Archive for септембар, 2010


Брижност…

Забрињава ме ова масовна несташица упитаности.

Забрињава ме и нелагодност која се јавља у стомаку када се сударим са оним што сам мислила да познајем… Некада… А опет ме забрињава и овај знатижељни поглед када се сусретнем са власитим неимањем жеље да изнова упознајем… Јер више је него очигледно да не мења се… Људи су неком игром случаја увртели себи у главу да су непроменљиве категорије те сваки покушај да се одигра другачији дриблинг унапред већ пада у воду…

Ј*** га…

Забрињава ме, наравно, и одсуство искрености.

Забрињава ме и свуда присутни декадентизам у односима који се тумачи као тзв. слобода мишљења, као имање својега ЈА (иако се заборавља да имање својега Ја подразумева сведочење Ја од стране оног Ти)… А већ одавно је изгубљена свест о томе да је сваки декадентизам „одраз илузорности бића… у њему постоји жудња за бићем, али нема реалности бића“ (Берђајев). Да, забрињава ме и на сваком ћошку вребајући декадентизам.

Забрињава ме што су давно уочени проблеми још увек проблеми и што људски ум није мрднуо прстом (да не кажем …) да да макар само уздах жеље да се они реше.

Морам да поменем и људску (не)од-говор-ност, односно погрешно разумевање исте. Везујућу властиту одговорност за материјалне и пролазне аспекте бивствовања, (неки) људи занемарују сушту личносну дијалогичност од-говор-ности. Наиме, „одговорност имамо благодарећи Другом који нам је подарује али који нас ње не може лишити нити је може умјесто нас преузети. Одговорност је однос, и то тројични однос. Ја сам одговоран за другог и одговоран сам пред Трећим, који је Пра-Други, исконски Други, наиме Први…“ (Шијаковић)

А ту је и људска глупост и то неизлечива.

Забрињава ме и када се одрасли људи понашају „детињасто“ погрешно овом детињастом дајући позитиван контекст а у ствари је на делу једна префригана празноумност и окорелост срца (што је сушта супротност детињастом).

Да! умало да заборавим и префригану празноумност и окорелост срца (свесно-несвесно).

Забрињава ме и олако схватање онога „бити пријатељ“. Али не превише… јер сагласно Аристотелу однос човека према пријатељу исти је као његов однос према самом себи… Те самим тим, нека човек сам преузме од-говор-ност према властитом избору да пријатељство (не)утемељи само на задовољству или корисности (да не наводим примере, многи ће се осујетити).

Ту је и пречеста немост (= а да није она која долази од немогућности да се искаже красота).

Могла бих да говорим и о суровости – која се огледа у непоказивању жеље и искорака за дељењем садржаја и поред дугогодишњег указивања на…

Али кога то уопште занима

Колико и мене саму занима данас и сутра и после сутра…

Не забрињава ме (бар не параноично) и чупа од сваке исувишне брижности чињеница да крај мене су толико оних Других који на љубав одговарају љубављу.

Оних Других који одговарају пражњењем Себства од самог себе, истеривањем себе изван себе, замењивањем за Другог.

Оних Других који прихватају дијалог – чији је садржај неизвесност и који је могућ само у жртвовању које се се састоји у приближавању Онога за кога смо одговорни. Дијалог као заједништво (= саборност) које започиње кроз моју одговорност за Другог; као Изрицање које открива и које се открива не водећи рачуна о одбранама.

Да! из лажне брижности чупа ме светлуцање у даљини које наговештава Лице Другог у близини, у мојој узнемирености у којој заборављам на рецептивност. Као у Љубави… Лице Другог у близини које је сам модус и начин бесконачног… (Левинас)

Какав то вирус равнодушно-сујетно-неимање-љубеће-одговорности или пак умне тупости инфицира људе?!

И како се лечи? (ово је реторичко питање)

