Archive for октобар, 2012


Ако нешто говори апостол, то не мора да буде одмах за сваку ситуацију црно-бело. Ипак, ни он није безгрешан. Јер на многим местима говори о томе да Бог може да ради са својом творевином оно шта Му се хоће. То би демантовало слободу човечију.
Да ли можемо говорити о идентификацији казнене пројаве Божије као педагошке мере? Ево, ја ћу први да откријем карте – мислио сам пола дана о томе и нисам могао да нађем ниједан аргумент који би указао на Бога да ме је у нечему казнио. Сваки мој пад је био по мојој слободној вољи или по тиранији другог. Ако кажемо да преко другог делује казна Божија онда је то мало претенциозно за ближњег који кажњава јер узима на себе суд Божији. Зато се држим светоотачког проговора да је Божије једино кажњавање уствари препуштање нашем греху – што се на много места у Старом Завету спомиње као „предаде их Бог у покварен ум“. Или, опет светоотачки, губитак благодати – о чему су прве хришћанске заједнице имале свест као страх да не ожалосте својим делима Бога.
Што се освете Божије тиче – опет смо код антиномија – наравно да мислим на пуноћу Његовог благодатног присуства које ће некима бити блаженство а некима пакао, у чему и јесте освета Божија. То нису моје речи већ Христове.

Бог никога не кажњава до Есхатона када ће и наступити Суд по моделу: „Освета је Моја!“
Ако Бог „не може“, условно речено, никоме да подари добро (благодат) без човечије воље, не може онда ни зло – макар то било у име педагогије која се овде брка са јудејским антропоморфизмима о убијању од стране Бога који је тобоже увек само на једној страни народа а против другог.

Зато није чудо што се и данас тако примитивно приписују Богу егзекуције и казне. Суштина је да од наше слободе долази свако зло, или слободе другог на уштрб нашег добра, а не да Бог то чини. Ту нас опомиње оно старозаветно: „Ти си то учинио а мислио си да Ја теби личим!“.

Да ли можемо да докажемо на свом животном искуству само једним примером када нас је Бог само једном казнио или укорио а да смо то искуство идентификовали тако што смо уперили прстом у Бога и спознали: „Да, Ти си то урадио!“. Можемо се овде такмичити у томе наивно – узимајући свој бол за таоца наше сујетне праведности – али сујета нас не би довела до финалног решења.

  Није све црно-бело у православљу, али поред толико јеванђељских флексибилности не треба да од истих стварамо једноличне истине. У супротном, одмах наступа искључивост са фамозним „или-или“ а Бог је изнад тога. Зато нема – бар не још увек – одговора на питање о томе зашто би Бог кажњавао раније а сада допушта злостављање деце или неки други криминал без казнене егзекуције какво је нпр. било присутно у историји Старог Завета. И када год треба да се реши неки конкретан животан проблем, савремени „теолози“ одмах решење налазе у есхатону не марећи за историјско „сад и овде“. А то је мени негирање или прескакање проблема.

Одемо ли мало даље, видећемо да има сурових хришћана који сваком злом акту човека претпостављају дело воље Божије. Ужас! Данас, на пример, дете које бива силовано у „име Божије воље“, силовано дете неће разумети. Највише волим ове теологе који не умеју да изврше синтезу између оностраног и овостраног. Али, да се нечије дете или жена силује или убије – грехом другог или како неки воле Божијом казном – сумњам да би та фамозна (а уствари наивна) силовитост у богословским расправама била тако жустра. Доживели би нервни слом. Приземљимо се мало, ако нисмо баш толико алергични на „смирење“ (у оном не-фразеолошком смислу речи).
Очигледно неке људе живот није довољно „јахао“ муком да би увидели да не само неверници него и хришћани слабо улазе у коштац са страдалничком тематиком. Христос лије крв у Гетсиманском врту али не, овде су неки који су оперисани од бола у име Божије слободе?

