Archive for април, 2013


Не може човек да учествује у суштини Божијој јер није беспочетни Бог, онда бисмо имали не Свету Тројицу већ Свете Многе. Човек је намерно створен мањим, ограниченијим, па ако ћемо тако и копијом Оригинала. Али самим тим што партиципира, учествује у благодатној реалности, калемећи се на Бога, он заиста постаје бог али не по суштини, јер је створен, Бог пре њега беше, већ по причасности. Зато изопштења нема, или неког фамозног инфериорног позиционирања, него се човек уздиже и поставља на пиједестал заједничарења чак између саме Св. Тројице, мешајући се у Њихов однос и учествујући личносно лицем ка лицу.

Човек, дакле, нема разлога гајити комплекс сопствене умањености тиме што је створен и јер није беспочетан као Бог. Јести и пити и причати са Творцем, зар је мала ствар? Мањи смо и од родитеља али то не умањује односност и једнакост љубави коју имамо са њима. Тако је и овде. Управо због наше почетности у времену и простору не можемо бити једносуштински са Њим, јер у супротном не би имали овакво постојање већ бисмо били беспочетни као Он. Бесмислено је неговати питање зашто нисмо један од Тројице. Није реч о хришанско-екстремистичкој интерпратацији који би лако доделили титулу да смо горди самим овим питањем, у контексту као што је и Луцифер пожелео да буде бог уместо бога јер му причасност Његовим енергијама није била довољна. То овде није тема. Реално, нема разлога да нас ово мучи. Јер иако смо створени не значи да смо лишени Његовог удела да постанемо богови. Он нас назива пријатељима и синовима.

Дакле, ако имамо почетак не значи да смо у нешто омаловажавајућем стадијуму или у неком робовласничко-безвредном односу. Јер уђемо ли у суштину светоотачког тумачења речи „кенозис“ видећемо да Бог који је до историјске сцене новозаветне реалности постојао само као Дух, постаје Човек због нас. И то заувек мењајући Своју природу. Сада се запитајмо да ли би ми своје човечије стање мењали на ниво једног мрава заувек, јер ће нам одговор рећи колико нас Бог воли. Даље од овога не можемо ићи умом. Једноставно, зато што нисмо као Тројица, иначе бисмо били као Они. Постоји јерархија онтологије. Таква је воља Божија. Али има једна дивна мисао једног светитеља која каже да тиме што остварујемо своје постојање са Њима, онда и ми на неки начин постајемо нестворени и беспочетни као Бог.

Advertisements

Ноћ

У овој ноћи која не бира боре
Требам те још једном, Господе
Далеко од метежа, ларви, глуме
Свих хорова синедриона света
Што се за своја права, мисли ломе
Јер у овој тишини налазим себе
Погледе Твоје што се роје
Пулсирајући новим ехом
Које ни васиона не разуме.
Хвала за Тајну Твоје присности
И за сва Твоја ћутања
Јер када пољубиш грешног
Он више не тражи разлоге
Твог наивног одсуства, кад зна
Да Си ту и да никад ниси одлазио
Дајући му Себе
Да свет из вишњег угла разуме.

 

 

 

Влага

влага се прибија уз плућа
закашљано, надражено…
без огњених водопада Твојих
са широм отворених небеса
Господе, који изворе у мени отвараш.

и бринем чак и када све имам
то када сам волим и кад сам вољен
сагнут и дарован,
испрекидан низовима бројним
за сиромаштво далеких других.

сетан сам, смрвљених очију
без Тебе сам тако ружан
мали за туђу славу и длан
без живота, пребрзо успорен.

успавале се усне…
легле жедно једна на другу, мило
нову нежност од молитве траже
иза ока два од ватре и воде.

а Црква жели наше снове укрстити
дао си ми њена крила
снове који говоре и ветрове који моле
да ослобођен од камења
нађем опет изгубљене вртлоге.

Црква, на врховима прстију. Огањ љубави на сваком нервном завршетку. Укус крви која ослобађа од нечисте крви. Тајна мира опет дејствује и пресаздава све законопалости. Тек тада увиђаш да све што живи – треба да живи. Твоје тело и мимо твоје свести испевава своју доксологију коју ум накнадно претвара у појмове. Некада ти логички конструкти наликују жилетима који сувише олако и сурово прелазе преко иконичних прилаза. Емоције тако лако набубре пред огледалом егзегезе – толико мало од њих остане када разлучиш академизам од живота. Јер Бог је недефинисан а ту је. Изнад психолошких утопизама који се куну у фрагманте као у целине. Истина измиче неодступљиво. Парадокс двоприродног постојања. Пулсираш новим еоном а не можеш да га покажеш никако другачије до ли самим собом. И не треба. Мистика би тако изгубила на својој очигледности.

