духовници никада нису експонирали себе као што се учесталило данас, нити су компромитовали примљене харизме од Духа, нити су били радознали за најинтимније ствари своје пастве, нити били критизери најбаналнијих ситница стварајући од своје духовне деце менталне богаље, а понајмање били заинтересовани за гуруизам.

Говорим о људима које духовници праве будалама, који их краду, који их кажњавају и онда када епитимија није потребна, који намећу људима своје калупе, а неке и маме за поганије користи, итд., чинећи да други људи не пожеле себи спасење. Зависност и недостатак самопоуздања се овде увек некако дефектно везује за неког духовника, епископа, свештеника. Није дефект у односности већ у стварању култа од тог односа тако да личност не може да се осамостали него досађује и себи и духовнику за сваку ситницу  доводећи један узајаман однос пред руб баналности и незрелости уместо у богодоличну контруктивност која врхуни у обожењу.
Није спорно да човек треба да слуша свог духовника и да прими епитимију ако стручно лице познаје добру меру. Скрећем пажњу на крајности а не на ствари које треба да буду присутне као богослужбене. Мислим да свештеници не греше ако не дају превише времена и енергије онима који од егоцентричне преокупираности само на себе и своје грехове мисле па би да гањају свештенике за свакоминутну исповест.
Приче око Причешћа или не за време епитимије, за то немам главобољу. Има Отаца Цркве који су говорили да је добро некада се и по својој вољи мало одмакнути од Литургије, али да би се човек више ужелео Онога Кога пропушта. Као што има и оних који заговарајући чешће причешће развијају у себи „евхаристијски егоизам“. Одувек сам био за оно апостолско да свако треба да строго испитује своју савест.

Заборавља се генијално-провокативна мисао владике А. Јевтића: „Духовник није ту да ствара имбециле од људи!“. Коме импонује таква „згода“ – само напред! Свако је слободан! И све те наивне приче о релацији „духовник – послушање“ могу добити демагошки карактер унутар Цркве. Свог свештеника сам нашао „на прву лопту“ и никада нисам његов ауторитет и методе доводио у питање – чак и онда када је било основаног разлога за то.
Ако је Црква једини критеријум вечног живота у којој се Бог пројављује да би имао заједницу са Својим народом, и Кога не занима конвенционална етика и мноштвеност прекршених закона, ко смо ми да у име неких псеудо-моралних начела одвајамо некога – само зато што је грешник – од Причешћа? Ако је неко болестан – а сви смо! – о каквим релацијима говоримо? Јер болесном се онда ускраћује лек у име лека?!?! Бога не занима психолошко осећање кривице – то је домен наше сујетне интроспекције – него да постанемо заједничари Његове светости као једини начин постојања, па тиме и искупљења од кривице. Он Сам не издаје ептимије а ми хоћемо епитимије? Да ли је и крвоточива жена имала епитимију? По Закону је могла бити убијена али она се одважила на већу присност, и Христос је похваљује због њеног искорака. Да ли свештеник који греши Закону и Благодати има епитимију над својим делима?
Не говорим о негирању односа „духовник – послушање“ (премда га ни не истичем као мерило духовног узрастања) већ о дефектима таквог односа за које човек не треба да буде ретардиран да би пројавио свој одговоран став. Ако некоме то није по вољи, онда то само показује колико је ушушканост у један површни свет формалне побожности на виделу, који сам себе 100% поистовећује са свим оним радикално-схизофреним личностима што у име неке правде и правила бране другима да уђу у пуноћу истине и пуноћу заједничарења.
Механичко послушање није оно што човека чини иконом Божијом, поготово ако то послушање по некој инерцији добије неевхаристијску и неесхатолошку перспективу. Зато није ни чудо зашто се још увек толико потенцира аскетска динамика на уштрб Црквене реалности уместо да у благодатној клими апсорбује Нови Еон подвижнички се трудећи да га пројави и установи у палом и смртном свету. Видети још:

