Archive for јануар, 2019


Не волим односе са неким људима у којима треба да се осетим задужено. Заправо, мислим да нико нормалан не може да воли дужничке односе. Не само према Богу и људима, између пријатеља и љубавника, него, примера ради, и према банци, радном месту, итд. Ништа ту не може да буде нормално. Најмање људски и релационо. Има нечег робо-не-односног у целој причи. Наравно, имам трауме од неких људских реакција који су и руку пријатељства мерили по том моделу колико су ми шта учинили, али о томе неки други пут.

Сада, ипак, треба негде разграничити појмове. Похвално је када ти некоме помогнеш и када дозволиш да ти се помогне. Проблем је сујета. Одмеравање. Јер, неко не жели да помогне другоме зато што му је љубав егзистенцијални водич, него да би подигао пред собом и пред другим сведоцима већу слику и цену о себи. И то је оно потресно. Ужасно. Што иритира човека. Сведока или сарадника. Са друге стране, и онај који прима неку помоћ, услугу, актовање другог, ако нема добро срце, а ужива наклоност добре воље која му се дарује, може да буде надмен, злопамтљив, чак осветољубив. Да због високе слике о себи не дозвољава да му се укаже помоћ. Колико год да је алармантно. Рецимо, скоро сам чуо нечију животну причу да због жеље да некима не опрости неки чин, један веома стар човек дозвољава себи да одбије сваку помоћ од оних који су га можда једном повредили. И тако он вуче своје смежурано и болесно трупло од тела по подовима ваљајући се у својим фекалијама, јер не жели чак да види ни лекаре колико му је испод части. Туга. Непраштање се ту игром поремећених односа сматра достојанством. А где је достојанство непокретан трулити у своме дому без жеље за помирењем? Зар је лакше удисати властите фекалије од праштања?

Ипак, да се вратим на тему где оваквих бруталних примера не мора бити, мене лично ужасавају људи којима некоме чине нешто само да би могли додатно да онога кога помажу да на неки начин „држе у шаци“. Не само новчано, (доста смо већ упознати са криминалним радњама на овим просторима), него просто психолошки. Када онај коме се некад учинила помоћ трпи накнадно неки вид дискриминације и етикетирања у социолошкој равни. Рецимо, хајде опет по примеру говорити, један човек је некада некоме изашао у сусрет. Али, ни ту није нешто пуно помогао, колико је само дошао да буде виђен као онај који је предусретљив. Можда је више био заговорник добре воље у теорији и хвалоспевима о себи, неголи у пракси и расуђивању шта се још за човека у невољи може учинити. Приметио сам још да постоје људи који су са једне стране активисти а да се опет негде плаше да некога конкретно помогну. Задуживање другог ту добија некако патолошке обрисе. Чинити помоћ другоме да би осетио да имаш власт над другим. Неки заиста желе тако да олакшају савест помажући другима, али је фокус у њиховој савести а не у другоме у чему се опет, игром ироније, може показати заљубљеност у своје савршенство. Било би, дакле, неодговорно да онај који је нечиме задужен да изгуби своје достојанство и критички став само зато што га је неко једном или више пута помогао. Када би тако чинио, чак би се и велики чин човекољубља који му је дат претворио у светогрђе, јер осим просјачког јадања и самосажаљевајућег роптања не би постојала могућност ни за неки искренији однос који би додиром помоћи у којој нема дуговања можда могао као чин безусловне љубави заживети. Мислим да је мало бестидно да си за неког ту ако му треба помоћ, а да га се после стидиш када му не треба, јер то показује да га не третираш као човека. Лично, могу да се похвалим са неколико људи које знам да су успели развити пријатељски однос са онима којима су помагали.

