Archive for новембар, 2015


О уметности преживљавања

У аутобусу поред мене седи жена. Случајно приметим да нема обућу на себи. Прекривена капуљачом као велом тако да јој не можеш видети лице. Провирују прсти. Модри, тамни, прљави. Кида ме проклетство. Да немам бар глупих педесетак динара да јој хлеб узмем. Црвоточи ми душа што ја који имам елементарно, баш у том тренутку немам. Једном сам био сведок како просјак у аутобусу сусреће другог просјака. Пошто је један отпевао песму, други је само пришао и дао од свог прилога. То је био свети чин. Ја овде нисам имао ни то. Срам. Увек се сетим оне завршнице из филма „Шиндлерова листа“, без обзира колико била преувеличана (или не) она чувена сцена, када Шиндлер плаче што није могао да уновчи све што је имао да спаси поред свих бар још једнога. Сигурно је да није био хришћанин али овде видимо дела која премашују пропагирани а тако тешко живећи хришћански идеализам.

А онда окренем главу и видим све те размажене незахвалности од постојања које само глуме неко лудило и вечито незадовољство, који имају довољно а живе незахвалност, који губе нерве ако им пукне интернет а не поштују свет који затичу у рукама у лицима оних поред себе. Како ми је мрска њихова лимунада од битисања и у каквим тричаријама вуку трупове од својих лешинарских идентитета. И поред основног што поседују не усуђују се да живе долично! Не смеју да одрасту и преузму одговорност за своје поступке. Не усуђују се ни да праве децу. Није реч да не могу да имају децу (да бар те патње осете) него неће. Не усуђују се ни да буду људи. Немаштина је постала платформа да се оповргне алтруизам и ентузијазам. Занимљиво је да богатство даје исту рефлексију. Немаштина и богатство демантују у свом врхунцу могућност дијалошког сусретања другог!

Новац, новац, новац – то је лајтмотив. Изговори, изговори, изговори! Па ипак, занимљиво је ући у профиле. Наравно без неких статистика. Кафићи су пуни. Добрих аутомобила никад више. Станови се издају или продају. Студенти преливају.  А онда увидиш да више од половине цевчи једну кафу три сата јер нема за другу и да је већина у кредитима за аутомобиле, станове, испите. Већина носи одличне телефоне и маркирану одећу али се зато шверцују у ГСП-у или жицкају цигаре. Није све црно-бело. Осим што је роптање и коментарисање дефинитивно једнообојена и најдоступнија  димензија. Очигледно је да тек када удари невоља, човек почне да поштује шта има и да се зближава са другима. Мир и благостање се не поштује.

Сам Бог зна како народ преживљава. Наравно, неко има више, неко мање. Неко ради више, неко мање. Неко је само имао мало среће да наследи нешто а неко да настави своју немаштину тамо где су претходници стали. Неко се само снашао, неко никако. Битно је да човек има на кога да се ослони. Бар једног. Ако ни новчано онда бар на нивоу разумевања. Бежање у друге земље не треба посматрати као издају националног идентитета, али не треба гајити ни максималистичка очекивања да је негде другде нужно боље. То је тек варљиви идеализам. Често у жељи да човек нађе боље место под сунцем изгуби сам видокруг сунца. А неко само паразитира на сунцу захваљујући другима који су га до те светлости довели, те више не мари и не осећа потребе другог.

Трагично је само да човек посматра свој живот кроз економску диоптрију. Још трагичније да дозволи условљавање система да такав живот изабере. Јер човек ипак, поред свих опорезовања слободе, има слободу да покуша да осмисли свој живот на који начин ће да уновчи свој таленат или да макар бесплатно задржи своје достојанство. Још увек се сећам дана да нисам имао тридесет динара да купим ћерки најмању кесу кокица. Још увек се сећам да сам загледао по улицама не бих ли нашао који изгубљени динар. Још увек се сећам да сам морао да молим неке људе да ми донесу пар пелена јер је дете у последњој остало цео дан. Још увек се сећам разних понижења када сам одбијан тамо где сам молио за додатни посао поред постојећег. Још увек су ми свеже ране да је од моје деце крао новац најбољи пријатељ и најближа родбина. Још увек свеже ране да сам наруган и протеран из куће коју сам градио за спас своје деце. Могао бих овако без краја. Али ништа од тога ме није спречило да наставим да живим Христа, да будем човек, да умем да наставим даље и да свакоме изађем у сусрет када год је требало поред посла и деце. А нисам био докон. Радио бих по цео дан. Јер сам желео да живим оно одјекујуће „свима сам био све“. И не жалим. Обавезе нису ту да замраче другог. Уосталом, могуће је бити предусретљив и одјекујући и у океану обавеза које су многима постале изговор да не сретну Д/другог.

