Archive for март, 2017


Логично је, у чему ниси добар – не можеш далеко ни догурати. Било на нивоу личности, било на нивоу дарова, било на нивоу професије. И није нимало наивно рећи да у зависности од тога какав темперамент носиш такве ће се последице еманирати и на све са чиме и киме долазиш у додир. Мада то не мора бити правило. Јер, има и таквог парадокса да људи ниских личносних квалитета показују високе резултате на нивоу других делатности, док људи високих личносних вредности једноставно (и поред добре воље!) немају неки већи таленат да се у некој делатности продорније изразе. 

За Бога је битна и једна и друга страна медаље, јер прве могу искупити дела ако већ немају боље афинитете у саставу свога бића а друге може искупити добротољубље иако им дела (ни кривима, ни дужнима) посустају. Савршенство различитости почива у томе када се обе стране сусретну да једна другу надограде или помогну чинећи овај свет бољим местом макар на тренутак. Али, тај тренутак колико год био пролазан није узалудан, јер може имати одјек у Вечности која је расута пред Богом као неизмењива вредност и која исто тако (ни мање, ни више) може бити показатељ ко ће се настанити у Царству Божијем. 

Шта, дакле, спасава? Вера или дела? Врлина или грех? Таленат или каквоћа бића? Ни једно, ни друго. Спасава сусрет између две пропадљивости које имају могућност да се превазиђу уношењем у позицију другог једним болним али интимним разумевањем или да се сударе и одбију проклињући један другог што су уопште морали да дођу до краткотрајне тачке укрштања прикљештени искањем свега осим сусрета самог.

Ипак, само у првој солуцији можемо рећи да Бог спасава, јер једино у сусрету две добре воље, колико год девијантне биле, Бог може бити посредник и Спаситељ. Тамо где тог сусрета нема – Бог не може посредовати да не би испао насилник, јер не може да тера да се два идентитета воле ако само на своје одмеравајуће афинитете мисле. 

У Богу нема зла. Једино „зло“ које може постојати у њему је колико неизмењиво добар може бити. Али није ни Добром ограничен јер онда не би био слободан него би га Доброта принуђивала да буде Бог. Он жели да постоји као Добро.  

Кулминација је са Христом. Један од Тројице постајући човек показује да може бити Богом независно од божанске природе али Богом остајући да не упаднемо у јерес да је био само човек.

Да ли Бог познаје зло ако је Он Добро? Не може у Њему бити добра и зла јер би онда Он био подвојени Бог. Бог амбивалентог, Бог шизофреније. Бог познаје зло али га нема у свом искуству. Можда је најправилније рећи да Бог познаје само оно што је добро и слично Њему по нарави. А што је слично Њему то ће и учинити светим и вечним. 

  • Да ли везивање руку младенцима има неко посебно значење или то само означава заједницу у коју ступају?

Велики је знак питања да ли младенци уопште разумеју свету тајну брака којој приступају. Јер суштина брака није само у томе да се двоје венчају једно за друго већ једно и друго за Христа. Овај други угао сагледавања многима измиче, и бојим се да када би неко иоле мало озбиљније сагледао то питање, да можда не би ни ступао у црквени брак будући да мало ко позиционира себе као онога ко венчава себе за Христа.  Мајендорф има једно занимљиво дело „О браку“, али без обзира што се у питком маниру потрудио да приближи позицију брака од старозаветних  до новозаветних идеала, и да све то помало грчевито поткрепи веома добрим светоотачким моделима, стекао сам неки утисак великог промашаја након те књиге. Од толико тврдокорног инсистирања на браку и светим оцима, изгубила се суштина добро окована разним теолошким финесама. Пазите, образац брака углавном има полазну основу само у томе што је Христос прво чудо извео на свадби у Кани Галилејској. Али, нигде ту младенци нису у фокусу јеванђељске приче већ Христос. Овде Христос такорећи почиње са Својом мисијом. Скреће пажњу управо са брака на догађај онога што ће Он тек успоставити. Указује на Себе а не на брак. У Његовом дијалогу са Богородицом Маријом видимо да Марија брине за развој прославе док Он уопште не размишља у тим границама. Могао је Он, дакле, хипотетички, гостовати и на некој другој прослави, вашару, итд., па би се данас можда и од тога стварао неки теолошки систем или пак нека богослужбена церемонија. Не заборавимо да је и крст био символ срамоте којој Он даје другачији набој. Да није пострадао онда него данас, можда не би крст био символ светости него неки други образац који би указао на који је начин Богочовек умро а ми се онда не бисмо закрштавали. Дакле, младенци треба да знају у коју заједницу ступају, а то је заједница Бога и народа – Црква, Невеста Христова. А да света тајна брака није једнодимензионална или толико света да је непропадљива, треба увидети да је велики број разведених свештеника. Пазите, не може Свети Дух деловати тамо где нема љубави. Не може се у браку без љубави живети а света тајна брака промовисати.

  • Ако неко због неког разлога изгуби веру у Бога, да ли се та вера може обновити?

Не треба бити искључив. Може се десити. Апостол је генијалан са оним да пазимо ми који мислимо да стојимо. Ево, примера ради, мени је лако да сведочим Бога у време мира и здравља, и његову благодат мада мало теже у време немира и болести, али ко ми гарантује да не бих негде похулио да ме неко веће зло не снађе? Морам пазити на себе да управо ту „будућу могућност“ на време предухитрим ако је могуће. Било је људи који су лако губили веру када би их након две до три деценије снашла нека изненадна болест или тешка трагедија. Наравно, то не значи да су они за Бога мртви. Шта ако некоме и нека болест биохемијског карактера нивелише водостај вере? Није наивно. Можда би он веровао да га неки психолошки фактор не лимитира да расуђује као слободно биће. Ако пођемо само од тога како хормони утичу на расположење, шта тек онда овде рећи? Сећам се примера једног мог познаника, отац му се петљао са мафијом и када није имао пара да врати дуг – заложио је властитог сина. На крају, син га се одрекао, мафија је наплатила своје, а он се театрално одрекао вере и Цркве јер му Бог није помогао да врати дугове. Дакле, није себе ни за милиметар довео у питање да ли није он негде погрешио. Вера се увек може обновити јер је неугасив њен базични стожер која је Сама Тројица. Али, ако човек не жели да потпаљује своју веру, онда му ту нико не може помоћи. За себе могу рећи да спадам у ред маловерних, јер тек када одем на Литургију доживљавам потпаљивање које превазилази веру и постаје реално искуство, односно, тек из перспективе цркве видим колико је моја вера мала.

  • Да ли свештеник може да одустане од своје службе?

Може, исто као и монах, само што треба разликовати да бити монах није исто што и свештенички чин имати. Можемо да кажемо да је монах заправо лаик другог реда који је изабрао другачије да живи у овоме свету. Друго је то ако монах накнадно постане јеромонах, итд. Шта знам. Ако је неко направио неки колапс, било би коректно да се и сам повуче. Црква већ има своје црквене судове и ингеренције у случају да се виновник неког зла оглуши о санкције. Ипак, мене више брине нека страховлада међу клирицима. Неки иду толико далеко да заговарају и епископоцентричну еклисиологију (Зизјулас, Игњатије Богоносац, итд.) али не јер толико воле Цркву него да не би добили „шут-карту“ са одређене позиције. Пазите, радије бих спавао на клупи и јео из контејнера него да над главом имам бахатог епископа који мисли да може да се игра тоталитаризма са верницима. Сећам се једног епископа који је „из љубави“ волео да удара људе или да им забада жезло у ноге. Сећам се и великог страха међу „поданицима“. Али и људи су негде курве, у почетку им све смета, а када епископ одреши кесу, онда га хвале на сва уста. Ако, дакле, свештеник жели да одустане од своје службе, може осим ако га Бог као пророка Јону изнова не врати на службу коју је мислио да ескивира.

  • Ко је створио Бога ако је Он створио нас?

Бога нико није створио него одувек има постојање. Зато кажемо да је Бог нестворен, али не јер нема постојање, него Он будући Узрочником свега једино Њега Самог нико не узрокује. Буни нас мишљење ограничено простор-временом јер на тај начин (фрагментарно) доносимо закључке. Не можемо било каквим математичким параметром да одређујемо старост Божију. Он нема годиште, или годину производње. Тешко је уопште замислити да некада није било ни свемира него да је била Сама Тројица. А опет ако кажемо „била“ уводимо прошло време у Бога који не трпи никакво време. Зато се каже да је Бог Алфа и Омега. Ми смо негде између „зиповани“ разним фрустрацијама или простор-временским поимањем и доживљајем стварности. Има код неког светог оца једна лепа мисао која указује да без обзира што имамо почетак постојања сједињење са Богом чини да постајући боговима по благодати постајемо на неки начин у Богу и ми сами „беспочетни“.

  • Зашто се сви причешћују из једне кашике?

Јер је Један Христос. Немамо два или више Христа па да сад сваком понаособ дајемо различиту кашику. Искрено, мало ме и неки људи шокирају, чак и они веома поодмаклих година. Показују гадљивост. Они би хтели причешће, али да они понесу своју кашику од куће. Црни хумор. Као превентиве ради, да се не заразе. Један свештеник ми се поверио да се причешћивао после једног парохијана за којег је знао са исповести да болује од сиде. Није дакле имао проблем са вером. Колико статистике показују никада се нико није заразио од те кашичице. А било је и омладинаца који су ишли још даље, па од свог чистунства и гадљивости нису ни хтели да прогутају причешће него би га пљували испред цркве. Овоме сам био сведок. Никада, дакле, нисам ишао том логиком да мерим какви су људи који се причешћују пре мене. Ако нам је нечија болест препрека да се причестимо, онда ми већу веру полажемо у болест неголи у Бога.

