Archive for јул, 2010


Ако сувише верујемо своме уму, нарочито у афективним ситуацијама које се острашћено увек постављају као чувари истине, неминовно је да се о другога огрешимо, чак и ако други можда у нечему греши, и више него што јесте чињенично стање. Онда настаје клевета јер додајемо камату на своју освету. Све је то због ектремности нашег карактера, са којом нажалост и на Бога војујемо градећи Га према својој величини. Други не мора да постаје нужан таоц наше патетике којом му претимо.

Advertisements

Када Те погледам, Господе, схватам да је Твоја љубав изнад мојих речи које Си обдарио за изражавање Твог односа и свих истина, али када се смутим својим намерно учињеним гресима којима кушам Те, видим да ме не штедиш због мог лика већ јер могу бити корисно оруђе да друге ка Теби речима гурнем а за мене колико остане и ако буде места. Таква је и Твоја Евхаристија, Чаша спасења јесте Твоја Здравица, али које нисам достојан сам по себи но ме због толико великог сабрања поштујеш и разрешаваш бола и незнања, у чијим благодатима Те поново упознајем као да је први пут…

Све што има своју моралну и духовну регулативу у социо-култоролошкој клими још увек је наметање докле год човек не поклони томе своје слободно постојање. Ту се види тај фамозан процеп људске слободе која увек негативно одриче свим вредностима могућност за лично усавршавање. Историја је један процес где човек налик Христу као сејач сеје добре речи али да од њиве тј. човека и његове слободе зависи да ли ће ту понуду да прихвати. Божија воља је да не престајемо сејати до краја живота и да не одустајемо од оних који одустају од истине, али не по цену наметања вредности или вере, већ по цени нашег праштања другима и увршћивања у тај христоцентричан однос.

Ти заборавио си

сву ону љубав из снова

ти оставио си

сав онај заборав који живимо.

Смисли речи…

обриши ми ову росу с гласа

име ми дај

јутро ми подари

мирис кафе и доручка

додир твог смеха при буђењу

покушај да ме не обиђеш

избори се с навикама

и искорачи у сећање моје…

Стилска конфузија савремених креатора музике, књиге и филма нема добар почетак да би имао добар крај. Све се више показујемо сиромашни у кројењу смисла. Јеванђеље је кроз све векове крило тако вешто свој једноставан смисао кроз алегорију, а данас имитатори стваралаштва свему одузимају брзоплетим кадровима и схизофреним контекстима сваку смисленост прејаком алегоријом и символизмом. Од толике загонетности губи се чиста мистика чији извор можемо затећи само у неограниченим пољима благодати. Не треба одузимати смислу парадоксе и трагедије али не треба од тога стварати идолопоклоничко и егзистенцијално средиште идентитета. Живот није култ сам по себи већ култ у Христу, и култура није културна ако нема упориште у Христу. Но, то не значи искључивост за све што није директно православно јер је уметност у довођењу свега кроз православље до Христа. Суштина је у томе да компликовање смисла некада и не доведе до смисла, иако би задатак смисла био да се он не обрете лако и без напора, но они који потенцирају замршеност радњи могу некада и сами да залутају. Прљање текста и отежавање радње теговима неповезаних личности и интрига, отежавају оно лагано кретање смисла какво затичемо у Јеванђељима. Још нико се није досетио да једноставност и успореност смисла није ништа мање динамичнија и смисленија од пребрзих ритмова и кадрова. Књига, музика и филм нам могу отворити неке физичке и духовне перцепције али не могу заменити благодатну перцепцију где слух може постати вид.