Идемо даље. Морамо. Ако смо људи. Нема јадиковања. Ни препирања.

А када осмотримо ове слике, запитајмо се где смо ми у својој причи и докле планирамо да живимо своју неосетљивост и незахвалност. Можда једном научимо да будемо људи и да се не врти све око нас. Или, баш супротно, да можемо свету понудити бољи угао гледања од:

Advertisements

О патолошкој резервисаности

Од свега и свих што срећем, најогавнији су ми резервисани људи. Иритантни самом појавом све-заузетости за другог али без другог. Или за друге али без првог и трећег. Они који под маском обавеза (а некада су то заиста бројне обавезе које резервисани намерно узима на себе да би после глумио жртву), не могу (или не желе) да доживе другог. Када си заузет – други није пожељан. Заљубљени у свој многоуниформни протокол који им је важнији од „добар дан“ другом. Мутави, анонимни самим присуством као одсуством. Сви имају обавезе, а неки само глуме заузетост обавезама да би промовисали себе као корисног друштву, или, пред собом дигли рејтинг вредности како раде нешто „страшно важно“. Ако је обавеза и присутна, често вредност садржаја обавезе измиче. Сви су резервисани. Очи другог ти и ћутке поручују: „Не узнемиравај!“; мимика немог тела: „Псима улаз забрањен!“; социјална мрежа: „Блокада!“. Баш као у Јеванђељу они који се изговарају да на свадбу Јагњетову дођу. А нико не види твоје обавезе и да си без обзира на њих ипак подигао главу која тражи сусрет другог безусловно, неинтересно. Није, дакле, реч о посесивности већ исконској жељи да се други сретне у љуботворној тоталности какав јесте. Ипак, као да си за другог докона стока која од њих зависи, јер по њима твоје време је мање битније од њиховог. Толико о христоцентричној позиционираности сопства унутар искуства/бића другог. Дијалог и сусрет су постали излизани појмови. Потребна је реанимација односа. Без драматике и патетике. Људски, јер једино је тако могуће. Међутим, за олош тешко да лењост или „света ревност“ може усред неосетљивости дозволити себи такву аскетику као што је улажење у сусрет, тја, болеће, треба се потрудити, треба уложити напор, одвојити време. За резервисаног то је сувише драгоцено, он мора бити окренут својим опсесијама. Макар оне биле утемељене на свим врлинама света на једном месту. Други мора чекати пред вратима, јер, авај, „нема се када“. Приоритет је стварати од себе катедру „пар екселанс“ изговарајући се да немаш времена ни за шта, док у свом малом учауреном животу дангубиш многосатно. Таштина и славољубље. И такви би врло радо да се праве паметни по трговима и интернет-пијацама пребирући по ценама ко нуди најбољу понуду. Толико о слободи. И само када би такви могли, черечили би удове свима који мисле својим а не њиховим ставом. А и када би те убили, били би толико “ заузети“ да не би могли ни долично да те сахране…

У навикнутости да проблем спасења посматрамо махом кроз моралистичке очи, уграниченог са перцепцијом фамозног законика а оличеног у лику надобудног фарисеја, дошли смо до девијације вероживљења, али најпре до мутиране интерпретације саме вере. Предуслове које постављамо другима, или у којима их осуђујемо, дефитивно налазе своје преклапање да исте предуслове сами не испуњавамо или да друге не можемо осудити ако претходно немамо већ сами то искуство по којем туђа зла препознајемо.