И Стари и Нови Завет је крцат антиномијама. Покушати од тог створити систем једносмерног расуђивања је патолошки покушај.

Не знам колико Отаца Цркве је неуморно говорило да се Божија казна тумачи као повлачење Његове благодати и остављања човека њему самом. Тако се и може разумети екстремност зла у најгрозоморнијем виду код многих историјских изопаченика. Али, ето, Бог једног педофила не кажњава старозаветним покољем него га пушта да греши верујући у његово покајање.

Можда неко данас губи веру ако годинама покушава да опитује у себи Божију Љубав, те наједном слуша да је Бог „убица“ од стране таквих проповедника и одобреника Бога Тиранина.
Уосталом, да нам данас Бог одузме разум, здравље, и побије нам најмилије, сумњам да би Га тако бранили имајући стопостотну веру.
Бог може и не мора да интервенише „казненом експедицијом“ силе. Може – јер је слободан да ради са нама шта хоће (како каже апостол на једном месту), а и не мора – јер зна колико је човек слаб и ништаван.
Међутим, лично, остајем на горенаведеном аргументу да је много тога преувеличано у Јудејској свести. Мало ми је сумњиво да Бог кажњава чак и педагошки. То што се догађају ратови не мора значи богоедукацију – сами бирамо своје путеве. Имамо само парадокс да већу солидарност показујемо у време немира неголи у време благостања.
Није све што пише у Старом Завету 100% аутентично. Има доста места где Јевреји приписују Богу властите жеље које пројектују на стварност као да су се догодиле. Нови Завет открива Бога Љубави који нема везе са покољем.

 Оставио сам двоја врата широм отворена.  Тврда је беседа када би се нама такво искуство догодило уништењем нпр. вољеног бића. Није немогуће али је тешко прихватити разумом да Бог Којег исповедамо и опитујемо као благодатну Љубав може имати и то друго наличије кажњавања убиством. По мени, то уводи дуализам у Њему Самом јер Он је Добар – не може у Њему бити добра и зла. Хипотетички, као што рекох, могу да прихватим да је тако нешто могуће (нека икономија, премда икономија се по мом мишљењу догађа након искуства зла на кожи), као и да би сам разлог за такву Божију интервенцију била опет Љубав која ће убијеног да васпостави кроз васкрсење.

Разговарајући пре много година са једним професором, јер ме је мучило како наћи синтезу између старозаветних крвопролића и новозаветних блаженстава, добио сам одговор да је доста тога преувеличано од историјских догађаја у Јудејској свести. Зато су они тако „навијачки“ постављали Бога на своју страну као да је Он против других народа и да је жедан правде као нпр. кроз фамозно уклањање нечистих каменовањем (убиством), али ту перспективу можемо применити и на другим примерима.

Бог не убија али и ако убије – хипотетички због икономије – увек има свест да мртвог може да васкрсне кад пожели… Али, пре бих рекао да Бог не убија, већ да допушта корозију зла, само зато да би Његов есхатолошки тријумф био већи, јер нема зла које није показало пролазно обличије.

Advertisements

Активни грешници? Има ли некога ко је достигао коначност обожења у овом „сада“, па тиме и моралног савршенства? Ово мирише на неки неукусни максимализам и неслободни идеализам! Шта ћемо рећи за оне епископе и свештенике – не сви већ појединци – који имају „активну грешност“ отвореног типа? Имају ли они благодат своје службе? Колико су они „безгрешни“?
Слажем се да треба да постоје критеријуми али критеријуми су, нажалост, превасходно потребни онима који имају службу да приводе народ Цркви. Зато и не видим ту „насушну“ потребу да неко треба да буде 100% перфектан а да сами надређени нису 100% такви. Чак ни Бог то не захтева од човека!
И да, морал јесте потребан али не сам по себи него као морал који настаје додиром благодатног искуства Цркве. Само у таквом светлу и можемо разумети палост наше природе и код епископа, и код свештеника, и код нових кандидата.

