Archive for октобар, 2017


Чигра

Данас сам имао вече саткано од јастука са најлепшим перјем.
Деца су ми носила кичму својим стајањем
Качећи се као штипаљке за моје дисање.
Уништиле су све турболенције једним намигивањем.
Осакатиле су све лажне карте у демонском шпилу ако бих помислио да се од добре воље сакријем.
Ништа посебно нису урадиле.
Није било ватромета који поји смисао на изворима Јеванђења
(барем не директним упирањем прста о чело),
Само су се смејале и уносиле ме у свет игре
Када год бих се за трен стропоштао у колебљиву немилост свакодневнице.
Нису ми дале да предахнем.
Нису ми дале да будем човек који је поверовао својим седама на глави.
Пребиле су сваку могућност да будем тумач политичке воље или делагат Божије равнодневнице.
Све су однеле једним од мене самог отимањем.
Када бих хтео да удахнем само мало ваздуха који подсећа на непреображеног човека –
Опет би ме потопиле.
Остала је у мени само чигра
Да и када их успавам
Ништа друго осим њихове љубави не покрећем…

Advertisements

Слажем се!
Поштено је рећи када ти се нешто не свиђа
неумесно је гурати себе на силу у уста неком другом,
немогуће је да сви имамо исти поглед
на оно што плени и на оно што потире,
треба да постоје неке разлике
да утопија не би имала последњу реч за удвоје.
Можда зато и варају губици неких синхронизација
јер је боље да их некада нема уопште
него да развалине живе спокојним дражима
као да је лаж све што се мисли за обоје.
Па ипак, нека треперења тињају
да ли због жеље за препознавањем или нечим трећим,
а можда нека умрлица од несусрета само тражи
неко исконско разумевање,
када је јединство радоснице живота
пуштало топле ветрове над океанима,
да се два вала прелију у један
без губитка целине
или барем оног другог – поред себе.
Јер, ако сваки талас иде на своју страну
не бива ли са морем што бити не мора
када свака промена одвојена од хармоније
уноси пометњу, буру и сумњу
вал против вала – на рачун света?…

Можда се једном уморим од скенирања…
Стално се по један исти циклус окрећем
Или, умишљам да знам више него човек од просека
Којем бих неке тајне да на уво шапнем.
Мало су дотужиле неке приче.
Превише предвидљивости осакати могућност да се опијеш новом жилом.
Немогуће је да увек мени нешто недостаје.
Немогуће да нема новог под небом.
Немогуће да су сви сокови живота тек тако неучтиво исцеђени?
Ниједно вино се није лако направило!
Ако то знам, у чему онда нестајем?
Сулудо је ићи од рукава до рукава
Да поделим са неким изобличавања.
Ваљда постоји још нешто друго,
Или је све логика заблуде у којем само завере траже аплаузе за аналитичаре?
Може се човек спаковати у срце за разлику
Од скучености кофера
Чијим ивицама је стало више да ограничи
Неголи да ослободи другог –
Све под паролом да другом припреми путовање а да прећути протераност.
Човек стално машта о бекству из затвора
Он је уморан од безлица света,
А опет где год забаци удицу постојања –
Затиче са истим апетитом одваљено Небо.
Није све баш тако наивно
Али неки идиотизми ипак одликовано убирају наде.
Није добро за човека да живи за пролазне екстазе
Ако је већ сам себи дарован као исијавање
На чијем брушењу не сме заспати ниједном
Када сам себи не припада одавно и заувек…