И тако…

Наставиће се…

Само понекад…

Advertisements

О ситницама…

Велика је умствена дисциплина увек изнова кротити себе пред појављујућим осећањима љубоморе, беснила, незадовољства и пребацивања. Ситнице су оно што спречавају кретање духа. Зато да би се пут наставио потребно је елеминисати ситнице са тог пута. И ситан камен након дугог путовања раскрвари стопала. Тиме се добија велика уштеда енергије и мира. Није све атак на нас, треба од тога полазити. Али и од свог егоизма који први мисли да у свему увек има право, разлог и памет, а сујета негде дубоко у себи зна да нема од ништа од свега тога, но се само осећа увређеном. А ја кажем да се сујетан човек осећа увређено чак и када никога нема осим њега самога и када се ништа ново не дешава јер не види даље од себе ни Бога ни друге људе. У томе се огледа аскетика, у савршеном неосуђивању другог какав год да јесте. Ко не уме да савлада себе неће моћи никада да савлада другога. Други ће му се наругати када буде видео његов јад и пад. Ћутање и игнорисање више вређа противника на његово језичарење, чак га и погоршава. Али не уме свако да ћути без беса и горчине у себи, то је само за узвишене духове. Узвишен никада није узвишен својим снагама, то је промашај многих врлинских самољубаца, но његова узвишеност бива захваљујући томе што га је Бог попео Светим Духом са Његове десне стране Себи на небу далеко од телесног ума на земљи.

О савести…

Несавестан човек не може да поднесе савесног човека у свом присуству – било да се савестан обраћа њему или неком другом. Несавестан човек га не може поднети не само вербално него ни онтолошки. Јер кроз савесног у несавесном долази до прекора савести коју овај не може да поднесе па жели да га заједно са својом тек пробуђеном савешћу елеминише. Било кроз игнорисање а било кроз повреду или убиство. Занимљиво је када савест почне да се буди у нама, она прво детектује оно што не ваља. Ако будемо мудри пустићемо је да се расани и саслушаћемо шта хоће да нам каже. Јер она није ту да би нам глумила тужиоца већ да би нам показала нас саме, наше стање и да би замолила превијање њених рана које су у ствари наше сопствене.

Или није довољно „урбано“ бити савестан лик?

И онда…

И онда кад зађеш у себе
и онда кад се (по)трудиш
и успеш да останеш
кад се сетиш
и заиграш на ветрометини своје осећајности
и потврдиш веру
а затим истрајеш
кад заволиш
и наставиш да волиш
и пронађеш другу страну на својој
подсети се
и пусти да траје
јер тако треба
јер тако мора
јер се тако љуби…

O svemu i o svemu…

Zivot kao produbljivanje svoje egzistencijalne opredeljenosti za blagonaklonost blagodatne vere. Obozenje kao svagda aktuelni proces oduhovljenja u Liturgijskom Bogu. Askeza kao neusiljeno zivljenje Hristom po dobrovoljnom poniranju u sozercateljne logose. Molitva kao nemo disanje I neizgovorena komunikacija sa glasnim prisustvom Boga. Mir kao ispunjena praznina od dodira svetoduhovnog sveprozimanja. Mudrost kao otisak Bozijeg karaktera koji stvorenost usisava u nestvorenost cineci da zamukne svako slovo. Radost kao pokrivac ljubavi prema svemu sto nosi pokret. Oprostaj kao razumevanje ljudskih namera usled kojih dolaze slabosti. Eshaton kao uvek prisutni stadijum osvecenja propadljivosti istoricnosti I patologicnosti. Crkva kao vanzemaljsko prisustvo nebesa na zemlji. Vrlina kao produkt odobrovoljavanja u blagodati Bozijoj. Ljubav kao ucelovnjenje u prisnost Oca, Sina I Svetoga Duha. Harmonija kao odvezanost od naslaganih ostrascenosti ovosvetskim polurealnostima. Krotkost kao umudrenje Bogodolicnom svetloozarenoscu. Tisina kao preobrazajno usadjivanje u ljubecu zamisljenost. Stradanje kao izlomljenost gordosti I kao mogucnost spasenja neinficirane Duhonosnosti. Konflikt kao izazov isceljenja uzajamne palosti. Tuga kao smirenje pred tudjom slobodom I kao aktivna zastalost pred introspekcijom I bogospekcijom. Bol kao vristece otkrovenje necije ipostasi. Greh kao solucija pokajanja u kojem blagodat ukida razmnozavanje strasti. Smrt kao usamljivanje pred Tajnom Bozijom I kao ovaskrsavajuca uteha. Tenzija kao mogucnost pripitomljavanja drske napetosti I kao delatno prepustanje Bozijoj ikonomiji. Vreme kao postolje u kojem Bog projavljuje I dejstvuje Sebe ovekovecujuci druge Sobom. Muzika kao predah od nepotrebnih analiticnosti I briznosti koje udaljuju od kontinuiteta zivece vere. Prijatelj kao perspektiva eshatoloske novine koja dragocenijom kreativnoscu osmisljava sadasnju nepostojanost. Dogadjaji kao blagodatne slojevitosti u kojima Bog Sebe otkriva na razlicite nacine. Rec kao prethodnica oblagodacenosti koja izranja na povrsinu licnosti u slavi Bozijoj. Pogled kao medjuljudski dodir nedodirljivih licnosti u toplom sjedinjenju I kao blagodatni prelazak preko drugih koji samim pogledom izliva svetlost na pogledane. Odgovornost kao sustinski preokret identiteta utemeljenog dotad na fiktivno-potrosackim kalupima sladostrasca. Skromnost kao nezavisnost od drugih – ne bez ljudi vec bez njhovih intriga i navijacke podrske u sirenju geta protiv drugih. Osmeh kao iskreno iskustvo realnog Carstva Nebeskog. Smirenje kao aktivna nepokretnost u Bogu. Um kao dostizanje nedostiznog I kao nedostizanje dostiznog. Osetljivost kao mogucnost priopstavanja blagodati Gospodnjoj I kao suprotnost zloj senzibilnosti – sujeti.