Међутим, мало се ко запитао да ли осим уобичајеног таксативног пребројавања многослојевитих грехова, у којима је сама спознајност истовремено и парализованост, постоје још неки грехови који нису на списку? Постоји. У питању је недолазак у Цркву. Сваки познаник или пријатељ нам просечно може рећи да нема потребу за Црквом јер није ништа згрешио. Овде почиње гангрена. Црква се, дакле, доживљава као место казне. Предрасуде су предубоке чак и за најинтелигентније. О доменима помисли се још мање промишља. Извитоперило се и оно чувено да ако нешто ниси урадио јавно да не значи да ниси пожелео тајно. Аскетика и контемплација ако нису истребљене, сигурно је да нису пожељне пред зоном самооправдања. А самооправдање добија на камати кроз компарацију са греховима других. Али, мало ко од прозваних не посматра свој грех као грех недоласка на Сабрање. Чак и ако су, примера ради, можда морално чисти. Није, дакле, проблем у прекршају разноликог моралистичког спектра, него у греху недолажења на Литургију. Пред Лице Другог. Углавном, многима је Црква проблем не толико због Бога колико због присутних, али то и јесте проблем ако се Други маргинализује преувеличаним доживљајем свега присутног осим Њега Самога. Има и оних погрешних мотива као што су: етикетирање других, неоснована увређеност јер им је угрожен себичан мир, посматрање присутних као безобличне масе, итд. Ипак, главни гној је: самооправдање „јер  увек има горих“ од сопства.

Грех је, у овим границама искуства, заправо промашај путање дајући сопству кретање изван Бога. Што себи није дозвољен приступ да се сусрет са Богом догоди. Што је дозвољен благодатни мимоилазак. Што је Сабор потцењен. Што је сопствени живот подобнији од уподобног. Тако се остаје монада изван пламене осабороване радости. Зато је недеља многима тешка. Пропуштен је загрљај нестворених језика Педесетнице – увек актуелног изливања Духа који твори сједињење створене реалности са Нествореном (беспочетном) саздавајући лик Исуса Христа у нама према мери савршенства воље Очеве. Ко је једном окусио од Трпезе Вишњега оставши ускраћен, агонија му се увећава управо у сразмери знајући шта пропушта. Онај ко није окусио – не може осетити ни бол јер нема свест о томе чега се лишава будући да веће блаженство не познаје. Ко је, дакле, искусио стварност у којој Бог живи, пропуштањем исте, осећа искривљавање свог времена и постојања. Смисленост постојања се умањује сопственим одсуствовањем а да се Смисленост у Цркви одсуством човека не умањује јер не заснива свој темељ на човеку већ на Богу. Тако настаје доживљај греха отуђења од Бога.

Са друге стране, на моралном пољу се може видети много поштенијих али који по сваки изговор избегавају Цркву. Дозвољавају отуђење да никад не упознају Бога. Стиде се Цркве. Не знајући оне страшне речи: „Ко се постиди Мене пред људима, постидећу се и Ја њега пред Оцем Својим!“. Неко, дакле, и у стиду од својих грехова не долази у Цркву, па тако антиномично утврђује дистинкцију отуђења од Бога, док они моралнији утврђују своју громадну анонимност и гордост управо због осећања моралне супериорности као места самооправдања. Трагедија над трагедијама…

Неко је рекао да људи само кукају не јер се заиста тако осећају него да би осигурали своју позицију како им нико не би ништа тражио. 

Чудно је колико човек не размишља у категоријама захвалности. Колико ланчаних реакција изазива управо ова димензија. Колико управо од унутрашњег репертоара захвалности или незахвалности зависи сав унутрашњи и спољашњи саобраћај човека. Треба се замислити. Ући у живи експеримент сагледавања. Онда ће човек сам видети. Јер као што се од близине ватре човек не може а не опећи, тако се и од провере овог искуства човек не може а не осведочити.

Шта би био антипод захвалности? Огорченост. Из огорчености настаје истеривање мира, љубави, вере, здравља. Истеривање човечности и комуникативне сусретљивости. Тако је једноставно. Није реч о некој јефтиној игри психологије, аутосугестије, укоченог вежбања у добрим помислима како многи сервирају као брзовештачка решења. Реч је о квалитету човека. Вредности коју он сам уноси искуством Другог. Бог нас отвара Његовом захвалношћу. Ми се, такође, отварамо захвалношћу богослужења. Искуство Његове нестворене љубави, просијавањем Његовог Духа на нама, омогућава искуство ове нестворене захвалности. Од нас зависи да ли ћемо то искуство задржати или проћердати. Огорченост, дакле, санкционише човека. Човек сам бира тај жиг. Рачун је испостављен. Огорченост увек тражи разлог за огорченост. Од тога живи. Лакше је пасивно јадиковати али је тешко носити плодове самосажаљења. Тако паразитирамо унутар овог света а да се у том истом свету не остварујемо као бића захвалности.

