Archive for новембар, 2016


Повратак

Сваки пакао живи од сумње

од смутње која двори свој биоскоп

која изнова понавља

један исти кадар сатима и годинама

као да је филмска трака

што се никада не отиска

до свог починка

до сазвежђа неискања,

јер када би само подвојеност утихнула

пред једним шаптајем смирења

умрла би лудила

нестао би главни глумац 

на дотрајалој сцени,

и бесомучни би нашао

изгубљено дотад исцељење

или погледао оком

што мрзи на мржњу и раздоре,

али да би се неко себи вратио

ако му је до себе стало

мора да угаси главни репертоар:

међу прстима запаљену

против свега уперену

а у својој власти морбидну –

увек гладну камеру…

Advertisements

Многи приступи у тематици хришћанског поста су углавном већ предочени. Негде још увек могу да пробуде и анимирају човека, а негде због неке једноличне исфорсираности не воде никуда. Почев од светоотачких мисли па до теолошких великана данашњице. Могуће је да осим лошег темеља људског наличја, негде ни сугерисани савети, колико год се клели у искуство Духа Светога, не доводе до поготка циља – до Христа.

У Светом Писму имамо доста места која недвосмислено сведоче да се дела поста огледају у доброј вољи а не у “мрштењу лица” или било каквом скретању пажње на себе. Библија се много пута узимала у уста као проверени водич кроз многе лавиринте вероживљења. Дакле, не само у категоризацијама посне културе. Али се и много пута догађало да коришћени цитати више раде на штету ближњега неголи на његовој користи доводећи сам пост до граница духовне некултуре.

Како данас стоје ствари? Где је човек у целој причи? Да ли се позив Цркве помало излизао од једне исте педагошке мобилизације да човек преокрене поставку ствари у доличнију активацију својих потенцијала? Можда, ако је реч постала конзервативна и стереотипна, односно, ако није осавремењена аутентичним искуством. Многе приче су постале некако депласиране, “жалопојуће”, болно препознатљиве без могућности да човека икако стимулишу управо због сувише подразумевајућег тоналитета.

Да ли пост може да одврати човека од пута врлине? Од Духа Светога? Да, ако њиме човек подразумева потирање других који не посте, или, ако посте а не посте као онај који “строго пости”.

Да ли је пост мерило стицања Духа Светога? Не ако он сам постаје циљ и средство за постизање аутогола. Ништа не може да услови Бога да подари Своју благодат. Ниједна врлина а камоли један програм (да не кажем “режим исхране”) не може да буде повод за добијање Божијег “кредита”. Шта онда може? Ништа. Благодат је бесплатна, али се не може рећи да иако Бог даје сунца једнако праведнима и злима не гледајући ко је ко, да Он Сам одступа од онога да се “бисер не баца међу свиње”. Можда одговор треба потражити у јеванђељској причи о исцељењу десет губаваца, јер се само један вратио да се захвали лично Христу на дар. Управо га је та захвалност учинила светиоником, богоносцем. Парадоксално, Бог не гледа ко је ко, али ако се осврнемо на есхатолошки Суд, видимо да Он ипак гледа ко је ко, јер неке неће познавати уопште.

Шта је онда пост? Многи погрешно тумаче да је пост очишћење. Има и таквих који у њему траже само депресивне интерпретације и интеракције са димензијама спасења и света у којем живе и делују. Они други, оптимисти, углавном се задржавају на неком сујеверном ставу детоксикације организма. Пост није очишћење. Пост је предлог да човек дисциплинује своје нагоне, апетите, надасве нарав свога бића. Може да припреми човека за очишћење, али оно само није очишћење. Очишћење долази од Духа Светога. Духа богослужбеног и литургијског. Духа који се не да поседовати. Духа који изграђује меру Христову у човеку. Пост није мерило чак ни достојног причешћа. Јер, докле год постоји свест о достојности и недостојности, постојаће и могућности да се свако такво именовање ограничи карактером гордости.

Да ли је пост непотребан? Да, ако човек њиме подразумева да ће задобити “супер-моћи”, да ће њиме изменити своју природу, да ће корекцијом својих телесних перформанси постати непогрешиви носилац благодатног идентитета.

Да ли је онда пост потребан? Јесте ако човек зна како да га примењује без неке езотеријске свести и вештачког навлачења хришћанске маске на своје лице.

Реално, пост не треба доживљавати као индивидуалан акт већ као позив Цркве, као лично солидарисање са гласом Цркве где језгро не чини маса аутономних индивидуа које постоје независно једна од друге загледане у неки свој псеудо-мистични свет, већ као Сабор оних који слушају и заједнички живе стварност Царства сада и овде. То су они који кроз диоптрију поста не траже замерке ономе прекопута себе, већ који захваљујући посту могу да побољшају диоптрију да другог боље виде, осете, препознају, доживе. Сликовито речено, пост је само неки вид “упутства” или боље рећи “мапе” која показује којим путем се може доћи до одређене путање (овде Бога), али он сам није гаранција да човек неће због своје неспретности и лоше оријентације – залутати.

У чему се огледа морална порука поста? У томе да се у посту не може живети морално већ благодатно. Да ако се човек већ осведочио додира Божијег у нутринама свог бића, онда да може показати већу вољну активност да окушану Стварност задржи у себи чак и када “телесни човек” тражи своју вољу. У томе и јесте порука поста: да се човек не ослања на законитости свога тела колико на невидљиву активност своје вере из које га Бог храни Својим речима и Својим Духом. Али, без обзира на такво похвално ослањање, то пак не значи да је човек аутоматски лишен властитих дуализама, јер он ипак остаје да осцилира у смртној природи која има своју инертност, трење и подривања на штету окушаног васкрсења.

Сваки човек који себе сматра хришћанином треба да дође до стања свести да сам нивелише своју меру практиковања поста без компарација са светом других. Јер, докле год се буде поредио са светом других – долазиће и до невоља у таквом настројењу. Најпре, сам човек треба да увиди какву корист он сам може имати од поста, али и да не буде роб спољашње форме ако ће њоме осакатити суштину. То ће рећи да онај који пости сам треба да схвати да пост није нешто што га посебно неутралише, или, посебно усавршава, већ да може бити изазов да човек на другачији начин превазиђе (или бар осмотри) наклоности и запремине свог уштогљеног и сувише тривијалног постојања. Да преиспита постојећа кретања у њему и да их доведе пред Христа на место свете процене. Само се на тај начин човек може зауздати од утопије посног радикалног придржавања. У супротном, неће разумети да пост није дат да би постао повод за саблазан и осуду већ да би човек вежбао смртног човека како да се више уподоби бесмртном у Христу. А где се покаже добра вежба – на крају остаје само одлична вештина!