Док видимо своју кривицу према другоме у нечему на добром смо путу. Застрањење почиње када ту кривицу одбијамо од себе и сваљујемо на другог. Чак и ако је други погрешио не треба бити хладнокрван но топлокрван за праштање ако у другом постоји воља за покајање. Наш его увек хоће жртву за себе јер има неки комплекс да не буде као сама жртва – уплашена и потчињена. Заборављамо Христов пример, јер Он беше добровољна жртва али без страха и без потчињења.

Све за шта нас други питају, не мора нужно бити дело послушања и доброте, може итекако бити дело префриганости и поништења личне слободе. Човек треба сам да се определи за врлину а не да буде подстакнут упливом сугестије. Није добро ако демон сугерише забрањени плод ни ако анђео подсећа на закон Божији – човек треба сам по својој слободи да се определи и изјасни. Тако се расте у вери, нади и љубави.

Садо-мазо…

Људи претерују или у садизму према другоме или у мазохизму од стране другога, или у томе да некога гордошћу унизе или пак да себе очајем понизе. А мудрост је изнад једног и другог и стаје у вези само са Литургијским Богочовеком.

  • Ко је имао Бога у све дане свога живота, нема за чиме пожалити.
  • Туга се тушира ниским радостима а радост узвишеном тугом.
  • Почетници имају проблема са сумњом, средовечни са искушењима, а последњи са другима.
  • Повлачимо се од свега онога што подразумева одговорност, а синоним за њу био би хришћанска љубав према другоме.
  • Девијантна литература ствара девијантна стања. Ако нема љубави чак и духовна литература остаје без догмата.
  • Бол нас подсећа на другачију стварност од оне коју смо идеализовали кроз грех.
  • Ako nema povratne informacije od onoga kome se obraćamo, odnos postaje sasvim bezličan. Svaki dijalog podrazumeva izvesnu dozu stvaralaštva čim se govori o konkretno nečemu.
  • Dok Crkva ne postane nešto unutrašnje ona ostaje samo spoljašnja građevina za čoveka bez njegovog ličnog učesništva.
  • Ne mora svako da zna da smo jednom spasili nekog čoveka.
  • Nepotrebna pitanja se nižu tamo gde nema ljubavi. Ako neko dovodi neku situaciju u pitanje zato što sam nema snage za datu, to može biti samo zato što sam nema dovoljno ljubavi da bi se pokrenuo za istu.
  • Odricati se nekoga znači odreći ljubav prema njemu. Danas je to ignorisanje.
  • Živimo u takvom vremenu kada se svako stara za svoje želje. Ništa od toga ne bi bolelo kada bi u njima bilo malo mesta i za druge.
  • Da vaskrsne Bog u srcima našim otkloneći Duhom Svetim svaki nesporazum, tugu i smutnju…
  • Nekome je dovoljan trenutak u Crkvi da bi se skrušio pred Duhom Svetim, a nekome za to nije dovoljna čitava večnost.
  • Umirati za nečije pokajanje bez traženja svojeg razloga i volje, je silazak Hrista u čoveka.
  • Ne otima nas san od Hrista već nalagodavac sna.
  • Hristos se uobličava u nama srazmerno našem uobličavanju u Njemu, dok ne naraste do punoće koju možemo maksimalno primiti.
  • Kada čovek dolazi na Liturgiju, on se nada da će tamo zateći iste blagodatne poljubce koje je zatekao prošli put na rastanku.
  • Nije svaki provokator nužan neprijatelj našeg postojanja. Mnogi svašta govore ali kada se umore od svog lajanja kao psi počinju da se umiljavaju kao mačke.
  • Ako si se napunio Duhom hvali Ime Gospodnje, a ako nisi hvali dok se ne napuniš.
  • Uvek gledaj dalje – proćiće i ovo…
  • Nijedan trud ne propada.
  • Nijednog čoveka ne gledaš kakvog jeste u istoriji pored tebe, no kakav će biti u eshatonu obasjan Hristom. To je tvoja sadašnjost.