О подвигу и Литургији

пс. Проблематика није на релацијама „грех – казна“ већ „живот – смрт“

Advertisements

Ову тематику сам покренуо инспирисан неким лицемерним људима који су одбијали помоћи другим људима изговором да немају „благослов“.
Има нечег злурадог у томе. Нечег безлично-надничарског у смислу погађања цене са Богом (трговачки односи:  „ја теби – ти мени“). Као да се јавила институција „благослова“, који је готово добио „ипостасни“ карактер. Радити нешто без њега добија „канонски или догматски облик“ – а ту јесте почетак патологије. Као да је он неки „комадант“, или универзално мерило истине, и као да свако ко нема благослов аутоматски постаје јеретик или богохулник. И какве то има везе са Христом?
Како бисмо могли дефинисати „благослов“? Догматским речником, имао би значење „предавања освећења“. То је оно што ради свештеник на Литургији када стојећи на дверима благосиља Сабрање. Међутим, пошто освећења нема изван Црквеног простора, проблематика благослова се не може поставити изван еклисиолошких оквира.
Како бисмо онда могли разумети појаву благослова изван богослужења? Да ли је оно базирано искључиво на монашким обрасцима где се доводи у везу са послушношћу духовнику? Из таквог угла, мало ми је нелогично повезивати послушност са освећењем (нпр. једно је послушност епископу на Литургији а друго непослушност епископу ако он као човек у нечему греши изван Литургије). Дакле, не негирам да благослов треба да постоји већ га доводим у везу са промашајем који се искуством разноразних и сумњивих „харизматика“ инкорпорира унутар свести Цркве као несумњив ауторитет и закон пред чијим приматом ни ближњи није битан а што само показује наказност „истине“ и деградацију личности другог. Тако опет долазимо до зле контрадикторности да је форма претежнија од суштине.

Није ли Сама Љубав благослов своје врсте? Љубав као Она Која Тројично освећује и која се кроз освећеног еманира даље на друге. О каквим типикарењима и институционализмима благослова онда говоримо и тргујемо? И зашто се увек, као по правилу, разноразни квази-правилници пројављују управо код оних који девијантно носе икону Божију у себи и увек тако, као по правилу, на уштрб другог којег давећи мисле да спасавају из воде? Зато сваки благослов који нема еклисиолошко порекло а заудара на бирократију може пре да укаже на ропство оних који угњетавају и који желе да буду угњетани, неголи на слободу деце Божије која стичу благослов (освећење, Духа Светога) у топлом загрљају Бога Оца, имајући лични однос као акт обожујуће заљубљености и као јединог неприкосновеног благослова.

Берђајев је имао један занимљив страх: плашио се да је његов Бог другачији од Бога других људи. Мислим да нам ова свест измиче. Мислим да се не питамо довољно.

Колико смо субјективни у том доживљају своје вере, односно, у Христа Којег исповедамо себи и другима?

Чини ми се да ми градимо Бога према својој слици уместо да градио себе према Његовом Лику. Докле год будемо градили Бога према својој личности, то ће Он све мање наликовати на Бога. Јер на Њега рефлектујемо своје жеље, тежње, страсти на крају крајева.

Бог нема постојање као наше. Има један занимљив део у Јеванђељу где се два брата споре око имања па се позивају на Христа да Он посредује. А Он проговара: „Ко ме постави судијом међу вама?“. То само показује колико је домен Његовог благодатног Царства изван параметара којима ми покушавамо да Га уплетемо у неки свој лични проблем.

Не можемо ограничити некога ко је по природи неограничен само зато што смо ми сами природно ограничени. Океан не може да стане у једну капљицу воде али сунце може да пружи одсјај у тој једној капљици.

Владика Атанасије Јевтић је негде лепо говорио да је животиња човеколика, док је човек боголика творевина. Али, питање остаје отворено: колико ми психологизујемо Бога увлачећи Га у неки свој простор егзистенције који сам по себи није Царство Небеско а умишљамо да јесте, притом, још тај простор бранимо од других – параноидно и андроидно?