Естетика

Докле год у човеку има бар мало глади за естетиком, у чему год се она огледала, пројављивала или показивала, мишљења сам да човек не може, барем не у тоталности, застранити. Јер, постоји нешто чега се човек ипак држи, макар и на маргини свог умносрдачног постојања. Држи се нечега што је можда и од себе сакрио на нивоу освешћености. Неког параметра који је сам изградио без обзира да ли су утицаји на то „мерило вредности“ индиректно или директно бивали посредством или одсуством других.

Када Достојевски каже да ће „Лепота судити свету“, он наравно прећутано мисли на Бога, али можемо проблем поставити и другачије. Шта ако оно што је естетски привлачно истовремено постаје и судски меродавно? За Христа се испунише Писма да они који Га осудише „на Њему не нађоше неке лепоте“. Ако на овај контекст додамо слику измученог Исусовог тела на крсту када каже: „Сада је суд овоме свету!“, можда бисмо могли рећи да ту естетика није пуно на првој линији фронта. Али то је естетика спољашњег човека. Констатација која произилази од телесних очију које само на телесно мисле. Духовна естетика показује другачији приступ. Јер је Бог погазио естетику своје нестворене славе да би неестетичност смртог света подигао на пиједестал обоженог. Ту, дакле, видимо преокренуту перцепцију. Оно што се нама чини естетски привлачно или одбојно заправо врхуни у смрти. Богочовек који на крсту делује „најмање привлачан“ Својом смрћу чини да се естетика овог света доведе у питање. Заправо, тек у димензији Христовог Васкрсења можемо добити благодатне очи да увидимо сво одсуство естетике овога света баш зато што врхуни у смрти. Он чини да се истинска естетика не показује у слави очију већ у слави дела.

Па ипак, да ствар није црно-бела, Бог је положио довољно естетике у лепоту овога света, макар и усред трулежи, да би се бар иконично приближавали символима непролазне естетике у којој Он Сам пребива. Зато је у неким људима љубав према природи тако изражена готово до пантеизма. Ако се пак држимо само моралних судова, тешко ћемо допрети до богоустановљене естетике каква се, рецимо, пројављује на богослужењима. Ово друго не треба потцењивати. Без обзира на слабости јерархије. Без обзира на крајност и искључивост народа који можда није довољно ни свестан да са јерархијом конституише домен Царства сада и овде. Али, ако се, макар хипотетички, држимо благе, бледе или умерене естетике у неким стварима (јер свако исту гради у односу на себе и свој доживљај онога што је привлачно), онда чак и у таквим поистовећивањима човек може да зађе са оне стране постојања. Или да бар мало у односу на оно што је естетско оснажи свог моралног човека. Јер ако га закон не може довољно постидети да позна шта је добро а шта зло, можда га може естетика опоменути до којих граница се треба пружити да би изменио своје наличје. И докле год се у односу на оно што је естетски узвишено човек опомиње недостатности свога добра осећајући сву наказност греха, дотле ни човек неће бити сасвим изгубљен. Јер ће увек у односу на Оног Који је Извор Лепоте налазити одбитак према ружноћи. Али са јасним и недвосмисленим акцентом да није ружноћа оно што даје познање ружноће, него да у односу на оно што је Лепо ружноћа може познати свој недостатак.

Уздање

Неко је једном рекао да нам живот враћа само оно што другима дарујемо. Лепа мисао. Али нереална. Може се учинити христоликом али није. Живот нам не враћа ништа. Напротив. Живот нам узима више него што му дарујемо. И то је та смртност. Људи нам узимају сваки животни сок злоупотребљавајући нашу доброту. И то је та зараза која постепено гуши сваки нерв животних капилара.

Да ли сада због тога треба очајавати? Постајати повучен или себичан? Никако. Треба неговати смирено уземљење. Није све од Бога. Ни добро ни зло. Само идиот уклања нијансе и поставља самоуверене дијагнозе. Не може живот ништа да нам врати. Није живот банка. Мада има велику каматну стопу. Не може живот пролазити мимо нас када је саставни део нас. Друго је то шта ми радимо са животом. Друго је то шта дозвољавамо људима.

По учењу Цркве у есхатон одашиљемо оно за шта смо највише везали свој идентитет. Тамо, дакле, настављамо онај продужетак себе који смо овде започели. Ето одгонетке Христове шта значе речи: „У чему те затекнем у томе ћу ти судити!“. Јер шта смо учинили од свог живота то је оно у шта смо се претворили. Нема фиксиране позиције али неке везаности нас ипак највише откривају. Зато, не би требало да се крећемо том логиком јефтине доброте која рачуна на трговину да ће нам живот вратити било шта, јер као што не постоји загарантовано спасење, не постоји ни духовни стаж који даје јемство да ћемо се архивираним искуствима окористити.

Шта онда остаје? Остаје уздање да ће Божија реч бити последња. Остаје уздање у Његову љубав. Управо се у том чвору показује да се човек не ослања на себе већ на Бога, баш као што се Петар не ослања на своју природу него на Христа када почиње да хода по води као и Он. Али када почне пробирање по нашим врлинским перформансама – управо тада почињемо да тонемо…

Постоје стресне ситуације које нисмо бирали својом вољом а које нас неочекивано збуне и доведу до психичке или духовне блокаде. Јер смо се нашли између две или чак три ватре. За које изненада немамо решења. Које нас притисну очајем и страхом. За које чак не знамо ни да ли су добре или зле. А затечени смо властитом неспремношћу. Ухваћени у коштац и против своје воље. Али не смемо бити инертни. Чак и ако је страх евидентно једини правац. Ствар се не решава сама од себе. Морамо показати иницијативу. Храбро, макар и против себе. Ослонити се на Бога. Једино Његов савет није варљив. Јер и сопствени ум зна да превари. Емоције утичу на расуђивање ништећи некад и намерно објективност зарад слатке илузије. Обећани мамац трза рибља уста. Јер сигурна дестинација нема где положити своје уточиште него изнова мења умишљени положај излаза. Савест некада утрне од парализе. Али онда се боре срце и разум. И тешко је док коначна одлука не преломи агонију. Одлука људскости која некад крије и од домаћина интимност боголикости. Јер увек морамо имати у виду да једна штета нема само једнодимензионалну диоптрију него да може направити читав колатерални хаос у којем могу страдати и недужни. Зато, било да оклева срце или разум, морамо се определити за одговорност. Шта год да је подметач садржаја који нас кида макар и заклетвом ужитка. Јер дефинитивно може бити питање живота или смрти. А можда и сецирање највољенијих. А ту коцкања нема и не сме бити…

