Archive for јул, 2012


Да ли је овако нешто могуће савременом хришћанину?

Бити у праву, или праведан, а поништити своје знање, или врлину, ради здравља другог коме реч и дело не допиру до преображаја разума?

Није ли овај идеализам инкорпориран у распето Христово: „Оче, опрости им јер не знају шта раде?“

Сви се држимо (или би бар требало да се држимо такве перспективе), премда она одише, рекло би се, неком конвенционалном етиком, која свакако није без пневматолошког еха али је често замагљена и угушена одређеним стадијумом толеранције а некада ни тога него неког уштогљеног уздржања које не сме да гласно изнесе свој став о нечему. Овде је пак реч о нечему вишем – о саможртвовању. До краја, до дна, до сржи.
Имамо примера у историји међу светима који су делали овај макисмализам (не морамо се увек позивати на јуродиве, то постаје клише). Позната је прича да је један човек узео на себе убиство које није починио да би се спасио један убица а касније је имао чак и виђење Христа у тамници (узео сам ово као баналан пример).
Кога год другог да узмем као модел, полазим од тога да је свако био човек ништа мање од нас, па самим тим овако нешто није немогуће (још мање недостижно) за онога ко, према јеванђељском моделу, велику љубав има па самим тим показује и велика дела која нама делују „ван закона и реда“ јер сами нисмо кадри да макар хипотетички размишљамо у том правцу.

Зар нисмо слободни да покажемо већу љубав од тривијалне? Зар се нисмо ушушкали у минималне подвиге? И шта нас спутава ако не везаност за сигурне обрасце тривијалног битисања? Ако је благодат бесплатна, онда нема кочења осим кочења сопственом слободом. Рекао сам да овакав пример не мора да постане правило. Међутим, кад се уђе мало дубље у суштину, види се поражавајућа ситуација да је човек увек слободан да пројави своју љубав чак и на овакав начин мотивисан управо љубављу Христовом. Јер зашто би се наш труд састојао увек у малим стварима ако смо способни за већа? Наравно, не претендујем да зађемо у проблем узимања на себе више него што човек може поднети. Зато и не генерализујем саму поставку ствари јер ниједан човек није исти. Није све из незнања. Неко има знање како треба да реагује па не реагује. Као што рекох, људи се разликују па самим тим не постоји универзалан рецепт. И мислим да није само акценат на том полуживљењу или псеудо-живљењу Христа и Христом, колико ова тематика отвара питање како да човек препозна моменат у свом историјском животу као могућност да излије љубав која не мари за потребе, правила и расуђивања овога света којом би потврдио есхатолошки печат Духа Светога на себи?

Мислим да је ипак начелни проблем сама перспектива слободе. Људи се разликују и свако има другачији благодатни афинитет. Човек не може ићи преко својих снага. Али се враћамо на почетак: шта је оно што човека спутава ако не лична слобода да пројави дела љубави у већем обиму од уобичајеног скромног себедавања? Везаност за обичаје, конвенционалну етику? Везаност за људе шта ће о нама помислити? Ушушканост у сигурност личносног циркулисања у којем човек не жели да изгуби оно што има? Везаност за породицу? Овог тренутка човек може изаћи на улицу и видети одређену ситуацију у којој може реаговати (фамозни концепт неправде) али човек почиње да се ограђује статичном ужурбаношћу да дође од зацртане тачке „а“ до зацртане тачке „б“. Као да се човек боји да ће изгубити континуитет палог постојања између те две тачке у вакуму „простор-времена“ ако дејствује другачије?

Може ли се човек поништити толиким максимализмом зарад другог а да самом поништењу недамо темперамент ништавила већ Свеваскрсну позадину? Свакако имамо и таквих трагедија где је ништавило нажалост једини мотив као нпр. несрећна љубав једнога која толерише све тортуре другога.
Јер човек данас није способан да учини најмање – да се одрекне свог става, а камоли да учини највеће – да допусти тријумф зла над собом у име Васкрслог. Богосмисленост логоса добија своју дигресију нашим самоокретањем од оваквог питања. Питање „приоритета“ се уопште не доводи у сумњу ако полазимо од ауторитета који је Сам Христос. Многи наводе као самооправдање својих делања бар по  један  аскетски мотив који се као такав већ подразумева (труд+Литургија+покајање+уподобљавање+трпљење+молитва) у постављеној дилеми.
Тако да ми се чини да је човеку већ све дато и задато (труд+Литургија+покајање+уподобљавање+трпљење+молитва) али да човек не показује даљи искорак да пројави „већа дела љубави“ од „минимално тривијалне“ управо због парадоксалне заоденутости у сигурне обрасце (труд+Литургија+покајање+уподобљавање+трпљење+молитва). Као да људи траже чак и унутар Цркве шаблоне да би лакше живели у свету а они охолији и да би манипулисали  другима. Толико мало познања слободе унутар Цркве се искуствује и препознаје управо код самих хришћана. Јер слобода не подлеже ни нискоумним а ни високоумним калупима.