Тако да данашње расуђивање више иде чак у смеру отвореног конфликта. Испитивања. Дискредитовање мотива. Ако ти неко помаже да би те задужио, веће зло чини неголи да ти није помогао. (Ето, сада смо и банкарски и капиталистички систем прозвали иако то није тема). Ако неко иде логиком да ти је једном или више пута помогао, а онда се одврати од тебе са гађењем, јер по његовим мерилима ниси издржао тест хуманости и вере каквом је, на пример, он види, и какав ти у очима онога ко ти помаже треба да будеш – онда и такав зло чини. Знате, постоји нешто подругљиво и понижавајуће не увек само у ономе који трпи испомоћ, него понекад и у ономе који дарује. Свакако, не мислим уопштено, нити бих да генерализујем. Да пробам мало дубље заћи. Постоји мисао неког чини ми се свештеника која каже да неки људи треба да се моле Богу да им опросте просјаци што су од њих били помогнути. Парафризам. О тој мисли сам размишљао две године готово до романа колико је узвишена. А онда сам схватио колико је неко могао да буде лош човек који покушава да опере своју савест или репутацију у друштву, и то вероватно неискрено, да би неко могао да напише једну овакву нетипичну мисао. И колика се ту неправда ојађеним и неугледним припадницима друштва чинила када су глађу и немаштином вођени били принуђени да добијају помоћ од таквих протагониста са њихових ко зна колико богатих а неморалних позиција. Са оним фамозним бацањем мрвица са својих столова у подножје псима од људи који на мрвице чекаше. Овде се, свакако, могу прозвати не само институције и појединци (да не генерализујемо!) који припадају држави, него и институције и појединци који припадају Цркви (опет да не генерализујемо!).

На теолошком пољу требало би, ипак, бити конкретнији. Бог који би праштао људима грехове само да би их код себе задуживао, или гонио људе да сваки дуг према Њему отплате, био би неки мали Бог. Христова жртва на крсту је показала да је Његова жртва као и спасење апсолутно бесплатно и апсолутно узвишено самим тим што је безусловно! Нема отплаћивања Божије љубави на рате уз овакву или онакву каматну стопу! Наравно, ми можемо тражити метафоричне компарације у јеванђељима које указују на дубину отплате неког моралног или духовног дуга у којем је неко нешто скривио, али пажљиви читалац лако може да примети да ниједан исказ задуживачког карактера није усмерен на одмазду Божије срџбе, него у контексту оштећења једног човека против другог човека. Тај став је оно што Бог негодује а не као да је акценат на његовој наводној увређености какве правде. Бог не тражи своје славе него брине за релационост између људи!!! Доказ који тој палој трговини од (не)односа иде у прилог јесте знамен да Бог радницима 11 часа даје исту плату као радницима 1 часа, што ће рећи да Бог није од свог Царства направио неки банкарски лаж-хуманитарни програм и синдром предусретљивости, јер су банке љубазне само док могу да узимају своје назад са каматом. А Бог није Банка! Мада се и ту могу наћи асоцијације које указују шта јесте аутентично богатство (Царства, Духа) где лопов, по речима Христа и Писма, нема приступ. Имамо јеванђељске параболе које говоре о опроштају великог дуга једнога који није хтео да опрости мањи дуг другоме. Па есхатолошке спекулације које се дотичу чак и пакла да неко неће из тамнице изаћи док не исплати последњи дуг (о чему можемо још више говорити на нивоу спасења целе творевине када се дотичемо апокатастазе, итд.)

Да заокружимо сагледавање постављеног проблема. Једини алтернативни и здравоумни егзодус је ипак остао јасно и недвосмислено изражен и као савет и као заповест у: „…Опрости нам дугове наше као што ми опраштамо дужницима својим…“ јер је и тај исечак контекстуално опет усађен на релацији љубави између људи до чега је Богу прво стало – као што ни родитељи не воле да им се између себе мрзе деца, него се труде да их посматрају као непоновљиве и једнаке према спектру своје љубави којом су их пожелели у тајни стварања. Стога, ако желимо да продремо у тајну благодатне љубави којом нас Сам Бог љуби, требало би да за почетак престанемо да се натежемо и пред собом и пред другима ко је кога колико задужио неким добрим делом. Јер, не будемо ли тако чинили, не само да ћемо остати ускраћени за једно узвишеније познање слободе, него се лако може десити да својим натезањем и пребрајањем дуговања другоме ишчупамо личност и душу са најстрашнијим последицама.

I ЧИН

 

(Пуно ученика на сцени. У позадини тихо свира техно музика. Испред школе су. Седе крај ограде. Сви су на телефонима. Једна дружина дечака седи и кикоће се. Друга дружина од девојчица намешта камеру да се слика за селфи. Један ђак гледа на сат забринут што касни. Прилази. Љуби се са свима. Музика се лагано стишава)

Ученик 1: Ћао људи, шта има? (раздрагано)

Ученик 2: Ништа, ево блеја брате. Смарање класично! Имаш пљугу? (не гледа у његовом смеру)

Ученик 1: Брате, убијете ми кутију дневно. Не дам. (промена расположења, оштро)

Ученица 3: Немој да си лош брате! Дај једну! (Пале једну цигарету па је деле међусобно. Ученице настављају да се сликају са цигаретом.)