Захвалност, дакле, устројава своје параметре. Наравно, није реч ни о неком наивном, непромишљеном залетању великог срца тамо где ниси добродошао. Тако се брзо губи захвалност а срце се испражњава од љубави. Ледена срца је лако препознати. Зид, отуђење, дефлорисање дијалога. Али, осим могућности депресије, могућности роптања су неизмерно приступачније и заводљивије чак и за здравоумне. Друге је још лако преварити вештачком самопрезентацијом као човека који се опчињава свим оним стварима које зовемо: добрим, лепим, итд., али када је човек насамо са собом, пред понором својих грозомора у целости свих могућих и немогућих злофантазија – онда се на том испиту човек преиспитује какав јесте. Одатле црпимо и дефинишемо темељ својих заблуда или истина, односно, незахвалности или захвалности.

Направимо поређење. Осим стандардне кукњаве о тежини живота (чија тежина многима није страна а код неких само преувеличана), можемо, уместо клачно патолошког поређења са другима (само да би себе утешили), да другачије поставимо једначину. Ако није лепо време, то не значи да не требаш бити захвалан јер имаш очи које неко нема. Ако немаш довољно новца, то не значи да не требаш бити захвалан јер ни просјак не остаје без хране. Ако немаш шта да обучеш, то не значи да не требаш бити захвалан јер неко нема ни основно. И тако даље. Али, ипак су ови аргументи извучени из поређења. Захвалан човек треба да иде још даље. Ту је већ домен есхатологије. Без поређења. Апофатичко искуство не трпи поређења, нити изводи утеху захвалности на основу тога колико је некоме тешко а некоме не. Оваква типологија је захвална за само постојање. Постојање сопства, других, Бога. И уназад. Тако долазимо до рађања добре воље. А добра воља је кључна ствар у бројним интеракцијама, што спољашњим, што унутрашњим. Зато само захвалног Бог неће осудити. Јер је пред захвалним Он Сам разоружан будући да је Њему сличан. Овде су на делу мириси карактера по којима се слични препознају.

Са друге стране, ако се играмо и психологије (чије домене не треба потценити само зато што нису аутоматски продуховљене), лако је приметити плодове на ономе ко је изабрао захвалност макар као пробни модус свога бића. Па ипак, домени психолошког и духовног се преплићу несливено у неистраженим границама човека, а плодови захвалности износе из своје житнице оно чега највише има. Бог унутар нас полаже импресије. Главни проблем је само да ли ћемо остати равнодушни на доживљеном, па из те обестемељености формирати свој идентитет укључујући и реакције са другима, или ћемо, ишчашених заблуда, почети да стварамо нове кораке као тек проходало новорођенче које тек треба да научи трчање.

Завршио бих дивним речима оца Ненада Илића: „Велики је то парадокс – што више умемо да будемо захвални, то више умемо и да трпимо. А кад умемо да трпимо – умемо и да побеђујемо.“

Криза

Толико тога се дешава. Толико тога човек пасивно или активно прима. Питање је шта од архивираног уопште апсорбује, шта промисли, шта задржи или одбаци а да се о нешто од свега окушаног не огреши. У свим тим многоопитованим брзацима, у којима често свега има осим асимилације пређеног искуства а да се негде не посечеш управо површним искуством, неке празнине остају да тутње својим смислом и несмислом. Човек се нађе негде пред понором чак и када све делује у реду. Али, то је занимљиво, управо у тој спољашњој уређености, или усиљеног самоубеђивања да је наводно „све у реду“ избија неки други компас изнутра који детектује да „нешто није у реду никако“. Човек не може да не осети тај набој осим ако не болује од неке менталне искључивости. Све друге типологије, ако су здравоумне, морају, пре или касније, да осете ту кризу идентитета да нешто заиста није у реду, да нешто недостаје у нутринама сопства. Проблем је само како ће да реагују када до те кризе дође.