Знам да је то контрадикторно, али је несумњиво присутна реалност…

—————————————————————————–

Видети још: О самоуништењу ради туђег преображења

Advertisements

Можемо се сложити око овог питања да сваки човек, и не знајући, има Духа Светога на основу којег има и биолошко постојање, али не можемо рећи да сви људи широм света имају исту пријемчивост Духом и богопознање у Духу (да не отварамо сад проблем крштења јер ни Богородица, ни св. Јован Крститтељ и други нису били крштени па то није представљало препреку за љубав према Богу). Постоји јерархичност узрастања. На пример, св. Дионисије говори о томе како анђелске јерархије примају благодатно богопознање примајући озареност нижих јерархија од виших.

Можемо рећи да тако и хришћани у свету, својим Лиитургијским искуством, одашиљу своје благодатно богопознање али да од личности других зависи колико ће том богопознању да се уподобе. Као што се отвара и дилема, у складу са темом, да није иста „измена“ природе (+личност=човек) оних који више ревнују за Црквени идентитет од оних који не маре пуно или нимало уопште. Јер у супротном падамо у опасност да прогласимо због свеприсуства Духа Светога у свету Цркву небитном а Причешће Телом и Крвљу Христовом сувишним, односно, да на уштрб Цркве упаднемо у својеврсни пантеизам и антропоморфизам као што су многи склони да кажу да имају вере али да им Црква не треба. Јерархијским речником, није иста причасност и богопознање оних унутар и оних изван Цркве јер није реч о интелектуалном домену већ о примању нестворених енергија у којима Сам Бог обитава.

Други пример, по празнику Педесетнице, на први рођендан Цркве, видимо да је на све људе сишао Дух Свети – преко којег су могли разумети језике једни другима – али опет није свакога од присутних тај Дух учинио апостолима, као што нису ни сви који су доживели језик Духа на себи остали у заједници са  Богом него су још хулили на апостоле да су пијанице тог дана. Дакле, Духа има свуда (јер Господ Својим нествореним енергијама сву твар одржава у постојању, у свагда-спасавајућем-акту-од-ништавила) о чему ће се и монашка култура сложити (да не буде трења између манастирског и световног перципирања) али неће свако да оспособи своје биће да постане плодно земљиште за Божије семе. Опет се враћамо на колосек да је срце човечије мерило пријемчивости јер ако је срце затворено онда га ни припадност Сабрању неће спасити. Отуда не можемо ни оне изван,  за које се Црква моли уздасима Духа Светога, искључити…

Божији Закон није мерило чак ни односа са Њим а камоли да се гледа из тог угла да ће неко продужити или каријерски улепшати себи живот насупрот или у синергији са Његовим заповестима. Са друге стране, постоји парадокс који Бог уважава а то је да се не може у свакој историјској ситуацији поступати исто. На пример, ако ћу неког слагати да би спасио нечији живот, са једне стране сам прекршио закон, док сам га са друге испунио јер сам показао љубав према човеку. Живот вере тј. верника не зависи од послушности Његовом закону већ његовој благодати која је инсталирана унутар Цркве као Богом изабраног места. Више детаља треба обратити на старозаветне праобрасце како је настала скинија као први покретни храм, који ће касније кулминирати у оснивање новозаветне Цркве (празник Педесетнице, види Дела апостолска). Тако да и цепидлачење око слова Закона једва да има Јудејску сенку, али је сигурно да има надмену конотацију која нема додира са правим исповедањем вере. Опет црно-бело поимање закона?  На крају крајева, колико их је чинило блуд па Христос није цепидлачио? Од десет исцељених губаваца само се један враћа да пружи захвалност али Богочовек није сујетан да проклиње оних незахвалних девет. Колико их данас чини већа безумља, па опет зар ће Он бити кратких рукава? Или мислимо да и црквени људи живе од закона а у греху стоје? Неће бити. Црква је пуна грешника који крше закон – што намерно, а што по слабости природе – али је суштина да Црквени идентитет не чине грешници већ Бог који је једини Свет и има власт да чисти присутне изнова и изнова – у чему се и открива динамизам богослужења. Мојсијев Закон се јесте односио првенствено на Јевреје, и ако се гледа из тог угла, Мојсијев закон јесте превазиђен пред Оним који је испунио закон тако што је у срца човечија усадио закон благодати. Међутим, Мојсијев закон можемо посматрати макар у светлости морала, или, као однос закона и благодати који је понуђен сваком хришћанину, тако да можемо да кажемо да није превазиђен.
Неки покушавају да истакну примат вере над делима, међутим, заборавља се да је дела без вере мртва. Потребно је и једно и друго а не једно наспрам другог. Други пак истичу само веру а неко само дела, али немогуће је ићи том линијом расуђивања.
Апостол Павле се често чини антиномичан када истиче веру спрам закона, али то је само док се проблематика посматра изван благодати обраћајући се Јеврејима. Међутим, у посланици Римљанима видимо да поред Мојсијевог закона помиње још два закона: закон греха и смрти који војује у човеку, као и закон Духа који дарује благодат да се заповест – за коју човек нема силе у својој природи – изврши отклањајући сваки недостатак.
Данас смо сведоци како једна струја хришћана истиче веру и благодат а друга струја веру и дела. Иако имамо примере из Јеванђеља који приказују обе перспективе: фарисеја и цариника (где се један надима делима Закона спрам онога ко нема) и нпр. распетог разбојника (који без дела али вером пронађе себи пречицу до Царства).