Лудило

Хоћеш ли да ти причам како је почела моја болест?
Нисам имао ни 18 година када сам дошао код психијатра први пут
да ми нешто о мени каже.
Тада сам још имао чисто срце поред блудних афеката у џеповима.
И када ме је доктор питао како видим себе
Рекао сам му да сматрам да сам велики пред Богом
На шта ми је речено да сам нарцис
Па сам због тога плакао наредних 20 година живота.
Наравно, доктор није знао да сам мислио да је његово питање усмерено само на мене
Јер себе од других нисам издвајао,
Веровао сам да је сваки човек најважнији Богу па сам тако и одговорио
Држећи кроз једнину једног човека цело постојање множине света.
Брзо сам добио лекове за спавање које сам бацао у смеће рекавши
Да ми је драже да сам неуротичан а жив
Неголи смирен а међу мртвима.
Онда су почели прелази и успињања
Мало коју литургију нисам одболовао
Са бар 15 година стажа главобоље на свакој.
У самоћи сам имао демонске насртаје
Властите руке су се окретале против мене,
А снови су били густи као соли морске пене
Где се иза сваког грумена промаљао
Неки нови универзум и језик непознатог.
Потом ме је Бог подигао међу клирицима
Да будем простирач за њихове ноге
Када треба да заударају одмором и када да газе.
Када то није било довољно Бог ме је посадио
Међу своје највеће пророке
Да бих својим незнањем свакога од њих постидео када се узда у своју теологију.
На крају сам пожелео смрт али Бог ме се одрекао
Видео је да бежим од свог труда и да нисам
Ни на једном путу постојан довољно.
Па ипак, мада ме овде држе на лековима
Немам халуцинације
Моја вера није уобразиља.
Знам да ми се све ово десило да се испита да ли је кроз мој живот сваки човек будала
Јер казах већ да не видим свој живот
Одвојен од других чак и када самујем.
Знам да ме је Бог слагао када ме је оставио
Да не бих високо мислио о себи
Јер је знао да толико незнања познајем
Да ни остављање нећу разумети.
Али, све је то таштина!
Знам да у теби имам поверење!
Кажи то лековима који пливају у мојој крви!
Јер доктори мисле да ја мислим да сам месија
Да живим за откровења сваки трен
И да ми је ходање по води урођено,
А ја ништа од тога не желим осим
са неким попити чај удвоје.
Зашто ме сад то питаш?
Не знам како се зовем.
Како то мислиш шта сам по занимању?
Владика сам ако се живот професијом именује.
Чега се последњег сећам?
Манастира, потом болнице где сам умро.
Шта кажеш?
Да сам канонизован и да не бринем пуно?
Али, зар није негде записано:
„Врата пакла су закључана изнутра?“
Како онда могу да ти верујем?…

Још миришу пролећа на дан када си се родила својим присуством.
Увек си имала највише речи од свих најмање радозналих празнина поред себе.
Твоје очи су преливале љубављу и патњом
Тим прастарим напоном свих великих људи.
Одмах сам те заволео.
Била си увек најгладнија живота
Осетљива само ако ти неко не дозволи изражавање
А често се показивало да је најближима измицало разумевање тебе
И свега што си држала за најпрече питање.
Никада нисам био сигуран како ме видиш
И да ли осим колута постоји нешто веће.
Губим се. Старим. Ти као и свако женско
Мрзиш када немаш пажње.
Како би поднела тек моју сенилност?
Нервозе, свађање?
Али, међу нама су понори.
Деле нас васељене.
Разумемо се али не припадамо истим световима.
Могао бих вековима пратити твоје узрастање
И живети безбрижно за налет твојих пора.
Могао бих те волети најмањим атомом коже
Демонски, чисто, како те никад нико волео није.
Могао бих ти показати невероватне светове
И на сваком задржао сва откровења и галаксије.
Али пре или касније…
Када се будем почео распадати пред тобом
(а петину зуба сам већ изгубио, четвртину косе исто тако)
Разочараћу твоју радост брзим умирањем
А да си ти тек почела живети…
Стога, мада вољен твојом душом
Пиј из моје колико сад можеш примити.
Мени је дар што те не могу имати
И што се додир од додира далеко пружа
Па се задовољавам макар сећањем.
Све преко тога је илузија
Све преко тога да ти дам – нестајање…

