Archive for март, 2011


 

Данашња критика теолога и теологије је неумесна. Више не можемо да кажемо ни да она датира од појединаца. Наводно, теологија је самостална интелектуална дисциплина која постоји мимо Цркве, према оптужбама таквих људи. Критизери је представљају као појаву која не произилази из бића Цркве. Теолози су, тобоже, неки апстрактни ликови који имагинарно доживљавају и изражавају искуство Бога и Цркве.
Има и таквих (не свих!) професора, свештеника, монаха, епископа, чак и самих теолога, који воле теологију али не и теологе. Каква лицемерна подвојеност! Посреди је завист (или само глупост!) што неко исто или чак боље користи богословске термине. Неки од таквих су толико заљубљени у своје стваралаштво да га другоме забрањују. Зар постоје „ауторска права“ на теологију, благодат и Цркву?
Речи ту нису ради речи. Теологија није ту ради теологије. „Експлозивне“ кованице нису ту да „кокетирају са публиком“, већ да што истанчаније изразе искуство Бога и Цркве другим људима.
Многима је аргумент да се тако не мисионари јер нема фамозне једноставности коју би сви људи могли да разумеју. Прво, различити су дарови Духа Светога, те не треба сви да звуче као, на пример, поштовани владика Николај (Велимировић), и друго, мисионарење не чини једини идентитет Цркве.
Тако, данас, (увелико) они који замерају теолозима на „конфузним“ речима, немају смелости да једном св. Дионисију или св. Максиму замерају на њиховим тешко-разумљивим речима, али дају себи за право  да суде онима који желе да иду путевима светих. Такође, када говоримо о различитим даровима, на један начин говори Златоусти а на други Палама; на један начин пише Црњански а на други Достојевски; на један Кафка а на други Хесе; итд. Зашто сви треба да звуче исто?
Опет, дакле, неко потенцира „једноставност“ али неко можда нема једноставан стил. Са друге стране, моје субјективно искуство показује јерархичност у изражавању:
а) са децом – на један начин;
б) са блиским окружењем – на други начин;
в) са теолозима – на трећи начин (иако на форуму увек претпостављам овај аудиторијум).
Да ли је мисионарење једини пут ка Цркви? Јер:
а) Када се Христос јавља Павлу на путу за Дамаск, нико осим Павла Га не види;
б) Христос само народу прича у причама али не и апостолима;
в) оштре Христове речи говоре: „Пусти мртве да сахрањују мртве!“.
Да би се разумео теолог, човек треба имати елементарну „поткованост“. Без личног усавршавања други се не може разумети. Оно што не могу да разумем јесте зашто се ближњи који напредује покушава дрско спустити на свој ниво а да тај сам ниво не тежи усавршавању уопште? Чему цинизам и заједљивост?
Мисионарење је потребно али није једини одговор Цркве, нити оно чини идентитет Цркве. Опет је учешће у богослужбеној стварности једини критеријум саме теологије. Свако је позван на Трпезу са Архи-Теологом Христом. И ту не сме бити префриганог ограђивања „ко јесте а ко није теолог“ јер свако ко учествује у стварности Литургије, постаје теолог. Односно, дужан је и одговоран да поред личности усавршава и језик своје теологије а не да се изговара „нисам теолог“ у ономе што не зна ако га неко пита а „теологише“ у ономе што зна када га нико ништа и не пита.
На крају крајева, теологија не говори о апостолским језицима „трећег неба“, него сасвим довољно колико сваки човек, па и дете, може да прими о суштини основних догмата Христовог живота. Зато и јесте теологија потребна, да би човек сам увидео и разумео важност благодати у којој светотајински учествује а не да буде пасиван прималац благодати који ништа не разуме, или још горе – није му битно. Од Литургије не можемо стварати „биоскопски репертоар“…

 

 

 