Ученик 1: Који час данас имамо?

Ученик 4: Који си ти лик? Хахахах данас немамо наставу.

Ученик 1: Што?

Ученик 4: Ма опет она глупа представа о светом Сави. (још увек гледа у телефон док прича)

Ученик 1: Хоћемо да бежимо?

Ученица 2: Наравно, шта ћемо ми тамо. Боље је да блејимо у паркићу.

(Пауза. Одлазак у парк. Клупе. Пуше цигаре. Један ученик упадљиво чачка нос. Други играју игрице на телефону. )

Ученик 1: Да ли сте чули да имамо новог професора из верске наставе? (радознало)

Ученик 2: Идиоте, није нови професор, него данас долази нови свештеник. Знаш оно класично, паганизам брате, сеча колача и тако то. Нас углавном зову само ако треба нешто да профанима помогнемо. Да бар неку раџу или хас добијемо али ништа. (подругљиво)

Ученик 3: Ма мени су сви професори исти. Смарају превише! Нећу бре да помажем ништа. Кад ми поправе ону оцену од прошле недеље, има да кречим и целу школу ако треба.

Ученик 4: А шта, као са поповима немаш проблем?

Ученик 3: Ма и они су исти, гледај само шта све возе и у каквим гајбама живе. И онај наш вероучитељ живи у неким облацима. Стално нам говори да не судимо и да избегавамо генерализације. Коме треба поп? Не знам шта је овима из наше школе да се толико ложе. Зна се бре брате какав треба да је поп а они нама нешто причају ко смо и какви смо.

Ученица 1: Уууууу, а ти си ми сав побожан! Из цркве не излазиш. Дај бре не барониши. Само се фолираш и нешто лажеш сваки дан.

(Пауза. Сви гледају у телефоне. Гасе цигару.)

Ученица 2: Морамо да кренемо бар до школе да виде профани да смо дошли! После палимо негде да избегнемо представу! Знам добро место где можемо да се талимо за кафу.


 

II ЧИН

(Тишина. Промена сцене. Клима у школи. Пуно људи. Професори су ту. Ђаци негодују што су ипак остали. Један се љути и добацује гласно: „Зар нисте рекли да идемо на кафу?“ Комешање. Жамор. Сви ишчекују долазак свештеника да церемонија почне. Постављен је сто. На њему колач и вино.

Међу професорима мешкољење. Нервоза. Нестрпљење. Поп касни. Цупкање ногом. Неки ломе прсте. Други хукћу. Долазак. Силуета се промаља. Сви у шоку. Поп је неуредан, стар, поцепане мантије. Тетура се као пијан. Саплиће се и пада на једног професора.  Сви глуме незадовољство и негодују такво понашање. Неко добацује: „Срамота!“ Поп се усправља, скида прашину са себе. Уводе га у зборницу. Дезоријентисан. Трапав. Комичан. Смеје се, па нешто врти главом. Мумла у себи. Лагано га доводе до стола где стоје колач и вино. Очекује се почетак обреда.)

Поп: Ооооо, па овде данас имамо занимљив комеморативни скуп! (Поглед попа је упрт у све присутне али највише у публику. Гледа у публику дуго покретом главе лево-десно одмеравајући махом прве редове. Пиљи непристојно). Да није неко умро? Чију смрт славите? (високом тоном, и даље гледа у публику као да њу пита)

(Тајац)

Поп: И није баш неки колач како сам очекивао! Ко је ово умесио? (незаинтересовано)

(Тајац. Нико не одговара.)

Поп: Баш сте морали и ове националне ознаке да ставите на колач? Шта сте ви? Срби? Јаки сте ми ви Срби! (подругљиво)

(Баца колач у канту. Сви у неверици од ученика и професора)

Поп: А и вино је видим доброг квалитета. Добру цену сте за њега платили.

(Просипа испред себе. Почиње негодовање у зборници. Неки цокћу устима)

Професор 1: Убрзај ти мало тај обред! Вама поповима је потребан нови комунизам да се мало смирите.

Поп: Не, добри мој, вама је потребан нови комунизам да се поново обједините. Ми смо један већ преживели, а ви млади појма немате.

Професор 2: А шта фали комунизму?

Поп: Њему ништа и нешто, али вама фали поприлично.