У ум ми се стално враћа призор мајке и њеног детета од непуних три године у градском превозу. Очигледно је договор мајке и оца био да се он појави касније тако што ће он ући на некој од следећих станица. Наравно, дете то није очекивало него се мирно љуљушкало у крилу мајке гледајући ведро кроз прозор. А онда је уследио улазак оца у превоз али се он није наглас још јавио него је притајено пришао детету иза леђа. Када је одједном малишан осетио миловање по глави, окренуо се и дигао главу. Тада је угледао оца и … настала је експлозија радости! О, каква је то радост за дете била!!! Када је добри отац узео сина у крило, све време, павши му у наручије, је испитивао оца: „ Тата, где си био? Тата, где си био?“. А онда би са осмехом анђела спустио главицу на очево раме. И тако безброј пута. Дете није занимало толико много пута поновљено рационално објашњење оца колико утеха што је отац коначно ту поред њега. Дирљиво!
Тако видим однос човека и Бога. Човек Га тражи. Бог чека на следећој станици људског живота. Некада се они одмах пронађу а некада се мимоилазе годинама. И када се усред невоља Он појави, човек Га пита: „Господе, где си био?“. Било да говоримо о човеку унутар или изван Цркве, о времену искушења или времену блаженствовања. Као некад када се, по светоотачком предању, чини ми се, светом Антонију, јавио Бог а светитељ му поставио исто питање „Господе, где си био док су ме демони мучили?“ а Господ му рече: „Ту сам био, поред тебе, и гледао твоје славно трпљење!“. Миловање оца свог детета можемо иконизовати као додир Духа Светога са којим би човек, попут некада светог Јована Богослова, спустио главу на Евхаристијске груди Исуса Христа.
Ово, такође, „Господе, где си био?“ не морамо нужно и наивно стављати у неке оквире „искушења, грехоцентризма, демонологије, итд“, како се нажалост одомаћило у традиционализму, пијетизму и пасивности наше црквене вере, него првенствено у богопознању као иницијалној каписли егзистенције, онтологије и идентитета, као проналаску Логоса у сопственом дисању и као могућности да човек на нов и богодоличан начин осмисли енергијама Тројице своје биће. То је оно једино „ново под сунцем“…

Преподобни Јустин Ћелијски би ме допунио:

Највише што је Бог могао дати човеку, дао је поставши Човек, и заувек оставши као Богочовек у свима све­товима, видљивим и невидљивим. Мајушно човеково биће је сместило васцелог Бога, несместивог и одасвуд безграничног. То чини да је Богочовек Христос најзагонетније биће у свима човечанским световима. И на земљи и на небу, и у времену и у вечности, Богочовек Христос је „једино ново под сунцем“. Додао бих: и увек Ново, Ново које никада не стари ни у времену ни у вечности. Но у Богочовеку и са Богочовеком и сам човек је постао биће — ново под сун­цем, биће божански важно, божански скупоцено, божански вечно, божански сложено.

Наставите са читањем

Људи…

Разапети између самосажаљења и самовеличања, оним што је било или што никад нису успели остварити. Несрећни самим својим постојањем а глуме срећу, или још горе, од себе крију своју несрећу. Помен о паклу се ту јавља као вишак јер – ту је. Улазећи мало дубље, и посматрајући тај зачарани круг апатично-цикличних (надасве бајатих) прича (породичне свађе, новац, итд.), у којима је фантастично непојмљива упорност у обнављању истих садржаја месецима и годинама, примећујем да људима без Христа – то је све што имају за шта би се могли ухватити.

Неко покушава да оствари себе кроз дете, неко кроз посао, неко кроз пороке, итд. али онтолошког садржаја нема – празнина као синоним смрти и даље остаје епицентар идентитета. Тек у том и таквом амбису колотечине увиђам колика је благодат Христа (=Цркве) једино увек нови Догађај који не оставља равнодушним и која реанимира и усмерава све личне односе у позитивном смеру (=есхатолошком циљу).

Без тог и таквог оностраног континуитета у овостраној реалности, човек се прекида на свим равним постојања (стрес, умор, здравље, усамљеност, итд.) и пуца у парампарчад – ако не нагло, онда постепено али исход постаје неминован. И докле год се човек хвата рубова благодатних хаљина Христових (=Причешћа), ничије лудило, дрскост и незнање га не може смутити, јер је свестан да је бољи део изабрао. Може само несрећнима тај бољи део да понуди али не и да га мења за њихове фобије и страсти. Јер нико не меће нову закрпу на стару хаљину; јер ће се закрпа одадрети од хаљине, и гора ће рупа бити. Нити се лије вино ново у мехове старе; иначе мехови продру се и вино се пролије, и мехови пропадну. Него се лије вино ново у мехове нове, и обоје се сачува.