Нема човека коме срце није прирасло за неки жанр музичког укуса, са којим је одрастао или још увек расте као личност. Није потребно истаћи разлику између богослужбене музике и музике која нема богослужбено утемељење. Али то не значи да свака друга музика има негативно порекло. Усуђујемо се рећи да свака друга музика може бити катафатички израз оне апофатичности коју опитујемо на Литургији. Човек има потребу да то искуство изрази и пренесе другима. Наравно, као и хорска музика изван Литургије, она се као таква нема „за Кога ухватити“ осим за личну сентименталност. Први такав експеримент успео је са издањем ПГП-РТС-а „Песме изнад истока и запада“ а по текстовима св. Николаја Велимировића у којем се појављују актуелни бендови попут Партбрејкерса и осталих. Након тога, ретко ко се усудио да покуша нешто слично. Да ли је то производ лењости или страха од критике – не знамо. Међутим, овој теми ћемо се позабавити укратко јер је она веома комплексна. Питање је: Колико христолошких мотива можемо наћи у савременој музици а да не банализујемо и не идолизујемо приступ само зато што се све може испитивати из два или више угла?.
За почетак кренимо са бендом „Darkwood Dub“. Њихова култна песма „Запремина тела“ по својој веселој динамичности указује на перспективу човека који жели да превазиђе своје пропадљиве границе а што јасно може да има повезаност са догматским учењем Цркве. Такође, мелодична песма „Роботе“ већ са првим стихом „вежба из моторике може да те покрене…“ може да укаже на ону недостајућу дијалогичност код свих нас људи и на машинску безличност која због одсуства речи нас чини роботима а не људима . Исто је тако и са осталим песмама, као на пример „Дангуба“ која може да укаже на оно униније и лењост услед губитка смисла и мотива живота, или „Вртлог вира“ који указује како привезаност за оно што је пролазно може имати илузионистичке последице , или „Космос“ која са својом усхићеном мелодичношћу показује сву велелепност Евхаристијског искуства, самим речима „..читав космос стаје у бескрај, у простор између нас“.
Ту је и бенд „Обојени програм“ који без обзира на некад конфузне текстуалне или музичке опусе, нуде сву једноставност православне вере кроз песму „Кад се неко нечем добром нада“ , отварајући тако и поље есхатологије.
Затим, ту је и „Block out“ који и поред некад сувише тмурних мелодија, сурово исказује сву реалност постојања. Не треба превидети њихове баладе јер у њима нема компромиса са комерцијализацијом. На пример, песма „Против себе“ јасно отвара аскетску перспективу која тежи да погаси сав могући егоизам и последице које иду са њим.
„Е.К.В.“ је имао врло специфичну појаву у своје време. Нажалост, таквих бендова више нема, како музички тако и текстуално. Свакако да не можемо метафорично сваку њихову песму да вежемо за христоцентричност али нека питања се постављају. На пример, песма „Ти си сав мој бол“ указује на дубоку антрополошку димензију где ближњи може са својим безосећајним делањем да постане драматично оличење нашег крста .
Дарко Рундек са фамозним „Хаустором“ такође нуди ново сагледавање ствари. Песма „Гране смо на ветру“ није тако субјетивна како се чини. Она пре изображава једну људску немоћ да се човек адекватно понесе у одређеној ситуацији ако је блокиран од стране ближњег или неке више инстанце. Она итекако има саборну димензију, и може да се доведе у везу са личном пролазношћу и неизвесношћу.
Када се бенд „Електрични оргазам“ појавио на сцени 1981. у својој панк – конвулзији са песмом „Крокодили долазе“, још тада смо могли да назремо истог данашњег човека 21. века са свим његовим болним осећањем усамљености и бесмисла (а можда и умствене демонологије). Ту се опет отвара она догматика која само показује колико је човек дијалогично биће и колико му та самоћа ремети индивидуланост. Такође, песма „Златни папагај“ показује да је растојање богаташа од Царства Небеског остало исто са својим текстуалним концептом „тата плаћа све рачуне јер ми смо снобови“. Такође, одсликава нове генерације које немају довољно самосталности да сами зараде но паразитирају на уштрб родитеља у недоличним годинама.
Састав „Идоли“ нема пуно мотива које бисмо могли довести у православну везу, али зато песма „Маљчики“ показује идентично историјско крварење радничке класе која не може да дође до бољих друштвених позиција од оних који љубоморно чувају своје положаје  али и плате. То може да буде политичко, економско, социјално питање, али може да отвори и поље да сиромашна класа не треба да буде додатно оптерећивана од стране Цркве.
„Шарло акробата“ показује сав ужас прикривеног, а више не ни прикривеног, егоизма који мучи не само појединца у Цркви већ и саме чланове Цркве  на овај или онај начин. То не значи да је Која носилац једног атеистичког звука, но хтео он то или не, његова песма „Нико као ја“ постаје икона дефектног нараштаја који није ништа мање саможив данас неголи у време када је ова песма настала. Људи живе ову песму чак и ако не знају за ову песму, и носе је егзистенцијално са једним циничним осмехом.
Незапажено је прошао „Кирил Џајковски“ који међу првима чини синтезу између електронске, инструменталне и духовне или етно музике. Међутим, осим амбиенталних деоница у позадини, неки други садржај се тешко може понудити као онтолошки додир. Из Македоније, поред њега, ту је и „Анастасија“ која у том опусу боље доминира и истиче духовнију ноту са понекад снажним опитом сете . Чувена је њихова обрада „На рјеках Вавилонских“ која носи у себи богату еклисиолошку свест  приносећи рефрен „Алилуја“ са неким снажним страхопоштовањем Богу.
„Marchelo“ као српско оличење „Eminema“ уводи једну нову перцепцију чија садржина текста показује једну сложено-објашњену огорченост на себе, друге, државу и Цркву. Његов промашај лежи у неком јаловом покушају да учини свет бољим али без Бога. Ту су и „Београдски синдикат“ који негују сличну тематику али са још богатијим провокацијама у речима са том разликом што они не беже од Бога али некако наивно истичу себе као решење за сваки проблем. „Едо маајка“ је отишао још даље, и без длака на језику приказао све међуљудске односе у једној огољености у којем се човеку једино решење може понудити, ономе ко је сагрешио, да се покаје и тако покаже кроз стид да своју личност може учинити бољом за себе и друге. Не треба заборавити и стране бендове у чијој музици и текстовима можемо наћи њихово, макар и нецрквено, боготражење колико год они на прву лопту изгледали агресивни или депримирајући. Попут: Nick Cave, Metallica, Nirvana, Radiohead, Enigma, Wolfsheim, Depeche mode, итд.
Међутим, да не бисмо улазили у полемику колико се сваки од ових набројаних бендова држи девизе: „Што гледаш трун у оку брата свога а брвно у оку своме не видиш“, и колико сами у вери стоје, чињеница је да сваки од њих може да нас доведе до једне инстант-брзе-спознаје, али да ако тај опит не послужи као одскочна даска за веру опет долазимо до зида који изнова ротира једну исту причу.