  • Ne kidaj se, ne cepaj misao, drži svoju nit i kontinuitet Liturgije.
  • Ponosna samostalnost razara. Još ne kapiramo da je pakao biti sam u kući pred svojim znanjem čiji kvalitet nema ko potvrditi kao vrednost nečijeg postojanja.
  • Brzina zamara.
  • Ako nemaš dela i jedno „hvala“ može biti sasvim dovoljna vrlina.
  • Za sve postoji vreme, ne srljaj.
  • Telo ima svoju volju koje ne može uvek biti u zavisnosti od slobodne volje, ali to ne znači opravdanje svake vulgarne izopačenosti.
  • Kada nas Hristos razdvoji na dvoje, On iz nas izvuče istinu. Ne kao da nas On čini podvojenim, no jer smo mi već takvi. Njegov Duh seže do „između kosti i duha“, a kada pomiluje, onda čovek ne zna pod utiskom blagodati da li da se smeje ili da plače.
  • Istina, mi ukrštamo odnose sa mnogima kroz jednu voljenu ličnost ali drugi ne ukrštaju nužno sa nama odnos bez te ličnosti. Neki hoće sa nama postojanje samo kroz tu ličnost.
  • Nije naše da nas se sve dotiče tako senzibilno i sujetno, jer nije sve uvek u našoj vlasti i okruženju da bi bio naš problem. Ljudi u svemu vole da zabadaju nos gde mu nije mesto i da se bave stvarima koje ne zavise od njihovih rešavanja.
  • Gde strast nije procvetala na vreme, to ne znači da se njen vetar neće vratiti po svoje krošnje.
  • Budi grešan, ali ne budi isključiv u tome. Ako već grešiš onda nemoj da sudiš. I ako si već u grehu gledaj da ne ostaješ u njemu dugo. Ako već grešiš kao drugi barem se ne ugledaj na njih u toj veštini padanja. Ili, ako voliš da grešiš onda barem nemoj da se time ponosiš, te da drugima daješ povod za sablazan.
  • Priznanje moje slabosti me izgrađuje u vrlini. Opet, ne kao da volim da grešim no jer sam oslobođen presije licemerstva, i svojih i tuđih očekivanja da im mogu biti od pomoći bez Hrista. Jer ja nisam alter ego Hrista.
  • Svakodnevne dogodovštine ispijaju srž života ostavljajući pustoš u srcu.
  • Blago ludima, njihovo je Carstvo nebesko.
  • Bolje je da jedna bolest zameni drugu ako će to navesti na spasenje.
  • Kako bi besmisleno i neukusno bilo kada bi nas drugi, pa i Hristos, u svemu izdržavali bez našeg truda i zalaganja. To je najbrži put do propasti i sebičnosti. Tada čovek ne bi imao nijednu volju za dobrim delima. Gubi se dimenzija stvaranja i žrtvovanja.
  • Posedujemo druge dok se ne nasitimo, nakon toga ili drugi poseduju nas ili mi postajemo smireni.
  • Osmeh je ono što ne dopušta da drugog izgubimo u sopstvenoj osudi.
  • Druge ne ostavljaju na miru samo oni koji sami boluju od sitničarenja i posesivnosti.
  • Bolje je malo poludeti a ne izgubiti dobro, negoli mnogo trpeti a zadobiti zlo.
  • Ko je sposoban da se otvori jednom čoveku, blizu je Carstva nebeskog.
  • Ako te ne odobrovolji Hristova Liturgija, onda ništa neće. Ne može punoća života rasti van izvora Života, baš kao što ni hladovinu ne može neko tražiti mimo objekta koji je stvara na suncu.
  • Smisao se gubi pred oličenjem mnogih reči.
  • Ništa gore od čoveka koji je nekada bio anđeo pa odjednom postao đavo. Njega ne može ništa smiriti budući da je jednom osetio zasićenje u silama dobra pa otpao po sopstvenoj volji. Takav nema razumevanja ni za koga, a strpljenja ni za šta. Ništa ga ne mori a on sam sebe bije misleći da se u tom sado-mazohizmu krije tajna radosti i tajna spokojstva.
  • Dok ne poseješ u sebi zlo seme, ono ne može pustiti korenje mimo tvoje slobode ni protiv tebe, ni protiv drugog. Lako se odričemo onih koje smo nekada voleli kada to seme dođe do izražaja samo jednom, makar i nehotice. Toliko je jaka njena razarajuća sila.