Већина иде тежом путањом, линијом опирања себи или другима, линијом заташкавања и лажне аутосугестије „да је све у реду“ и да на томе треба остати. Јер ако је све у реду онда се нема ни на ком проблему радити. Они зрелији, иду лакшим путем, линијом неопирања, дозвољавају да их криза преплави, чак потопи, само да би могли још силовитије да изроне у тријумфалност новосаздања. Јер чим постоји проблем онда има на чему да се ради. Ту је суштинска дистинкција између оних који раде на свом самокориговању и оних који не раде уопште. Самокорекција се наравно тумачи у светлу проналаска нових луча које залазе у апофатички Олтар трансцендентног. Никако другачије. Јер све другачије доводи до замршених цикличних кругова у којем сусрет са преображеним собом и Д/другим извитоперава, магли самим саботирањем макар то било и у име врлине. Наравно, Црква је само одскочна даска за тај скок у непознато (гле, и ларве са цветова скачу у непознато!) али није гаранција тог сусрета ако улазак у Сабрање подразумева задржавање „старог човека“ који тражи неко своје самоцентрално самоусавршавање без других. Нажалост, некада чак ни то, чак ни себичну врлину, него само примитивно и инертно самоистрајавање на нагонима и похлепи.

Криза је, дакле, сасвим нормална циркулација у свету пале природности. Без ње није могуће родити нова питања. У компарацији са светом који затиче у себи и око себе, човек долази до могућности да преиспита и редефинише а најпре постави нова питања и да створи нове мисли и одговоре. Криза стваралаштва је заправо криза упитаности која индиферентнима првенствено измиче. Јер „ако је све у реду“ питања губе на својој лутрији. У овој димензији се и теологија заварава мислећи да су сви одговори већ дати и да их само механички треба усвојити и преточити у своје кораке. Заправо, у овој зони се сви губимо јер имамо тенденцију да све контролишемо у границама својих грчевитих ставова које смо спремни да бранимо чак и онда када нам ударци говоре да стварност дише другачије. Проблем је само што то „све је у реду“ изнутра наивно оправдавамо померањем приоритетне стварности на другоразредне проблеме (јести, пити, обући, рачуне платити…). Тако оно што је периферно постаје централно мислећи да је ту клинч где треба ударати место смисла.

Тако да долазимо до фаталистичке позиције, ако смо људи, да ништа није у реду и да не може бити у реду у законима палог постојања. Чак и ако смо доживели Духа то не значи да није време за нова преиспитивања. Не постоји моралистички максимализам као ни пасивна ушушканост у енергијама Божијим. Напротив, тек тада се рађају нова питања и нове кризе. Криза је верни пратилац смисла и вере. Смислотрагач и веротрагач се не може задовољити перверзним испијањем истина које су други у винаријама својих умова са муком правили. Мора сам да засуче рукаве. Није довољно више ни да куца. Потребно је обијање сигурносних брава. Системи варају. Али и ум вара. Најмање себи треба веровати на том путу. Зато и постоји директно ослањање на Онога који једино не изневерава. Јер доћи до Његовог начина постојања је једини, уједно и најтежи критеријум, да оно фамозно „све је у реду“ добије покриће, али и да у искуствовању Његовог апофатичког Самоуређења осети и провери све могуће варијације, фасцинације и утопије до којих могу доћи они који инсистирају да контролишу свој живот. Јер у томе да је „све у реду“, у тој демоници патолошког искања своје сигурности, почива заправо почетак сваке заблуде. Тек када, дакле, схватимо да ништа није у реду и да никада неће бити у реду, бар док Он не дође и ако нас подигне, можемо да почнемо да живимо.

