Archive for фебруар, 2014


Одраз

Лако је мудар на папиру бити

Међу људима се нижу прави односи

Када се сукобљаваш са другим

Без умањења симпатије ка њему,

Тада ћу те видети у твом знању

Којим се хвалиш немо пред собом,

Немој мислити да је врлина без сведока

И да си сам себи довољан,

Јер ако нема још неког поред твојих очију

Онда ни ти немаш врлину

Него она у греху дрема, чами и  седи

Не видећи слепило да она живи у пару.

Удубљивање


Ти и ја, у великом Ми

ишчупавам

дијалошку непосредност живота у трену

проласком кроз зид између твари

назови то сентиментом, или

понеком добром вољом уздржања што васпитава

али овога заустављеног времена

баш те претопло доживљавам, и ћутке

да, у том созерцању животворно пребивам

носећи укус вечности

у својим зубима, са твојим ликом.

Искуство

Могу да будем курвар и убица, лицемер и подваљивач, кушач и нечист, незналица и воајер, клеветник и користољубац, тиранин и галамџија, неверник и судија; могу да оспорим Библију, Цркву, свештенство и Бога; заиста, све то могу из неког себичног хира јер сам слободан да се определим чак и за погрешно.

Али, не могу ни ћутати, ни оспорити искуство Светога Духа које ми је дато посредством Литургије између Бога, свештеника и народа. То не могу маскирати колико год слагао себе пута. Јер сам толико искусио другачијост од себе самог да је то једино што је свето и у супротности са свим што знам, и једино што имам а да ме чини истински живим и спокојним. То не могу оспорити, нити похулити јер сам тада у искуству Духа једино срећан, ма колики грешник био.

Зато, макар био осуђен на пакао због својих грехова, а Бог и ја се често свађамо око благодати и црне хронике, ја ћу и тамо попут демона исповедати да Бог јесте Тројица и да Христос јесте истински Богочовек јер је Дух сведочио за Њега кроз мене. Али, не само кроз мене…

Тако да без обзира шта све могу проналазим у себи други покрет Духа који ми налаже да не морам све шта могу и тек из искуства Другог проналазим прави угао гледања на постојеће ствари не као сувишак који укуда смисленост него као поредак који носи у себи тријадолошко збивање из којег се и сам поучавам као онај који гледа и као онај који трпи гледање. Живопулсирајуће и животвореће гледање…

Приоритет

Када проводиш дуго времена на клиници као асистент доктора или физички радник, нагледавши се и нарадивши свега и свачега на сваком одељењу, нарочито на хирургији и мртвачници, тада крв, рана и смрад постају нешто толико свакодневно да осетљивост нема када доћи до изражаја у свом шокирајућем виду.

Што више, дакле, учествујеш у једној стварности она ти постаје све мање страшнија са својим консеквенцама које у својој атмосфери болести и страдања носи. Наравно, таква перспектива постаје проблемом за онога ко се не мири са постојећим стањем, ко бунтује против смрти и упитаности о већој смислености битисања.

Са друге стране, ово поређење може да имплицира и другачије умно посматрање: Тако и онај ко свагда долази на Литургију, савест му је све мање оптерећујућа а уобичајена (историјска) многобрижна стварност далека захваљујући благодатном фокусу саме Цркве која се сажима у човеку док се сам човек уподобљава тим сажимањем Светој Тројици.

Приоритет у овом случају не значи ескапизам од свакодневнице, већ собом-уносећи-у-овај-свет укус Непролазног Еона, те самим тим сведочанство, печат и преображај тог истог још-увек-палог-и-пропадљивог-света.

Не смемо наметати себе ни Јеванђеље, али не можемо ни само ћутати и околисати. Тешко је наћи средину. Колико год били несебични опет је некако подразумевајуће да други буду предусретљиви на нашу предусретљивост, али чудесно је да до ње некада уопште не долази докле год се не напомене а чак ни тада јер и када се неко поучи остаје све некако без преседана. Или је то безосећајност или заборавност.

Али, колико неко мора намерно бити забораван да би постао безосећајан. Као да сви чекају неку демонску иницијативу над собом понашајући се као без слободе. Или се не опомињу себи дарованих добродетељи, па не одричући се своје лењости или одговорности терају друге да и даље делају по њиховој вољи – угађачки. А то никад није била порука непатетичне љубави.