Професор 3: Ви, оче, очигледно нисте ни за манире и кућно васпитање чули а хоћете већ о политици?

Професор 1: Ко је звао уопште овог попа овде? Хајде сами да пресечемо колач. Ено га вероучитељ, може и он уместо попа. Шта је бре ово!?

Вероучитељ: Не, не, немојте мене мешати у ово. Не желим да имам проблема са поповима. Могу без посла да останем. Уосталом, није по канонима да вероучитељи раде свештенички посао.

Професор 1: Уууу јак ти посао, већ 20 година сте уговорци и паразити на рачун просвете. Ученици ти не знају ни „Оче наш“ а ни „Десет Божијих Заповести“. Чему ли ви уопште служите?

Вероучитељ: Битно је да на вашим предметима све знају, све петице пљуште. Као да је оцена икада била мерило личности! (црвени, љути се)

Директор: Смирите се, смирите се! (обраћа се професорима) Нећемо таквим тоном овде да причамо. Сви смо довољно цивилизовани и зрели да се не морамо упуштатити у овакве расправе. Није време, ни место! (окреће се ка попу) Оче, испуните обред због којег сте позвани. Нисте ваљда дошли да се вређамо?

(Настаје свеопшта свађа свако са сваким. Поп је маргинализован. Ћути. Док траје свађа међу професорима, поп ћутке вади кадионицу и провлачи се међу њима. Дим почиње да смирује народ. Укључују се ученици)

Ученик 1: Ууууу замисли да имаш оволики џоинт! (Смејање.)

Ученик 2: Ала би се надували брате! (смејање)

Професор 1: Добро се сетио да више почне са овим циркусом.

(Поп одлаже кадионицу. Загледа се у једну икону светог Саве на зиду. Примећује да су заправо свуда иконе са ликом светог Саве. Скупља једну по једну и доноси на сто где су стајали колач и вино. Гледа их неко време. Изненада, почиње да их пали, ломи и цепа а неке удара свом снагом у сто. У маси хаос. Једни се хватају за телефон да зову полицију, други су оборили попа на земљу и држе му руке иза леђа, трећи зову патријаршију. Поп се мало отима па смирује. Убацују се други.)

Професор 3: Пустите га да мало дише, убићете човека. Нека каже шта има па нека иде одавде.

Професорка 4: Ијуууууу! Светогрђе! Господе Боже и сви свети! (осионо, гласно, кроз сиктање)

Професорка 3: Шта има да прича! Ово је скандал! Само нам фали још ова срамота да у новине изађе. И овако не можемо довољно ђака да скупимо сваке године!

(Поп се усправља. Глади браду. Намешта глас.)

Поп: Шта сте се саблазнили дечице? Видим да љубите Светог Саву? И химну му пуштате као са гробне грамофонске плоче годинама увек на исти начин. Лепо, лепо! А шта је вама лично тај свети Сава? По чему га поштујете? Зашто вам је тако битан? (Тишина, сви се лагано смирују и ћуте. Наставља.)

Поп: Нисте ли још једног идола подигли међу вама? (Тајац.)

Професорка 4: Он је барем био велики човек на којег бисте ви могли да се мало угледате а не да се због вас хули на Цркву и име Божије! Бахати сте и треба да вас буде срамота. Никада нисам волела попове! Значи страшно! (сујетно, повређеног поноса, диже нос у вис)

Поп: Мене да буде срамота? Мене је срамота шта ви радите од својих светитеља! Негујете идолопоклонство! Стварате култове! Понашате се као многобошци! У сваком дому сте направили по једно кућно божанство. Ево, почиње сезона крсних слава, па ћете уз своје приватно обезбеђење од ваших светитеља баш лепо да се наједете и напијете. Само да не дођете на посао а да после просипате моралне приче.

(Директор се меша.)

Директор: Не дозвољавам да тако причате о мојим запосленима. Са њима имам дугу сарадњу и…

Поп: Да, да…Јасно ми је.

Директор: Није вам јасно, бестидни сте. Ја сам побожна жена. Постим, молим се, идем редовно у Цркву, дајем сиротињи милостињу, а ви ….ви сте ужасан човек!

Поп: Да, да…Јасно ми је.

(Вероучитељ се меша.)

Вероучитељ: Оче, а да дођете неки други пут? Нешто вам данас не иде. Црвеним овде због вас а ви тако…Молим вас! Христа ради!

