Archive for октобар, 2013


Један од егзистенцијалних мотива битисања, осим суштинског и првоначелног императива Одуховљена сопства, јесте примити дар оцрквењења, персоналних нестворених енергија, ради каналисања (не и истребљења) страсти, али превасходно ради љубеће протканости Лицем Божијим што, иначе, и јесте једини разлог постојања.

Узмимо само гнев на пример. Рецимо два детета се свађају или чак туку око нечега. Долази мајка која не може да их помири чак ни нежним речима. Али мајка добија идеју да им поклони чоколаду. То их, гле, наједном смирује. Почињу да деле. Да уживају у залогају у којем други није препрека.

Нешто слично се догађа и на благодатном терену Литургије. Често уносимо уместо службе захвалности своје психозе и фрустрације, а неретко и огорченост на ближње. Бог не жели да останемо заробљени у том стању. Он нам предаје у крвоток Сопствену светост. Опроштај грехова резултира обожењем природе, а обожење природе резултира другачијим усмерењем до тада палих афинитета. Човек постаје живоватрени ехо доксологије који више не усмерава сопство против већ за Другог и другог.  Долази, дакле, до нествореног оплемењивања природе са свим психофизичким карактеристикама, где сваки нерв почиње да личи на Лице Христа, усред окушаног дара Догађаја који потире не – заједничарење.

Advertisements

Наслон

Људи се не мере коришћу од њих али некад је стварно велико зло када ниједног трена, и то већ годинама суптилне толеранције, ни у речима, ни у делима, не можеш да се ослониш на некога. Све  ми је више јасно шта значи оно Христово да „Син Човечији нема где главу ослонити“ и да је то аутентична порука за сваког оног ко истински крене за Христом. Наравно, не увек, не увек оним обамрлим „немам човека“ (Јн. 5, 6 – 7), јер човека има али га често бришемо брзо из сећања са његовим пресретањем пред истицањем оног да га немамо никако.

Живот хришћана се креће узводно а не низводно. Улаже много већи напор који је логици света нелогичан, или чак противан, а  најпре тим кретањем, у крви и зноју, мора себе изнова и изнова да ослобађа од личних фантазија и условљавајућих релационих односности са Богом. Дода ли се на све то преокупираност тривијалним борбама за егзистенцију на другим равнима постојања као што су породица, посао, и друге делатности на које пожртвовано мора одговорити, онда је јасно колико већи јарам хришћанин узима на себе спрам оних који су само на једну сферу постојања концентрисани.

Хришћанин у свом том усисавајућем вртлогу од палог (некротичног) постојања мора да схвати да може апсолутно све да изгуби само зато што је кренуо за Богом…

И тек тада, након успињања на Тавор голготским путем, може појмити шта јесте стицање новог бића и са које стране светлост допире која пада са унутрашње и спољашње стране лица….

А борба против туђе безосећајности и личне утопије је рана која никада није стопостотно заштићена од инфекције.

О богоостављености

Наивно ми се чини светоотачко тумачење богоостављености пред црном хроником. Још наивније ми се чини театралност оних хришћана који у свему параноидно проналазе неко фамозно искушење. Не хулим, али мени заиста не треба благодат Духа када созерцавам трагедију људи, а најпре мале, премале, деце. Нисам очајан, само Бога упознајем на неки други начин. Знам да страдања обликују човека. Али како обликују мало дете пред злостављањем другога? Неки уништени потенцијали од бића више никад не могу бити повраћени, нити Црква може Светим Тајнама ургирати на сваки домен истраумираног. Видимо да ће ожиљци од рана и у есхатону преживети чим Христово васкрсло тело задржава места која су била прободена.

Не могу, такође,  да разумем монструме од родитеља шта раде са таквим животворећим покретним благословима од своје деце? Од едукације преко батина до силовања. Нека од њих немају ни четири године. Неке бебе се и сада продају по болницама. Где је Бог док деца примају жалац, ожиљак, који их може обележити за цео живот, који их чак може и негативно запечатити за есхатолошки идентитет?

Знам и да морални суд не може да постоји за менталне болеснике, али мене то не смирује. Свуда дефекти и смрад пале природе. Теологија ми делује у таквим тренуцима грозоморна. Далека. Свађам се са Богом као у браку, али не мислим на развод. Васкрсење и сличне догме не дају утеху. Рана остаје. Ако је ко мртав, Дух не може да надокнади одсуство другог. Појати доксолошки у присуству мртвог делује ми чак неумесно. Све је обећање положено у есхатон а он се далеко чини. Наравно, фрагменти варају чула и Бог све види из Своје позиције, Његове Садашњости, као бића која је пожелео. Али ми смо издробљени у времену и простору, за нас још нема те позиције. Остаје процеп до пуноће. Иконичност пак богодејствује али нема још целине оне истине која не зна за распадљивост бића.

И умиреш не себичним страхом да ћеш једном коначно нестати, јер то је неминовно, него да ће се у овом свету неизвесности десити трагедија која ће повредити бића која волиш. Без обзира на есхатолошко прослављање. Превиђати такву секвенцу, или још горе, бити пасиван на њу у име добра, може само неко ко је у потпуности љубављу равнодушан на биће поред себе. А од лажних оптимиста нема веће несреће под небом. Ништа мање ни од сурових песимиста.