Научно је доказано да хармонична музика благотворно утиче на ментални склоп како деце тако и одраслог човека. Исто тако да и пријатна реч утиче на састав кристала у води више него ружна реч. Слично поређење можемо да рефлектујемо на читав животињски, биљни и људски свет. Но, вратимо се постављеној теми и запитајмо колико христолошких мотива можемо наћи у музици? Ово деликатно питање се може повезати и са кинематографијом и књижевношћу али за ову тему би онда требало више простора. Суштина постављене теме јесте у одбацивању сопственог радикализма према онима који можда не стоје, или не стоје толико блиско, у свом онтолошком додиру са Литургијским Богом. Само за оне који имају стрпљења, настављамо…
Култни састав „Партибрејкерс“ има фамозни хит „Оно што покушавам сад, ти нећеш за цео свој живот“ . Та песма се без много притисака може довести у везу са настојањем хришћанина да омогући себи еклисиолошко обожење и приказује напор са којим се он сусреће на том дугом путу да исти ентузијазам вере задржи насупрот неистомишљеницима.
„Рамбо Амадеус“ својим духовитим музичким наступима показује извесну дозу јуродивог барута који је потребан свим хришћанима како би изашли из крутости лажне преподобности. Он је толико идентификовао сву излизаност људи и музике деценијама уназад да је прекорачио све границе новим стваралаштвом које на први поглед делује апстрактно. Не бавећи се уобичајеним темама текстове надахњује различитим перспективама друштва.
Дивна песма „Немо“ од бенда „Идоли“ хармоничним контрастом указује на две стварности: а) личне пропадљивости стихом „изгледа да ме нема“; б) Литургијске перспективе која доксолошки испевава реф: „Небеса певају о слави“.
„Дарквуд Даб“ као један од најмодернијих бендова садашњице са српских простора има христолошку комплесну текстуалност изражену минимализмом у највећем интезитету. Њихова песма „Систем“ се дотиче историјских перипетија цивилизације у којој се надређена власт, било да је то Црквена или државна клима, показује институционално непродуктивном осим у контексту продуктивности али на уштрб својих подређених. Насупрот том изразу чињеничног стања, налази се песма „Ја те потпуно разумем“ која би требала да буде манифестација добре воље више инстанце или ближњега. Њихов „даб“ долази до изражаја у песми „Централа“ која уоквирује поимање вере као Црквени догађај где Црква задобија статус благодатне сигурности у којој „искушење престаје да слама“.
„Блок аут“ иако помало меланхоличан јасно показује једну безазлену ноту. Њихова мало примећена песма „Техно-логија“ оцртава једну људску свест, запалу у чамотињу и колотечину тривијалног Балкана, која се не мири са тим положајем. Такође, увиђа сву пролазност света и одсуство Бога у животима и атакује на буђење безосећајности у осећајност речима: „Шта је са нама?“. То је онтолошки излазак из медијске квази-реалности која покушава сваког да обликује према својој нарави.
Што се тиче хип-хор културе, она ништа мање не застајкује за осталим жанровима у свом изразу иако претендује на бескомпромисност са историјским трајањем света у негативним аспектима. Морал се показује као оруђе које омогућава бесмртност живота, кориговање другог и друштвеног уређења са абнормалном дозом наивности и цинизма. Састав „Београдски синдикат“ најкреативније дочарава сву изопаченост демагошке свести која без пардона захтева покореност сваке личности а без занимања за нечија верска убеђења. Песма „Дивљина“ показује вишегодишњу присутност оних који без икаквог критеријума налазе само своју корист на кичми ближњег. Исто тако песма „Алал вера“ изобличава сву надменост живљења и похоте очију по апостолској речи. Грешка је ако се сматра да они потхрањују ту димензију јер је они сахрањују без језичког устручавања и етичких баријера. Састав „V.I.P.“ указује на унутрашњи квалитет личности над приматом спољашњег изгледа али у неким песмама позивају на одговорност оних који држе своје позиције несмењиво. Такође, још не треба заборавити неприкосновен Београдски састав „Who is the best“ који је у своје време имао смелости да покаже прстом на одређене догађаје и ситуације када нико није смео.