Латица

Л. У. је била слатка девојчица. Имала је дуге златне локне, али толико густе да се коса не би могла чешљати. Била је треће дете. Најмлађа. Пошто није волела да се чешља, једном су је родитељи ошишали до главе, али уместо повређене дечије сујете, она се радовала свом новом изгледу обигравајући око огледала као чигра. Родбина је живела за њене мајушне посете. Мада су је сви волели, никада у толико окушане љубави није нашла повод да стави на себе лептир-машну саткану од размажених ореола. Више се осећала сигурном. Међу својима. Тако је испијала пажљиво гутљаје дароване љубави. Могла би сатима да слуша свог деду, лежећи на његовом дебелом стомаку, приче из давнина. Од малих ногу су је учили колико су преци били велики у српској историји и да таквих предака није мањкало ни у њеној крвној линији. Л. У. је била дивно створење. Волела је и умела са сваким дететом да се игра. Осим када неко не би умео да дели играчке. Тада би испадала безобразна, а заправо се са безазленим разлогом љутила на себичност, коју је, ето, почела да препознаје од малих ногу код других. И можда баш зато што је најмлађи члан породице, увек су је некако држали по страни бринући само до оне тачке да ли је она задовољна. А она није бринула ни о чему. Било јој је довољно да има свој мали кутак са играчкама одакле не би излазила сатима док се поштено не умори од разговора са пластичним пријатељицама које су за њу увек имали добру вољу. Није морала да отвара роковник да проверава да ли је родбина може тог дана примити у госте.
Л. У. брзо расла. Или јој се само чинило тако. Некада би време имало споре кораке као раст траве, а некада галопирајуће а да није ни примећивала све јаче мишиће на свом телу. Била је добар ђак. Узоран. Вредан. Прескакала је разреде великим поскоцима. Школа јој је просто ишла од руке. Ниједан предмет није доживела као напад на своју личност, него као могућност да надогради себе новим сазнањима. У то време, наравно, она још, као мало дете, није имала јасну свест за шта би јој таква сазнања могла послужити, али се радовала школи као што се играчка из њене собе радује њеним нежним додирима. За њу као да је све било мирис игре.
Међутим, једнога дана, ненадано, догодила се трагедија. Њен отац је умро. Био је то шок за све. Она као мало дете од свега 8. година није могла знати шта је то смрт. Знала је само да тате више нема. И плакала је, јер су и други плакали. Али га никада није осећала као потпуно одвојеног од њеног живота. Као да смрт није могла баш све прогутати својим земљаним ковчегом. Отац јој је био писац. Аматер. Али, добре деснице и оштрог ока. Прави песник. Једино је њој пред смрт написао песму. Никоме више. И та песма је остала да је жуља и теши, јер су стихови били превише озбиљни за њен узраст колико год се трудила да разуме написано. Тако је Л. У. осетила први шамар од живота у којем се нашла и ту су се пољуљале прве сигурности за које је невино сматрала да никада неће проћи. А прва латица љубави је отпала. И латица је рекла: „Ја ћу те научити шта је то губитак!“.
У одсуству мушке фигуре у кући, породична атмосфера се драстично променила. Одједном се створило, као преко ноћи, превише слободе. Оне слободе која уместо да смири човека, доводи га до тачке усијања да испита место где сатана дише и живи. Али, фрагменти свакодневнице ће ипак упоредо наставити да пулсирају у некој клими коју је отац посадио. Љубав према књижевности ће обасипати цео дом, а захвалница од стране српске православне цркве што се отац показао једним од ктитора ће строго посматрати са зида дуго година као опомена све укућане како треба да се владају у дому. Ако би таква слика измицала, онда би поглед на све те многобројне полице са огромним световима књига просто мамиле неким тајанственим мирисом кухиње у којој су песници најбољи декоратери душа и кувари најдубљих смислова под овим небеским сводом. Бар је она тако веровала.
Тако се Л. У., заједно са братом и сестром, понекад утркивала ко ће бољи састав да напише у школи. Или, ко ће бољу песму да напише код куће. Свако је неговао неки свој стил. Све док једног дана нису сви одрасли. Тада су неки од укућана престали да осећају присуство оца и мужа. Неки ће наставити даље као да он никада није ни постојао. Али, у животу Л. У. није било тако. Она је остала верна перу и мастилу ради свог оца. И знала је да пише и чита по целу ноћ не би ли му и на тај начин некако мистично постала ближа. Или бар достигла половину светова и креације коју је њен отац поседовао. Зато је ноћи посебно волела јер су тишине биле прегласне за њено крхко биће.
Када је завршила основну школу, Л. У. се у средњој некако повукла у себе. Неочекивано чак и по себе. Није више била толико друштвена. Није се гурала међу прве редове, али је волела да посматра људе и да им се диви на неки свој начин. Створила је дистанцу која не изгони другог, већ која дозвољава другог. Нажалост, ове њене затворености неће свако лако разумети. Постаће недоступна и конфузна. Негде ће чак изазивати нелагоду. А да не би никоме стајала на путу, јер је навалентност сматрала смртним грехом, повлачење је увек видела не као бежање од стварности, већ као проналазак своје душе. И није погрешила. Једино што није предвидела у свим тим даноноћним учењима, читањима, писањима и истраживањима, то је да ће развити себи јаку, можда и превише јаку машту, коју неће моћи лако да контролише, нити да јој укине алиби онда када се фикција и стварност сударају у најтежим рикошетима. Јер, не само да се та граница некада често губила, него као да је она желела да се та граница у потпуности избрише. Као да је волела своје сањарење више него хлеб који би често и заборављала да поједе. И сносила је страшне последице по своју младост због те маште, а да није желела да освести тај проблем уопште као проблем. Тако ће постати помало меланхолична. И тако је од своје душе, не штедећи себе, добровољно откинула другу латицу љубави. И латица је рекла: „Ја ћу те научити шта је то лутање!“.