 

 

  • Ко је одлучан у пењању, ни пресечене мердевине га не могу спречити од циља.
  • Конфликт има оправдану конотацију само ако доводи или до решења неког проблема или до инспирације у новим сегментима надахнућа.
  • Добри аргументи не подразумевају аутоматско покоравање њима.
  • Не можемо мрзети људе без мржње свог човека у њима.
  • Полтрони немају свој став осим у самоћи својих фантазија.
  • Неко је хронично добар а неко је хронично зао, а није добра ни једна ни друга хроника.
  • Bolje je umreti u jednom činu hrabro negoli ziveti celoga zivota u stalnom strahu.
  • Ako mi grešimo tajno a govorimo ljudima o vrlinama javno,dajemo ljudima laznu nadu u ono u šta sami ne verujemo.
  • Primanje Liturgijske blagodati je praktična veronauka gde niko ne mora da podučava onog drugog jer je prisutan Sam Učitelj.
  • Nije svaki čovek svesni lazov ali gotovo svaki drugi zivi nesvesno u svojoj obmani.
  • Daruj one koji te gneve – sebe da smiriš a njih da postidiš.
  • Mozda neću uspeti da se spasim ali ću barem imati volje da probam.
  • Svi prolazimo kroz isto ali do spasenja stizu samo oni koji to zele.
  • Nema mira bezboznicima, ali mir ne stiču oni koji su pobozni po vancrkvenom moralu, nego oni koji su nosioci liturgijske blagodati Gospoda Hrista.
  • Potraga za lepotom u svim oblastima postojanja zivota i stvari jeste potraga, direktna ili indirektna, za Bogom.
  • Koliko god čovek bio inteligentan to ga ne spasava od stradanja…Štaviše moze uvećati iskušenja jer dubok um razmišlja o stvarima koje prosečnom umu ne padaju na pamet.
  • Čovek je kao mala baterija od nekoliko volti, kada se istroši ona mora da se vrati u Crkvu da bi se ponovo napunila potrebnom energijom da bi čovek mogao imati snage da dela na delu Bozijem za koje je od iskoni naznačen.
  • Kada sam mislio da završavam tada sam ubedjivao sebe da samo u meni ima Boga, a sada kada vidim da tek počinjem raskrinkan sam koliko više svi i sve imaju u sebi Boga od mene.
  • Ljubav razoruzava i onoga koji se gnevi i onoga koji trpi nečiji gnev.
  • Video sam pustinjake koji po svojim porocima više liče na svetovnjake – i ozalostio sam se, i video sam svetovnjake koji po svojim vrlinama više liče na pustinjake – i obradovao sam se.
  • Odgovornost smiruje…
  • Ne postoji nostalgija, postoji samo glad za vecnim zivotom.
  • Što je u srcu od toga ga nista ne moze razdvojiti ma koliko se sve oko njega razdvojilo.
  • Tuga nema opravdanja ako u njoj ima ocajanja.
  • Tako je malo biti veliki u svojim ocima.
  • Deca su me bezbroj puta spasila od starosti.
  • Skrusen sam, upravo me mori saznanje i osecanje da sam ponajmanje covek – ono cemu se dive zivotinje i cime se ponose Angeli.
  • Umoran sam od umora.
  • Od ovog osecaja nema cudnijeg negoli bez umanjivanja svoje ljubavi osecati tudju mrznju.
  • Boli prijateljstvo u kojem postoji neko nelagodno uzdrzanje.
  • Odvratno je stojati na uglu ulice i slusati tolika samoopravdanja.
  • Bolest pocinje kada covek vidi svoje zdravlje a zdravlje pocinje kada covek vidi svoju bolest.
  • Mrzimo ljude koji nose nase slabosti a volimo ljude koji nose vrline koje nismo dostigli – mislim da nismo bas korektni.
  • Kafka je u pravu – u procesu sam.
  • Paradoks je u tome što ljudi sa nekim hendikepom, bilo duhovnim a bilo telesnim, pokazuju više volje i elana od onih kojima ništa ne nedostaje.
  • Nagrada za učinjenu vrlinu je pouka o toj vrlini.
  • Kakav paradoks! Nema ničeg tako slabijeg, ranjаvijeg i smrtnijeg od čoveka a opet ničeg tako uzvišenijeg, vrednijeg i predodredjenijeg za život večni.
  • Bolest moga duha je u poništenju Svetoga Duha na meni.