  • Зашто Црква има одређено радно време? Могли би свештеници више да раде са обзиром колико су плаћени?

Као драгстор? Све има своје време. „Не стављај жвале волу који врше“ јер он већ ради довољно. Колико свештеници раде – они најбоље знају. Није лако по снегу и ветру служити опело. Или обилазити своје парохијане по киши и олуји. Не користе сви аутомобиле. Слажем се да ако је ко преплаћен да треба више и да служи народу. Све остало су крајности. Мало је бесмислена оптужба. Сличну критику добијају просветари. Испада да ништа не раде током целе године. Волео бих критизере да видим да само једну недељу раде као свештеници и просветни радници. А такве произвољности долазе од људи који су добро живели у Титово време, а сада би нама да држе предавања када ми њихове дугове враћамо.

  • Шта може да украде свештеник?

Нечију душу. Ако је наведе на зло или ако је наведе на Христа.

  • Да ли Богу требају паре које остављамо у Цркви?

Прича о „кешоловцу“ постаје дегутантна. Не. Можемо бити још радикалнији па се позвати на библијске цитате који говоре да Бог не живи у рукотвореним храмовима, али тако можемо доћи у секташки ризик да нам Цркве онда нису потребне. Новац који остављамо треба да је на добровољној бази. Ако је по слободи – зашто онда неко ропће? Ако није – не мора ни да остави. Бог није тврдица да ускрати благодат ономе који не оставља прилог, али је ипак фасцинантно да је некима Христос после исцељења указивао да не Њему (као што би данас свештеници тражили) него да по Мојсијевом закону оставе прилог у Цркви. Новац у Цркви пролази кроз воденицу благајника. Одатле се даље врши расподела на потребе свештеника, удовица, сиромашних, итд. Шта он заиста пријављује у књигама где се води евиденција, нико нема увид. Не требају, дакле, Богу паре, нити је Он створио новац, али је свестан да њиме можемо помоћи другима који су у невољи. Уосталом, увек се понављам на исти начин: Христос је плаћао порез, није улазио у философске полемике о логосу новца или сматрао да га новац није достојан, нити покретао активистичке скупове који би радили на прерасподели добара или смањењу пореза.

  • Зашто људи бирају да се изолују од света и живе сами?

Причате о монаштву. Монаштва до 4. века није било. Јавља се као покушај очувања вере и следовања Христовом идеалу која Миланским едиктом постаје мало компромитована. Можда неке назнаке можемо тражити у ономе: „Када бисте били од света, онда би свет своје љубио; а пошто нисте од света, него вас ја изабрах од света, зато мрзи на вас свет. “ Али ми и даље живимо у свету. Сигурно је да је монаштво подражавало Христово повлачење у осаму и пустињу, али не ради неког себичног достизања мира него да би као што је Син у осами тражио Оца тако и они који Христа прате у осами тражили и Њега и Оца. Мислим да ово питање које сте поставили није дато свакоме. Мора неко лудачки бити заљубљен у Христа да би увидео сву пролазност света. Тада је изолација тотално небитна као састав самог питања. Битно је да схватимо да је монаштво родило велике духовне ауторитете и да нико није бежао од света (бежањем од неке одговорности) него су улазили у страшне борбе са својом природом и силама таме. Борили су се за нас у свету, али мало ко полази од ове логике. Можда бисмо мало другачије почели да вреднујемо неке ствари када бисмо полазили од става да захваљујући нечијим молитвама данас смо ту где јесмо.

  • Како се Црква бори са притисцима јавности да паре троше на луксузан живот?

Узврати по коју пацку па настави даље.

  • Зашто се приступ Цркви на Светој Гори значајно разликује од приступа Цркви у Србији?

Нема разлике. Разлику стварају људи а не Бог који на исти начин координира на обе тачке постојања у свакој се показујући као целовит и Један.

  • Како Црква гледа на свештенике који гостују на телевизији а јавно говоре о томе да су били жртве сексуалног насиља?

Искрено, не знам ниједног. Наравно то не значи да их нема. Не знам. Тешка прича. Треба бити храбар да би јавно говорио о томе. Мислим да врх цркве више окупира да ли неки свештеник наступа јавно у супротности са ставом „владајуће коалиције“ на самом врху.

  • Да ли свештеници морају да носе браду?

Не морају. Не постоји нека дубља теологија браде. Неки су покушали да укажу на символизам мудрости, али како онда то да без мудрости живе? Други на физичко подражавање Христу, али што онда не уподобише себе Христу по Духу а не по бради?

  • Да ли је одлажење у Цркву на силу грех?

Ако је посреди малтретирање другог – јесте. Децу треба васпитавати, не дресирати. Говорити, а не кињити. Објашњавати, а не наметати кривицу. Али не заборавимо и други угао посматрања за нас које не мора неко на силу да вуче у Цркву. Ако се Царство Небеско на силу узима, како вели Христос, то значи да и ми морамо по цену наше инертности и мрзовоље да покажемо напор, привидну усиљеност, док се она не преиначи у добровољност и добропознање какву духовну корист имамо од учешћа у богослужбеној стварности Цркве.

  • Колико је важна скромност свештених лица?

Неким људима је тешко угодити. Колико год свештеник био идеалан, увек ће се наћи неко да смањује или оспорава публицитет такве личности. Ако ту нема озлојеђеног критизерства већ конструктивне критике, онда зло и није толико велико – да се не би десило да било ко високо мисли о себи. Ипак, свештеник је неко ко даје одређену слику о Богу, узор, очекује се због позиције његове службе. Али и народ треба да прихвати да различитост ставова од стране свештеника не подразумева аутоматски урушавање вере или презир према њима само зато што не мисле исто о некој ствари.

  • По чему се разликују освештане и неосвештане свеће?

Свећа нема теологију. Једноставно није вековима било електрике. Сетимо се само гоњења Цркве у прва три века док се литургија служила по катакомбама. Морао је да постоји осветљавајући елемент јер се није могло у мраку служити. Није посреди нека света декорација мистичног аспекта воска. Онда упадемо у баналност. Што се мене тиче, и данас принесена електрика може да има исту тежину. Куповином свећа помажете своју парохијску цркву. То је све. Док оне изван Цркве не иду у буџет Цркве. То је све. Мене више брине својеврсни будистички темперамент. Наиме, будисти имају неки кодекс да пишу своје молитве на папире а онда их каче на ветрењаче. Тако се молитве саме моле док они извршавају друге радне задатке. Негде смо и ми ту слични њима. Мислимо да је битно да ли палимо свеће „горе за живе“ или „доле за мртве“ мислећи да када их упалимо можемо да идемо јер ће се сада свеће молити уместо нас. Ако уопште постоји неки симболизам свећа, и то само метафорично, онда је у томе да пламен треба да подсети на наше молитвено заузимање. А ово „горе“ или „доле“ постаје тотално ирелевантно.

  • Да ли зарађујемо веће спасење помагањем сиротињи испред Цркве или не?

То је питање за Бога. Треба помогати ко колико може. Не можеш можда у једном дану дати десеторици, али подај једноме и биће довољно. Не треба испитивати ко је пред нама. Али не треба бити ни наиван. Јер грех је помагати пијаници да остане у пијанству ако за то скупља прилог. Или му даш да једе а он оде и купи нешто друго. Искрено, негде сам мало уплашен, јер осим што сам био сведок да се и просјаци испред цркве између себе тлаче за „радно место“ (као други им угрожава „посао“), толико ме негде брине њихова међусобна умреженост до бизнис-перфекције. Они тачно знају на ком месту у Београду могу имати добру зараду. Имају мобилне телефоне. Као да је некима од њих испод части да раде, али да не судим. Највише ме брину они који просе са малом децом. Пазите, отац сам двоје деце. Немогуће је да мала деца преспавају по цео дан у рукама просјака. Сигурно је да их нечиме омамљују. У том случају, хришћански је не уделити новац него пријавити надлежним службама евентуалну сумњу. Јер све то оставља трауме по дете које је тек ушло у постојање. А ако смо ми пасивни, или донирамо такве просјаке, онда учествујемо у туђем злу.

  • Да ли нас Бог некада ставља на искушења да би научили нешто из тога?

Бог никога не куша него свакога сопствена жудња куша и мами, каже апостол. Да ли ћемо нешто научити из својих падова, није до Бога, већ до нас. Ако се животиња једном опече на ватри, она се више на то жариште не враћа. Човек, који је обдарен већим разумом и слободом, показује већу бесловесност јер ако се опече и милион пута, он и даље враћа руку у ватру.

  • Да ли си грешан ако Цркву не посећујеш довољно?

Грех једни преводе као промашај циља, као на пример када промашиш целу табелу у „пикаду“, или када на некој трци трчиш поред пута па се то не вреднује. Други преводе као прекршај моралних норми. Трећи као смртност природе. Ми смо као батерија за мобилни уређај. Једном се морамо потрошити ако се не враћамо на пуњач. Црква је одличан пуњач са бесплатном „вајфај“ зоном благодатног домета. Ако, дакле, не идемо у Цркву довољно, онда и не постајемо бесмртни довољно. Губимо „конекцију“ са Једино Светим. Јер Један је Који чисти, освећује и обесмрћује чинећи да грех више нема постојање. Човек не може а да не осети то „брисање прашине“ од стране Христа. Ко нас онда сме каменовати за било шта, ако је Он опростио?