У време када јој се сестра породила, њено дете је прихватила као своје дете. Брат је постао наркоман. Није било изгледа да се икада више врати на прави пут. Био је сувише поносан и тврдоглав. И као да се хранио тиме да мајка и две сестре секу вене и проливају сузе за њим. Али, када је дете дошло у кућу, он више није био битан. Наједном је његова синовска и братска репутација нагло опала. То га је страшно дотукло. Додуше, испочетка није још схватао свој проблем, а да зло не би освестио као могућност конкуренције, због чега се неретко дешавало да детету поједе храну које је за дете било намењено, почео је да убризгава нове и веће дозе самокажњавања. У сваком случају, дете је за Л. У. била прилика да пројави неку нову себе. Неког кога је давно у себи заборавила. Улила је толико велику љубав у дете да јој се некада чинило да ни своју децу можда неће тако волети. Годинама ју је чувала, жртвовала најдрагоценије време, читала јој књиге и упознавала са светом. Наравно, не само због тога што јој је сестра радила, него и због тога што реално ни сама мајка није толико волела своје дете, него се увек понашала хронично уморно да сопственом детету пода бар милиграм емоције коју је Л. У. давала. И дете је препознавало ту емоцију све док није нарасло до одређене зрелости када би ту даровану емоцију могло злоупотребити. Тако се удружила са мајком у бројним стигматама које су често ишле на штету Л. У. Наметање кривице да она никада није довољно добра за све њих, нарочито за рођену мајку, сестре и једног брата, и поред максималног себедавања. И да би куповала мир у своме дому, одрицала је своју вољу безброј пута, само да би нашла све укућане насмејане и задовољне. Тако је отпала трећа латица љубави а да Л. У. то није ни приметила. И латица је рекла: „Ја ћу те научити шта је то понижење!“.
Када је завршила средњу школу, уписала је Књижевност. Те дане слатко памти. Била је међу најбољим студентима. Тамо је пронашла све искане светове на једном пажљиво скупљеном месту. Имала је могућност да развије сопствени стил и да га доведе до савршенства. Ту се први пут озбиљно заљубила. Пала је на једну сасвим јефтину песму човека који ју је дуго познавао. Тада се први пут осетила као жена и тада као да је први пут осетила шта то значи бити пожељан у срцу другог. Предала се у потпуности као што лист предаје своје нагоне ветру на дрвету. Уопште није марила за неке последице. Најлепше моменте је провела са вољеним човеком. Све док једног дана, тај човек, по имену З. Ф., није показао своје право лице. Да је обична сировина од човека. Да уопште није песник за кога се издаје. Да је фалсификатор емоција. Да поред Л. У. воли да осваја и друге жене. Али, пре него што ће то схватити, Л. У. је била толико обневидела од свете љубави да ниједан недостатак није примећивала у лицу З. Ф. Тек када је ступила у брак и родила прво дете, као преко ноћи, одједном јој се отворише чула да позна човека спрам себе и са којим дели парче трулежног крова и бајатог хлеба. После 25. година постојања, било је то први пут да Л. У. озбиљно осећа угроженост и немир свог бића који ју је доводио готово до физичког гушења. Јер су почела пребацивања и корозије за сваку ситницу, тако да је брзо прамен љубави постајао одсечен од корена за који је Л. У. сматрала да ће наћи дубоко уземљење. Неколико пута је била чак и компромитована, изложена као у излогу, да његовом вољом извојује његове најгнусније жеље, а неколико пута се чак сама и паковала не би ли мужа ставила на пробу колико је њему самом стало до једног здравог односа. А у пар наврата је чак добила батине чије ожиљке ће дуго носити на души. Међутим, брак је увелико пропадао а да је Л. У. ради љубави своје сакривала чак и од себе истинске разлоге. Она се у тој несрећи окретала својој деци не би ли бар њима пружила љубав која им је највише потребна. Тако је отпала четврта латица љубави. И латица је рекла: „Ја ћу те научити шта је то страдање!“.
Како су године пролазиле, Л. У. је открила љубав према Богу. Заправо, открила је љубав Божију која је већ била просута у свет, љубав Другог која је њу саму открила, само ју је требало освестити и пустити да заживи у нутринама бића. Тако је почела да одлази у Цркву. Ниједну Литургију није пропуштала. Ако јој не би нешто било јасно, одмах би вукла свештеника за рукав да чује подробније одговор и тумачење о неком питању. Пошто је била добар познавалац књижевности, а свој дар није гасила, имала је велику могућност да обједињује свет и језик песника са светом и језиком Цркве. Није ни сама била свесна колико се унела у благодатни свет Царства. И трудила се гигантским напором да свако своје искуство верно посведочи и пренесе као дар својој деци. Барем деци јер пријатеља није имала пуно. Да никада не остану лишени тог искуства и да Цркву препознају као матицу и свој дом где се увек могу осећати комотно. Можда је свему томе, негде несвесно, доприносила атмосфера код куће где се због хладнокрвног супруга није могла никада осетити довољно слободно. Јер је несумњиво да су је сумње и страх често због њега живу сахрањивале, али би увек пред светлошћу вере налазила покриће и утеху да свој живот у Христу никада не потцени и не погази. Колико год супруг био равнодушан чак и на том темељу.
Како су пролазиле године, Л. У. није ни приметила да је оседела. Да је навршила 67. лета. Није чак приметила ни да је остала некако сама и погрбљена. Деца су одавно престала бити децом и започела су неке своје животне авантуре у којима је, чини се, било готово немогуће ухватити их. Макар за једним ручком недељно. Или, барем месечно. Деца су престала да долазе. Нису остала без љубави према мајци и оцу, али су кренула неким својим путевима. За својим пословима и за својим породицама. Сада више никоме није било битно колико година, колико оброка, колико прича је мама Л. У. давала енергично свима. Сада унуцима неко други прича њене приче које је она некада својој деци читала и причала. Није она ни сада тражила своју вољу. Толико се унела у живот по Христу да се никада није осећала усамљеном. На њој ниси могао видети комплекс огорченог самосажаљења. Њене изборане очи и данас једнако засузе. Неке потезе би можда одиграла другачије у прошлости. Али у њој нема кајања. У њој све је доксологија. Сваки нерв трепери на ивицама уподобљавања. Сваки удисај пролива светлост нествореног еона. Свака мимика избораног лица недвосмислено указује да је она више пута доживела сусрет са Свевишњим. Ту радост јој ништа није могло украсти. Ниједна пролазност је више није могла преварити. И како су јој сада само смешне све те чарке и доказивања у којима је некада тражила своја већа права или већу вредност. Хвали Бога што се више од половине ствари и не сећа. Јер, ако је и било неких трагедија, већа безнадежност припада онима који су, мислила је, лишени љубави Господње. Још се моли Богу да јој се опрости за толико добре воље према другима који су њену топлину изиграли и да никоме ништа не узме за зло. Пред Тајном Вечности све то држи за трице и кучине. Драго јој је да је бар своју децу извела на пут. Можда јој је само жао што њен муж није приметио тренутак када је пета латица љубави у тим видно поодмаклим годинама отпала одавно са свог лежишта. Јер је то био дан када, седећи крај прозора замишљена у видокруг оца, маште и пролазника, ни она сама није знала да је умрла. И латица је рекла: „Ја ћу те научити шта је жртва!“.
У том тренутку нешто ју је пренуло. Неко ју је додирнуо за раме. Она се, негде заглављена између благог страха и недоумице, трже и окрете. Било је то лице Христово. Седео је крај мале девојчице од 8. година. Он је погледа оним заљубљеним погледом којим посматра лице сваког човека и упита:

Шта је? Опет си се замислила?

Јесам…

Машта? – упита Он глумећи наивност

Да – рече она помало несигурним тоном

Пусти сада машту – рече Он – имамо пуно посла ти и Ја

Који посао?- упита она раздрагано

Зар мислиш да Ја не могу да маштам? – упита је Бог

Како то ја могу знати? Још сам мала. – рече она

Хајде, дођи, показаћу ти како се сади цвеће чије латице неће никада отпасти…

Рецимо, један човек је добар. Једноставно племенит. Било плодом васпитања или свог избора. Али онај ко је лош човек, упливом неваспитања или сопственог избора, мора уложити 300 пута већи напор од доброг човека да би дошао до његовог стадијума. Оно што је можда и за доброг „статус кво“. И још 300 пута већи напор да би дошао до Бога. За доброг човека ту напора нема. Можда му је сва та његова доброта постала даром лаким за ношење. Међутим, код инфицираних људи, код људи ниског морала и колебљивог добра, и најмањи дар је тежак за ношење. Више је терет. Можда и оно што је благодат постаје само Крст. Можда бисмо ту негде могли потражити разлику између покајаних и светих, или, најамника и синова Божијих. Али, свакако не треба потцењивати труд, зној и крв који неморални и малодобри узимају на себе, јер су ипак за Једино Добрим пошли. Без обзира на сломове и падове треба их подржати. Да се не огорче и у то мало добра па и од њега да не одустану.

Црна боја

Живот А. Т. није био нимало лак. Имао је веома тешко детињство. Никада своје невоље није узимао за таоца којим би бранио могућност неког свог могућег зла. Ни он сам није знао тајну која пулсира у њему: зашто је пожелео да живи примером доброг човека тамо где свако жели да сеје семе зла. Наравно да је био много пута огорчен, несумњиво. Али, неке дечије болести су морале да се прерасту пре или касније. И дан данас знају да га изнервирају, али себи дозвољава таман толико испада чисто да себи покаже да је још међу живима. Да није равнодушан. Или, неки уображени светац који само на себе мисли. Одувек му је та теологија самоповлачења била страна прича. Није се ту налазио никако.

Али ко је наш протагонист А. Т. ? Некадашњи клинац риђе косе, а данас православни свештеник риђе браде. Од милоште га парохијани данас зову риђобради, мада се том опису највише радују деца која одмах мисле да је он неки посебан гусар који високо подиже једра своје цркве да их отисне у највећу авантуру.

Још као мало дете много тога га је занимало. Читао би књиге иако ништа не би разумео. Чврсто је веровао да ако буде показивао толико велики инат у проучавању онога што не разуме да ће му се једном због те истрајности отворити врата ума који ће унети светлост разумевања. И није погрешио. Проблем је само био у томе што га је школа и родитељска брига стално вукла на страну супротну од оне коју је свим срцем желео. Али, послушност није доводио у питање. Као што није неговао ни неко особењаштво, јер је заиста волео да се игра са другом децом. Али школу није волео. Ни оцене му нису биле за похвалу. Брзо је открио све мрачне поноре које ризик једне младости може да понесе са собом. Али, он је увек имао осећај да нешто главно у свему томе измиче. Да увек постоји нека позадина ствари која се не да лако приметити, а камоли именовати. То осећање тајне ће га пратити целог живота.

А. Т. је одгајан у православном маниру. Да редовно иде на богослужења. Да буде узоран колико до њега стоји. Имао је разне етапе по том питању. Од љубави преко мржње па опет до љубави према Цркви. Заправо, никада Цркву није мрзео али је имао велики проблем са својим очекивањима пред лицем храма. Народ га је излуђивао. Као да се нека здравомистична тишина губила усред све те вреве, мешкољења, дошаптавања и гунђања. Некада би му се чинило да не може уопште да доживи Божије присуство од толико народа. Од толико механизације верског битисања по неком уштогљеном зупчанику. То ће га касније доста обележити када буде у олтару секао хлеб као да сече камен.

Дан свог рукоположења је дуго чекао. Престао је да се нада. Године су јеле ткиво. Кости су се смежурале и пресушиле од сваке жеље. Док једног дана није дошла вест да ће се његова молба ипак усвојити. Радовао се као мало дете. Коначно ће имати прилику да покаже своје таленте. Од писане речи, преко проповедних сведочења до пастирског старања. Али, као што то углавном бива, машта је брзо била ошинута страшним бичем свакодневнице. А ту су се низале разне ране, од оних лаких и површинских до оних тешких и дубоких. Када су га послали у једну Цркву где ће пустити корење свог службујућег сведочења, прво што га је збунило је била реакција других свештеника. Дочек је био понижавајућ. Гледали су га не као брата у Христу већ као конкуренцију која ће им окрњити буџет. Новац је био последње станиште о чему је мислио. Њега је ентузијазам пекао дан и ноћ. Да понуди нешто другачије и савременије својим парохијанима.