Морал јесте релативна ствар јер је човек увек релативно усмерен својом слободом на постојаност у врлини.
Зашто није проблем ако епископ има неки грех, а грех јесте ако је реч о кандидату? Како онда епископ може да суди ко је чист?
Нико не испуњава све услове за кандидате – зато морал и јесте релативна ствар а Црква се показује као богоцентрична а не као грехоцентрична. Јер благодат не гледа на грех већ на личност, макар се она рвала са својом палом природом. А човек јесте смртна категорија. Нарочито ако то подразумева однос изван окриља еклисиолошке облагодаћености, премда смртности нису лишени ни они који се против ње дижу, али они барем показују искорак и односност.

Шта ћемо рећи, такође, за онога ко треба да рукополаже а у истом греху стоји као онај који се рукополаже? Или, да ли ће дејственост Духа заобићи врлинског кандидата само због недостатка надређеног? Да ли дејственост Духа од људских пројекција зависи?

Једину суровост коју треба критиковати код јерархије јесте уображеност властољубља којом се манипулише на другим нивоима секундарне стварности Цркве (то је онај фамозан осет да сви знају где и шта смрди а нико не сме да реагује!), док код кандидата треба критиковати занатски сведено богословље јер им није мотив непролазан Хлеб Христос већ пролазан, стимулишући себе сваким полтронством, демагогијом и клеветањем да би дошли до комформистичких позиција.

Људи или претерују у претераним изливима радости или у претераним изливима жалости. Први сувише расипа а други се сувише уздржава. Ето, има и таквих људи који када им дође дете на свет не умеју да се радују адекватно са другима него и тај опит уврштавају у неку болесну тривијалност као да се ништа ново није догодило. И не само то, него и другима не дозвољавају да се радују са њима као да је неки грех у питању. Може то да буде и свадба (типа: „Не правим ништа па те зато и не зовем!“), или нешто друго. Дакле, чак и она страна која подразумева учешће у нечијој радости бива ускраћена онима који желе заједницу у томе. Штавише, мени такав опит радости има благе подударности са опитом жалости. Није ни чудо што неки ни благодат Литургије не осећају на својој кожи ако истој на овакав начин приступају као да се ништа ново није догодило под сунцем. И опет, превага духа материјализма у оном негативном а не васкрсном погледу (јер материја има своје место и улогу). Постаје битно колико ће се дарова добити од оних које (не) волиш. Читава плејада патогених односа! А ја желим да се из свега тога искључим, дисконектујем, и да, чак поред својих промашаја, останем само на путу једноставности Божије чија љубав све пред собом поравњава не поистовећујући се са лукавством фамилијарног, политичког, религиозног или било каквог склопа.

Крштење је, говорећи савременим терминима, „лична карта“ на основу које те Бог идентификује као „грађанина“ Царства Небеског. То не значи да нема места и спасења за све оне који нису крштени у Промислу Божијем. Међутим, није све живо што живи. Постојање изван заједнице са Богом има пролазан карактер, а без Крштења, питање је да ли такав човек постоји за Бога. Обзиром да је Бог свудаприсутан а границе Цркве не могу да се одреде (Литургија се служи за цео свет), нема места под сунцем које Бог не одржава Својим енергијама. Ипак, Крштење је први дар Духа Светога, мала Педесетница, мали ореол, пуноћа новоодносног  имена пред Богом, које се не може реализовати изван Литургије. Потребно је да у богослужбеном двокораку прате једно друго. Крштење без Литургије је налик добијеној премији коју ниси ни у једној банци уновчио, а нешто слично је и овде јер добијени дар се не може умножити изван Литургије – било да говоримо о харизмама, било да  говоримо о самом дару новог идентитета.