  • Да ли постоје докази да Бог постоји?

Свакоме је властита вера доказ јер Бог није слагао да ко куца налази. Научном методологијом која се базира на законитостима овога света (а све оне опет врхуне у смрти) немогуће је „доказивати“ Онога Ко није од овога света. Овострано се доказује овостраним, а онострано – оностраним. „Вера је потврда ствари невидљивих!“, каже апостол. У почетку ме је ово тумачење нервирало, али сада видим да је овај став до перфекције аутентично изражено искуство.

  • Да ли се сваки грех може опростити без обзира колико је пута почињен?

Класичан аскетски и пастирски шаблон је да ако је шта окајано – нема повратка на исту бљувотину. Мислим да то није баш искрено тумачење. Ми смо најсавршенија бића променљивости. Ништа у нама није постојано. Чак и када се вежемо за Христа – ми захваљујући Њему увиђамо читаве тајфуне који се збивају у нама. Христос каже да ће се сваки грех опростити осим хуле на Духа Светога. А ако се држимо оног „7 х 77“ онда је евидентно да у чему се понављамо да смо и даље слаби. Не значи да је наше покајање претходно било неискрено, него да смо се нашли пред новим изазовом слободе у којој нисмо положили тест хришћанске доследности и благодатне зрелости. Посматрам људске реакције. Доста је њих опетерећено неком грехоцентричном теологијом у којој је Бог апсолутно недоступан. То је погрешно. Сами себи намећемо притисак. Веровати у Бога не значи изнова потпаљивати своју кривицу. То је онда неко мучно стање. Тама и шкргут зуба. Веровати у Бога значи изнова потпаљивати своју љубав према Њему када год крене да се гаси. Стајати у себи пред Њим као пред најинтимнијим пријатељем који нас ничиме не угрожава. Али је занимљиво да када год направимо неко зло, одмах са Њим стварамо дистанцу. У време врлине знамо Га као Оца, а у време греха као Судију. Дакле, ми уводимо хаос, јер Он се не умањује као Љубав ни када у добру, ни када у злу лежимо. Наше зло у нама чини да према Њему променимо перцепцију. Адам 21. века се још увек на исти начин крије од Бога када почини неко зло, и ако кајања нема, други је крив, или ако стида нема, Каин 21. века жели да се расправља са Богом.

  • Да ли се десило у последње време да се Бог јавио неком?

Мобилним? Тешко. Свима који долазе на Литургију? Несумњиво.

  • Који је разлог толике промене у погледу данашњег свештеника и свештеника из ранијих времена?

Негде суде наша превелика очекивања, а негде предрасуде. Обе сфере пресуђују лику и делу другог. Био тај други свештеник или не. Времена се мењају. Етика није иста данас као пре 100 година. Да вас данас виде људи од пре 100 година, саблазнили би се како се облачите, понашате, коју технологију, комуникацију и манире користите. Свет иде напред. Остаје само проблем у којим стварима се треба прилагођавати, а које одбацивати. Када погледате шта нам је све доступно, нису ту само клирици на испиту. Ми смо негде заборавили да се радујемо. Када смо били мала деца, чекао си на један цртани филм од пет минута цео дан и радовао се. Данас деца имају цртане филмове 24 часа и ништа их не стимулише да се радују. Некада си живео за добар филм на који си месецима чекао. Данас од зилион филмова не стижеш више ништа ни да апсорбујеш. Тако је и у другим стварима – превише поклона уништава могућност да се роди захвалност у човеку. Поредак богослужења је, дакле, исти, али ако ће неко читати молитве преко таблета или преко књиге – његова је ствар. Ништа није зло само по себи. Зло настаје од начина употребе. Ми више волимо да идеализујемо прошла времена као безгрешна, а заборављамо да је свако време имало своја трења. Ипак, понављам, технолошки смо изузетно напредовали, али изнутра смо и даље остали примитивни.

  • Да ли је могуће да данашња неправда међу људима и политика могу бити у стању да поруше све вредности, укључујући и вредност Цркве?

Могу. Срушене су. Сада сви треба да засучемо рукаве па да свако чисти своје двориште. Не можемо стално јадиковати. Тако се ништа не решава. Прошлост се идеализује, будућност остаје неизвесна а садашњост се зомбира. Не може тако. Ако на неке ствари или људе не можемо да утичемо, онда својим примером чинимо прогрес тамо где можемо да утичемо. Политика је курва а Црква мора да пази да не одлази често у јавну кућу.

  • Да ли свештеници преувеличавају своје место и мање цене оне који су на неки начин „испод“ њих?

Шмеман је одлично писао о проблематици клерикализма. Још увек не могу да верујем да након толико година саплићемо себе на исте перипетије. Проблем клерикализма је проблем поседовања моћи. Моћ се код Шмемана иронично поистовећује са даром Духа Светога иако није он први већ апостол јасно разликовао да сви имају Духа Светога али да немају сви исту службу. Клерикализам занемарује улогу Духа Светога код „обичних“ људи и позиционира себе у категоријама власти „над“ обичним смртницима. Шмеман овде прозива не само клирике, већ и епископе и кандидате за клир. Свуда где постоји униформност и овлашћеност да се неко други руководи, да се контролише народ или управља светим тајнама по сопственом „ћефу“ – Шмеман назива клерикализмом. Свуда где се ускраћује светост другима људима  – клерикализам опет. А да врхунац буде већи, Шмеман саму појаву клерикализма назива негацијом Тела Христовог које се парадоксално догађа у Самом Телу Христовом. Указује да постоји нешто неприродно у томе да се љубитељ такве моћи, којег он назива саркастично „господарем сакралности“, супротставља људима који немају такву моћ „која је само њему дата“. Он са страхом запажа да постоје свештеници који су заиста заљубљени у своју моћ и своју светост, да воле то издвајање од народа и још горе – да се осећају да су „изнад“ обичног народа. И све се то догађа јер је занемарено од самих свештеника да је Један Дух Који освећује али да свако има своју службу. Дакле, решење проблема је у томе да нема потребе за трењем чија служба је већа, и да ли неко има или нема мантију, већ да сви, и свештеници и народ, имају Духа Светога и да свако свој дар треба да развија у смеру изграђивања а не разграђивања Цркве. Ипак, бојим се да не само народ, него да ни сами свештеници немају довољно јасну овакву свест, а некад стичем непријатан утисак да свештеници и не желе да народ има овакву свест. Више пута сам пао у искушење да препознатим клерикалистима одбрусим. Неки су били свештеномонаси и сметало им је да се народ било шта детаљније упознаје са типиком и богословљем, а други, парохијски свештеници, нису скривали свој клерикализам, јер су себе поистоветили са влашћу која им је дата. Као да не разумеју да имати Духа Светога не значи да си кербер, чувар пакла, већ чувар ближњега за Царство које ти је предато на управу. Уосталом, нико није носилац Духа тако као да Сам Дух нема своју вољу па да неки мантијаш може са Њим да ради како му се хоће.

  • Да ли се уважавају критички ставови свештеника и да ли су они престроги?

Зависи о чему говоре и на чему се базирају.

  • Како људима вратити интересовање за веру и Цркву?

Не може нико да глуми кловна или дежурног аниматора. Данас се вероучитељи убише да младима врате то интересовање. На њих је пало да раде и свештенички посао за који нису плаћени али га из љубави чине. И ови што вуку за рукаве своје духовнике за сваку ситницу греше. Једноставно, свако треба да дозволи да „семе горушично“ у њему добије прилику да израсте. Наше је заливање и неговање а Бог ће дати семе и узрастање. Ако је ко индиферентан, ту ни ходање по води неће помоћи. Не заборавимо да Христос у неким местима није могао да учини чудеса не јер није имао силе, него јер у Њега нису имали вере.

  • Позиција Цркве у будућности? Какви су планови СПЦ? 

Утопија.

  • Какво је мишљење Цркве о подацима да је све више атеиста?

Према попису становништва нешто не бих рекао да има пуно атеиста. Наравно, попис није меродаван јер већина анкетираних и не иде у цркву чак и ако се декларишу као хришћани. Већина атеиста и не зна да су агностички настројени, јер прави атеиста одбацује било какав појам о Богу (не бори се против идеје о Богу јер ни идеја за њега не постоји), док агностици прихватају став хришћана да би веровали у Бога да има доказа за то. Не бих се сложио са неким теолозима који одбацивање идеје да Бог постоји аутоматски значи негативан однос према религији. Искрено, не брину ме атеисти, има добрих и злих људи међу хришћанима, као и добрих и злих међу атеистима. Више ме брину „хришћански атеисти“. Они који не знају Ко је Бог којег исповедају и којем се моле а којег неретко фанатично бране. Један мој професор је то давно лепо рекао: „Срби ће погинути за Свето Писмо али га неће прочитати ниједном!“. Зато похваљујем ревност атеиста. Јер пазите, они ће прочитати целу Библију да би оспорили хришћанске аргументе, али зато Хришћани неће да отворе бар Јеванђеље да би имали припремну реч када дебата добије крила, или макар ради себе.