Не знам да ли смем рећи деценијама, али је сигурно вишегодишњи проблем тај што се догматске чињенице Јеванђељског духа постепено али приметно гасе захаваљујући лажној толеранцији свештеника који су пригњечени народним екстремизмом чак и од стране самих верујућих. На селу и у градовима, затичемо народ који чува неке своје обичаје какве не затичемо нигде у предањима Цркве. Плашим се да поједини свештеници трпе народ не због човекољубља толико, колико због парохијске фобије да им се не смањи буџет. Тако благодатни домен Цркве испашта због оног административног, не јер не треба да постоји него јер се поистовећују. Велики је проблем, а има и таквих свештеника који дуалистички толеришу и префригане колеге у свештенству и заблудели народ те извуку дебљи крај, односно, велики је ризик да се због очувања лажног смирења и међусобног уважавања жртвују истине само због не улажења у расправе и конфликте. Из такве перспективе онда ни Христа не би разапели да се Он лепо додворавао свима пазећи да кога не увреди, но знају свештеници да им је крст због тога неминован па неће већи проблем од постојећих. Јер који год буде кренуо том маршутом сведочења верских истина какве заиста јесу у каквоћи, страдаће због предрасуда и од народа и од оних свештеника који страхују за своје позиције и буџет. Постоје свештеници којима није стало до тога да народ конституише онај од Бога жељени народ Божији, већ због што већих прихода да не би морали да брину и раде као сав остали народ у зноју лица свога. Опет, са друге стране, постоје и такви заблудели хришћани, који и не знају шта иконишу својим литургијским сабрањем и колико им је пуно благодати дато (бесплатно), но се и даље отимају за то коме ће већи грех међу епископима и свештеницима да виде, као и то колики је степен зла у свету гасећи тиме Духа Божијег у себи. Мислим, да без обзира колико неко грешио, неће поништити Духа Божијег на себи ако зна да се смири и расуђује без огорчености и клеветања. А када су у питању предрасуде према епископима, који се као и свештеници осуђују без разлога, или под политичким или неким другим мотивима, чудим се како неко не постави себи питање због чега мрзи некога против кога нема ни довољно аргумената него верују у своје предрасуде као у једине аргументе. Или, још горе, верују у своју мржњу као једини аргумент против нечега или некога што не познају. Постоји неко искрено лицемерје у свему томе, да је неко сасвим смирен у својој безосећајности и да не осећа своју заблуду јер више нема ни савести.

Све је више црквених људи који поистовећују своје постојање са истинама Божијим а да Истина Божија нема никакве подударности са тим. Свако своје становиште сматра истинитим и гарантује истинитост својим постојањем. Још горе, намеће га као такво другоме макар по цену свих сукоба мислећи да Богу чини жртву хвале. Што више упознајем људе из црквене структуре разочарење је веће – они тако дубоке информације користе на дефектан начин. Као да су докони, те и оно што им је дато на корист рефлектују на ситничарење и свађе. То важи и за поједине свештенике који све држе у тајности као да раде бешчасну службу, а у томе нема оног благодатног мистицизма који окрепљује својим радостима за другог. Ту владају таква сирова именовања и трачераји, да је свака смисленост и концептуалност сувишна. Чак се и богословље третира занатски сведено само на мртво слово економског процепа и ситуираности. Као да су и вероучитељи, и клир и народ заборавили да је спасење бесплатно и да ништа није зло само по себи него да од човека зависи какав приступ и намену има. Заробљени својом ограниченошћу и задовољењем административних одредаба, губи се целовитост услед јефтиних генерализација – а на крају и сама истина (Пневма). Благодат остаје али ми се показујемо све гори као да никада благодат нисмо примили да би постали бољи. Та сурова навикнутост на Божије дарове нас може учинити крајње опаснима ако нема нашег искорака.

Не разумеш колико могу

да те волим док сањам

моје данашње мисли

су јаче од јучерашњих

причам ти бајке

да би ојачао за сутра

Не разумеш колико желим

да те волим док сањаш.

Није добро што допуштамо примат своје природе на уштрб своје личности. Када глад, на пример, или пожуда затраже свој део, углавном рацио не долази до изражаја. Ту се онда пројављује велика размаженост или некулутра а губи се скромност или елементарни бонтон. О, када би се показала макар минимална пожртвованост! А уместо тога све је самосажаљевајуће роптање чак и код онога ко је кренуо за врлином и Свеврлинским.