Да ли је то песимистичко становиште? Више су песимистичких резултата дали брзоодустајући ентузијасти. Не, то је ново рађање. Како? Сруши све идоле у које си положио сигурност, а прво у свој ум,  па ће ти се само казати…

Човек

Кад згазиш своју част,
кад осетиш презрење,
кад доживиш отуђење,
кад ти се свет сруши,
кад сам останеш,
када нада овог века постане фарса,
кад од сломљености не осетиш ниједну страст,
кад све вести замру својом пролазношћу,
кад ослепиш добровољно за очи истине многооких,
кад се осушиш као грана за јелом и пићем,
и увидиш свих таштина подсмех,
не, нећеш постати светац,
познаћеш ништину самонебитности,
и тек тада, али само можда,
кренућеш из понора пакла
да вапијеш Име Онога ко је све створио
да блаженим буде,
а онда ће, опет само можда,
да се Други покрене Погледом
из којег избија светло нетрулежно
па те Својим снопом учини –
човеком…

Понижење

У додиру измољених снова
сломљен пркосом неочекивано
степеништем визија усхођен
у Стварност превазилазећег
пењем се насмејан, одморан
коначно успокојен новим оделом
прошивеним малим ореолима,
узвишено једем драматике
и удишем част која више не мари
за агоније било чега и кога,
важнија је Светлост која ми се
као најодважнијем пружа,
али док кораци налазе газишта
и узлазим ка Вечно Силазећем
из обруча од карамел – неона
чујем Глас који подрива стубове муња,
а иза Гласа стоји Лик што шапуће:
„Зло око ти никада нећу опростити!“,
тако да мој срам изломљен
наставља да живи одјеком Вечности
понижен правдом Најузвишенијег
мислећи да ми нема равног.

 

 

 

Данас, под утицајем анархичног либерализма, или можда неке постмодерне самоопседнутости, човек лако губи компас. Нарочито ако је реч о оријентацији губитка елементарне културе и поштовања другачијег мишљења другог. Бестидност и агресивност, као неминован производ самовоље (која увек тобоже зна највише и најбоље о чему/коме) мора кулминирати и у додиру (а често судару) са другим. Можда се оваква нарцистичка типологија не би толико заљубљивала у сопствено мишљење када не би имала публику. Знајући да је посматран (или у ужасном дрхтању да што пре посматрача за своје мишљење нађе) овакав склоп људи на погрешним основама покушава да изгради и промовише неку понуђену (а често наметнуту) аргументацију. И чим наиђе на отпор који руши укорењену тврдњу, од чијих нерава прираслих за срце земље не одустаје лако, напад и вређање је све што заправо највише и најбоље о чему/коме – зна и уме.

Наравно да је критичко кретање потребно. Проблем је што треба утврдити параметре да ли је неко референтан да буде критичар, шта је садржај/подлога критике, и да ли уме да направи суштинску разлику, чак и ако се специјализованим покаже, између конструктивне критике и уједајуће-вулгарног критизерства. Добро је користити и иронију у дебатама (реалним или замишљеним) али само узвишен Духом може знати када је време и место да се иронија убаци у одређени контекст.

Проблем се тиме више усложњава када се дотакнемо интимности Црквеног живота. Критиковати црквене феномене може непристрасно само онај ко велику љубав има. О којој год проблематици свакодневнице се радило. Нажалост, често се дешава да онај који критикује заправо губи границу између две стварности коју критикује а да она друга стварност која се критикује постаје пројекцијом прве сопствене стварност-фрустрације која не одговара реалности друге која заиста завређује критику. Тако једна стварност која се критикује заправо постаје удуплирана подвојеном анализом оваквог критичара. Јер јој приписује нешто што она објективно не поседује. Или, ако поседује, не може да нађе одговарајући кључ на који начин се одређеном проблему приступа и како се решава. Зато се дешава да онај који критикује заправо рефлектује сопствене жеље и психозе на објекат који се критикује а да му до положаја решења проблема или јаснијег увида у угао истине измиче (иако се он може чак трудити да понуди своја самомесијанска решења). Отуда онај који критикује лако своју критику преиначује у објекат који ће да малтретира и на коме ће да искаљује свој бес. Осим црквене стварности, оваква самоперцепција је најочигледнија у медијима где су коментатори спремни да иду до максимале да бестидно нуде „моралистичка“ и каква све већ решења.