 

 

 

 

 

Сувише смо исфрустрирани да све знамо! 

То је болест! 

Људи на селима тако мало знају а кључају од љубави. И када смо озарени њиховом љубављу, нама је тако мало битно колико они знају јер созерцавамо и упијамо своју радост у пројавним енергијама њихових личности. Нашим душама је битно не само да нас неко просвети него да нас неко без осуђивања прихвати какви заиста јесмо. Шта ће нам било чије знање о нечему или некоме, макар то било и знање о Богу, ако нисмо пожељни онакви какви јесмо? 

Није знање непожељно али је љубав преча. Два човека могу бити генијалци али ће пре људи онога са љубављу неголи онога без љубави послушати.

Нађи у себи љубав и свуда ће ти добро бити! Небо је свуда исто! Па и Откровење и поимање логоса се не даје грубим интелектуалцима него онима безазленог срца. Сама интелигенција пати од притиска (не)знања. То је комплекс. И већини њих „самоелитизованих“ је сигурно стало не да их питаш: „Колико знаш?“ него: „Како се осећаш?“. Зато има толико усамљених и међу највећим умовима. Јер не пате они што нису само у некој мисли схваћени, него што нису ни вољени.

Љубав отвара срце и укида предрасуде. Укида негативне предрасуде изграђујући позитивне предрасуде (нпр. имати лепо мишљење о некоме кога тек упознајеш). Исус је имао добре предрасуде чим је изабрао баш оних скромних дванаест ученика за Своје апостоле. Можда су многи од њих били неписмени али Богу се допало њихово срце. А касније је на то љубеће срце излио и Духа Педесетнице да им и знање не буде у дефициту него да једно друго узајамно подражава и допуњује. 

Ко, дакле, чезне са Христом даће се једно али се неће укинути ни друго. Али ако и знање одсуствује – због љубави му се неће узети незнање као зло, док ономе ко има знање а нема љубав – таквом се и само знање узима као зло. 

Конвулзија

Христос се нервирао због људи. Немојмо ни ми давати својим нервозама сувише на значају осим ако је основано. Наша вера није бенседин али није ни нирвана да глумимо недодирљивост. Јер сујетан се може бити и када си непробојан а не само пробојан. Христос није носио неки апофатички панцир да би штедео Себе. Богочовек се нервирао. Како је то само у супротности са многим религијама или психолошким службама које заговарају седативну теологију или приступ човеку. Наравно, Христос није био неуротик – да не хулимо! – али није био ни Бог коматозе. Дозвољавао је Себи да Га обузму емоције. Као што рече апостол: гневећи се не грешите. Опет парадокс! Јер није циљ наше вере обамрлост и нирвана него акција и благодат без обзира на мало конфликта. Нисмо мумије него људи. Али јесте битно шта је мотив узнемирености у нама јер није сваки немир од Бога, али да парадокс буде већи – није ни против Бога. Тако бисмо могли разумети оне себичњаке који штедећи свој мир и енергију не желе да ревнују за већа добра у Духу Светоме или да некоме помогну када је најкритичније. 

  • Чиме се треба управљати, и шта треба да нам буде приоритет на путу духовног развоја? Вера и дужности према цркви или људима којима је потребна наша помоћ?

Можда је фундаменталније питање „киме“ а не „чиме“. Све што почиње са „чиме“ подразумева уздање у све што одсеца живу стварност другог бића. Списак приоритета је велики, али све зависи ко какве апетите и амбиције има. Треба разликовати духовно усавршавање од усавршавања у Духу Светоме, јер нам некако промиче да духовност (са малим „д“) увек посматрамо некако индивидуалистички и самодовољно, док Духовност (са великим „Д“) увек више посматрамо идеолошки или институционално без јасне распознаје да је акценат на реалном присуству Бога Тројичног (да не апсолутизујемо само једну Личност, овде Духа Светога, на уштрб Друге Две Личности). Дакле, стицање благодатног темперамента и партиципирање Царства сада и овде путем Литургије би могле бити основа доброг темеља за духовни развој. Веру и дужности према Цркви као и према људима не треба посматрати подвојеном диоптријом као да је посреди трење кланова. Потребно је једно, али да не истисне ни друго. Чини ми се да су се апостол Петар и Павле мало кошкали око тога шта је већи приоритет: да ли вера или дела? Богу – Божије, човеку – човечије. Једно и друго. Нема навијачког дриблања. Друго је питање да ли су посреди неке „техничке сметње“ омеђене временом, простором и обавезама. Јесте, приоритет је богослужење, али ако је некоме преко потребна помоћ, верујем да Богу не би сметало да неко чак прекине своје богослужење ради другог. Ово је наравно ексцентричан пример. Има негде у историји за неког епископа случај да је једном приликом напустио Литургију, јер му се народ почео тискати испред Цркве да би могли да причају. Он није желео да служи док сви не уђу поново у Цркву. Волео бих видети данашње епископе да тако ураде барем у време када Литургије нема, да изађу међу народ и покажу „сретење“ и на другачији начин.

  • Замислимо дан када нам је слава. Треба да спремимо јела за госте, имамо обавезе према њима, а црква налаже да се тај дан не ради ништа. Међутим, неко од људи које познајемо нас замоли за помоћ, да помогнемо и учинимо богоугодно дело. Да ли треба да то одбијемо или да прихватимо радосног срца што можемо да некоме помогнемо?

Нажалост, велика се циркусијада диже око држања обичаја у вези крсних слава. То „не радити ништа“ је апсурдно од дана када је то неко уопште смислио као изговор. И онај ко спрема славу и онај који координира са гостима заправо цркавају од рада. Зато долазе и до већег греха да једва чекају да гости оду како би се мало одморили. Не знам чему толико помпе око крсне славе? Ако је некоме стресно нека лимитира своје капацитете. Нека се ограничи само на своју породицу. Боље је да не слави уопште неголи да живи за одлазак гостију. Да је срећа да увидимо величину нашег православља, другачије бисмо мерили стварност. Лако је нахранити и напити пријатеље. Хришћански идеал је много провокативнији: треба нахранити и напити сиромашне. Да скандал буде већи: непријатеље. Сугеришем да не само што је похвално напустити крснославску трпезу ради помоћи другоме, него и да сопствену трпезу треба поделити са неким ко нема ништа и ко нам је апсолутни странац. Можда не можемо свакога позвати у свој дом, јер су зла времена и велика је стопа криминалитета, али можемо просјацима однети барем четвртину спремљене хране коју бисмо иначе послужили на столу. Данас смо у позицији да истичемо форму на уштрб суштине. Заправо, није нас много брига о каквим славама се ради. Једне године сам био присутан на слави у једној вароши, а гости су дошли до стадијума да су не само светост, него и реални историјат личности коју празнују демантовали да је икада постојала. Ако Христос истиче меру Суда у Јеванђељу да ће по томе колико смо помогли другима бити у првом кадру, не видимо у том опису да ће крснославски бонтони, па чак ни литургијска богослужења бити камен спотицања за самог Бога када некоме затреба помоћ. Један свети старац је лепо саветовао народ: ако има стреса око домаћинства, нека барем један члан породице оде на литургију да донесе благослов онима који имају друге обавезе. А верујем ни да Бог није ограничен, па да сад гости једног бахатог човека на литургији а неког другог који одваја своје време и енергију за некога а није дошао у цркву – тобоже не жели да позна.

  • Да ли мука може бити заправо благослов? Ово је нешто до чега сам дошао у размишљању па бих вас замолио за коментар око тога, да ли се то слаже са учењем по Христу или не? Оно што нас ставља у муку, није дело зла као што обично мислимо. То је дело добра. Јер нас то добро кроз ту муку учи. Учи нас највише о себи, о животу и о другима. Кроз то сазревамо и даје нам прилику да освестимо ствари о себи кроз оно што пролазимо, да ценимо више ствари, да их боље доживљавамо, да сам живот живимо другачије. Мука је заправо, бићу довољно храбар да то кажем, благослов.

Велика уметничка дела су долазила на овај свет кроз воденицу страдања. Страдање је многе терало или на безнађе и стагнацију или на надоградњу и осмишљавање. Чини ми се да неког трећег пута нема. „Или јеси или ниси лав!“. Међутим, ако се држимо догматске оштрице, која је изузетно прецизна, само страдање нема упориште у Боготројичном начину постојања. Бог пребива у апофатичком блаженству и еманира Свој одмор за све уморне једнако. По Христовом расположењу видимо да Он није баш тако апофатички недодирљив. Нервира се много пута на људску тврдоглавост и бестидност. Некада су му речи и дела веома „неумесна“ за једног Бога. Говоримо о Богочовеку, Сину, Другом Лицу Свете Тројице. Ономе коме мир сигурно није недостајао. Али није био имун, или неки равнодушан Бог задовољан само својим миром или одсуством страдања. Он у страдање иде свесно. Три године говори ученицима о томе да ће пострадати када дође тај час. Ипак, не знам да ли можемо бркати „бабе и жабе“. Дрво се по плодовима познаје. Ниједно зло не може бити добро. Без обзира да ли накнадно од тога можемо стварати неке лекције о сазревању. Али, Бог је Тај који наше страдање може да окрене у корист од искуства зла. Рецимо, „перфекцију“ тога како се грех зачиње у човеку, нисам учио из књига, него посматрајући најмрачније сфере и лавиринте своје душе (овде се ђакон Андреј Курајев не би сложио са мном јер он сматра обратно). Али, не могу рећи да сам се у тим часовима, када сам „студирао“ своје или туђе зло, осећао благословеним, као што се ни Христос на крсту није осећао благословеним, него је увидео сву агонију богоодсуства. Али и ту смо пред парадоксом, јер је Он Бог Син који осећа тајну одсуства Бога Оца. Овде не можемо умом прићи. Ваше искуство више подсећа на великог Сиорана. Његова философија се калила на страшним понорима безнађа, одакле је рађао у великим боловима невероватне поуке, али некад стичем утисак да он није могао живети без страдања уопште управо јер је свој начин постојања, односно блаженства, поистовећивао са ударцима страдања. Дакле, да резимирамо, само страдање није благослов (јер онда ипак упадамо у неки садомазохистички концепт), јер се благослов поистовећује са предавањем благодати, а онда ако о благодати говоримо тада сведочимо да је реч о нествореним енергијама које из Тајне апофатичког Одмора Тројице извире где страдања нема уопште. Не може се исијавати енергија која би била другачија од суштине. Од ватре добијамо топлоту, не добијамо зиму.