Наравно, под условом да и сам такав христолики протагонист није инкорпорирао унутар Литургије своје антропоморфне утопије и психозе…

Дамаск

Покажи ми, Господе
ко живи у мени,
не знам ко сам
док не сретнем славу Твоју.
Старе подвојености
обнављају ране
и заклињу се
да су једина стварност.
Старе ране, старе издаје
на све Твоје благослове
које си непоштедно изделио
без помињања срамних безакоња
која данас јесу
а сутра их нигде нема.
Где је Дух Којим Си ме разгорео?
Где савест којом Си ме пробудио?
Где страх да Твоју Љубав не ожалостим?
Где мудрост да се злу успротивим?
Јер у мени нема постојаног града
– све цигле се против себе дижу –
камен који Си за Храм изабрао
одбија утеловљење
и радује се пакости изолације.
Сада, све је пустош,
равница без преседана,
празна слика
без Твога Духа – рама
и догађаја људи – околином.
Све илузије ударају лажом
да су сви токови славе Твоје
пресушени, исцрпљени
а добро знам да није тако
и да ми очи ум варају.
Избави ме од чамотиње,
од статичне врлине и греха,
дај ми да се Тобом сладим
као када први пут
радосно, радосно, сверадосно
сретох преображеног себе
на путу унутрашњег Дамаска
заљубљен у Твога Лице Откровење.

Колико ситничаримо непотребно на релацијама „оправдан“ и „свет“ у контексту Божијег Тројичног озарења? Библијска терминологија није у контрадикторности са поимањем светости. То што Црква одређене личности именује за светитеље, не значи да су други учесници лишени благодатног удела кроз Евхаристију. Наивно је и неморално рећи да само одређене личности могу да достигну „пуноћу раста“ а не сви они који се до краја живота уподобљавају Христу кроз Литургију. Колико знам кованица „пуноћа раста“ се односи не само на историјску и аскетску перспективу него и на есхатолошку и вечну у смислу, како Оци говоре, да човек не престаје никада да се усавршава на начин светости (причасности) у Христу, и да никада ни неће достићи ту „пуноћу“ јер је то сталан начин постојања у контексту опредељености за Бога Тројицу. Тако долазимо до непотребних подела на праведне и грешне, свете и несвете тамо где се народ сабира око епископа и Причешћа. Јер су сви оправдани и освећени истим Богом (наравно, ако је по слободи јер чак ни Дух не може да делује тамо где нема потврдне сагласности).

Светост не можемо представљати као коначно стање. Светост је процес. Не можеш му насликати корак јер је увек у покрету будући да су људи слободни и да након билион пута примљене благодати могу да је изгубе својим новим: „Не!“ Богу. Зато нема духовног стажа унутар саме светости како неки наивни трговци вером мисле. Поседују је сви чланови Цркви према мери своје пријемчивости. Колико неко у томе успева није мој домен али је накарадно било ког, ма и најнеморалнијег, члана Цркве не назвати светим ако он кроз свој грех достиже покајнички загрљај у Чаши Христовој. Не заборавимо да се идентитет Цркве не темељи на грешницима него на Христу, као и да сваки дар не зависи од човечијих моралних постигнућа него од Бога који даје колико и коме хоће – НЕ ГЛЕДАЈУЋИ КО ЈЕ КО. Управо ти људи нису лишени благодатног удела јер делатно показују учешће у ЈЕДИНО СВЕТОМЕ који их и чини светима. То је динамизам Цркве.

А то шта је логично или не, авај, вера и светост су надлогичне… Што се служби тиче, мислим на службе епископа, свештеника, ђакона и народа јер све оне, иако различите по службама изображавају Тело Христово у историјско-есхатолошком виду, исти Дух Свети убризгава небески кисеоник у сваког члана Цркве и нема да је један члан мање вредан од другог члана. Зато, спомен о службама итекако има везе са актуелном темом о светости јер се светост као дар Божији не може степеновати на деградирајући начин. Један је Дух али је дарова много. Зато и службе могу бити тумачене двојако: као харизме и као богослужење. Зато ниједан светитељ није свет од себе самога, или својих моралних дела, него његова светост исходи од Онога Који је једино свет – Бог.