Обзиром којим се све патолошким стадијумима називају „искушења“ (са свим психотичним деструкцијама сујеверја и неограниченим корпусом антидогматског битисања) мало ко озбиљније размишља о антагонизму између кушања Авраамовог и апостолског става да Бог не куша никог. Могу само рећи да ми који имамо дарове Утешитеља, који смо свесни да је човек посрнуло биће које је у свагда-актуелном процесу покајања и обожења на путу ка есхатону, да лако, у магновењу, иако свесни Васкрсења у залогу и пуноће која ће доћи, можемо а то и радимо, да одбацимо Бога и Божије када би се не нама него нпр. вољеном бићу десило нешто што све благодати света не могу надоместити: смрт детета, силовање вољене супруге, тортура над мужем, итд. Из таквог угла искушења које многи тако олако узимају у уста се показују као трице спрам оних који заиста страдају а да можда немају ни освешћен појам о Богу а камоли неком искушењу.
Лако је говорити о ономе у чему немамо удела, али кад нас проблем притисне ту није проблем вере, благодати, наде, молитве, итд. већ што је човек у тренутку док проблем траје без Бога или што смрт вољеног бића нико и ништа не може надоместити. Жао ми је ако неко не разуме о чему причам и дефинитивно кад о свему овоме говорим немам неке депресивне представе о нашој вери или Богу.