Црква није нешто у чему си некада учествовао па престао. То није упознавање са неким програмом којим си једно време везан па касније ослобођен од обавезе. Црква је начин да се човек егзистенцијално изрази у историји онтолошким опредељењем у Христу. Али слободно.
Не можеш изаћи из Цркве а да то не произведе ланчане реакције по све твоје односе са тобом, људима и Богом.
Објективност се стиче учествовањем у Литургији а не у изласку из ње. То није улазак у продавницу већ у сасвим нови начин постојања.
Нико не може судити шта ваља а шта не ваља изнутра ако сам није унутра. Зато многи желе да модификују Цркву према себи уместо да се сами измене њоме у Христу. Можда је зато домен светости многима остала загонетка.
Црква је одувек иста јер је одувек исти Син Божији у Евхаристији и Дух Свети Који је приноси изнова Богу Оцу кроз народ Божији. Дакле, кружна синергија.
Због губитка осета вере да је Син у Евхаристији реално присутан и да је Дух Свети у Сабрању, Црква извитоперава у доживљају као социо-политичког апарата, или у најбољу руку као институционално-моралног организма. А то увек баца љагу на појаву Цркве у историји у неком сентиментално-традиционалистичком смислу.
Јер она сама није утемељена на таквој не-благодатној пројави већ супротно…

 

Вера није више потребна када приђе благодат, односно, када човек приђе благодати Литургије. Јер када благодат озари човека она му даје уверење, и више, само „виђење“ Бога. Када се човек испуни благодаћу он проповеда веру не на основу вере већ на основу онога што је искусио, доживео и апсорбовао у себи.
Не аутопсихотично изнутра већ благодаћу свише изнутра!
Вера ти је потребна када сагрешиш или пропустиш наитије благодати у Цркви.
Дакле, када се „обасјаш“ одозго, шта ће ти вера поред очигледног? Јер вера служи за оно што се не види (не опитује) а благодат за оно што се види (опитује).
Вера је потврда благодати, а када се доживи, благодат је потврда вере.
Можемо рећи да на неки начин вера престаје онога трена када се искуси благодат јер је циљ вере достигао врхунац и може да заустави кретање.
Налазећи се у Богу, вера човека отпочива у благодати савршенства. И када благодатни утицај прође (а што зависи од човековог стремљења „од“ или „ка“ Богу), вера се опет активира у свом трагању за оним што је синергијски у себи једном реализовало (обожило).
Зато вера нема јуридички карактер, нити се односи стриктно на периоде искушења како је неки презентују, него је њена концизност у живљењу дара Духа Светога.
Како је само апостол још увек провокативан са оним богослужбеним речима када каже да нико не може рећи да верује у Христа осим Духом Светим.

 

 

Литургија сама по себи не може никада да постане летаргија јер њено биће превазилази суштину постојећих и пропадљивих ствари. Пре би се рекло да је проблем у оку посматрача. Навикавши се да мери све према својој нарави, човек покушава да рефлектује на Литургију своју летаргију уместо да сам буде преображен њоме (Литургијом). За аутентичног црквеног човека таква пала перспектива не постоји јер он созерцава Суштог као присутног – не закопава се у самосозерцање које га у нечему оптерећују (нпр. бриге, обавезе, нечији карактер или грех, политичка или економска криза, итд.).
Има и таквих људи, такође, који – били црквени или не – више воле да се занимају секундарним стварностима Цркве уместо самом Литургијом, те тиме и својим обожењем. Битнији су им неки догађаји, ствари и људи – у оном негативном оцрњивању других – од благодатног присуства Божијег. Тако и почиње летаргија да се манифестује унутар Литургије.
Ако, дакле, Литургија јесте пројава Божијих нестворених енергија и успостављање Царства Божијег унутар овог света, због чега човек жели да буде преокупиран нечим што Бог није? И притом, да још пожури не само ван Цркве него и унутар Сабрања да спекулише и полемише о стварима које чине заборав (да ли и протеривање?) примљене благодати док још Литургија траје? Уместо да уносимо Царство у себе, ми у њега уносимо оно што не одговара карактеру Есхатона. Опет, дакле, покушавамо да обликујемо Бога према себи а не себе према Богу. То ради и летаргија са Литургијом.
Још можемо рећи: за живог – Литургија је жива, а за мртвог – Литургија је мртва! Али, Литургија не уме и не може бити обамрле онтологије јер пројављује Онога ко јесте извор живота. Ради се о пријемчивости коју слободна воља човека диктира и обликује према могућности избора. Дакле, од срца човечијег зависи на ком темељу ће градити своју личност: да ли на Литургији или на летаргији?
Ако Литургија не може некога да обрадује, то није због Литургије – која је преизобилна у Тројичним харизмама – него због онога ко већу веру, љубав и идентитет полаже у жалост и пролазност овога света.
На Васкршњу стварност Литургије може да буде имун само онај ко је одавно мртав. Иронија над иронијама је само ако не зна да је мртав…