Зато немам проблем са релацијама „оправдан“ и „свет“ јер су то благодатни синоними. Сваки новозаветни протагонист који је дошао у додир са Христом (=Црквом) постаје свет на основу Његовог додира те личности јер тако очишћење и бива. Измиче нам исцељитељна перспектива која је истовремено и дар обожења оних који су показали покајнички искорак ка Богочовеку. Зато, не негирам морал јер је он рефлексија благодатног додира који човек подражава из љубави према Богу, али истичем да сви јесу свети – КАО ШТО АПОСТОЛ ПАВЛЕ НАЗИВА ПРВЕ ХРИШЋАНСКЕ ЗАЈЕДНИЦЕ – према слободној пријемчивости и накалемљености на Онога Који је једино свет.

Канонско прослављање светих није у раскораку са светима који долазе на Сабрање. Зато и наводим разлику у томе да нису сви једнако уподобљени или пријемчиви, али да нису умањени у дару светости у којем учествују причасношћу Оним Који је једино свет. Или, песнички речено, сви људи су као звезде на Литургији али не трепере све истом светлошћу – али, исту светлост Духа поседују. И те светлости нису лишени, према речима Христовим, ни највећи грешници. О том треперењу треба погледати мало дела св. Дионисија Ареопагита који говори о томе како небеска јерархија Анђела чак и између себе самих деле огањ тако што већи чинови снисходе мањим чиновима а ови још мањим.

Докле год човек живи у прошлости, изнова обнављајући једне исте садржаје, он се не може кретати ка будућности. Такав проблем имају и православни хришћани. Једни екстреми сувише живе у прошлости а други екстреми сувише у будућности – обе стране, дакле, превиђају садашњост и саботирају благодатни прилаз. Није свако сећање човечије исто што и Сећање Божије. Човек се сећа и онога што треба и што не треба. Сећа се злопамћењем за ствари и односе који немају објективног покрића него према мери своје острашћености које им дају широк спектар. За многа сећања човек као да нема контролу. Мало ко жели да има сећање на оно што тек треба да се деси, али и ако има то пре има додира са стрпњом о сутрашњици вулгарно-анималног постојања („шта и како јести, обући, попити…“) неголи са остварењем личности и личносних потенцијала. Тако се отвара поље еклисиологије, христологије, тријадологије, пневматологије и коначно есхатологије. Због губитка таквих онтолошких сећања човек срозава своју егзистенцију на поистовећивање идентитета са пролазним формама постојања (не мора нужно да значи и ниску моралност али танке су линије већ пре на самозастој пред барикадама индивидуалног постојања и смрти). Са друге стране, гледано психолошки, човек се изнова изједа оним што је било, углавном јер не може да подари опроштај некоме за нешто, те зато и не долази до преображења личности у ономе што би тек требало да наступи за таквога. Док се не опрости, а тиме и не заборави, нечији преступ, не може се човек опустити за нове садржаје, нити може ближњега видети у неком новом руху, можда налик оном како Сам Бог све види као добре из Своје перспективе. Ту нема злопамћења, па чак ни оног фразеолошког „можемо опростити али не смемо заборавити“ јер то није Божији угао гледања, и више се односи на стварност која сада јесте уместо на стварност која тек треба да буде.

Једно су сећања људска а друго су Сећања Божија. Митрополит Јован Зизјулас, који је неосновано омрзнут од многих псеудо-богољубаца али и од псеудо-догматичара, би много сликовитије објаснио ту различитост: Управо смо на светој Литургији вазнети у будућност, а есхатолошким бљеском и продором вечности, будућност постаје наше време. Будуће Царство узрокује Литургију као догађај истине, зашто не рећи, као догађај не-заборава, догађај вечног сећања Божјег. Заборав и њему својствено нестајање личности, остају неостварена претња. Очева „вјечнаја памјат“ гарант је нашег представљања пред Њим сада и у векове векова. Божја memoria aeterna нема додирних тачака са психолошким аспектима, већ се ради о онтолошкој потврди другога, макар тај други био радикално други — твар, свет. Као антиципација, предокус, веридба и залог, Литургија је наше сећање на оно што ће бити током и „после“ Другог Христовог доласка, кога се сећамо, партиципирајући у њему или причешћујући се Њиме.