Као што каже апостол, Бог не куша никога, него сваког човека куша његова сопствена слобода и жудња. Зато су Оци истицали толико ревност, молитву и друге врлине, не јер је то нешто непознато, него јер је сасвим логично да човек који је умом, срцем и делима заузет у својим обавезама и у односу према другима, има мање времена, или га нема уопште, када би грешио. Зато се и пријатељи, и брак, и деца, и други односи могу у домену љубави схватити као одсуство личне жеље за себичним страстима. Но, пошто и то може бити мач са две оштрице, грех се може убацити и унутар ових сигурних зидина. Али је чињеница да ретко који човек, осим нескривајуће бестидног и охолог, сме пред људима јавно, нарочито пред блиским окружењем, да ради оно што би иначе злурадо радио у осами.

Ако занемаримо јудејске антропоморфизме у старозаветној историји, на неколико места у новозаветној стварности се помиње то испитивање људи у контексту искушења. Имамо чувени пример са патријархом Авраамом када се искушавала његова вера да жртвује сина. Шта ћемо рећи данас? Зашто Бог не би могао да искушава људе да би не Он већ човек могао да увиди ко и шта живи у њему самом (иако смо свесни да како каже апостол Бог никога не куша већ свакога његова жеља мами налик оном сократовском да свако има свог демона алудирајући на савест)?

Можемо да покушамо да направимо једну систематизацију да постоји искушење: демоном (мада многи то преувеличавају), слободном вољом (мада многи друге а не себе оптужују), и палошћу смртне природе (мада готово нико тај домен и не доводи у питање). Међутим, по мом субјективном мишљењу, лако је нама који верујемо и покушавамо да живимо богодоличан поредак сопственог обожења у Духу Светоме да олако говоримо о есхатолошком спасењу или да друге тешимо онолико колико могу да приме. Проблем који се овде покреће је комплекснији и наликује више тематици богоостављености.
Ако се неко дете рађа са великим дефектом или неко друго дете мучи педофил, како те две перспективе уклопити у концепт искушења јер се не може замислити да Бог као Љубав искушава на тај начин? Ако такве ствари нису до Бога (као што чврство верујем) шта је онда искушење? Да ли оно уопште има постојање? Јер долазимо до проблема да слобода једнога испашта слободу другога.
Из таквог угла, морал се јавља као псеудо-дилема јер како каже еп. А. Јевтић Бог жели људе који нису наивни као Адам у сусрету са демоном. Међутим, ово је и даље хришћански концепт. Где је ова дилема у односу педофила према детету? Јер то сигурно не може бити Божије допуштење?

Моје мишљење је да Бог може да остави човека али да то није трајног карактера. Из Његовог угла, то може бити акт да човек дође до своје самосталности, преиспитивања или узрастања без размажености, док из човечијег угла може бити сумња, пад или једноставно речено губитак вере.
Мислим да је погрешно говорити да је Бог свагда уз нас јер су дела зла у историји на свом путу ка есхатону још увек присутна. На пример, они који тако инфантилно сентименталишу живе у илузији да су недодирљиви за страдања, односно, беже од њих. Међутим, један педофил који сад негде тамо мучи неко дете не осећа проблем богоостављености јер му до Бога није ни стало, док оно дете које трпи невољу осећа богоостављености у најгрубљем смислу речи.
Наравно, постоји икономија и Промисао Божија која ће временом устројити ствар, али док невоља траје, често се дешава да човек созерцавајући тескобу пре у њој види свој идентитет него у Христу. Јер док шок траје места за веру нема. Вера може да претходи боловању или да исходи из њега али за време страдања ни Бог се није показао равнодушним (опширније: О парадоксалности бола).
И не бих се сложио да у Исусовим речима „Боже Мој зашто си ме оставио“ можемо наћи утеху јер је то било живо искуство Христово, можемо рећи, Његов опит богоостављености од стране Бога Оца иако Он Сам јесте Бог Син.

Парадокс?