И тако је А. Т. почео да обилази домове, да “свети водицу”, да позива народ у храм на Литургију. Чудио се како од свих тих посећених домова и породица нико не показује добру вољу а још мање питања око своје вере. Где год би он покушао да одобровољи или протумачи неки део Јеванђеља у конкретним приликама, био би доживљаван као наметнути путник. Негде чак као ухода. Негде као могући швалер. Негде као дежурна трачара. Иако ништа од тога није имао у својим нервним завршецима. Мада од народа никада није тражио прилог, јер се држао Исусовог модела да свако оде сам до храма и остави прилог по свом избору, његово сведочење Христа се почело узимати са резервом. Као да је народ пре желео некога ко ће брже-боље обавити обред и још брже наплатити неку другу Тајну, па да се свако разилази на своју страну. Он је хтео да понуди однос али није налазио на одјек. На много места су га чак оптуживали за стање у Цркви, држави и комшилуку као да је он тај објективан разлог због којег се све распада и руши. Када аргумент не би донео очекиване резултате, смиривао би се тако што би заиста на себе узимао имагинарну кривицу само да би се народ одобровољио. Међутим, за народ су све то биле “новотарије”. Сав тај његов вишегодишњи покушај да установи неки другачији приступ – за народ је било наметање. Чак ни други свештеници, одвећ поодмаклих година а одвећ бестидни да би отишли у пензију, нису показивали разумевање. Штавише, другим свештеницима је сметало што А. Т. не наплаћује епитрахиљ своје службе. Јер им тако руши репутацију и буџет. Безброј пута су га минирали пред надлежним епископом и претили му да ако не буде радио како му кажу да ће добити премештај на још горе место.

Мало по мало А. Т. је постао разочаран. Имао је жену и троје деце. Није смео да ризикује. Ради породице је прихватио такве уцене које су га максимално компромитовале. Сваки пут када би требао да подноси извештај пред епископом, лицем ка лицу, ако би говорио истину – само би добијао санкције. Тако је А. Т. дошао на идеју да свима прича бајке како све савршено функционише само да не би његова породица испаштала због ставова којих се тврдоглаво држао. Успео је да сакрије живот у Христу и пред епископом, и пред свештеницима, и пред народом. Јер нико није показивао вољу да чује глас истине. А у свему томе је било превише нездраве климе, пред свим тим ослушкивачима и клеветницима, да А. Т. просто није знао шта више да ради. Желећи да сретне друге дошао је до парадоксалне ситуације да мора да се крије од других. Покушао је да добије премештај у бољу парохију, негде чак и у дијаспори, али увек би га неко претекао. Увек је неко протежирао неког свог човека због којег би он добио последње место. Место непомичности. Место чамотиње и позицију утваре. Године су пролазиле. И А. Т. је одавно престао да броји двадесет степеница кроз које је својим веком прошао. Људи су прихватили фарсу. Никога није занимао дубљи смисао. Ни народ, ни свештенике. Као да је и он сам постао некако инертан. Да је изгубио компас. Све до једног дана.

Једнога дана на свом уобичајеном путу од куће до Цркве у којој је служио, а живео је у кући од непуних тридесет квадрата буђи и мемле за разлику од многоскућених му свештеника са којима је службовао, пред Црквом се појавио просјак. Било је просјака и ранијих година, али су многи већ били познати у тако мало месту. За овог просјака се не зна одакле је дошао, нити куда иде. Узалуд испитивања. Давали су му прилог, давали да једе, давали одећу, некада га и протеривали неуспешно, али он није говорио. Како је време промицало А. Т. се већ некако навикао на њега. После годину дана, просјак је почео да улази и у храм. У почетку су се врата цркве због њега закључавала, јер се свештенство плашило да би просјак могао нешто да украде. Било је то мало место, па се, ето, прибевагало и закључавању богомоље усред бела дана без обзира да ли неко има потребу. Некада би А. Т. и просјак били једини људи сабрани у храму. Некада би се и по која стара баба преварила па дошла са њима двојицом у храм где би зими било изузетно неподношљиво. Пролећа А. Т. памти као најсвечанији вео свог живота. Негде је он и од себе тајио да је најсрећнији када никога осим њега нема у храму. Да може имати Бога коначно мало и за себе. Вероватно је нешто из детињства остало као наслеђе будући да се тад није могао од народне еуфорије концентрисати на Божије делатно присуство у храму.

Међутим, након две године од мистериозне придошлице загонетног путника, приметио је да се просјак није појавио на богослужењу. Чекао га је испред. То је А. Т. помало зачудило. Већ се био навикао на његов непроговор, па је мислио да је просјаку дошла можда након толико времена нека жеља да се исповеди. Или, да му можда треба прилог од њега. На оба предлога просјак је само одмахнуо руком. То је било први пут да је просјак разумео питање. Потом се удаљио неколико метара од А. Т. и позвао га себи руком. А. Т. је пришао. Вечерња служба се завршила и храм је већ био закључан. Порта је била празна. Небески свод се нагињао над овим дуетом са својим звезданим рефлекторима на земаљској позорници. Просјак је пружио руку и неочекивано по А. Т. додирнуо његово раме. Одједном све је занемело. Као да се догодио ватромет по целом видокругу чији звук детонације као да је неко нагло искључио. Појавила се светлост. Светлост која није од овога света. О којој је само А. Т. читао, наслућивао, искусио, али коју никада није видео. Која га је прожимала са свих страна тако да није могао одредити да ли светлост долази споља или изнутра. Просјак се благо насмејао. Оним осмехом који улива поверење и не дозвољава ногама да изгубе тло под ногама од страха. Другом руком просјак је прошао безболно кроз месо и плућа А. Т. и извукао његову душу. Душа се преливала у разним бојама. Свака боја је имала своју причу и разлог. Ту је А. Т. постао глувонем, шокиран, јер је могао да само једним погледом по свакој боји прочита сакривене све своје историје на једном месту. Могао је да види своје недостатке и своје врлине, али и оне међудимензије које остају сакривене до есхатона када ће се показати тајна човека.