Моје време није текло баш очекивано.
Периферија се улила у моје постојање
Од пресечених ногу
Оптужен као отпад који није достојан
ни за рециклажу.
Али веруј, сада не жалим ни због чега.
Као дете сам имао чудан сан:
За столом су били отац, мајка и брат
Сви су јели и беседили са осмехом
Једино мене нико није био свестан,
Потом сам плакао што ме не чују и не виде
Јер сам пред њима био жив
Али, не вреди, лепота је опстала само док је моје обраћање било нечујно.
Отац ми је говорио:
Да је мој брат био пожељан а да сам се ја непозван догодио,
Да је мој брат узоран ђак а да од мене ништа неће бити.
Једном сам крварио јер ми није ишла математика
Други пут када нисам разумео историју,
Једном сам шутиран као пас
За злочин паликуће који нисам ја учинио,
Једном да бдим до пола ноћи стојећи
Док је отац на столици држао стражу спавањем.
Отац је толико волео мајку да је навијао
За њене лекове како би је контролисао.
Памтим највише комунистичка заседања породице
У којем се пресуђује свачијем моралу и цени кромпира за кување сваким даном.
Мајка ме је бранила али никада се није изборила за свој глас
До гроба је крила своје науме
Као што је крила све од мужа још док је пленила младалачким инстиктом.
Живот је пролазио одмалена
Брат је добио бициклу – ја ни педалу
Брат је добио своју собу – ја ни кауч
После сам бројати престао.
Селио се и плаћао курве касније
Али сам му помогао да се врати
Док није положио кључ на све што поседује.
После је имао покриће да сам ја све добио
А да он гладује
Док у стварности је знао да није било тако.
Кроз сваку школу где сам прошао стопама старијег брата, сваки професор је поновио:
„Он је био бољи! Ти ниси зрео за успињање!“.
Када ме је брат упознао са његовим пријатељима – сваком сам верно служио,
Када сам га ја упознао са мојим – са сваким ме је потајно оговарао.
Када то није било довољно – окретао би фамилију против мене својим истицањем.
Када он стигне у село, сви би звали на телефон и долазили у госте,
Када бих ја дошао, за село се ништа ново није догађало осим питања: „Зашто ти брат није допутовао?“
Јесте, био је успешан, али свој живот није имао
То би могло објаснити зашто се у свачији увек бестидно гурао
Јер није могао без жеља да поседује туђе
А када су га сви пријатељи оставили на цедилу осим мене,
Уместо да и то запоштује напао би ме оптужбом:
„Ти си агресиван а за мене не бринеш довољно!“.
Заузврат сам га бодрио да се ожени
Да се оплемени, али и разлогом
Како са мојом женом не би флертовао.
Отац ми је говорио:
„Вас двојица сте ми вредни али не и ваша деца и жене!“.
Мајка је понављала:
„Твој брат пуно страда а твоје страдање није исто.
Његових осам сати рада су теже од твојих осам сати смене.
Његово двоје деце су теже за подизање од твоје двоје деце.
Његова виша школа је тежа од твог факулета.
Његовом аутомобилу је теже од твог пешачења.
Његов дом је тежи од твоје кирије.“
Брата сам изгубио онога дана када је продао своје првенство за зделу проституције
Да он мора увек бити први вољен
Када год нечија жртва његову престигне.
Али, он не зна да сам његове срамоте које још трају просјачењем и лажима – одавно опростио
Јер сам млађи брат на чију позицију се навикло да се са презрењем негодује.
Па ипак, победника нема
Све те приче о ривалству два брата су шупље
Нас је нешто друго раставило у овој причи о блудном сину –
И можда је то цена свих великих пријатељстава као између мужа и жене? –
Што се не зна ко ће бити први брат који ће другом без зависти –
припремити гозбу и теле?…

Живот иде иза глечера.
Вечерас осећам како тутњи живот сваког.
Свако би да се сакрије иза неког порока
А они лукавији – иза књиге.
Свако мање-више осећа недореченост свега што пребија кисеоник.
Могу бити на сваком месту
Али нема свако место добродошлицу.
Не купују ме шупље приче.
Никада нисам волео да причам са оним брбљивима којима је најмање до мене.
Они мисле да ћу их похвалити због дара речи?
Нећу, главно им недостаје!
Људи мисле да не умем да се смејем
Да ми је емпатија непознати жалац
Да сам издајник доброг солидарисања?
Нисам, само ме не купује тарифа
Која свакој емоцији даје камату.
Вечерас сам иза корака сваког
Али никога не мучим, нити врбујем.
Људи мисле да је лако бити сенка
Када си у тоталности на маргини
А желиш спасење сваком.
Мени је свеједно да ли неко за мене мари
Одавно сам прегазио очекивања
Угнездивши се где рука зловољног не допире ни брзо, ни лако.
Само ми је мало жао света
Што сам од себе једе и кида,
Када нешто веће не мора да трпи жртву
Нити да лута без порода а намеће се –
Као да је све важно око чега се ломи
А да га нико ни за шта не пита
Нити његово учење схвата за озбиљно…