  • Да ли су свеци икада били свесни тога да су свеци? 

Сумњам. Ако им је било шта откривено верујем да су још више дрхтали од страха када је реч о сопственој величини, јер су имали опит колико је велики пад оних који сами себе пре есхатона прослављају. Ту су, примера ради, на великим искушењима данас свештеници и лаици који свој верски живот проводе виртуелно бројећи „лајкове“ за своје усавршавање. Верујем да ниједан светац није држао себе за светог него да је указивао на Једино Светог живећи властито уподобљавање као пример другима. Учење Цркве, још од апостола па наовамо, јесте у томе да смо сви свети, али само према мери причасности Једино Светоме, никако властитим напорима. Није реч о побољшаним моралним перформансама. Сви смо у умереним или испупченим дефектима – мање или више. Реч је о томе да на Литургији долазимо готово до тачке када се тело и његова сенка једнаким показују, односно, очишћење Духом постаје за човека уједно и његово освећење. Зато можемо себе сматрати светим али у Христу – никако по некој нашминканој егоцентричности.

  • Да ли се може рећи за Христа да је он био савршен човек према свему ономе што свако од нас у својој исконској природи тежи у својим врлинама? А да наравно није имао свест о томе да је савршен. Савршен човек у смислу развијених свих способности и вештини духа да влада, лечи друге, хода по води, а опет и савршен по скрушености, скромности, свести о грешности људске природе. Знате и сами сигурно моћ подсвести и аутосугестије. Да ли је то у реду мислити?

Морамо да пазимо да не упаднемо у замку „христомонизма“ где су други  истицали примат само Једне Личности, или чак само Његове људске природе на уштрб божанске, поред Друге Две унутар Бога Тројице. Он јесте савршени човек али и савршени Бог – Богочовек. Многи Оци су сагласни да нам се Он у свему показао једнаким осим у греху. Ово треба сагледавати. Верујем да Бог има свест о Свом савршенству, али да се не оптерећује тиме, нити да има неки комплекс, јер Га Његова властита природа, тиме и савршенство, не детерминише, односно, не условљава Га да буде Бог, јер онда би Он био најтрагичније биће будући да није слободан од Самог Себе, односно, од Свог божанства. Тиме што је Он изнад Своје природе показује да Он жели да постоји као Бог. На једном месту у Јеванђељу видимо да Христос експлицитно каже: „Ви сте од нижих, Ја сам од виших!“(Јв 8, 23). Али овде није посреди игра сујете и власти у питању. Он своје порекло и право много пута запоставља да би нас ставио у први план. То видимо у многим Његовим јеванђељским причама где контекст није утемељен само на релацији Бог – човек, већ и човек – човек. Све што је Христос чинио, није чинио јер је имао велики интелектуални апарат, моћ подвсести или аутосугестије, него јер ниједан акт (колико год био чудотворан!) није хтео да учини Сам од своје воље без сагласности Бога Оца. Тако је и са искуствима светих подвижника. Нису они сами себе унапредили у видовњаке, чудотворце, итд., него само тамо где су имали „отворени пролаз“ у сагласности са Богом да могу деловати. Не можемо положити ауторска права ни на Бога, ни на Његове дарове. Аутосугестија је чудесна ствар, али је не треба мешати са деловањем које није од овога света. Када човек има веру, то није зато што је он сам себе убеђивао у своју веру, него што је добио потврду у свом искуству да је његова вера нелажна када му Сам Дух Свети сведочи за Христа као реалног Бога. Ако ово није потврда код неких који себе зову хришћанима, онда се опасно треба запитати које је порекло њихове вере. Другачије се оно апостолско не може схватити: „И нико не може рећи: Исус је Господ, осим Духом Светим!“.

  • Да ли је битније шта причаш, или шта радиш?

Радити је корен. Причати је дрво. Цветови на дрвету – дарови Духа Светога. Какав је корен, такво је и дрво. Али није до човека какви ће плодови бити. Потребно је, дакле, и једно и друго. Човек је попрично подвојена стварност: једно мисли, друго говори, треће ради. Само нам Бог може помоћи да нађемо синхронизацију у нама. Све остало може бити демагогија или шупља прича у коју ни сами не верујемо колико год се правили паметни у очима других.

  • Ако је човек поштен, правичан, не суди другима, не оговара друге, помаже другима, свестан себе и света око себе, да ли он може бити ближи Богу од онога који иде на сва богослужења, слави сваки црквени празник, крсти се када звоне црквена звона, али зато варају своје жене, краду, другоме чине зла и од других окрећу главе?

Дискутабилно. Овај параметар се лако може поистоветити са оним фарисејем из јеванђељске приче који се надимао над цариником. Проблем са типологијом (и теологијом) фарисеја је у томе што је он заиста био побожан, што је давао „десетак од свега“, итд., али што због свог осуђивања, чак и поред толике побожности, није нашао покриће код Бога. Ако бисмо се сада осврнули на оно трење међу апостолима око вере и дела, ипак би изгледа победио онај апостол који је заговарао дела. Није био савршен не само зато што није имао благодат, која отклања сваки недостатак, него што једноставно није имао љубави. Данас је невоља већа јер и поред примљене благодати показујемо се горим од фарисеја. Онај који воли гледа да не упада са собом у конфликте када год треба да одмери и процени некога ко у већем злу лежи. Овде се сви саплићемо. Сви смо ту „праведне курве“. Хоћемо чист рачун са Богом, али морамо и својој проституцији мало да удовољимо. Да се вратим на питање. Правила нема. Може се бити озлоглашеним и унутар Цркве и ван цркве, као и већим верником изван цркве неголи у цркви. Проблем је у оку посматрача. Поглед је тај који уноси деобу. Нема потребе да се ствара вештачка дистанцираност у виду неке правичне побожности која не жели исти хлеб литургије са „шљамом“ да дели. Не заборавимо да је Христос јео и пио са највећим грешницима, али опет, не да би благословио нечије духовне и моралне туморе, него да би их спасио од њиховог начина постојања. Не каже ли Христос: „Заиста вам кажем да ће цариници и блуднице прије вас (правичних) ући у Царство …“. Ово је скандал који помера логику на већи ниво. А ту одсецања нема. Друго је питање како гледати на оне који заиста воле да живе изопачено, без обзира да ли су црквени или не, али неке судове препустимо Богу. Догматски став Цркве је да нису хришћани, колико год девијантни били, они који конститушу Тело Цркве већ Сам Бог. Само тако можемо разумети разлику између „савршенства хришћанства и несавршенства хришћана“ (Берђајев) а да не упадамо у неку шизофренију, маловерност и огорченост.

Да ли прави верник, онај искрени, који је у томе из срца, треба да отворено прича о својој вери јавно? Да ли треба да се хвали тиме и показује другима ко је и шта је?

„Уста говоре чега је срце пуно“. Ипак, нисам за пласирање неке театралне побожности. Лепо је ако неко сведочи Христа јер има потребу да подели радост своје вере. Друго је ако неко глорификује идеал вере само да би могао другима да пресуди. Ко год да стоји иза лица сведока, лице је оно што га открива какво је његово сведочење. Нису то само речи. Лако је елоквентан и у стварима богословским бити. Тешко је сведочити мир и радост у Духу Светоме. То лице не може сакрити.

  • Зашто се каже да треба да будемо богобојажљиви? Зашто треба да се плашимо од Бога када је то контрадикторно самом Богу? Када Бог не кажњава, када кажњавамо сами себе тиме што се од њега удаљујемо?

Разлика између страха Божијег и страха основаног и страха патолошког је очигледна. Једно је родитељски страх. Бојиш се да не изневериш љубав и поверење онога ко те воли. Страх Божији је почетак мудрости кажу свети оци. Ту нема простора за неке маније и богофобије. Бог не кажњава. Једнако воли добре и зле.
Основани страх је када ти је живот угрожен. Чак се и Христос плашио пред своје хапшење тражећи од Оца да га чаша стадања мимоиђе, али ипак слуша вољу Оца, неће по Својој вољи да помера „сценарио“ спасења на неки други начин иако има ту власт. Иде, дакле, против Себе иако Га прождире страх, или боље рећи, упркос страху, јер на дело полази али Га страх не напушта. Зато Га је после Анђео у Гетсиманском врту крепио.
Патолошки страх је последица неке психозе или јаке маште. Онда се непотребно Бог уплиће у неки фиктивни сценарио који нема реалног покрића. Ако је психоза – није наивно, јер човек може учинити неко зло; ако је машта – нека не гледа више хорор филмове.

