Archive for фебруар, 2013


Читајући годинама разне аскетске Оце и теологе, некад стичем утисак да постоји извесна дихотомија или непотребно трење претераним наглашавањем између морала и Цркве. Једни аутори истичу да је морал претежнији од еклисиологије, други да  примат односи еклисиологија независно од моралног нивоа човека.

У суштини, моје мишљење је да трења нема, нити би требало да га буде, него да су у питању две стварности које „једномислено а двоприродно“ подражавају једна другу. Крајности не постоје осим у уму посматрача.

Плашим се само да заговорници искључиво једне реалности могу да осакате целу реалност. И ако узимамо моделе покајаног разбојника и сличних јеванђељских протагониста, јасно ћемо видети да је њихово покајање одскочна даска њиховог морала који их баца у наручије Божије а не као да је њихово безакоње она иницијална каписла која их приводи Богу. По тој наивној логици онда имамо неко апатично благосиљање безакоња, то јест, Бога који воли наш грех.

Ако пак улазимо у еклисиолошки проблем, онда испада да свако ко је присутан у Цркви има загарантовано спасење самим присуством а да притом не показује дела покајања. Тако Црква постаје неки магијско-униформни простор који чисти аутоматски Духом Светим а где је онда слобода човечија?

Човек

Немам речи

за сва трења која раздиру умом

васколику непостојаност

што димом крије шуму

хујим као просјак

којег ломи сваки ветар

и набасавам на себе

само кад сретнем

све што нисам ја

угледом одраза Твог

што се роји

попут пчела у кошници

на Твом медном Сабрању

где ми показујеш ново сопство

у проналаску човека.

 

 

 

 

 

 

У одсуству бића
Налазим нестајање
Трептај ока
Што вапије за Духом
Све дрхти
Па посустане
Клатећи страшило
Суровим надањима
А онда се тргне
Кад осети додир
Светлости нестворене
Иза чијег пулса
Промаља се лице
Окушане љубави
Оног Који увек живи.

 

 

Сигуран сам да се свако сећа када блаженопочивши патријарх Павле говори о анализи времена, чини ми се позивањем на св. Василија Великог, говорећи о три стадијума времена: да прошлост више не постоји, да садашњост протиче, а  будућност још није дошла, па локализује проблем решењем да постоји само оно „сада“.
Међутим, ових дана читајући „Уметност иконе“ П. Евдокимова, запажам да је он боље изложио проблем: прошлост нема више постојање, садашњост већ прелази у прошлост а будућност се није догодила. Али он ово „сада“ не локализује у профаном протицању времена већ његовим смештањем под окриљем Цркве која отвара нову димензију из зачараног круга. Јер по Евдокимову, ниједна категорија времена нема постојање, то јест, ми који се налазимо у времену немамо постојање. Максим Исповедник ће рећи чувено да је Истина мерило Будућег Века, то јест, да права стварност није локализована у профанизацији простор – времена какве сад имамо већ у пуноћи есхатона. Јер чим је нешто пролазно онда није истинито. Нема реално постојање. Зато се Црква јавља као нова димензија које отвара свет за ту причасност.
За разлику од неких аутора који време приписују прародитељском греху, Евокимов креће од тога да је свет створен са временом независно од прародитељског греха.
Време дакле има шансу. Као што се ни не укида у есхатону него само постаје вечно време. Увек се сетим Достојевског када је у неком роману истицао оно библијско да се анђео куне да на крају историје времена више неће бити.

Генерално, стичем утисак као да већина нас доживљава „ово сада које протиче“ као нешто важно, као својеврсно обоготворење времена, и ту не мислим на обожење времена које приносимо Богу на Литургији (што и јесте кључна сврха времена, то јест, освећеност времена Вечношћу). Чини нам се да смо вечни а већ сутра олако превиђамо битност оног јуче за које смо се отимали као да је вечност. Или, оно што смо апсолутизовали данас, шта год и/или кога год, већ сутра показује своје релативност.
Имамо и субјективне доживљаје који не морају да буду објективна норма, на пример, када год ухватим себе да размишљам о смрти, мени се чини као да време не постоји. То не мора да значи ништа, једноставно мој опит. Проблем би настао ако бих то своје искуство наметао као универзално мерило.
У есхатону, мислим да ћемо без проблема имати сећање на све што се збило, али да нам пред оним што се буде показало као Неизменљива Новина то неће бити толико важно. Има и оно старо да је време релативна ствар. Кад си са неким кога волиш време ти пролети брзо а када си са неким кога не волиш време никако да прође. У фрагментима смо свакако само што то не осећамо. Време вара чула. Као што и смрт постављамо на врхунцу постојања а смртни смо од самог уласка у постојање.

Дакле, све се прожима када је у питању Богочовек, али да ли то исто можемо рећи за нас.
Ако идемо логиком догматике да је Црква свуда где је Христос (мисли се на Јеванђељска кретања Христа међу људима), шта са нама који нисмо увек у Цркви, Њему? Ипак и Евдокимов, и други ће рећи да постоји профанизација времена, простора, историје, а самим тим и могућност да човек остане закључан у својим димензијама нутрине. Тада се време релативизује, показује да није део ових аспеката који отварају време као спасење ка дверима Царства.

Ипак остајем при оном да све што је пролазно није истинито и да истина припада есхатону, и свестан сам да  сносим кривицу због неких радикалних резова али је то вероватно због те опчињености релативношћу времена. И како старим, све више увиђам изазов времена, да је сваки трен универзалан јер се више неће вратити, и да нисам више на ратној нози са историјом али ми је некада темперамент жестоко нестрпљив за ту Пуноћу Лица ка Лицу, да просто, иако са укусом Бића у бићу, некад време видим као препреку. Можда и зато што је деловање личног и општег зла још увек поприште простор-времена, са култним „да“ и „не“, док ће есхатологија постојања знати само за потврдну афирмацију сопства, за обожење „да“ Духом нетрулежним и неподвојеним. Савремени јеретици ће се углавном пасивним или агресивним навијачким духом одлучивати радикално или за есхатолошку или стриктно за историјску реалност, али докле год буде било трења између ове две равни постојања, биће и веће могућности за отпадију од двоприродности постојања које је Бог утемељио на Себи и Својој Цркви.