Archive for август, 2018


Зов

Има једна душа која рида и нариче
Свакога дана мојим тротоаром.
Месецима, годинама…
Млада душа
Или бар мислим да је тако
Јер не могу да му дешифрујем лице.
Он не познаје речи
Не разуме човека,
Њега нико не разуме
Али га нико не омета.
Болестан је, дуго се мучи
А моје молитве не отварају гроба
Да могу само једном да га видим здравог
Када снови изгубе своје тајне
Да правда косне сваког опорезованог од правде
Сваког пониженог роба.
Али када год његово јецање прође
Крај коцкасте калдрме
И то увек на исти начин изненада
Рано изјутра или касно увече
Од првог дана до последњег данас
Увек под кожом исти осећај:
Да не пролази човек
Већ анђео који својим гласом
Испитује дубине срца
Покретајући савест других својом појавом…

Advertisements

Нисам добар човек, веруј!
Не пецај се на моја писања
Нити професију!
Све вас мрзим!!!
Све сам вас најмање трипут осудио
Пре него што сте дошли на мој посед.
Све сам вас седамдесет и седам пута одмерио
И пре него што сам вас у госте позвао
Да видите моје умеће.
Мислиш да сам рекао нешто ново?
Мислиш да сам паметан?
Никад не указах на себе као вођу
Нити да је мој пут реалан.
Шта ће ти моје речи, моји записи?
Мислиш да те разумем?
Не буди наиван!
Како те могу разумети ако те не волим
Када је најпотребније?
Не хвалим се својом злобом,
Али знај да јој робујем и када се борим са њом превише.
Оперишем те од твојих заблуда
Да не мислиш да сам ти пријатељ.
Последњег пријатеља према свету
Убих у себи пре много година.
Зашто онда говорим нежно?
Како то да налазиш у мени Духа?
Како откривам у теби неисказано као огољено?
Не знам…
Или у мени неко друго дете бунца
Када ја нисам код куће,
Или Бог види још неког лудака
Са којим жели одмерити снагу.
Ко ће победити на крају, питаш?
Ни то не знам,
Али не могу рећи да немам чежњу
За тим човеком
Који би без мржње у тај дан
Када му Бог или ђаво покуца на прозор
Да буде смирен код куће
И са осмехом отвори врата немогућем…

Дивим се људима
Који имају и вољу и могућности
Да раде на себи
Да се усавршавају.
Немој мислити да сам остарио од глади
Јер нисам
Само воља није некад довољна
Па ни таленат
Ако немаш могућности
Или то не препознају људи.
Волео бих да научим бар још два језика.
Да пливам сваки дан и научим најмање три борилачке вештине
Али да никога не повредим.
Волео бих да макар једном седнем у авион или брод
И да путовање не престаје неколико дана
Није важно где
само да се отиснем.
Волео бих да обиђем свете земље
У свакој култури и религији сваког народа да дубље упознам начин живота
И концепт и наличје њиховог Бога.
Волео бих да имам неку функцију
Где бих могао неометано
Директно међу потребитима да посредујем.
Волео бих да имам свој стан
Али само зато што бих понајмање у њему
Тражио склониште.
Живот бих завршио као на каквом острву
Сређивањем записа
За које би ми и без онога што ми сада недостаје да пробам
Требало бар још један живот додатно.
Па ипак, мислим да ми ништа не треба
Да у чему сам ускраћен
Ипак живим неку скромну али свету пречицу
У којој налазим откровења
Спрам оних којима је много више дато.
Још, наравно, учим да не завидим
Али ако себи поједем правду
Свако ће преживети моје осуде.
Волео бих да течем како течем сада
И ако успем дочекати
Да остарим крај жене и деце довољно дуго
И да не заборавим први пољубац Духа
Када ми је заиста позлило
Биће то одличан улов
Биће то добро одживљен живот
Који ће у Вечности само наставити улог и прамац…

Утврђење

Човек саткан од рутине
Не познаје тајну безнађа
Јер он већ живи неживо њиме
Пресрећан у својој јазбини
Спокојан у своме стану.
Да би човек пао у очајање
Он мора нешто изгубити
Неког изгубити
Негде осетити крах, докрајченост
Да му неко или нешто недостаје.
Човек тривијалног ту тајну не познаје.
Он је као буба која свакога дана
Пажљиво негује своје инстикте
Држећи путању сасвим марљиво
Да је никако не испусти
И да никога не сретне.
Човек рутине не осећа недостатак.
Нити да шта губи, нити да шта добија.
Сигуран је само у своме рову
Који копа на исти начин свакога дана.
Али, ако би га упитао
Против кога ратује,
Или се спрема да дигне коју паљбу –
Не би чуо ништа осим увреде
Да му твоје безнађе због њега
Руши сваки спокој, сидро
У којем је летаргија једино утврђење
А већи смисао мучење и стега…