Од свих боја, А. Т. је задржао поглед само на црној. Занимало га је шта је то толико мрачно у њему. Просјак као да му је прочитао мисли и извуче црни пејзаж из душе пред њим као непрегледну долину која усисава поглед у своју стварност. Боја тада својом сликом рече: „Читав свој богословски и свештенички век, а то је практично читав мој живот од 14-те године, живим или се пак трудим да живим баш овако. Да знаш није лако, јер се од околине клерикалне и народне константно трпе ћушке, јер забога имаш моћ а не користиш је. Према њиховом схватању, урушаваш темељне поставке за њихово практиковање посебности. Међутим, још су гори они којима, будући на позицији моћи, као свештеник покушаваш показати и понудити слободу коју нам Христос нуди. Покушаваш их ослободити свеза и узуса каузалитета. Покушаваш да кажеш да је љубав оно што Бог тражи, а не жртвоприношење. Да нам даје најпре радост!!! Након тога, блену у тебе к’о теле у шарена врата и питају те: „Оче, колико дана на води? Смем ли целивати икону кад имам менструацију? Итд, итд……“ Кад им кажеш да то није важно, да је то небитна и успутна духовна фискултура и да не само да могу љубити икону, него Христа Живога треба да приме, они учине највећи скандал – окрену се и оду. Траже онда некога посебног духотворца, гуруа, измишљеног пророка, јер они су прави ауторитети којима треба следовати. Они знају колико поста је потребно. До у молекул, да не кажем атом, знају колико које материје човек сме унети у себе како би био достојан причешћа. Знају ко се спасава, а ко је осуђен. Они су као велики инквизитор. Дају својим поклоницима тежак, тесан, квргав јарам, јер забога – ко се још радује Христовом благом јарму. Онај духовнички боде, жуља и усмерава у одређеном правцу, па ти ни ум ни срце не требају. Нема одговорности, само испуни њихове рецепте за спасење, јер ако живиш по њиховим правилима, сила њихове власти је испуњена и примењена. Не морају више духовно да онанишу, већ оргазмирају јер те силују у здрав мозак, а још им сам дозвољаваш. Мислим да је проблем, што су многи верници дресирани да се клањају тамничару. Чудо је то, како Стокхолмски синдром није дијагностификован пре. У сваком случају, храмови су нам пуни обољелих од истог…“ И ту се виђење изненада завршило.

У празној порти нађоше се опет лицем ка лицу, пред додиром првог мрака, А. Т. и мали, грбави и изборани просјак од шездесет и кусур лета. Још су се гледали. А. Т. је покушао да настави са обраћањем, да проба да појасни и разлучи малопређашње указање, али га просјак није више чуо. Просјак као и пре није више ништа разумео. А. Т. је био помало збуњен свим што га је снашло, али је јасно распознао да просјак пред њим и просјак који га је до малопре држао у неком стадијуму екстазе – нису иста личност. Као да га је неко телепортовао у неку другу стварност која се посредством овог светог мученика тишине и немости, из бога питај какве недођије и несрећне судбине, дала као дар средовечном оцу А. Т. Пошто је већ тама обузела цело двориште Цркве, било је време да се крене. Као и две године уназад, А. Т. је кренуо да испрати просјака до улазне капије где је овај увек на једној дрвеној клупици гледао да испроси мало сна од ноћних ветрова. А. Т. је успут размишљао о црној боји и могућностима тумачења. Питао се да ли је то његов грех или је на себе узео грех заједнице којој служи и са којом служи. Са тим мислима је напустио порту. Сутра је нови дан. Мора се устати за јутрење…

Ако хоћеш да храниш своју мегаломанију – довољно је да створиш зависност другог од тебе. Тако ћеш лако контролисати другог, јер ћеш га правити будалом. Ти ћеш увек знати све а други ће увек да смета (чак и као ученик!?), али ће имати ту несрећу да те трпи. Тако је негде и са родитељима и децом. Уместо да их осамостаљују, везују их толико за себе да им поништавају и могућност личног развоја као и развоја неког дара. Тако деца постају кастрирана на више нивоа: емотивно и талентовано. На крају ни сијалицу не знају да промене на лустеру, а камоли да запале сијалицу за животом у себи…

Ако хоћете да уништите једно друштво, нацију, колектив, институције, било шта и било ког, па ето и Цркву, само уведите што већи број закона и законика, прописа и прописивача, и на крају ћете добити толико бесмисла који ће увести апсолутни хаос у свима и свему.

Данас закони у целом свету одлучују о судбини човечанства. Можда звучи антиномично, али управо закони стварају идиоте од људи у свим институцијама или моралним пројавностима човека. Од друштвених сектора до приватног живота појединца. Углавном се полази првом логиком асоцијације да су закони ту да коригују друштво, да учине свет бољим местом, да се смањи криминална стопа, да се омогући бољи развој једног система заштитом самог система, итд. Ништа од тога није спорно. Премда може бити спорно у зависности шта иза сваког закона као намера и последица стоји.

Проблем је када човек изгуби властити компас темељећи свој идентитет искључиво у запреминама “законске верификације”, односно, да само оно што је “дозвољено” или “што се мора” јесте једини критеријум постојања. И људи се оријентишу и дресирају некритички на основу брзосмењујућих закона који се само надопуњују (или истискају оне претходне), то јест, оних прописа “којих данас јесте а сутра нигде нема”. Појео вук магарца. Што је било – нема вредност више. А неко је свом силом пустио корење, макар и привремено, у апсолутизам управо тог стално-измицајућег модуса битисања којим је мерио себе или друге. А онда се нађе затечен и преварен када дојучерашњег ослонца више нема. Зато се лако да приметити колико “законски обвезник” (читај: морални фашиста) пада у резигнираност сваки пут када примети да неко не стоји у неком законском аршину, јер није тако “моралан” као што је он који се држи закона. Или, да набаса на ону плтику затеченост да неке суштине не познаје јер их не познаје његово спровођење закона које је од младости држао као лојалан грађанин „добар“ породици својој. Јефтина једначина. Тако се људи заклињу у законе, показују им преданост, у њима се крећу, а неретко због плате трпе своје дресирање. Наравно, огорчености не би било када се не би гледао у туђ тањир. Отуда она јадна саблажњавања.