Филмови јесу продукт креативне фикције али ако су базирани на истинитим догађајима (мада се истинитим назива све оно што продаје гледаност и тираж), символизам не треба коментарисати са поруком коју шаље – јер је она јасна из прве визуелне руке.

Када год се сетим филмова попут „Српског филма“ или „Хостел-а“ (који је према неким изворима рађен по истинитом догађају а што нажалост није ништа ново спрам „снеф-продукције“ старој неколико деценија, где су се главни актери убијали да би богате корпорације плаћале абнормалне износе како би гледале морбидан садизам над жртвама са патолошким задовољством); или, када обновим сећање на ратне године у Босни где су муџахедини (и након 20. година некажњени!?) знали чопоративно да силују и убијају малу децу терајући притом мајке да гледају трауматично такве сцене, схватам да се зло не догађа „тамо негде“, далеко, имагинарном другом већ према степену бола бића у мени – догађа се нама, јер смо сви један организам, Тело Христово.

Зло постоји и још увек није савладано. Прецизнији догматичари ће рећи да Син још увек није предао Оцу Царство. Нисам песимиста, али мој оптимизам и поред реализма благодати нема основа (барем не у пуноћи) докле год постоји зло у свету, па тиме и над другим, који је мој ближњи – алтер сопство. То је чињенично стање са којом се рве есхатологија Цркве сада и овде док овај простор и време имају овакво обличије. Зло је присутна реалност, и докле год се догађа конкретном другом – ко год и где год он/она био/била – одражава се на оне који умеју да воле и који се не затварају да не би осећали бол већ се не мире са таквом реалношћу. Једноставно, не прихватају је. Ако су иоле нормални, хришћани неће у томе видети ни искушење, а ни благослов Божији, како неки застрањени појединци у име већине интерпретирају само зато што се хвале вером докле год се то зло не догађа њима.

Свакако, постоје умоболни људи, у пуном смислу те речи, који не разликују добро од зла, али то не може бити оправдање да се барем некако не санкционишу. Питање је колико има добре воље да држава реагује без самокомпромитовања са пандемониумом озлоглашених.  Има једна лепа светоотачка мисао која каже да ће Бог другачије судити онима који су својим злом неке учинили злима од оних који су сами себе, слободном вољом, учинили злима. За умоболног (овде већ имамо у виду оне који нису медицински феномени попут ментално поремећених већ наши тривијални суграђани) зло има укус доброг јер је њему зло једино добро. Пред таквим злотворима који нису у потпуности неурачунљиви тј. дискриминационим страхотама које се невинима дешавају само зато што имају постојање, наивно ми се чине сва она претенциозна преувеличавања подвижништва и страдања хришћана. Убија ме и богоостављеност такве деце без обзира на есхатолошко прослављање васкрслих, јер деца још не знају ништа и не улазе слободно у арену саможртвовања. Зато неко наивно позивање на свете мученике не можемо рефлектовати на оне мале и нејаке. Свети Максим Исповедник ће рећи да само они који страдају ради Христа имају „покриће“ али ако тај домен пребацимо на малу децу која не знају ни ко су она а камоли Ко је Бог, видећемо да тај аргумент пада у воду.

При помислима на силоватеље, ратне злочинце, итд., и да људи ни деца нису роба, и да је једно од тих малих могло бити моје дете – скрушим се до најдубљег пакла. Није то очајање, нити у мени има богохуљења, само не могу да наставим да функционишем и живим као да се ништа није догодило. Преплаве ме сати созерцања трагедија (као да их на филму гледам колико их ум себи предочава) као да се мени догађају. Можда ће то неко назвати лабилношћу емоција, вере, патологијом, самообманом, како год, не занима ме. Јер страда конкретан други који има исто порекло и сврху попут мене, и који својим постојањем потврђује мене као другог. Можда би се тај осет пре могао уврстити у онај фамозни контекст старца Силуана: „Држи свој ум у паклу и не очајавај!“. Јер ту нема простора за неко клишеирано православље као што неки стварају култ агоније од палог постојања.