Никад ми није био приоритет да икоме намећем не само веру већ надасве личне ставове који не морају нужно бити богоцентричног  карактера.
Чињеница је само да, хтели то или не, долазимо у додир са људима. Неки су овакви, неки онакви, али је чињеница да ти који не желиш да икога одмераваш колико је хришћанин или не, сам долазиш под питање онога ко те одмерава, јер, по дифолту, постајеш им чудан (фамозна је мисао плитких хришћана да поштују веру до једне границе а чим виде да неко 24. часа даје своје биће Богу, онда настаје саблазан јер по њима ту нешто није у реду). Неки те, дакле, прихвате какав јеси, неко не – ту је нека златна средина са атеистима или традиционалистима којима и ниси баш трун у оку својим верским опредељењем. Али, неминовно је да долази до сукоба тамо где неко други има свој лични проблем који покушава да рефлектује на Бога, Цркву или хришћане. Сулудо је помињати број оних са којима сам се срео и који, ничим изазвани, посматрају веру као неки вид холивудске инквизиције где се аргументи махом заснивају на неморалу оних који чине Цркву. А сваки помен о енергијама Божијим своде на ранг митолошког бића који једе своју децу и да су хришћани аутоматски застрањени егоманијаци, наивни мистичари и тешки индивидуалци (свакако има и тога али чему генерализација – опширније: 100%).
Намерно бих поменуо лично искуство, да сам пет година радио по кафетеријама како бих се издржавао за време студирања. За то време, никоме нисам за све то време ниједном поменуо име Божије, како ниједног тренутка никоме не бих дао повод да ме клевеће за наметање вере. И оно што ме је ипак поразило, то је што за све те године нико и није показао упитаност. То ме је изгризало изнутра јер сам радо хтео да говорим о томе (Њему). Касније, када сам постао вероучитељ, у сусрету како са ђацима тако и са колективом, показало се да „прича о сејачу“ може бити итекако погрешно протумачена. Јер, ако неко не жели да прими семе, почињеш да се рвеш са кукољем а што је противуречно самом концепту Хришћанства које поштује први постулат Богом-дароване слободе код другог. Чак и да хоћеш да ућутиш, други ти не да да ућутиш а опет не жели да се сложи са основама вере.
До скоро сам живео (да ли у обмани?) у жељи да све људе видим кроз Христа и као Христа, чак и злураде атеисте (има и оних који умеју да буду људи, да не генерализујемо поред оних вулгарно примитивних), али од како сам почео отворено да улазим у дијалог са људима који отворено мрзе Бога и Цркву, све се више питам да ли је јеванђељска прича о сејачу икако могуће применити на њих. Не треба заборавити Христову огорченост на Хоразин и Витсавеју када их проклиње због њиховог равнодушног безумља за Његове речи и дела. Ето, има и таквих који Богородицу доводе у ранг са проституцијом, мошти са обожавањем мртвих, неки чак и у 21. веку још увек верују оптужбама првих векова против хришћанства да је на Литургијама вршен канибализам над децом, итд. и бојим се да они сами, како кажу, мрзе молитве за њих. Шта год рекао, као да ништа ниси рекао. Аутоматски си идиот само зато што јеси хришћанин макар и ништа не рекао. А да их оперишеш од предрасуда, чини се немогућом мисијом. И колико год да се љубављу распињеш, остају индиферентни на твоју жртву. А трагедија бола се увећава када увидиш колико хришћански екстремисти својим псеудоморфозама Духа Светога и лажном преподобношћу више штете Цркви и држави од атеиста.

————————————————————————————————————–

Видети још:

О атеизму

О четири типологије човека

О псеудо-хришћанима

Дођи, Господе!!!

Ако узмемо у обзир да време и простор има своје место и сврху као кулминационо одредиште у богослужбеној стварности Цркве, која сваком додељује ореол према дару присутности, често ми се догађа да сам уморан од чекања ПУНОЋЕ Царства које, иако се мистично пројављује на Литургији, још није у целости пројављено…
Другим речима, некад моја лична мини-историчност поежели да Парусија буде „сад и овде“ тотално лицем ка лицу са Тројичним Богом услед преморености која долази од ЧЕКАЊА да се та стварност тотално отелотвори јер Бог Син још није предао Богу Оцу Царство. Није акценат на умору од чекања есхатона ако већ имамо иконично и пројављујуће отелотворење Будућег у садашњем, него, можемо рећи, о некој врсти нестрпљења да се оно реализује у пуноћи. Умор од чекања коначне радости која може бити различитог узрока, па и негативног.

Међутим, чињеница је да ми који верујемо, исповедамо и богослужбеном синергијом успостављамо Царство Божије сад и овде, опет и поред опита животворне радости и времена који нису од овога света, опитујемо време као проблем, као препреку, да се КОНАЧНО реализујемо у пуноћи Васкрсења које вером и надом ишчекујемо (иако наглашавам да време има своје утемељење у вечности Црквеног постојања, не демантујем историју).
Али, када Литургија прође, да ли ми можемо да задржимо искуствовано? Јер, како Оци веле, време се показује не само као богослужбена могућност на којој остварујемо спасење, већ и као смрт која разједа односе и анатомију. Уствари, када мало боље размислим, поучен стварно вишедеценијским односима са људима, и када некако на генералном плану видим како неке ствари стоје – моралне, онтолошке, надасве нечовекољубиве (опширније: О психопатологији еклисиолошке свакодневице) – некако у себи видим ПРЕКИД. Али не губљење везе са есхатоном која нам се тако евхаристијски нуди бесплатно и по слободи заједничарења, већ засићеност тривијалним стварима којима ток тече без преседана. Почиње да ме гуши сав тај вапај за полемикама, ратовањима, политизирањем, форумисањима, критизерством, лажима, … а Бог сваке благодати се некако маргинализује и доводи пред руб срама код хришћана као да Бог тобоже зависи од нас а не ми од Њега. И све се више плашим да се ми пре клањамо неком изграђеном појму о Богу неголи објективно Њему Самом као Личности.