У есхатолошком контексту читава Литургија је анамнетичког карактера. Сећање на „све оно што се нас ради збило“ нема за циљ да нас врати у прошлост, нити да прошлост доведе „само“ до садашњости. Анамнеза се, дакле, не завршава чак ни оприсутњењем нити посадашњењем, увођењем прошлога у хронос, јер би и на тај начин све чега смо се сетили и сви којих смо се сетили и даље остали у поседу смрти. Напротив, помињући све упокојене („особито пресвету Богородицу“, началницу усопших) и све живе, возглављене у локалном епископу, отимамо их и отимамо се из руку крајње просторно–временске индивидуализације и прелазимо у „Царство Сина љубави Божје“ (Кол 1, 13). Надаље, тим истим чином, улазимо у догађај најприснијег јединства у личности Месије, који је „испијањем чаше апокалиптичке срџбе прихватио грехе света у духовно-телесно-личну егзистенцију заступника и посредника“, а затим васкрсењем ологосио (сјединио) све и вазнео са десне стране Оца.

Од славног Христовог Вазнесења, Бог нас може заборавити једино ако заборави Сина свога јединороднога, кроз Кога и Којим и Сам (Отац) јесте Онај који јесте.

Иако смо сведоци опитног учествовања у Личносној благодати Тројичног престола, проблем бола и смрти за нас остаје извесна дилема. Сваки покушај да се вера уоквири у границама слепог оптимизма, може само да значи порицање историје са свим крстоносним негативностима. А тако се укида динамизам слободе и могућност љубави да уђе у коштац саосећајног подвизавања са перипетијама зла.
То што за Бога нема смрти и бола не значи да нема за нас. За Бога је то садашњост а за нас будућност. То, такође, не значи да Бог остаје слеп за „неправду“ овога света, већ да оне немају вечно постојање.
Ако изгубим вољено биће, оно је незаменљиво. Јесте, биће оно васкрснуто у Онај Дан, али до тада имам временски проблем одсуства универзалне личности коју не могу да загрлим, да јој се обратим… Мало хришћана улази у овај проблем. Као да нико не умире и као да је већ све решено. То је обмана пред наивним истицањем есхатологије и психолошко бежање од жртве. Не каже ли се и Богородици да ће јој срце бити прободено смрћу Сина? Не плаче ли Христос над умрлим иако има власт да га васкрсне?
Ако немам ноге, благодат ми их не може вратити; ако имам грип – Евхаристија ме не може (не нужно) исцелити; итд. И даље сам смртан, и даље болујем… Докле више са магијским приступима да је наша вера чаробна пилула која спасава од сваког зла? Чита ли неко црну хронику ових дана колико беба је убијено? Где је исповедање вере првих светих мученика данас? Данас имамо ескапизам од агоније а декларативну побожност. И чим уједе први комарац – одмах сви панично вриште: „Искушење! Искушење!“.
Некад стичем утисак да се од теологије, тиме и од Литургије, ствара погрешна слика. Јесте, имамо наду, имамо опит, имамо истину, али имамо и време које чека своје искупљење јер проблем смрти и бола још није у потпуности решен. Осим ако има оних који би да прокосе светоотачком „сад и још не“. Треба видети занимљиво дело „Пастир Јермин“ који одлично одсликава Цркву као незавршену реалност до есхатона.
Аутоматски нашој вери стављати неке идеалне перцпеције (хипер-оптимизам и хипер-морализам) није у складу са реализмом саме благодати и поштовањем слободе код човека – отуда одгонетка зашто толико хришћана на моралним теразијама нема у својим костима врлине које се од њих очекују из перспективе нецрквених људи.
Јесте, постоји смисленост кретања у есхатолошкој нади сада и овде, али није све благодатног порекла што покушавамо поистоветити са Царством Небеским.

O God, swallow me!!!

Сваки пут

када погледом ума пропустим

Твоје присуство, Господе

почиње распарчавање

и занимање секундарним,

где се сваки сломљени комад стакла

заривен у онтологији меса

дичи, куне

да је универзална стварност

и да ми нема друге.

 А када Те освестим

додиром Духа Твоје Свести

видим туђе подстанаре

који шпијунирају сваким падом

расплињујући се на:

морал, сукобе, интересе

и сва сујетна ограничења

што пролазним даховима

коначне дестинације обећавају.

 Далеко је то од светлости

коју Си ми дао

и како је страшна исхитреност

када год то превидим,

или још горе,

када Тебе Самог спуштам

у безбројне поноре

умишљајући притом охоло

да свекосмичку Твоју вољу чиним.