Не боли када те убија онај који те не воли, јер према мери његове мржње ништа на њему није остало ни да се воли. Он већ болује од мржње којом себе мучи, те је мада нелогично ипак следствено да те истом силом која се у њему налази прождире до костију.
И ту кајања нема осим ако се временом не покаже другачије.

Не боли ни када те убија онај који те воли, јер према мери своје подвојености или присиле чини над тобом оно што иначе не воли. Он би можда хтео други сценарио, али је слаб или натеран од неког другог да чини оно што не би чинио никако у неким другим околностима.
И ту је кајање неминовно ако је бар мало колебљивости од добра остало у човеку.

Боли када те убија онај који те не воли а кога ти волиш, јер би све учинио не да се он нађе на твом месту као што чине осветници, него да свом разуму дође да увиди шта чини и колико је добро када се обе стране воле истом силом синхронизације. Као када би онај кога волиш весело свирао ножевима за твоју сахрану.
И ту нема позива ни на кајање, ни на истрајавање у злу, већ остаје само оно распето трпљење: „Не знају шта раде…“

Завидим људима који имају пријатеље
Који их броје на прсте једне или чак обе руке,
За мене је то толико света реч
Да морам до светогрђа рећи да немам ниједан прст сачуван нигде.
Јер мој пријатељ не може заслужити
Да га тако непромишљено волим
Ако нисам спреман за њега
Или он за мене живот положити
Таквог какав јесте.
Осим Бога нисам до сада таквог пријатеља срео,
Многе сам тако именовао али нисам срео.
Неки су остарили, други отишли у свет, трећи се са мном разочарали, многи ме се постидели,
А неки нису могли без каменица по најбољој другарчини.
Две деценије су разни људи
Које сам сматрао пријатељима долазили у мој дом, јели, пили, беседили
До румених зора када се мудрост са стидом стиче.
Неке сам повредио али сам одробијао своје
Више него заслужено
Мучећи савест да изда признање и онда
Када више ништа није остало да се призна.
За неке сам плакао само да би били
Моји гости на пријатељској свадби.
На крају ниједан није преживео.
Али није страшно.
Решио сам проблем, али ми је требало време
Да окусим, докучим, схватим:
Удаљивши се од сваког у пустињу свог срца
Ниједан ми није умакао,
Јер ја пријатеље и непријатеље немам
Имам само дистанцу са које сваког
Без навијања волим, превијам и видим…

Одговор

Хтео си да достигнеш највеће висине
И спржиш све неуроне просијањем несатканог злата,
Да будеш велики, да будеш тром
Да достигнеш наклон целе васељене једним мигом.
И на крају дало ти се!
Испуниле су ти се све жеље!
Прошао си уздуж и попреко све крајеве света
Ритнуо даље од планираних ватромета,
Загризао си Небеса у једном даху
На твој прст све што дише покретало је једра.
Ако би хтео мудрост – пливала би
Ако хтео тишину – казала би
Ако ли тајне других – лајала би.
Све је ломило на удар твојих дахова
Све је одјекивало од твојих сагледавања,
За све си имао решење, исцељење и дар!
Па шта се онда десило?
Зашто си тужан?
Чему скепса и очајање?
Зашто не поштујеш себе?
Други те не примећују?
Можда је крива твоја воља што си у свему
Хтео бити савршен?
Или можда човек није рођен да све жеље под облачним сводом има?
А можда си толико савршен да се не уклапаш нигде?
Или су те жеље поквариле
Јер су ти одузеле основно питање:
„Да ли си тако безгрешан уопште међу живима или си умро онога дана када си помислио да си се придружио боговима?“
Када себи будеш дао одговор
Онда ћеш знати шта ти се догодило…