  • Какав је став цркве по питању животиња, зар нису сва жива бића подједнако вредна? Зашто би живот пса био вреднији од свиње?  Да ли је злостављање животиња у реду, или их треба бранити, али како онда правити избор које ћемо јести а које убијати? Чуо сам причу када је неко од учених људи саветовао једну монахињу да моли пса за опроштај да би се са њим помирила. А пас је чувао свиње које су за јело. Да ли је требала да моли и свиње за опроштај што ће их појести? У неким културама људи одају пошту духу животиња што ће их убити да би се нахранили њиховим месом, што мислим да је веома важна ствар, јер ако намеравамо бити искрени према себи односно Богу, не можемо неке ствари одбацивати већ гледати им у очи. Или је поштеније стремити вегетеријанству?

У историји Цркве било је неких полемика на ту тему. Неки су, ако се не варам, замерали чак и св. Василију Великом што је жртвоприношења демонима од стране неких посматрао кроз „прехрањивања“ истих путем дима спаљених животиња. Критичари су му се заправо дискретно ругали, јер су сматрали да демони немају потребе за јелом (мада је он имао и друге испаде). Нисам нешто данас приметио неки став Цркве по том питању. Бојим се да Црква још учи прве кораке како треба да се воли човек а камоли животиња обзиром да на том тесту падамо већ вековима. Свети Јован Дамаскин је говори о томе да животиње имају душу, али не и личност. Постоји, дакле, нека селекција установљена Богом. Животиња није потцењена јер се ствара пре човека, док човек долази на крају као круна свега. Ако се држимо старозаветних предања и писане речи, Бог у почетку даје Адаму власт да свим животињама подари име, а касније, када је прародитељски грех уништио хармонију па се животиња окреће против човека али и звер против звери, видимо да се Бог није никада бунио за жртвоприношења (животињског порекла) осим ако је човек животињу користио само ритуално без жеље да реално коригује свој живот према мери своје вере. Има једно занимљиво место у старозаветној историји када се Бог љути на једног свештеника и његове синове јер су на олтар лоше делове спаљивали за Бога а боље делове узимали себи. Ту су и чувене старозаветне поделе на „чисте“ и „нечисте“ животиње“, односно, које треба јести а које не. У Христу су такве поделе превазиђене. И апостол на једном месту каже хришћанима да једу без испитавања све шта се постави пред њих (овај део потиче због многобожачког шкропљења крвљу посвећене идолима како би се разоткрили хришћани у време гоњења Цркве). Наравно да није злостављање животиња у реду. Поставља се питање где су границе злостављања, јер претња смрћу је за сваку животињу злостављање, али она нема морални параметар као човек да процени штету у којој се она сама налази. Али се ипак опире. Чак ни за њу није природно да умре. Вивисекција чак и у научне сврхе није посматрана једнодимензионално. Па ипак, увек су се животиње прве користиле када се тестирао неки медикамент који је тек требао да заживи на тржишту. И ту смо опет пред парадоксом, убијамо животиње због тестова са лековима а да ти лекови опет са друге стране помажу човечанству (на страну сада фармацеутска мафија, друга прича али не и наивна) или да бисмо једноставно имали ланац исхране. Имамо и кружни циклус: животиња једе рецимо траву, ми једемо животињу, када умиремо земља једе нас из које трава ниче за нову животињу – постоји узајамност, није све обесмишљено, али би било обесмишљено ако би том логиком сада сматрали да једемо своје претке. Реално, када човек гледа неке видео снимке како се свиње масовно омамљују гасом, или како се путем огромних машина скупља живина за клање, човек тада лако згади желудац. Заправо, није ту много укључен рацио. Мало ко од нас полази логиком да је месара заиста лешинарница. Када једемо гледамо да не мислимо о томе. Пред најездом великих реклама и билборда где се промовише добар хамбургер у маркетиншком сос-најлону – нико не полази логиком неког канибала када једе животињско месо. Причу коју помињете први пут чујем. Монаси колико знам не једу месо, тако да је прича вероватно фиктивна, али не значи да нема поуку. Не знам да ли сад треба ићи толико далеко са благодарењем оних које ћемо појести. Благодаримо Богу за сва добра. Па и за храну коју ћемо јести. Чини ми се да је Флоровски негде говорио о томе да очекује да ће свог пса затећи у есхатону. Постоје и друга сведочења неких аскета, али су говорили о биљном и животињском свету као незамисливом, јер се радило о врстама којих нема у садашњем екосистему. Савремени умови не искључују да ће сви, па и животиње васкрснути. То вероватно вуче порекло из оног апостолског исказа да „сва творевина очекује избављење од синова светлости“ (парафразирам). Загледате ли се мало пажљивије у очи неких животиња, заиста можете видети тугу. Као да и оне негде назиру да живот који живе није „судбина“ коју су хтели. Из такве перпективе мислим да прича о вегетаријанству није толико битна ако ће све животиње оживети. И где је ту на пример пост за онога ко живи као вегетаријанац? У чему онда он показује свој напор? Наравно, у димензији поста, није меродавно ни да си гурман ни вегетаријанац, јер је акценат на стицању посног карактера, на уподобљавању Христу и Христом, али тежина труда очигледно није код једног и другог иста. Наравно, ја не бих имао снаге убити ни човека, ни животињу, само указујем да је реч о нужном злу око којег не треба пуно драматизовати. Јер Христос је сигурно јео рибу, али није испитивао њен нервни систем бринући о томе да ли треба да живи као вегетаријанац или да уместо Јеванђеља сведочи и покреће активистичке скупове (веганизам) борећи се за права животиња.

 

 

 

Такав је човек. Најрођенијег вређа, вређа, вређа…и никако да му дотужи. Пас се умори од лајања али човек од уједања не. И чудно се тако одвија живот. Све мислиш тај кога вређаш увек ће бити ту као дежурна служба да га вређаш доживотно. 

А на крају, када нека невоља надвије своје лице или фаличност природе покаже своје болесне зубе, почнеш да се коначно питаш: да ли су сва уједања била потребна и шта ће бити када останеш којим случајем сам. Хоћеш ли и тада уједати? Или наћи другу врећу за ударање у лицу другог? Или ћеш се коначно смирити са својим беснилом ако си човек? Или само бринути што те други ни не занима као одсутан него што нећеш знати куда са својим вређањем даље?

Такав је човек…односно оно што је остало од човека…док аутентичан човек, са бар мало вере, љубави и наде, једино брине да му онај кога љуби буде ништа више до само живо и здраво…

Канонски утописти не дозвољавају лаицима да се баве теологијом. Позивају се на саборе. На оце. Својатају Христа. Како је то апсурдно! У реду да неко једноставно нема дар да се бави апофатичким или литургијским богословљем али ускраћивати сведочење Христа само да би се истакла нека лојалност канону у којем се ствара „приватни клуб изабраних обожавалаца“ страно је православљу. Више ми ту заудара на власт. Фарисејство. 

Смрад добро познат онима који желе Бога само за себе. Зар може један или било који канон да буде преграда и препрека да неко воли Бога или тражи сједињење са Њим? Зар је канон предуслов? Мера обожења? Није ли сваки крштени призван од Бога да са Богом буде? Чему онда инсистирање на канонским калупима који уместо да загрле хришћане лупају им шамаре? Словоцепкачи и лицемери. Лепо је рекао Христос: “ Цеде комарца а гутају камиле!“. Прождиру своје. Толико им је форма битнија од суштине да нити сами улазе у присност са Богом, нити другима дозвољавају.  А у првим вековима људи разних професија су се бавили богословљем како су знали и умели али им је било важно свако догматско питање. А канон, који можда више нема ни рефлексију у садашњем веку, постаје идол. Заседа на место догме представљајући се као догма. А када ученици рекоше Христу да забрани некима који нису ишли са њима а чинили су чуда именом Божијим, шта је рекао Христос? „Не браните им јер ко није против вас са вама је!“. Ово је тврда беседа за хришћанске фанатике.

Чувајте се оних који цитирају каноне. Саплели су се на тумачења па онда и другима подмећу ногу. Ко сам себе сведочи – неће далеко догурати. Ко сведочи Бога – Бог за њега сведочи. Није свако сведочење истинито али није ни свако намерно окренуто на штету вере. Некоме је само можда срце пуно, па сведочи како зна и уме. Њима не треба наметати јарам канона. Са догматима треба пазити, јер ту почиње јерес. 

  • Када ће обреди у Цркви престати да се наплаћују као роба у маркету?