Поп: Христа ради? Да, да,…Јасно ми је. (нагиње се ка вероучитељу па му тихо говори) Није ли писано да се не узима Божије име узалуд?

(Вероучитељ се постидео и оборио главу. Креће да испрати свештеника. Хвата га под руку. Тишина. Непријатност у ваздуху. Неки се крсте од чуђења и срамоте. Један професор пљује за попом. Поп се окреће. Хоће још нешто да каже. Дају му шансу. Већина хукће. Ђаци се хватају за главу.)

(Један ђак добацује)

Ученик 1: Који смор братееее! (Други се смеју. Неки снимају телефоном. Живе за пренос уживо.)

Поп: Да сам знао да ће Црква оваква постати, не бих никада отишао у свештенике. Да сам знао да и вас у Цркви неће бити да бар на једну литургију дођете, не бих се никада толико трудио. Шта сте запели са овим светим Савом?

(Један професор добацује неуротично)

Професор 2: Ајде бре попе, ћути више, узми паре и бежи!

Поп: Мислите да ми треба новац? Не треба ми ваш проклети новац. (Баца паре у ваздух). Нисам због њега дошао. Дошао сам да вас видим. Али не нађох ништа. Ви сте носиоци васпитања и културе? Образовања? Знате ли шта уопште значи образовање? Образ, имати лице. Не почиње ли Библија речима да је Бог створио човека по образу своме? А имате ли ви лице? Или сте лицемерни сви до једнога када један другог прождирете и оговарате? Чему сте ову децу научили? (показује руком на ђаке) Учили сте их свему осим да буду људи. То је прво требало да их научите а онда тек све остало.

(Окреће се ка вероучитељу.)

Поп: А ти си видим вероучитељ? Могао си бар колеге да научиш шта значи реч “Уподобљавање“ када већ ученике ниси довољно заинтересовао.

Вероучитељ (стидљиво и тихо): Молим вас оче, идите у миру! Доста је непријатности за данас. Ево, и такси ћемо да вам платимо.

Директор (окреће телефон): Ја ово нећу да толеришем! (бесно)

Поп: Нећу дуго, директоре. Само пар мисли да кажем и одлазим. Не бих да задржавам.

Директор (сикће и галами): Већ сте рекли и урадили превише! Недопустиво! Немам речи!

Поп: Само пар речи. Видим да сте се данас окупили да славите лик и дело светог Саве, али ниједан од вас ми не рече шта он вама представља лично? Осим што сте га једногодишње обоготворили, претворили у мит, свели на хокус-покус позоришну представу, а никога од вас не занима зашто га Црква сматра светим? Због тога шта је урадио за писменост и државу? За чувену аутокефалност и манастире? Што се одрекао престола и имовине? Што је управо он увео крсне славе у ваше домове данас? Не, ништа од тога. Свет је јер је служио Цркви и причешћивао се Христом. А сада питам ја вас, где сте ви у тој причи?

Професор 1: Шта тебе брига где смо? Лоше се понашаш матори! Јеси ли ти дошао да нас овде исповедаш или да пресечеш колач?

Професорка 2: Ти ћеш да ми кажеш како треба да верујем и да се молим? Срамота! Ја сам бре прочитала све књиге владике Његоша и Николаја Велимировића, знам целу Библију напамет!

Поп: Па како онда не разумете Свето Писмо? Није ли Христос побацао и изломио све мењачнице и трговачке столове уласком у храм? Шта сте ви направили од Цркве? Шта од ове данашње манифестације? Ви сте радници просвете? Кога ви просвећујете? Није ли сама реч “просвета” потекла од речи “освећивање”? Прооосветити! Про-осветити! Учинити другог светим. Али ви бисте на месту просвете да градите освете а? (подругљиво, смеје се)

Професор 2: Ауууу, ово је отишло предалеко. Какав безобразлук. Још га доведемо и још треба да га платимо што нас вређа? Дај бре људи, колеге, терајте ову карикатуру одавде!