Проблем веронауке није једнодимензионалан. Поред техничких препрека (у смислу извођења наставе), ту су и проблеми свакодневнице (црне хронике, личних драма) са којом се катихета и ученици заједно или чак конфклитно суочавају. О свему другом се довољно писало, у смислу професорског педагошког усавршавања, проблема насиља у школама, приписивања индоктринације од стране атеиста, итд. Нерешену позицију радног статуса, евентуалне дискриминације у колективу, или чак клевета од стране црквеног институционализма као главног унутрашњег непријатеља ћу сад прескочити јер мада болна ипак није главна тема. Оно што заиста упада у очи јесте реално познавање ситуације на терену без обзира на хвалоспеве према верској настави од стране једних критичара и оштре упуте од стране оних који сукцесивно покушавају да искорене верску наставу из школа брзином којом се и увела.

У првим вековима ране Цркве верска настава је била тесно повезана са богослужењем Цркве и углавном је имала улогу да катихумене припреми (освести, образује) за познање догмата, стварности у којој ће будући кандидат да учествује као литург. Али вратимо се стању на терену. Један мој колега ће рећи да је веронаука нешто најбоље што Црква тренутно може да понуди народу. Хтели то, или не, тако и јесте колико год звучало претенциозно. Јер већина ствари (обавеза) углавном падају у руке вероучитеља који припрема децу (а то је велика одговорност) за усвајање верских истина, што свакако није мала ствар. Другим речима, оно што би у већини случајева требао да ради клирик, уместо њега готово све осим самог акта богослужења ради катихета. Клирици немају такву врсту односа на терену.

Погрешно би било рећи да нема могуће индоктринације, могућих утицаја на слободу деце која, руку на срце, више воле верску наставу неголи што је разумеју. Суштински проблем се заправо врти око три ствари: 1) пријемчивости деце; 2) компететности катихете; 3) и најболнија тачка: колико деца уопште могу егзистенцијално да препознају Бога Тројицу као лични печат свог постојања, у чему су наравно на бољој позицији они који су га по слободној вољи потражили као смисао, логос, свог постојања мимо тог ниског ученичког поистовећивања овог предмета са другим предметима, па самим тим и са условљавајућим интеракцијама.

Има заговорника који мисле да је адекватан уџбеник она база из које је могуће решити поставку ових три проблема. Не знам који вероучитељ је толико „паметан“ да се држи стриктно уџбеника као да је уџбеник мерило сарадње и плодотворног дијалога на часу. Који год уџбеник да дође до изражаја, ако вероучитељ нема харизму дијалога, спуштања на ниво деце, за размену искустава, надасве предавање Духа, онда је све само бачен папир и мастило. Нити је свему крив аутор уџбеника, нити је све за потцењивање што аутор постави као модус. Црква је довољно одрешила руке катихетама. Остаје само да се види има ли или нема неког резултата.

Акценат је, дакле, на томе да катихета својим бићем треба да еманира, сведочи, Христа којег је он сам доживео а не сувопарним тупоумљем да га третира као  мртво слово на папиру. Један колега ми се „похвалио“ како предаје тако „философски снажно“ да га деца ништа не разумеју. Почињем да се бринем, да ли он предаје себи или другима?

Лепо је речено да верска настава ишчупана из богослужбеног контекста лако постаје идеологија сама по себи. По томе можемо чак разумети демотивацију неких професора и ученика, услед чега (одсуства опитујућег Другог) свака, ма и најконструктивнија теофилософска прича, постаје бајата и излишна. Несумњиво да и поред искуства Духа, катихета може да остане поражен пред равнодушношћу слушалаца и саговорника налик Христу пред Хоразином и Витсавејом.

Тако да је мени свеједно који уџбеник доминира и да ли ће бити замењен или не. Како год, ако ученици нису отворени за дијалог, ако катихета не уме да покрене лавину из њих (а мислим да је дар чудотворства мало дете за овај акт) узалуд ће уџбеници играти неког механичког посредника. Систематичност, мада потребна, не може бити гаранција адекватне наставе. Мислим да је импровизација, мада незахвална, неминовна за сваког оног ко хоће да превазиђе уштогљене шаблоне од наставе која је често моноконцентирична уместо дијалогоцентрична. Има професора који нису никада почињали наставу са припремом, него је увек једном креативном спонтаношћу полазио од интересовања студената. Мени је то изазов али не намећем то као правило никоме. Морамо да будемо ослобођени за неусиљеност и парадоксе. Нажалост, критички дискурси једног стручњака попут професора Светомира Бојанина су остали маргинализовани.