И када бисмо само себи дозволили да оперишемо Цркву од свих личних и туђих предрасуда које јој се приписују као апсолути, далеко од национализама, шовинизама, политиканства, критизерства, моралних, секташких, већ каквих максима и других идолофикција, нашли бисмо Духа Светога, нашли бисмо Цркву каква јесте оваплоћена у Христу, нашли бисмо Бога којег Јеванђеље недвосмислено проповеда. Најпре, спустили бисмо небеса првенствено у себе, а онда есхатону у нама допустили да нешто ново каже непролазним сјајем. И ако не гајимо илузије, ако се усуђујемо назвати хришћанима, наравно да ћемо неизбежно бити „бачени лавовима“ и од оних који воле Цркву која на њих личи и од стране оних који не воле Цркву уопште баш зато што на њих не личи. А тајнодејственост пневматолошког вођења љубави није ништа друго до неусиљено усличњавање твог бића и лика по онто-парадигми Христа, као и Његово усличњавање Сопственог Бића и Лика по парадигми коју си Му сам понудио.

Нажалост, данас се о свему и свачему полемише од стране бирократије Цркве, од социолошких политизација до аскетских типикарења, где у већој или мањој мери, имамо углавном недореченост или контрадикторност, некад и полууспешни програм који тлаченима иде у прилог, а о самој богоодносности, теохуманизацији, о пневматолошком пољубцу бићецентричне антропологије, ни речи, ни покрета, и добре воље. И како је то само противуречно, слушати од стране Цркве, односно оних који њоме воде, о Цркви оно што она није; као када би лепа девојка говорила о својој лепоти а тајила о томе како се слепа родила. Јер тек на таквом темељу оног базичног можемо ући у коштац и са другима нивоима постојања, али никад по цену окрњења, разоваплоћења, исконске заједнице светих у Једино Светом.

Зато благо ономе ко своју побожност није довео до рутине постојања у којој више нема шансе за нова онто-изненађења, него је све „тама и шкргут зуба“, летаргија која осим досадног сопства, и понеког плагијата у рукаву, нема више шта „ново под сунцем видети“.

Поглед

Метежност одузима дах. Конвулзија анималности дозвољава себи сваки апетит распојасаности само да се заустави мисао пред лицем другог. Односно, да онемогући мисао о другом. Сви трче маратон без освртања ко је онај поред себе и који је циљ пута. Много тога умара. Усредсређеност губи алтернативу. Информације плене као да су једино мерило постојања. А оно што данас јесте – сутра већ мења обличије. И није згорег некада се правити мало будалом, да се мудри сами саплету о своје знање пред намерном грациозношћу твог ненаметљивог незнања. У суштини, данас се све намеће. И није у томе проблем, лако је склонити се или пронаћи манипулативну доскочицу онтологије која врда другим и другачијим да би себе позиционирало на руинама аспидиним. Зло настаје услед одсуства виђења праве слике ствари, оног погледа који Бог нуди када утихну све слике и звуци и када човек почне да једва тек наслућује себе, а надасве, дарованим погледом који није поглед депримиране монаде, да угледа другог, друге, какав јесте, какви јесу. То је један пламтећи исихазам који не заудара на театралну контемплацију. У самоизгнанству човек проналази друге више него себе, односно, види их присутне као сопство. Теологија је до сада ишла путем да су прародитељи изгнани из Рајског Врта, а уствари, Бог је Сам Себе прогнао од човека да човека не би проклиња Својом пневмом постојања. Тако бива и са сваким оним који је отишао у пустињу сопства да поразговара са другима за које он нема постојање. И није пустиња себи циљ, већ мистичан однос који се изненада појављује као неочекивани путник намерник. Однос који додирнут Односним постаје домаћин и гост. Најпре око, зеница, поглед, који преосетљиво доживљава све, имајући у својој дупљи понајмање себе.

Кренули смо, у почетак
на помолу извора два
рукују се тамо небо и земља
стиска се вече и дан.