Поп: Зар мислите да би свети Сава данас о себи говорио? Зар мислите да он први не би све оне реликвије што се продају по високој цени избацио из храмова? Зар не би све своје слике уништио по школама, болницама, црквама? Овде их видим имате на сваких два метра као да је славна или политичка личност! (смеје се)

Професор 3: Бежи бре попе одавде, добићеш још и батине! (надмено, хулигански)

Поп: Зар је замисао светог Саве да се ви називате светосавцима? Да се бусате о великом српству, да подижете три прста? Мени је ближи свети Сава и сваки човек који је богоносац а не који је светосавац или србоносац. Након толико векова верујте да га нисте схватили. Никада он није рекао да треба за њим да идете. Нарочито не да чините славске обичаје од његовог лика и дела. Не, увек је указивао на Христа. Из Христа је он црпео своје снаге да толико уради. Ви сте од њега направили култ и бајку о српском навијачу а да не живите први по том правилу. Чувена Небеска Србија! (смеје се). Лепо је говорио за вас Христос да сте увели обичаје који не долазе од Бога а укидају Божију вољу да своју наметнете. Болујете од сујеверја! Напили сте се интелектом о свим стварима а остали сте духовни богаљи који благодат не познају!

Професор 1: Овај није нормалан! Да ради овде у школи већ је 100 закона прекршио! Ех, Боже мој, ко све ради у Цркви и кога све Црква штити!

Поп: Само о законима размишљате! Само да неки закон не прекршите да се покажете праведнима а не испитујете ниједан закон колико има смисла. Од закона и правила нити сами дишете, нити дајете другима да дишу! Гробови окречени! Ма, све ћу да вас преб….(поп бесно узима бројаницу да удари њоме све окупљене као бичем,. Претходно је њоме неколико пута ударио у сто)

Професор 1: Доста!!! (Галама међу професорима и ђацима)

Професор 2: Марш напоље ђубре пијано!

Директор: Страшно! Ја сам шокирана!

(Чују се сирене. Полиција улази на сцену. Крећу сви да га ухвате. Почиње стробоскоп. Звук земљотреса. Мрак на сцени скоро пола минута. Духовна музика у позадини. Пале се светла. Попа више нема. Сви су збуњени. Гледају се збуњено међусобно.)

Професор 1: Шта ово би људи? (обраћајући се колегама)

Ученик 1: Где нестаде овај човек? (обраћајући се другарима)

(Сви слежу раменима. Тајац. Нико не одговара.)


III ЧИН

(Нови дан. Сунце. Птице певају. Почетак. Парк. Клупе. Ђаци. Неки на телефонима, други се гледају између себе, трећи се и даље сликају. Кикотање. Реп музика у позадини)

Ученик 1: Шта оно би брате јуче? (збуњено)

Ученик 2: Немам појма. (збуњено)

Ученик 3: Који трип а? (смејање)

(И други се смеју након смеха првог.)

Ученик 1: Не знам, нешто ми паде на памет… (недоречено)

Ученица 1: Уууу а ти као имаш памет?! (цинично)

(Смејање)

Ученик 2: Шта?

Ученик 1: Да није онај поп био Свети Сава лично?

Ученица 2: Ма дај брате, не трипуј се! Баш ће тамо неки светац да дође да овде вређа и ломи све живо? Има и већих будала од њега само што не носе мантију и златни ланац.

Ученик 1: Па јесте чули шта каже разредна?

Ученица 3: Шта?

Ученик 1: Нико није могао после да нађе тог попа. Ни ови из полиције, ни ови из Патријаршије. Чујем да је дирекорка звала телефоном и неке владике. Нико не познаје овог лика. Неки кажу да то није уопште тај нови свештеник који је требао да дође.

Ученица 1: Ма важи. (Хвата се за телефон да гледа вести, па окреће камеру за селфи. Пући уста) Лошу дрогу сте пробали момци.

Ученик 2: Ко зна ко је био тај лик? Можда неки паћеник или верски фанатик са улице.

Ученик 3: Јееееесте, и шта као прерушио се у попа?

Ученик 1: Што се мене тиче могао је да се обуче и као жена али је ипак мудро говорио. Да ли сте проверили снимке на телефону пошто сте све снимали? Како је изгледао тај лик? Можемо да дамо опис разредној, полицији и тим људима из Цркве па нек се они занимају са њим.

Ученик 3: Мени ништа моб није сачувао

Ученица 1: Ни мени.

Ученик 2: Замисли брате светог Саву који може да узме лик било кога од људи? (подсмех)

Ученик 1: Уф, ниси ништа ново рекао. Па има таквих прича милион. Читао сам да углавном то Бог и Анђели чине.