            Дакле, имамо тмуран и нерешив парадокс Божијег присуства али и одсуства пред тиранијом зла. Ако погледамо медијске наслове само из ове године, видећемо да никада није био већи пораст канибализма и убиства тек рођене деце. Дода ли се томе педофилија, имамо пуно разлога за смутњу и депримираност. Статистике зла које се догађају из трена у трен су запањујуће чак и док овде седимо. Наравно, без претензија за параноидним и малодушним концептима. Неко ће лепо рећи да је суштина сагледавања лица зла једнако посматрању главе Медузе која те замрзава својим погледом. Али, потребно је превладавање створених лимита, иначе ће тај поглед (увиђање свакоминутног зла) постати циљ сам по себи. То може довести до утрнућа и неспособности како за добро тако и за зло.

            Знам  да ће Божија реч бити последња, и знам да Тајна Духа (литургијски) сада дејствује, али не могу да нађем помирење између толико искуствено дате небеске радости и земаљске жалости. Видимо да и Христос каже да свет не прима Духа Светога и да ће хришћани у свету имати жалости. Сва моја нимало блага страдања ми се у тој компарацији чине надмена и преувеличана. Молитву, који неки велики умови називају атомском бомбом пред Божијим престолом у смислу утицања на свет, као да сам заборавио. Опет, постулат о поштовању слободе од стране Бога чак и код злотвора ми се тада чини излишан. Свестан сам да ако би Бог само код једног човека, чак и злотвора, учинио насилно „интервенцију правде“ да би се цео свет окренуо наглавачке. Можда и сам сатана на том темељу изазива Бога? Ипак, иритирајуће је да хришћани наивно проповедају веру као да се ништа није догодило, што има логике, јер се није њима догодило па могу да цвркућу о хипер-оптимизму православља. Јеванђеље, ипак, није тако лицемерно. Поштују крст само на речима а делима од страдања беже на 101. начин. Наравно, има и оних патетичара који у страдањима виде сав смисао свог верског постојања, заборављајући да је радост у овом свету ипак могућа, као и да у есхатону страдања више неће бити.

Живот у црним хроникама јесте изазов за веру и верујућег колико год опсесије рађале опсесије.  У супротном, о каквом Васкрсењу онда говоримо? Оном који бежи од крволиптајуће историје и одговорности за другог? Зар никога не боли када ова деца понесу крст који премашује њихове снаге и ствара доживотне трауме? Јер као што постоје дефекти природе који могу да утичу како на психолошки тако и на духовни идентитет, па тиме и на спасење, колико више постоје дефекти оштећења другог и другачијег на моралним теразијама а који их могу одредити не само за цео живот већ за читаву вечност? Док шок за трауматичног траје, зар није и тада далеко оно Христово када проклиње све оне који се о децу огреше?

Ипак, остаје деловање јеванђељског: „Радујте се са радоснима и тугујте са жалоснима“. Штета што хришћани јуре само ово прво јер се по речи старозаветног проповедника „мудрост стиче у кући жалосних“. Или је можда Достојевски мало претерао са оним када је рекао „да је срце човечије арена између Бога и ђавола“? Не бих рекао. А они који мисле да множином безумља у свету не можемо ништа променити као појединци, такви само поспешују проблем да се он још више оправда самостатичношћу. Јер ако бисмо имали мотив да можемо само једног од милион спасити – зар је то мало? И ако будемо свесни да је врло вероватно да можемо због тога главу изгубити – зар ће Бог бити равнодушан? Или је можда ипак лакше само окренути главу од оних који страдају, без обзира што ће нас њихове модрице посматрати из есхатона? Зар још нико није схватио да „милостиви Самарјанин“ од нас зависи? Или, немајући слободе очекујемо изговорима неког другог?