Нашли смо се јуче
Када су јутра раширила шаторе под сјајним сунцем неба.
Сретосмо се тамо
Где наша деца нађоше дисање без нас
Да отпочину од наше стеге
Или бар брижног пребројавања
Свих запетљаних нас на гомили.
Била си дивна!
Тако млада и тако лепа
Да сам истовремено познавао тајну свемира у себи
Како се то у истом трену
Живи и умре.
Посматрао сам те када не гледаш
Знам, и ти исто тако мене.
Провели смо дане заједно
Један, два, три
Заглављени у нашем стану
Далеко од радозналих људи.
Опет смо били љубавници
Као пре десет векова,
Опет се нашли у размени дахова
Као некад кад избијасмо ватром
Изнова освежени, изнова луди.
Али већ ново вече, нови кадар
Убија срећу усред груди,
Јер пред другим умором
И старом колотечином
Више ме не познајеш
Не волиш
И одричеш ми оно што сам мислио
Да није мртво,
А сада пред лешом, туђином
Не проналазим никако онај напон, жар
Искру коју видех, опипах
Осим хладноће која и пре беше
Када смо тако добровољно
Живели своје зидове
Сасвим фригидни
Сасвим спокојно…

Нашли смо се јуче
Када су јутра раширила шаторе под сјајним сунцем неба.
Сретосмо се тамо
Где наша деца нађоше дисање без нас
Да отпочину од наше стеге
Или бар брижног пребројавања
Свих запетљаних нас на гомили.
Била си дивна!
Тако млада и тако лепа
Да сам истовремено познавао тајну свемира у себи
Како се то у истом трену
Живи и умре.
Посматрао сам те када не гледаш
Знам, и ти исто тако мене.
Провели смо дане заједно
Један, два, три
Заглављени у нашем стану
Далеко од радозналих људи.
Опет смо били љубавници
Као пре десет векова,
Опет се нашли у размени дахова
Као некад кад избијасмо ватром
Изнова освежени, изнова луди.
Али већ ново вече, нови кадар
Убија срећу усред груди,
Јер пред другим умором
И старом колотечином
Више ме не познајеш
Не волиш
И одричеш ми оно што сам мислио
Да није мртво,
А сада пред лешом, туђином
Не проналазим никако онај напон, жар
Искру коју видех, опипах
Осим хладноће која и пре беше
Када смо тако добровољно
Живели своје зидове
Сасвим фригидни
Сасвим спокојно…

Постоји један младић који не иде у Цркву
Барем не онда када неко гледа.
Срећан одлази на посао.
Нема порока.
Људи у неверици мисле да је
Због добре воље увек надрогиран.
Није сиромашан али пажљиво
Поштује сваки динар.
Не заборавља да удели ономе ко нема.
Презире размаженост
и маркирано бахаћење.
Нисам га чуо да икад псује.
Да је икад побегао из школе.
На весељима слави срцем а не алкохолом.
Не чита Библију
Нити следује црквена правила,
Али сваки дан не гаси молитву
И живи по неком свом моделу
Да зна да га Бог воли и да он воли Њега.
Не воли изласке, али воли друштво.
Често се деси да изгуби контролу
Па од радости пред свима запева.
Не стиди се да покаже емоције на улици
Или да преза да ли га ко гледа.
Питаш ли га шта о моралу
Слегнуће раменима.
Није пасиван, ни депресиван
Он слави живот како најбоље уме.
Не плаче, осим када га неки филм потресе
А једном је навијао у некој емисији
Да ниједну звер не поједе друга.
Обилази људе које воли
Али му је некад жао када неко његово лице и дарове баца у смеће.
Као и код неких других великих људи
Профил му се не уклапа у племенски савез његове породице,
Али чух да је недавно са братом
Уплатио мајци и тетки одмор
Само да у старим годинама не би седеле код куће без својих мужева.
Не знам да ли је кад био заљубљен
Или имао девојку,
Често се чини да је увек заљубљен
Али да је у неком другом свету.
Толико је умиљат и просијаних очију
Да ти је просто непријатно од његове чистоте душе.
Нисам га икад чуо да благосиља мржњу
Али сам га увек чуо како му је жао
Било кога ко није научио опраштање.
Имао сам срећу да га више пута угостим
И да он угости моју породицу и мене,
Али прође више од десет година
И када видим сву ту његову свету постојаност
Не могу да се без стида не запитам:
Да ли сам ја уопште верник
И да ли га уопште познајем
Када ми се чини да у таквима Бог живи одувек
И да у таквим светим љубазностима
Не трпи никакву класификацију
Осим тајне љубави и његове жеље
Да сви око њега добри и здрави буду
А за њега колико остане крај грла
Када отпочине крај неке песме…

Станар

Нека те не брине што је младост прошла
Или постепено тек налази своја корита!
Не мора се увек ићи логиком безнадежне немани.
Па, погледај се, леп си, лепа си!
Зашто да мериш своје боре лењиром?
Зашто да тонеш у самонепоштовању?
Мора ли се све мерити тиме
Да ли се нека задивљеност може одржати?
Да си још увек привлачан?
Да ли твоји нагони још увек имају способност
Да лежерно и ван опасности флертују?
Да ли су мишићи на своме месту?
Или, да ли ће ко приметити неку твоју устајалост?
Знаш,
Треба бити довољно поштен према себи
Па не одсећи себи главу
Заблудом о некој аутобесмртности,
(То си до сада већ и сам спознао)
Лепше је мирити се са својим годинама
Колико год осет пролазности намештао своју ведру шминку
Козметичким самолизањем.
Веруј, узалудно је!
Није космос дат на дотеривање!
Ако већ желиш оставити траг лепоте
Знај да никада он није на утискивању почивао
На фасади још једне зграде у низу,
Већ је увек зависио од власника здања
Да би још многе генерације након њега
Живеле у његовим делима
И његовом стану
Када се поколебају сва уздања
И кад над његовим мртвим телом
Још неко нађе себи утеху за своју рану…