Може ли се критиковати било који аспекат ако ниси део стварности у којој учествујеш критиком? Заправо, данас се губе критеријуми шта је лево а шта десно, док за парадоксе као пар екселанс место испитивања И/истине нема могућности за озбиљније разматрање јер је човек биће инерције. Зато се лако дешава и да религиозни фанатици (из које год конфесије долазили) као и непретенциозни верници (били црквени или не) долазе некада до исте кризе вере и/или идентитета (вером самом) изношећи своје аутодеструктивно незадовољство светом који не личи на њихов замишљени (макар то био и свет Цркве) у виду наводне критичности. Да ли ће она резултирати у радикалној агресији или подмуклој револуционарности која не мисли о томе да можда својим ставом намешта омчу Цркви или ближњем око врата – то плиткоумне не занима пуно. А последице за све постоје. Као и мотиви зашто неко ради то што ради.

Да проблема има која треба решавати – има, али не тако фаталистички. Да има кадрова који их могу решавати – нема, али увек се бар неко истиче. Интригантност се некако маскирала под видом побожног загрљаја који ће док је света и века пратити све који желе живети аутентичним хришћанским животом. Али, да ли се биће Цркве исцрпљује моралистичким и каквим све већ проблемима? Док се потрудимо да коригујемо све појединце који оприсутњују есхатолошки Сабор сада и овде, превиђамо да смо заборавили на своју унутрашњу борбеност која треба да нас доведе до већег места Смисла. Из унутрашње напетости да се роди нешто ново под сунцем, да се демистификује сваки печат који вековима не мења отисак, долазимо до унутрашње философије која налик Богу „може све што жели али не жели све што може“ – до рађања у Духу. Тог порођаја неће бити без болова и дуалистичких трења. Можда нам није пало на ум да се прва линија фронта догађа управо на маргини оних који се не експонирају сувише? Хришћанин није створен за зачаране системе. Нити за спекулације и идеализације. Ако се лабилан дотиче идеализма неминовно је доћи у позицију личне апсурдности…То је оно што се данас догађа са критичарима Цркве, били они фанатици или не.

Да се мало подсетимо Берђајева:

О САВРШЕНСТВУ ХРИШЋАНСТВА
И НЕСАВРШЕНСТВУ ХРИШЋАНА

Шкарт – теологија

Није свако богословље спектакуларно. Њено варничење се и не огледа у некој прасковитости и комерцијалном сензационализму отвореном за површне погледе ватрометине. Шкарт – теологија премда говори о Богу, наратором самим Га сведочи као да и даље одсуствује. Проблем је што се богословље претвара у пластифициран мотивациони говор. Избегава се апофатичка оштрица парадоксалности. Некад ни то. Остаје нека мумифицирана рутина која гаси проговоре или надахнућа као могућност сусретања Д/другог.

Теологија присуства Божијег полази од усличњавања наратора Богу Самоме. Он када говори чини приближнијим Онога Који не одсуствује. Из личног искуства готово да нас доводи до погледа архиђакона Стефана који виде небеса отворена и Сина Човечијег. Људи хоће сведока, не монологисту. Желе живо искуство онога ко је окусио Бога јер њима из неких других разлога то искуство измиче. Хоће да виде срца запаљено да се и сами упале. Другима ако не можемо да дамо оно што имамо (или немамо, јер се Бог не може поседовати), можемо Га барем сведочити. Својим искуством. Никако неким бајатим копирањем које искуство није претходно апсорбовало.

Млитавом и мрачном сведоку – ко ће поверовати и ко се покренути? Ту би била једна од одгонетки зашто монотонија као главни дисбаланс еклисиологије провејава тамо где јој место није. Било да говоримо о току богослужења или човечијој (не)пројавности онога што је доживео у Цркви или читањем а да не уме да направи синтезу окушаног и сазнајног на други свет око себе када је богослужење завршено.

Шкарт – теологија заправо говори о изопаченој пријемчивости онога који је пред Лицем Божијим парадоксално сам себе учинио неутралним за ту исту веру Царства којој се формалистички присајединио. Ако нема рефлексије од окушане Лепоте, поставља се питање у којој стварности је дотичан учествовао и чиме уопште може другима сведочити оно што сам не поседује? Толико је важан свет других са којима се делимо. А ако те деобе са другима нема, или се искуствовани дар Тројични потискује да би непреображени аспекат сопства наставио да паразитира, онда не можемо говорити ни о томе да је оваква типологија у конституцији Новог Израиља. Било да говоримо о црквеној јерархији или народу Божијем који се, гле још веће ироније, налазе пред Самим Лицем Божијим…