Већ смо говорили о томе више пута. Уздуж и попреко. Од порекла “светог пореза” који датира од Мојсија преко симонија до савременог критичког осврта. Битно је направити разлику да није сваки поштени свештенички рад исто што и нека уцењивачка индулгенција. У суштини имамо два јеванђељска тумачења: 1) “Достојан је радник плате своје”; 2) “Бадава примисте, бадава и дајте!”. Овде сад треба направити хируршки захват у смислу проналажења заједничког решења а да нека похлепа не буде у првом кадру. Ако проблем посматрамо у ширем контексту, и погледамо колико смо сви робови банкарских и капиталистичких норми, можемо рећи да смо сви јадна бића осиромашена дуговима а чије се наводно достојанство мери само једним изборним гласом. Да смо ми та роба у маркету пред једним глобалним системом (а да своје осрамоћене позиције нисмо ни свесни!) који треба радикално срушити. Мислим да се ту, нажалост, Црква много не узрујава. Не знам да ли смем рећи, али помало ме плаши неки вид „аутистичког“ сведочења Царства Небеског без осврта на реално време и место где и како живимо. Ако човек данашњице ради као коњ цео дан да би једва преживео, где се њему тако дезоријентисаном и уморном још може наметати јарам неких постова , платних обреда и других предуслова за редовно причешће, када је он већ сломљен самим постојањем у таквом израбљивачком и робовласничком систему? Препоручујем документарни филм “Царево ново одело” (THE EMPEROR’S NEW CLOTHES са Rasel Brand-ом) који се бави опширније овом проблематиком.

  • Да ли Црква заиста жели да сведочи Бога или се сада све ради из материјалне користи?

Црква сведочи Бога на увек исти начин. Литургијом. Тај поредак се не мења. Бог је исти јуче, данас и сутра. Кроз све векове. Педесетница није угасила своје језике. Сви су позвани на свадбу Јагњетову. Н. Кавасила каже да Бог може и да не освешта принос због „неваљаства“ свештеника. То је баш провокативно. Али очигледно због народа трпи и такве свештенике, да не би одсецањем једних оштетио и друге. Чувајмо се само генерализација. Не можемо живети без материјалне користи, али није свака материјална корист исто што и компресовање махинација за свој џеп без нечијег надзора. Можда исту веру деле, али ако један свештеник греши, други не греши. Да се не би десило да неким наивним саблажњавањем дамо себи повода да откажемо властити удео у светотајинском животу Цркве. Онда смо ми на губитку.

  • Зашто мислимо да је данашња Црква сиромашна а упоредо са тим видимо данашње свештенике како се шетају са златним ланцима око врата?

Црква није сиромашна ни у даровима Духа Светога, ни у даровима економско-имовинским. Нешто не видех да сви свештеници возе “бесан ауто” и носе “кајле” око врата. Само није коректно да свештеници, али и друге владајуће корпорације које израбљују јефтину радну снагу, имајући плату изнад просека траже од верујућих високе износе. Не због неког морала, него једноставно – нема логике. И баш зато што нема логике – неумесност је тим већа.

  • Ако данас сматрамо веру као духовним испуњењем душе, зашто прибегавамо материјалним стварима ради те вере?

Зато што је човек двоприродно биће. Обухвата и земаљски и духовни начин постојања. Глупо је заговарати духовност која би ишла на штету материјалног, јер је човек неодвојив од своје материјалне природе. Управо је материјални аспекат бића, а не само духовни, призван у Васкрсење. Неће човек живети од ваздуха, већ и од речи Божије која из уста Његових излази али и од материјалних добара која је сам обрађивао и стекао. У неким селима још се задржао обичај да првину родова (или ко шта има) доносе у храм. Заговарати живот само по духовним мерилима, одвео би човека право у смрт. Не заборавимо, Христос је радио, јео, пио, спавао, па и страховао, плаћао порез. Није било нужно за Њега, али да би нама дао пример да не ропћемо.

  • Како замишљате Рај?

По неким светим оцима Рај је превазиђен Царством. Нису синоними. Христос не проповеда Рај већ Царство Небеско. Није реч о некој небеској држави па да се сада вртимо око неке теократије. Када се каже “Небески Јерусалим” то има шире значење. Други аутори говоре да Рај није био конкретна дестинација већ показатељ односа какав су прародитељи пре пада са Богом имали. Свети Јефрем Сирин је негде писао о Рају према својој визији правећи компарације са три слоја светлости око месечине и да неће сви бити настањени на истом нивоу. Поприлично мистично место за читање и анализу.

  • Ако живимо према строгим правилима Цркве, да ли то превазилази у фанатизам?

Многи канони који су изнедрени у рукама Цркве у прошлим вековима више нису на снази јер су се тицали конкретних проблема у то време. Данас су многе прилике другачије. Негде постоји усиљеност да се неки канон пошто-пото одржи на снази упркос нелогичним и бесмисленим импликацијама које из таквог избора произилазе. Данас црквена правила нису толико строга као што су некада била. Има задртих умова који измишљају неке предуслове за народ или због својих комплекса или због умишљености да верност неком канону аутоматски значи испуњавање воље Божије самим каноном. Ту је Бог деградиран у потпуности јер се лимитира самим каноном којем се даје већа власт, сила и ауторитет спрам самог Бога. Дакле, можемо рећи да увек постоји опасност од свесног или несвесног уласка у фанатизам и да су његове последице несносне како за “зилотски” опредељеног, тако и за оне који морају таквога по сваку цену да слушају. Наравно, може се бити фанатиком и само у својој режији, али ту канон није крив.

  • Како млађој популацији вратити веру?

Млади, као и стари, морају да помире своју веру са стварношћу вере која се изражава у Цркви. Није вера исто што и прекомерно приватно самопоуздање или бљесак неке сујеверне аутосугестије. Вера тражи акт. Учествовање. Партиципацију. Другог. Ако то није богослужбени живот Цркве, онда се опасно треба запитати у којој стварности вере млади уопште учествују ако се она покреће и зауставља само пред властитом монадом? Знате, у ранијим вековима ниси могао да се декларишеш као хришћанин ако то није подразумевало да си члан конкретне црквене заједнице. И као што данас ученици полажу рачуна због чега су били одсутни неким данима из школе, сваки хришћанин је морао да се јавља надлежном свештенику или епископу ако се само две или три недеље не би причешћивао или не би појављивао на Сабрању. Та пракса се изгубила. Људи не виде своју веру као ону која конституише цркву, него себе гледају са својом вером одвојеном од цркве. То је велики проблем. Данас су се негде неке вредности пореметиле, јер у неким храмовима ако покушаш да се често причешћујеш доводиш себе у незгодну позицију да те неко попреко гледа или отворено кињи. Дакле, неке дечије болести још нисмо превладали након 2000. година, јер нам је форма преча од суштине.

  • Да ли мислите да се вера изгубила?

Има нас разних. Нико није фиксирана стварност. Изјутра смо пуноверни, довече маловерни. Сутрадан исто или обратно. Мислим да се није изгубила али се улењила, формализовала, свела на све секундарно од Бога Тројичног. Када читате апофатичку теологију или развој литургијског богословља, веома је тешко након таквих сјајних увиђања пронаћи истоветан одјек у храмовима којима богослужбено присуствујете. Мене лично плаши инертност, сувопарност, обамрлост и пасивност која некако рутински прежива (жваће) ток богослужења као да је реч о цени кромпира на пијаци око које се два незаинтересована човека расправљају. Забрињава ме што не видим ту “тиху радост” на лицима присутних, јер од једне нездраво-формиране климе као да је прече концентрисати се на попис својих грехова од присуства Божијег. Када се полази у Цркву, на Литургију, треба имати свест да идемо у госте код Бога. Можда немамо “достојне” дарове, али сами себе приносимо. Заузврат, Он нас прославља самим тим што ми Њега прослављамо дарујући нам Духа колико можемо да примимо. Дарујући нам Христа као “главно јело”. На свакој Литургији тајна Педесетнице не престаје да изненађује изливањем нестворених енергија. Одатле треба да полазимо. И да када год не одемо на Литургију да имамо свест да смо управо ту стварност огњених језика пропустили. Да смо потценили Гостопримца.

  • Зашто Бог не створи још једну Земљу сличну нама?

Наша технологија и научна сазнања не могу да досегну до крајеуглова свемира. Застрашујуће је само сазнање колико галаксија има. Има доста теорија. Нису све уперене против Бога. Не требамо бити примитивни у покушају да нешто схватимо или саботирамо оне који желе да нешто ново науче. Неки аутори говоре да се свемир стално све више шири. Други спекулишу о пропасти света када се сунце буде неминовно приближило Земљи. Бог није створио свет да он нестане. “Пролази обличје овога света” каже Христос. Спекулативно је сада говорити да ли је реч о поништвању овог света или преображају овог света или доласку новог света. Не знамо да ли је Бог створио још неку цивилизацију. Писмо сведочи да поред нашег света постоји анђелски и демонски свет. Не требамо то изгубити из вида, јер је анђелски свет створен пре нашег и не знамо времена, ни порекло, ни садржај тог света. Упадамо у научну фантастику ако промишљамо о могућностима других цивилизација. Једноставно, не знамо, јер за Бога није немогуће да створи још трилион оваквих светова далеких и непознатих једни другима. Али, оно што је добро приметио др З. Јелисавчић, јесте што је само у овоме свету Бог постао Човек једном заувек а не у неком другом свету. Исти аутор указује да не постоји више светова, него да је један свет али више димензија. Овиме је обухватио и Земљу, и свемир и анђелски свет. То треба сагледавати.

  • Да ли православна Црква има неко своје “чистилиште” као што га има Католичка Црква?