Тиме што је Бог постао Човек и поднео страдања, још лакше Му је да разуме и утеши било ког другачијег и другог. И тиме што Анђели не могу да страдају, то не значи да не умеју да саосећају и да су лишени било каквог покрета емоционалности. И ако ми не можемо ништа више да учинимо за своје ближње – а да ли не можемо? – биће довољно да макар страдалним саучествовањем подржимо оне који гину од бесмисла постојања једним потресним уздахом сопства. Јер ако ти на себи не носиш рану другог видљиво, не значи да си неспособан да узмеш удела невидљиво. Или је лакше ићи линијом мањег отпора у стилу „Гледај своја посла јер са другима немаш лични однос“?

Јер сам дошао да раставим човека од његовог оца и кћер од њезине мајке и снаху од њезине свекрве, и непријатељи човеку су његови домаћи; ко љуби оца или мајку више него мене, није мене достојан, и ко љуби сина или кћер више него мене, није мене достојан (Мт. 10, 35-37) 

Мислим да је сувише наивно, чак и за дечији ум, да се у овом јеванђељском контексту ради о некој мржњи или омаловажавању вољених нам бића као да тобоже Бог Себи тражи примат. Биће пре да без првенствене љубави према Њему човек неће моћи да воли ни друге – барем не безусловно. Богочовек Христос изврће постојеће перцепције и вредности у благодатни критеријум где вера у Њега постаје епицентар, односно, критеријум којим се вреднују други и другачији односи. Биће пре да је овде иронија, јер се љубав подразумева.  Имамо, такође, пример и када Христос говори о томе да ће устати мајка на ћерку, ћерка на мајку, итд, па се не мисли на то како Богочовек даје подршку неком хаосу и одсуству љубави. Овде је реч о томе да свако ко почне живети хришћанским животом, имаће препреку у својим сродницима. То и да није написано, искуство потврђује.

Ниједан пророк није признат у постојбини својој (Лк. 4, 24). Премда се ове речи могу проширити и на много дубљи контекст који није нужно базиран на фамилијарним односима, јер и данас имамо примера да свако ко покуша понудити нешто креативно а што одскаче од масовне учаурености, или ако покуша грмети гласом који потреса савести оних који на одговорност не мисле, да ће постати public enemy – било у амбијенту државних или црквених структура. И самим тим, несумњиво ће имати „судбину“ како старозаветних пророка, тако и Христовог распећа, и угњетавања свих светих који су, као по неком демонском правилу, увек гинули од руке оних из свог окружења.

Човек не изграђује свој идентитет, сигурност и постојање у својој породици – самој по себи јер се и она показује нестабилном, конфликтном па ако ћемо тако и пропадљивом – већ кроз Бога Литургије који тим односима даје егзистенцијалнију платформу да се човек приволи оној стварности која је приоритет да би и пролазна стварност добила могућност да се возглави у Тријадолошким односима љубави.

Не ради се, дакле, о негацији породице већ о њиховом преображају кроз љубав онога ко излива благодат. Зато и Христос, када му кажу ученици да су ми стигли мајка и браћа, одговара где је примат есхатолошке породице, показујући на оне којима није везан биолошком линијом. И ако неко уме да израчуна, схватиће да је управо то премошћавање биолошке у есхатолошку личност могуће направити једино у димензијама Цркве а  да без Цркве свака породица, ма колико хармонична или хаотична била, има опасност од ништавила као одсуства Духа, или боље рећи, човечијег прогона богоприсуства или пасивне индиферентности према благодати Божијој.