Ученик 2: Па шта сад хоћеш да кажеш? Да је психопата од јуче био Исус или Сава лично? (цинично)

Ученик 1: Носи се брате, свако има право на своје мишљење. (љуто)

Ученик 2: Уууу а твоје је баш богато? (цинично, уношење у лице)

(Спремају се да се потуку. Трећи се мешају да се смире)

Ученица 2: Дај бре оладите. Ко да је битно. Смарате сви! Сви добро знамо да је Сава измишљени лик или да су му дали мало више на популарности ако је и постојао.

Ученица 1: Ја сам популарнија на инстаграму од светог Саве. Имам преко 1000 пратилаца.

Ученица 3: Уууу рибо! (Смех) Да ниси можда богиња? (Смеју се.)

Ученица 1: Па шта, као нисам? (смејање)

Ученица 3: Зар не мислиш да је свети Сава имао мало више пратилаца од тебе?

Ученица 1: Не мислим.

Ученик 1: Јесте чули провалу пре неки дан на историји? (мења тему)

Ученик 2: Коју?

Ученик 1: Да је на питање професора по чему је Јерусалим познат да је један ђак извалио да је тамо сахрањено тело светог Саве.

(општи смех)

Ученик 1: Где ћемо вечерас?

Ученик 2: Мени је свеједно, само да има шта да се цирка! Ништа без доброг пива.

Ученик 3: Хахахах то краљу.


ЕПИЛОГ

(Одлазак ђака са сцене. Креће духовна музика у позадини. Појављује се свештеник који ћутке гледа за њима. Лаган и спор корак попа до средине позорнице. Ђаци не виде свештеника са даљине који за њима гледа. Уместо његовог гласа са звучника неко чита песму као његову молитву. Прве две строфе глава је подигнута на горе као према небу, а на осталим строфама обара главу према земљи. Рефлектори му постепено осветљавају главу од најтамнијих до најсветлијих снопова како се песма ближи крају.)

 

 

У колико снопова живиш, Вишњи
мисли се ломе пред Твојом сенком,
колико год сазнавао о Теби молитвом
уопште Те не познајем, ватрујем
тамујем незнањем како да Те именујем.

Окружен Си загонеткама удивљеним,
питањима сатканим од неслућених ореола,
почиваш у самоизливањима
која дарују и одузимају дах, заиста
полуга Си која се нема где положити.

У Себи Самом усидравајући се
без разлике свима Истост дарујући
уводиш у заборав свет сваке пропадљивости
заривен као стрела милине
у сваки угао сопства између нерва и крви.

Како да Ти приђем, како да Те зовем
у одсуству Си присутан, у присуству одсутан,
храниш се парадоксима као простор ваздухом,
време успорава казаљке пред Тобом,
пропадам у бездан који одјекује славом Твојом.

А онда подижеш завесе постојећег
указујући незнана Своја скровишта,
испод Твоје одеће протежу се векови
и испод сваког века – зилион лица
а испод сваког лица – очи човечанства,
загледаног између
Првопосматрача и Првопосматраног…

(Закрштава се у знак завршетка молитве и опет нестаје у стробоскопу и мраку. )

dac062652ff8600a0ae1edc06f62d1d7

 

Бескрај

Увек сам се питао:
где почиње време службе Богу
а где престаје?
Да ли је литургија као сунце
Које се са једне стране света рађа,
А са друге наставља дисање
Док ми кончину службе сматрамо престајањем?
Да ли је човек ограничен само са једне стране света
Фокусиран на почетак, крај, време и датум?
И читао сам многе људе
Неки су сами предавали странице недочитаног,
И нико никад није умео да каже:
Где је почетак осе Царства а где његова
Тајна престаје?
Зато ми је увек било чудно
Да ме неко лимитира:
Да ли сам у тачно време кад испоштовао празник,
Да ли сам скинуо са себе старог човека
Поштујући разне обичаје,
Без улажења у то да ли кад
Нисам био спречен
Или пожелео себи пакао?
А онда ме ужаснуло годинама натраг
Како се неки људи најмање мењају
у стварностима које као светињу заговарају,
И да поштујући разне форме не дођоше до оног Суштинског
У потпуности слепи за догађај
у којем без мене живо се понављају.
И тек тада схватих, добих откровење:
Да Црква нема границе
Нити да их је икад било,
И да сав почетак приноса
и непрестане Педесетнице
и изливања Духа
Никада не престаје
Ако је срце човечије одраз
У којем се Свевишњи огледа
Ако је почетак и бескрај службе
Срце човека у које се Бог полаже
и ка човеку пружа…