И није циљ верске наставе успешност наставе саме по себи, на чему тако суперирорно претендују сви могући просветарски системи са својим евалуацијама и модификацијама, већ по одговореном сусрету ученика и Бога до чијег сусрета је сам катихета омогућио продор.  Тако да треба бити непристрастан па рећи искрено да не постоји мерило по којем верска настава има продуктиван или непродуктиван статус јер ниједан професор као ни ученик није исти као онај који предаје и као онај који прима предавање. И ако нема резултата у одређено време, ко даје гаранције да семе неђе пустити корен и донети род у време када нико не очекује? Докле год буде било Цркве биће и исконске верске наставе…

Мислим да је темељ проблематике у разликовању личних афинитета и Божијих дарова.
Једно је оно што је до човека (у чему се проналази и усавршава) а друго оно што је до Бога (јер су Његове нестворене енергије другачијег бића).
Неко, дакле, може бити генијалан научник, музичар, писац, итд. али да има или нема нимало Духа Светога. Да му лични дар буде преокупацијом бића изоловано од Бога.
Христос, чини ми се, апелује на узрастање у Духу а дарови у Духу су опет различити. Некима се даје Дух мудрости, Дух исцељења, Дух прозорљивости, итд, али можемо рећи и Дух теологије. Мислим да апостол у посланици Коринћанима одлично илуструје то разликовање дарова поређењем са различитим органима у једном телу. Свакако, акценат је на обожењу природе али премда смо сви свети у Христу, немамо сви исте дарове и службу.

Сад, колика и каква је могућа интеракација између личних и Божијих дарова, то је индивидуално, и наравно није немогућа мисија. Не мора нужно да једна стварност буде на уштрб друге али линије су танке.
Чињеница је да без обзира да ли се ради о личним афинитетима или Божијим даровима, човек који не ради на њиховом усавршавању неизбежно долази у статичну позицију па тиме и обуставу креативности.
Само, бојим се, да друга реалност (као мерило остварење сврхе у свету) носи болније последице.
Сматрам да нема већег крста неголи пронаћи свој талант (неки преводе и као „таленат“), а онај ко познаје свој талант нека не заборави да му је и то познање већ дар јер неко не зна шта хоће и шта поседује, па мора да уложи 10. пута већи напор да прво препозна свој талант а онда још већи напор да га реализује.

Са друге стране, иако ће врсни психоаналитичари рећи да се човек не рађа као „табула раса“ већ као биће са великим потенцијалима, не можемо категорички рећи да је уједно сваки дар са којим се човек рађа неминовно дар од Бога. Барем не директно. Могу бити потенцијали који су призвани да се уздигну на већи ниво постојања – на нестворени начин, прожети енергијама Божијег Тројичног Бића. Ту је и динамика величанствене слободе. Када говоримо о афинитетима, они могу и да се науче, дакле могу бити само биолошка платформа. Али од човека зависи да ли ће да свој дар усмери ка Богу или не.

Неко ће рећи да се овакав вид својатања дарова од Бога може окарактерисати као крађа  (мало је рогобатан термин), али не мора нужно да се тако постави проблем. Неко краде (плагира постојеће као своје) свесно/несвесно и кроз свој дар свесно/несвесно вапије за Богом, а неко чак може и да полуди од своје хиперталентованости ако дар руководи њиме или њом.

А проблем са афинитетима и талантима бих завршио увек провокативним од апостола: „Није до онога који трчи (који се труди) него до онога кога Бог милује“. То је св. Максим лепо негде протумачио као завист међу хришћанима што неко има неки већ дар од другога. И по тој логици ствари (о којој причи апостол) видимо парадоксалност Божијег деловања. Надасве, Красоту. Ако пак заголицамо још даље, мени се много допада када св. Јефрем Сирин каже да је св. Јован Крститељ најмањи од свих у Царству јер није по својој слободи бирао да буде толико дарован него је од утробе призван, док су други (они, ми, након њега) већи и од Јована јер по слободи се одазивамо и улажемо напор да своје таланте умножимо.

Усавршавање нема коначан циљ. Када би имао тиме би претпостављао границе. А где има граница нема пуно динамизма вечности и слободе. Свако ко (у)мисли да је постигао неки циљ у животу или је сујетан или тајно (индиректно) осећа притисак неког недостатка. Усавршавање увек хоће још да трага и још да ствара. Зато како у историјском тако и у есхатолошком виду оно никада неће престати. Никада не можемо бити задовољни ониме што смо постигли јер ће то значити обуставу усавршавања и стагнирање, а самим тим повратак на старо. То је прави показатељ зашто истински прогресивни људи нису гордељиви него смирено гледају напред не окрећући се за оним што су урадили.