Не треба бркати али опет душу, тело и личност не треба ни раздвајати јер све три компоненте чине целог човека. То вишевековно сецирање човека на делове је наштетило не само теологији, него и Цркви јер се тиче њених чланова који стичу подвојене ставове по неким догматским питањима а онда своје дихотомије рефлектују на свет око себе.
Сад рећи да долази до промене личности а не и до промене природе, подвојено је, јер не може једно да напредује у Духу а друго да стагнира без Духа.
Или ћемо рећи да благодат само за једно од та два мари? Или пак да Васкрсава само личност али не и природа? Садашња природа (+личност=човек) учествује у благодатном пресаздању, иако остаје помало загонетно (да не кажемо антиномично) како оно што је освећено остаје и даље пропадљиво (можда је одгонетка у апостолском: сеје се тело душевно, устаје тело духовно) – али ту нема контрадикторности између природе и личности.
Долази до промене личности и природе иако човек остаје и даље какав јесте као личност и као природа (као што принесени хлеб и вино не мењају своју суштину али постају Тело и Крв Исуса Христа).
Човек добија прилику да кроз Духа постане двоприродан по узору на Христа али не и дволичностан. Међутим, ако бисмо указали на заједничарење а не на шизофренију, да, онда и „дволичностан“ јер синергише.
Оно што остаје отворен проблем (питање) јесте: на који начин Бог мења природу човеку на Сабрању јер Педесетница не повлачи своје огњене језике и даље? Исте језике који озарују природу (+личност=човек) и мењају га према икони Будућег Века. Јер не мора неко ни да познаје Писмо или разуме богослужбени символизам да би задобио ту благодатну промену.

 Одбрамбени рат је нужно зло проистекло од људи а не од Бога, а ти том домену желиш да придаш догматско-вечни карактер. Читај шта сам рекао. Колико је крвопролића било само у старозаветној историји, и да ли заиста мислиш да је Бог навијао за један народ против другог, или да је убијање других у име Божије или одбрану територијалног и националног идентитета представљало домен нечије светости? Катастрофа! Видим, помињеш кнеза Лазара. Шта са тим? То само показује колико за Цркву није пресудан морал већ заједница светости са Богом, и у том светлу се може разумети домен светих (а били они мученици, преподобни, итд.) а не као да је мучеништво и светост задобијено кроз одбрамбени рат. Патетика! Или је можда Бог лицемеран када каже: „Не убиј!“ а овамо чашћава венцима непропадљивим оне који су ратовали? Идеал хришћанства је „љубити непријатеље своје“ али је мало оних који иду тим путем јер им измиче да ни Христос није ратовао. Рат се јавља као нужно зло које су створили људи, као што имамо и пуно јудејских антропоморфизама а сада нажалост и српских да је Бог „навијач“ једног народа на уштрб другог народа. Имамо парадокс самоочувања ако нас неко угрожава или угрожава оне које волимо а што доводи до обрачуна. И ако је неко проглашен светим мучеником, то није зато што Бог жели Његово страдање или просипање крви другог (јер Он Сам рече: „Не убиј!“), или зато што Бог жели рат у Његово име, него јер су мученици црпели свој идентитет из односа са Њим. Зато што немамо Бога у себи а позивамо се на Њега и мрзимо попут верских фанатика своје ближње, зато и не можемо разумети револуционарну парадоксалност, нити идемо тим путем светих, да положимо свој живот за непријатеље. Некада су светитељи улазили у јавне куће да би чупали из греха оне који су застранили а данас имамо екстремизам да је лакше каменовати блудницу неголи јој подарити опроштај.

Док се нешто не сломи не може да се спозна вредност онога што је постојало. Људи то често не разумеју. Тако и тамо где дође до сукоба, томе не треба давати коначан разлазни карактер већ могућност за кориговање односа и међусобно усавршавање. Наравно да то некада може бити болан процес али пут до васкрсења и не бива без крста. Не постоји „Не могу!“ већ само „Желим!“. Веровати у своју слабост је неверје у веру за бољим. Чак и када се све руши и када сви сведочe лажно.

Нема квалитетног односа без мало интерних сукоба. Сукоб показује обостране слабости али кроз обострано покајање и обострано разумевање. Тако се рађа присност двају или више личности. Људи раде другачије, избегавају сукобе али и не рађају присност са другима око себе.