Нико на свету није слободан од закона. Свака држава доноси своје прописе. Од легализације зла до разводњавања друштвеног развоја. Људи се клањају законима. Златни идол. Није битно ко доноси одређени закон и чему он служи, него да ли се испуњава. У томе је сва кладионица. Кроз шпијунку закона човек мери истину свог бића и бића света. Некад и себе, мада је евидентно да је сваки закон конципиран тако да унапред остави рупу у себи како би човек могао неометано себи да дозволи кривљење истог. Постало је ирелевантно колико Бог не мари ни за један закон. Моралисти се чак и данас саблажњавају на “неморално” понашање Богочовека који је, ето, Себи могао да дозволи кршење неких закона. А ствар је јасна била још пре више од 2000. година: Човек је господар над законом а не закона над њим. Симболички речено, човеку је могуће бити „панкер“ а да не заврши у радикалном нихилизму или есктремном револуционаризму. Можемо се дотаћи и Мојсија. Јер, Исус, упитан зашто не поштује одређене законе одговара (парафразирам) да су се многи закони дали не јер су били последица воље Божије, него тврдоглавости народа и тврдог срца. Закони, библијски или људски, су последња мера позива на људскост којих се по слободи људи нажалост не би сами никада сетили. Већ ту се може видети фамозна дистинкција између најамника и синова светлости. Робовима је закон потребан јер сами немају иницијативу за било каквим добром осим добра по сили и наговору. Негде ће и атеисти са правом оптужити хришћане да се Бога држе само зато што сами нису довољно морални (иако, наравно, није морална платформа суштина побожности).

Зађемо ли мало дубље, видећемо да су законске санкције за оглушиоце много бруталније од закона Божијег који парадоксално није чак ни закон већ жеља Божија да свако пронађе сопствену слободу и достојанство и синергијску реализацију унутар свог идентитета (то је оно: “да се сви спасу и дођу у познање истине…”). Само човек са Богом у себи не осећа притисак ниједног страха од било каквог закона, јер се према Божијој вољи нивелише. Таквом човеку није потребан ниједан закон. Осим закона савести положеног у срце, као код незнабожаца (што и апостол добро примећује), такав човек се неће огрешити ни о један закон. А где Божија воља доминира, или “озакоњује” срце према мери дара Духа Светога, човек показује испуњавање “законске норме” и у свим другим законима. То пак не значи да постаје инфантилан и/или инфериоран пред лицем закона. Има власт да га доведе у питање. Или да га попут Христа прекрши. Да испита место смисла у “овлашћеним формама” пулса цивилизације. Јер се данас можда више него икада самим наметнутим законским конструкцијама “цеди комарац а гута камила”. А да суштина нема никакву дубљу потпору. Штавише, да нема смисла уопште осим смисла идиотизовања самих држача закона који и данас више воле форму од суштине или слово закона од смисла закона. Шта год подметач и садржај истог био у питању.

Погледајмо само законске пропорције о употреби дувана. Човек мора да изађе на улицу да би запалио цигарету а можда заживе нови закони где неће смети пушити уопште на јавном месту. Погледајмо онда предуслове да будеш примљен као пацијент у Дом Здравља. Није спорно да се пацијент прими преко реда ако има већу тескобу, али је проблем што се и заказано време не поштује уопште. Онда перипетије у просвети око једне оцене ђака или на који начин професор мора дати оцену. Читава „кука и мотика“ око инспекције. Или да не сме избацити ученик уопште. О предусловима за Причешће. Да ли је човек крштен, да ли је постио, да ли прима свештеника у свој дом, да ли редовно долази у храм, да ли се исповеда, да ли има духовника (на овом задњем се може писати у томовима). Ниједан од тих прописа није важио за апостоле. Шта тек рећи за законске небулозе и девијације које говоре о правима деце јер је неко “паметан” дошао на идеју да дизајнира закон који ће сачувати слободу детета тако што ће “педагошку ћушку” и “злостављање” ставити у исти кош?  Или, шта рећи о политичким заврзламама. Или, „месијанским очекивањима“ од политичара који толико “воле” закон да само смењују своје позиције (али не и (не)радна места) уносећи толико дихотомија унутар конструисане атмосфере од које први сами одступају? Можда није крив закон, или излизана прича о малверзацијама, већ склоност идиотизма да се дуплира закон ради закона у циљу затупљивања једног народа. И колико километара треба препешачити и тона сати сварити да би се само један закон протумачио са својим импликацијама а камоли да се може применити.

Хајде на крају да банализујемо: да ли треба поштовати законе? Али, није ли слично питање концпирано на оном кушачком пред Христом: “Треба ли плаћати порез?”. Исус се не буни. Зна да може доћи до анархије. Зна и да држачи закона опет не долазе до врлине као осуђени фарисеј спрам цариника у храму. Исус чак и пред Јованом Крститељем показује истрајност у законима тадашњег света да Јован треба њега крстити иако то није нужно. Али, у разговору са апостолом, да не би дошло до већег зла указује да иде до мора и извади из рибе новчић. “Шта мислиш, Симоне? Цареви земаљски од кога узимају порез или царину, од својих синова или од туђих? Рече му Петар: Од туђих. Рече му Исус: Значи, синови су ослобођени. Али да их не саблазнимо, иди на море и баци удицу…” (Мт. 17, 25-27). Он зна да за синове светлости ниједан закон, па ни Мојсијев, а данас било који, не може дати вечни живот. Да све то може бити “шупља прича”. Да човек није ради закона. Да не мора уопште да га држи, него да се други не би саблазнили јер можда немају већу меру за коју би се ухватили (оно апостолско да поред „тврде хране још траже млеко“). Због тога показује поштовање према законима и властима овога света, али ставља до знања да то није база из које човек треба да црпи своје постојање и своје батерије. Јер, ниједан закон не треба да буде мера човека, нити покорност било ком закону треба да буде одређење човека. Слабима је он потребан. Ради поретка овог света који се често чини више извештаченим у спровођењу прописа неголи реално смисленим. А да би се Д/други срео, законска диоптрија се мора скинути са очију. Једино такво „цепање храмовне завесе“ (Мт. 27, 51) може извести човека на долину благодатне еманципације у којој је познање Васкрсења и заповести љубави (Јв. 13, 34) једини критеријум који уздиже човека изнад свих трагикомичних закономерности.