Проблем, међутим, настаје када се усавршавање доведе у ранг са псеудо моралном супериорношћу[1] изван окриља Цркве. Јер, за Цркву која је Тело Христово и Пројава Оца, Сина и Духа Светога, усавршавање означава уподобљавање а ова реч означава узрастање у Духу Светиње, поистовећивање и заједничарење са Богом онолико колико човек може и жели да прими. Тако се богодолична идеја трагања и стварања не доводи у контекст неког профане хуманости и уметности већ, превасходно, у боготрагање и богостварање, те у богоисканом и богопронађеном и настаје благодатни продукт стварања као богослужбеног еха у самом човеку. Тек из такве еклисиолошке поставке ствари можемо доћи до рефлексије на све остале поре земаљских плућа овог века. Без богоуплива, обличије плућа овог света остаје на непреображеном стадијуму канцерогено-смртног егзистирања и у распећу између онога што човек јесте и што треба да буде.


[1] Нису људска дела која нас обестрашћују и чине врлинским носиоцима већ благодат Божија. Чак и када би то пренебрегнули опет би дошли до факта да лична жеља за творењем добра долази од Духа. Јер тиме што смо створени по лику и подобију произилази и жеља за творењем добродетељи, па се и сам небески инстикт третира као дар а не као нешто што спада у егоцентричан посед. И тиме што су пред Богом једнако вредни “праведници и грешници” (а само је Он праведан јер нема човека који не греши) то не значи да би напор добродетељи био узалудан. Сама жеља за добрим, творење добра и учешће у заједници Бога и народа (Цркве), показује се већ сада награда по себи. Остали, који не препознају јато којем припадају, само пропуштају то задовољство…

Ми смо толико навикли на фикције научно-фантастичних ефеката, доступност технологије и плиткоосмишљене кинематографије, превасходно на једну отупелост битисања растразни обавезама и доконошћу, да тиме губимо сваки осећај за сакраментално и чудесно. Зато се ничиме и не одушевљавамо. Нема шта/Ко да нас подигне и инспирише. Ако и има то бива на „прву лопту“ брзопролазности, на блиц јефтиних сензационализама. Пороци и страсти су прво и последње упориште оних који траже надокнаду изгубљене благодати у нижим стварима. А Духа у нижим сферама нема.

Доживећемо тренутак, ако већ нисмо, када ће нам Бог подарити много откровењских благодати а да их ми нећемо регистровати или им отпоздравити, но ћемо проћи поред њих равнодушно као да у томе нема ничега што би нас могло везати за себе. Попут човека који је заљубљен у своју тмину намерно решио да избегне сноп сунчеве светлости да би удисао мемлу у свом стану.

Христос остаје поражен пред Хоразином и Витсавејом, не јер није имао силе, него јер је стопа равнодушности код људи била патолошки максимализована. Колика стопа индиферентости данас постоји у људима и колико уопште људи капирају да је проблем до њих а не до Онога Који све може али неће све што може?!

Pitanja…

Koliko u Jevandjelju stoji, vidi se na nekoliko mesta, narocito nakon Vaskrsenja da je Hristos puno govorio sa apostolima o stvarima o kojima nista ne znamo, tj. nije zapisano. Tako da čak ni hipoteticki ne možemo da naslutimo o čemu jesu i čemu nisu  govorili.
Sa druge strane, pošto je tema spekulativna tipa šta bi bilo da je bilo/ili kad bi bilo, mozda ni Sam Hristos nije osećao potrebu da o tome govori. Kao sto je mnogo toga ostavio pod zagonetku (npr. vreme suda kad ga ucenici pitaju).

Moje misljenje je da Bog nije govorio o tome na tako precizan nacin jer je vera u Sina tek pocinjala, da ne bi uticao na slobodu nekim slucajem, jer pitanje je koliko bi se Oci kasnije usavrsavali u Duhu da im je sve odmah bilo dato kao gotov udzbenik. Stoga postoji sinergija i produkt vremena koji ce kasnije pokazati plodove bogoslovlja u ciji trud smo i mi usli.

Nije Bog nista sakrio, nego su se postepenim uzrastanjem u Duhu otkrivale stvari koje Crkva nije mogla odmah da primi (Imam vam jos puno pricati ali sad ne mozete da primite, kaze Hristos ucenicima). A zasto Hristos nije vise od onoga sto je u Jevandjelju otkrio, to je zato sto sve Njegove misli nisu izgubile nista na novini, uvek su aktuelne i svaka se moze primeniti na bilion razlicitih situacija.

Ako je dolazilo do jeresi usled pogresnih interpretacija to je moglo paradoksalno dolaziti i po dobroj volji usled bogotrazenja jer nisu svi bili fanatici (npr. Origen). Ipak se u to vreme teologija tek radjala.
I ne verujem da je Crkva razdvajala svoja ucenja vise od Pisane Reci nego je iz Nje Same donosila saborno ucenja (npr. Izvole se Duhu i nama).