Ко је сенки срео лик?
када она само покрет има
ко ће ући, ко?
тамо где смрт дрема.

Нема више трена
завеса је дигла век
открива се светлост једна
живи Бог и у Њему одјек.

имам једнога човека у сенци
чудан, од светлости носи вео
држи ми раме од картона стално
упућује ногама циљеве праве.

ту је, ретко га срећем…
знамо се али му не знам име
кроз нека врата заједно пролазимо
друга као да пролазе кроз мене.

у једној му је руци љубав, у другој власт
када глава клоне он стиска врат
и води ме уплашеног не знам где
путевима које поштују само смели.

„ко си ти?“, питам у себи њега
а он показује призоре свештеничке
сабране у сабрањима многим
погледа ме без лика па се немо осмехне.

  • Цепидлака једе себе али прождире другог.
  • Није добро човеку бити сам али је некад то прави благослов.
  • Не изграђује нас свака информација.
  • Ни мир, ни немир, већ садржај срца је оно што одређује човека.
  • Данас се само још кукавице плаше нервног слома.
  • Некоме је само главобоља препрека да задржи Христа.
  • Док се не удаљиш не можеш другом да се приближиш.
  • Мали човек увек има комплекс од великог човека.
  • Бог је дао власт вере да човек помера сопство на висину.
  • Од нас зависи колико смо малоствараоци или великоствараоци.
  • Пасиван човек није ништа пасивнији од ревносног цитатолога.
  • Ревнуј за веће али не заборављај достигнуто.
  • Осамљуј се сваки пут кад приметиш да метежност псеудодогађаја из тебе искорењује Суштог.
  • У нутринама сопства не кокетирај са фантазмагоријама.
  • Чувај се своје мудрости једнако као од своје глупости.
  • Псеудоисхитреност је први окидач за све остале грехове.
  • Не подражавај ни себе ни друге – парадигма припада једино Богу.
  • И они који ревнују за Цркву не виде колико често штете јој направе управо они који мисле да Божију вољу творе.
  • Узалуд декларативни ум вере ако срце не осећа Другог.
  • Постоји пустиња отуђења и пустиња обожења.
  • Хладнокрвност припада нестабилним личностима.
  • Љубав проналази само оне који крваре за ипостазирање сопства.
  • Оно што траје је холограм који нестаје.
  • Ко се бори за репутацију – остаје недовршено биће.
  • Ако нема Другог у твом бићу – истрајно Га чекај.
  • Дух се не доказује – телесни ум би да Га фиксира.
  • Границе превазилази онај који себе ограничава Неограниченим.
  • Ко није спреман на парадоксалност, не треба ни да креће на пут вере.
  • Црква има безброј есхатолошких очију, наше је да освојимо макар један поглед.
  • Никад се не зна који демон у нама вреба.
  • Глава је на рамену док не робује шаблонима.
  • Медији убијају критички став.
  • Ништа перфидније од легализације зла.

 

 

Даљина…

Не уме човек бити без страсти али је ћутање некад прави изазов за постојање. Може чак и тада човек куљати вулканском палошћу знаног, али бар само себи греши – не пада другоме. Јесте, биће бива изгрижено пиранама фантазмагоричног, али то није све што човека одређује. Засијају неки нови хоризонти када човек не очекује и када је бич палости већ одавно замахнуо своје. Али, истина је, тишина говори своје. Када метежност изгуби нову шансу за васпостављање јављају се нове солуције онтореанимације. Тек тада човек види да није сам и да није све изгубљено.

Заправо, сва та ушушканост у метежну мноштвеност која обећава догађаје и сазнања су онај парадоксални ћорсокак отуђења од сопства и других. Други се среће али се срца не срећу. Иницијатива долази углавном из једносмерне улице постојања. А шта ће пољубац ономе кога он не побуђује на уздарје?

Зато самоизгнанство у СвеТишину постаје једина могућност да се пронађе други. Удаљена синхронизација која врхуни у пустињачком сусрету другог какав ће бити а не какав јесте. И то је распеће које преображава другог а да други то и не зна мислећи да он није тако нискоанониман као удаљени. А даљина је закон љубави, не и дистанца разоваплоћења. И само са даљине се човек може радовати гостима који долазе, као некад отац који дочекује блудног сина без замерања. И само са висине која није понор надменоумља човек може видети право стање ствари и одакле је пожар почео да букти, да би знао одакле и до којих граница инфицираног треба да га гаси.