Етика, али не као грана која собом обухвата систем ових или оних забрана и чије је друго име моралистика, већ сфера размишљања која собом обухвата све те гране богословља у једном кораку и на једном путу…

Тај пут јесте онај који води ка Христу и који јесте различит у нијансама својим, јер је увек у односу на саму личност, и који се свакодневицом изражава, а то сведочење није подељено по гранама (човек у Цркви и човек ван Цркве; човек за књигом и човек мимо књиге), већ представља целину, остварену у односу са другим, чију заједницу, која јесте Црква Христова, одликује Знање за Бога као и Лепота односа са Њим – ЛИТУРГИЈА!

Једном речју, етика јесте израз нашег размишљања/созерцања – управо нашег животног хода ка Богу.

Морал је важан искључиво за правила живљења док је етика усмерена ка живљењу, заправо  изражава то живљење. Дакле, морал може бити по себи али етика је увек упућујућа на живот са другим и ка Богу. Мада, иузумемо ли хришћанску димензију, етика и морал постају еквивалентни.

Владета Јеротић ће ову једначину поставити на свој начин: „“Француски филозоф Спонвил рекао је да је Морал оно шта треба да чинимо, тежи врлини и врхунац му је светост, а Етика како треба да живимо, тежи срећи и врхунац јој је у мудрости. Рећи ћете, па то је једно са другим повезано и јесте. Ако се питам шта треба да чиним, а етика како да живим – онда етика у нам тражи смисао живота, па кад га нађе повеже га са моралом и онда би требало да живимо релативно морално.
Само воља за смислом, може да нас учини одговорним и тек тада спремним да помогнемо и себи и другима…
…Да ли постоји клица етике у човековом бићу? Неки кажу да постоји и то су обично религиозни људи.
Психолози кажу да се свако дете рађа са клицом добра и зла, а тако је дата и свакоме савест и да ли ће се развијати зависи само од нас…“

Advertisements