Нема. Православна Црква експлицитно одбацује такво учење где се у неком „међусуду“ пре коначног Суда даје помиловање људима који су заволели свој грех. Ипак, постоји извесни дуализам. Православна Црква узима у обзир да молитвено заузимање за упокојене, чињење милостиње, итд. код упокојених ствара неки вид “растерећења”, а по неким сведочењима и “уношење светла”. Међутим, ако је то истина, не видим у чему је онда разлика између православног и римокатоличког тумачења, јер се по тој логици ствари упокојенима чини добро које они свакако осећају. Као да смо, дакле, пред Чистилиштем на оба фронта. А онда настаје нови парадокс: православна Црква је против супституције, односно, могућности да неко уместо нас окаје грехове, итд. Наравно, има логике јер је свако слободан и не може га нико спасити ако то неће, али се ипак намеће питање супституције будући да се на овај начин “чистилишта” оплемењују и чисте упокојени захваљујући онима који се за њих заузимају. Иста релација се односи и на живе. Када се молимо за некога међу нама, ко је болестан умом, телом, или једноставно јер му добро желимо, на који начин наша молитва делује на таквога? Да ли је то могућност „супституције“ која одговара Христовом распећу и за оне који Га неће? Али онда упадамо у оно оригеновско спасење свих. Или верујемо да ће Бог помоћу благодати наћи неки други начин (сакривен од нас и од онога за кога се молимо) како да допре до неразумне или болесне позиције другог?

  • Зашто људи праве зло другим људима када Бог све види?

Зато што немају свест да Бог види. Када би имали ту свест – не би греха имали. Ако су можда полусвесни, а орнији за зло, морају у себи да направе “сценографију” како би чинећи Бога слепим легализовали своје зло. Други се мора игнорисати, или свести на апсолутну периферију, да би човек у себи направио простор у којем може да учини зло. Пошто за већину Бог не постоји, или је неки „далеки“ Бог који не види, не чује, не говори, питање слепила или виђења Божијег и не долази пред знак одговорног питања. Зато неки мисле да им је све дозвољено. Зато мисле да могу чинити зло јер мисле да нема сведока.

  • Да ли Бог опрашта сваки грех?

Сваки. Само треба да верујемо. И да имамо свест где смо погрешили. Апостол разликује грехове на смрт од других грехова. Реално, можемо рећи да је сваки грех смртан, али ипак нема сваки исту тежину. Случајне и намерне грехове такође треба разликовати. Није исто грешити по знању и по незнању, као и по лукавој намери или искреној одбрани. Где су тек мотиви?! У Јеванђељу видимо да Христос каже да ће се сваки грех опростити осим хуле на Духа Светога. Овде као да Бог Син већу част чини Богу Духу, јер за Себе каже да ће се грех против Њега опростити али против Духа неће. Неки оци ово место тумаче да је производ његове реакције када су његова чудесна дела поредили са демонстрацијом демонских сила. Рецимо, српски народ воли да псује Бога, али његово псовање не долази од мржње према Богу већ од вулгарности или погане навике, и то није светогрђе (мада се мени увек дигне коса на глави када то чујем!). Морао би неко конкретним потезом да удари на Цркву, на место светиње, да бисмо данас могли да протумачимо на које светогрђе Богочовек мисли. Не знам колико је меродавно, али негде сам давно читао исповести неких покајаних сатаниста да су долазили у наше храмове на причешће, али га не би гутали него би га односили у своје јазбине на обесвећење. Умоболно! Али, ко год жели да обесвети Бога наликује човеку који жели каменом да погоди сунце. Бесмислено. Не може се Бог обесветити. Шта каже св. Ј. Златоусти: “Бог свагда пребива у Својој слави; нити Га славословље увеличава, нити Га хула умањује…”

  • Да ли треба свима опраштати, па да те сви посматрају као да могу опет да те повреде?

Када апостол Петар пита Христа колико пута треба праштати, Христос му одговора метафизичком математиком: бескрајно. Таблица множења, као и праштања, се нема где зауставити. Ипак, Христос нигде не говори да будемо наивни, да стварамо од себе позицију поданика и жртве са којом сваком “брише патос”. Треба “показати зубе”. “Будите мудри као змије а безазлени као голубови!”, каже Христос. Змија персонификује зло, а голуб добро. Не одбацује змију. У чему је поента? Да ли треба “седети на две столице”? Не. Него да знамо шта је зло, да препознајемо врхунац његовог зачињања ако треба, али да се не поистовећујемо са њим. Голуб је наивчина. Лако га је ухватити. А Бог не жели да смо наивни. За ђавола не каже да му се окрене други образ, него да му се супротставимо и да ће он отићи. Ипак, свако време и неке прилике нису исте. Треба промишљати. Није паметно бунити се увек по сваку цену ако имамо увид да могу због наше побуне и недужни страдати. Праштање је увек мач са две оштрице. Увек се излажемо рањивости и отвореним ударцима. Други може више пута изиграти наше поверење. Све зависи какав си човек. Ако верујеш да ће се други ипак једном уразумити, колико год те пута повредио, дај му шансу. Али, мислим да ово није свима дато. Негде и сујета узима данак. Неко неће да трпи ни најмање дајући себи алиби кроз Христово противљење, али то може бити демонског карактера. Што би рекао Шекспир: “И ђаво може да користи Библију за своје потребе!”. А када смо код препознавања зла другог, треба разлучити да није свако препознавање зла исто што и поистовећивање са њим. Зато се може рећи да можемо знати у чему други греши а да немамо његово искуство у себи по којем бисмо мерили. Када је Адам погрешио, Бог рече: “Сада је човек као један од нас, зна шта је добро а шта зло!”. Поставља се питање како Бог уопште зна шта је зло ако у Њему постоји само Добро? Јер га нема у себи. И први човек би дошао до тог сазнања, као што ми данас не морамо да узмемо дрогу коју нам нуде јер по последицама на другима видимо разарајућ ефекат, али је насео на подвалу змије па је познао зло – у својој природи.

  • Како Бог може да испрати живот сваког човека када су сви животи другачији и толико милијарди људи под овим небом живи?

Бог није Бог појединачних случајева па да сад попут “супермена” жури кроз простор и време да би дотрчао до једног а јадиковао што није стигао на време до другог. Бог је изнад времена и простора. Све нас посматра сабране на једном броју, тј. на једном месту, ако се тако може рећи. Било да је реч о простору, или ониме што називамо прошлост, садашњост и будућност. Најпре, догматски став је да нас Бог види само кроз Цркву јер се сама Црква поистовећује са Богом Сином. Бог је свудаприсутан, али опет тако да се Његово постојање не поистовећује са формама овог света него чува своју трансендентност различитом од света (не можемо, дакле рећи, да се Бог налази у столици на којој седимо, у ваздуху који удишемо, итд). По Христовом васкрсењу видимо да се многима јављао истог дана на различитим местима која су била изузетно удаљена једна од других. Није се „телепортовао“, нити користио неки “супер-авион”, једноставно се Његово материјално тело ослободило последица смртности самим временом и простором. Морамо да пазимо да Га не сецирамо као дистанцираног. Не мора Он да пређе милионе светлосних година да би дошао до нас. Он не путује. Не чека аутобус којег нема по цео сат, па кад дође још не може у њега ни да уђе. Ако рецимо сунце прожима цео свет а да оно само није стопљено са светом, можемо рећи да је оно и даље изван наше сфере јер не припада нашем свету. Међутим, ако су сунчеве енергије доступне свима, не можемо рећи да не познајемо сунце. Слично је и са Богом. Његова суштина остаје ван нашег досега, али Његове енергије се очитавају на нама. Није дистанциран иако није од овога света. Међутим, док је сунце још створено и ипак има неки мали временски лимит којим продире у наш свет док га обасјава, Бог је нестворен и не зависи ни од каквог временског или просторног ултиматума да не би могао да испрати све наше животе. Пред Њим је прошлост, садашњост и будућност свих нас на једном месту а камоли да не будемо сви појединачно. Неко од великих умова је рекао да нас Бог не види какви смо сада него какви ћемо тек бити. Ово треба сагледавати.

Парадокс је прекршај логичке мембране у којој и оно што је незаконито или ван линеарне форме добија оправдање аритмичним упадом смисла који кида постојећи смисао у нешто друго а да не укида ни прво. Да би се дошло до Бога, ако је то уопште могуће људским снагама јер је дар, човек мора да научи да се креће у парадоксима. Бог је окружен парадоксима као што је окружен анђелима који га закриљују. Човек не може да дође ни до крила ни до раскрилавања. Не може да пробије мистичну завесу. Светиња остаје над светињама. Мрвице које падају са његовог апофатичког престола су наравно дарови Духа. Али парадокси остављају отиске мрвица тамо где су оне пале. Човеку су мрвице дате јер још није добио ново тело. Васкрслу непробојност. Још није способан за чврсту храну. Храну есхатона. Пуноћу. Мада зна нарав Божију према мери прехрањива Телом и Крвљу. Парадокс је близак лудилу али није лудило баш као што се благодат по некима пореди са „трезним пијанством“ али пијанство није. Бог оставља за Собом трагове. Мрвице. Парадоксе. Да не изгубимо пут. Али и да пронађемо Свадбу Јагњетову где мрвице неће бити главно јело. Носити Духа у свету који не познаје Бога – није ли парадокс над парадоксима? Имати Христа у свом крвотоку – исто тако? Све што има додира са Богом Тројичним несумњиво мора бити прикљештено парадоксом. А где смо ми? Строго рационални и логичноцентрализовани нисмо ни до мрвица стигли а камоли до Трпезе Јагњетове. Отимамо се за храну која носи пропадљиви смисао као хијене и лешинари чија ће задња на тањиру сујете бити. И не чујемо једни друге никако, никако…