Има изрека која каже да је и чекање задовољства већ задовољство. Међутим, ако узмемо у обзир историјске околности које неретко потиру икону Царства, некад, ако не и често, човек губи ту есхатолошку свест и чекање му постаје агонијом. Чак је и апостол Павле, према неким ауторима, у почетку своје службе мислио да ће есхатон брзо доћи, али онда увиђа са протоком времена да он неће ускоро наступити. Када богослужење прође, остаје време као изазов да га човек преобрази својим искуством есхатона, али и да га исто тако принесе Богу кроз службу свог присутног еклисиолошког постојања. Стари Адам је увек жив, можемо да кажемо да осцилира између два света обједињујући у себи оба, али због ВРЕМЕНА као оног који показује људску саморазлагајућу непостојаност, некад  један свет паразитира на уштрб оног другог. Зна се да је моменат коначног (више-неодлазећег) доласка Господњег само у Његовој власти сазнања, али човек има и своју вољу, можда и жељу да се ПУНОЋА ВРЕМЕНА догоди у целости. Неко, можда, јер трпи неку агонију, неко јер се рве са својом природом попут великих аскета Цркве, а неко јер једноставно не може да дочека од љубеће нестворене радости коју осећа тај Васкрсни све-моменат…

Н. Афанасјев би рекао да Црква нема одговор на ово питање.

Архиепископ Јован охридски  је давно, на једном од својих предавања,  мудро рекао да се благодат Божија не може ограничити само за оне који су са унутрашње стране Цркве (на Литургији) јер, ако ћемо и логично, Литургија се служи за спасење целог света а не само за оне који су у Цркви. Такође, исти аутор је рекао да и они људи (нпр. нека племена) који живе далеко од писмености и технологије, а камоли нове онтологије у Христу до које можда нису из неких разлога дошли, имају неку благодат. Можемо спекулисати о незнању, недостатку мисионарске делатности, итд. али то не умањује њихово назначење.

Поставља се питање, где су границе Цркве? Јер ако се Литургија служи за цео свет, и ако је Бог свудаприсутан, и ако цео свет одржава својим нествореним енергијама, кога ћемо смети да селектујемо да није Божанског порекла и да није дете Божије? Ако је некоме онемогућено да оствари свој потенцијал, благодаћу Крштења и Литургије, то не значи да такав и даље није створен по икони Божијој. Има савремених литургичара који говоре догматском оштрицом да ни Крштење није мерило спасења.

Такође, ако је свет икона Цркве, и ако Бог Отац види свет и све нас у Свом Сину, ко је онда изван Цркве? Јер Дух дише где хоће. Можемо о овоме да полемишемо али не волим ту злурадост појединих „хришћана“ који као да живе за то да други буду осуђени или се нађу изван приуготовљеног спасења у Христу. Сигурно је да Бог има одређени Промисао о таквима и да они нису ништа мање људи од нас да би се делили на личности и створења.

И увек ми се враћа слика о фарисеју и царинику која иконизује да човек може бити осуђен унутар храма, и поред догматског инсистирања да Црква спасава, али наравно не по цену слободне воље ако она не жели да буде исцељена, као и Јеванђељска слика о милостивом Самарјанину кога Христос похваљује због његовог морала иако није имао благодат Духа Светога. Све више уочавам узвишеност Новог Еона којег смо примили и окусили, и колико ће се од хришћана много више тражити јер нам је и много даровано. Из такве перспективе, сасвим је непотребно се надимати се вером и својатати Бога спрам оних који се не декларишу као хришћани (јер имају закон у срцима својим као што рече давно апостол), и сасвим је излишно питање да ли ће се спасити јер су мало примили па се од њих неће пуно ни очекивати. Тек у том светлу можемо разумети светоотачко, некад и помало наметљиво, потенцирање да човек увек треба да полази од посматрања свог греха уместо сујетне вере која себи гарантује спасење на уштрб других пред којима би да изиграва просвећен и преосвећен ауторитет.