Тешко је помирити присуство Божије у Цркви са његовим одсуством док зло траје на улицама. Али, ми имамо одговорност да усред страдања не будемо као они без наде. И не само одговорност која је до нас него и искуство присутности Његове у Цркви којом сведочимо да се Царство приближило.

За тебе нас убијају васдан, држе нас као овце које су за клање. Али у свему томе побеђујемо Оним који нас је заволео. 

Други

Свако ко поставља себе а не другог у фокус, почиње од монолога а не од дијалога. Други се не чује пред набрајањем својих обавеза, проблема, искустава, итд. Други се чини да самопромоцијом првог осети себе као небитног саговорника. Било да је други Бог или ближњи. А контрадикторно, у друштву се увећава мегаломанија такве монаде уместо да се растерећује од себичности индивидуализма. Или, још горе, канибалише над сопственом природом.

Нема релације, нема односа. Изговори за другачије устројство су једини критеријум дијалога. На крају, други одлази као да и није био сретнут, доживљен.

Шутнут као камен на периферији постојања са другим стварима. Као да није човек, као да није личност.

Уподобљавање не представља само тео-проблем и тео-изазов већ превасходно антрополошки спектар удубљивања јер једно биће усличњава сопство са сопством бића другог. База је, дакле, онтолошка али не самоонтолошка (како неки злурадници желе да интерпретирају излизаност овог појма) већ интерно – персоналистичка, односно, темељи се на живоимпулсним релацијама личносних односности.

Дакле, осим интелектуалног напора и усличњавања живота са животом Божијим (гле, слично се сличним познаје) имамо ништа мањи искорак постојања ка различитости ближњих да умним напором и усличњавањем сопства са животима других остварујемо персонално уподобљавање.

„Сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо“. А како ћемо себе и једни друге Христу Богу предати ако претходно нисмо отворени да себе пошаљемо другом и да од другог примимо његово присуство? „Ако ко каже: волим Бога, а мрзи свога брата, лажа је; јер ко не воли свога брата кога је видео, не може волети Бога кога није видео.“

Предајемо Христа другом али и други предаје Христа нама, а Христос се предаје свима. Тако Бог постаје све у свима. Али, прво у Цркви као извору воде живе а онда у свету у који се Она сама улива не укидајући слободу онима који Јој се по слободи не одазивају. Само тако можемо разумети оно Христово да свет не прима Духа.

Укус

Утопија храни утопију
опсесија опсесију
страсти се коте као црви
за подмукле осмехе лешинара
чија се крила не виде.

Све је фрагмент који се цери
илузијом самоочувања
нудећ парче радости
као целину зрака
чије се сунце од таме не запажа.

И све је недоречено
у парадоксима разбијене природе
чак и ближњи што долази
рефлексију од себе крије
да се не би нашао огољен
у очима сатканих ореолима љубави.

Ко ће све разумети
али и због чега се крити
наивним себенаметањем,
нека ломи шта ломи
нека сеје смрт своју самсару
само се још мртви
за поцепане пролазности отимају.

Али има више, има даље
не, то није бекство никуд
постоји срце унутар срца
које није дело човечије
које даје да усред укуса крви
свакодневног умирања старог
осетиш трансфузију Новог Века
у којем илузије не фрустрирају.

 

 

 

 

 

Тон

 

Твој глас
од њега дрхтим када ми се обраћа
јер сваки тон погађа смисленост истине
заорен на искрама мојих уздизања,
стрепим од свих твојих удаљавања
за која бих се могао показати недовољним,
и оно што те вређа
није то што сам страстан и сујетан
већ у бојазни што могу недобар бити
и поред свега што се трудим,
зато, где год и са ким била
немој успоравати своје повратке
када сам те брзо жељан
уображавајући да те не волим
и да ћеш међу другима срећна бити,
јер осмех не постоји без сигурности
у ономе за кога се нуди.

 

 

 

Пламен

Што је више људи – већа је благодат, и што је мање људи – мања је благодат. Још је св. Јован Златоусти говорио да молитва Сабрања више вреди пред Богом од молитве појединца. Један пламен слабо светли а више пламенова пуно обасјава простор. То и јесте Црква, то је непрестана Педесетница – и о томе није досадно понављати.
Али, колико год било људи, пламен Евхаристије је највећи, јер се Црква не темељи на људима већ на Христу, али Христос „опламењује“ све људе јер они чине Његово Тело и јер Он жели да се пројави усред Свог народа. Тако се од једног пламена (Литургије) пале сви остали, и да нема Христа, нико не би могао сам себе да запали, нити преда пламен другоме. Пламен благодати који мења само оне који то желе – зато свет још увек не препознаје и не прима ову нестворену светлост.

Хришћанин није извор благодати већ сведок Царства Небеског у историји. Он не твори чуда већ се преко њега, силом Другог (али и Првог и Трећег) пројављује Сам Чудотворни.
Може да говори – али и не мора.
Може да дела – али и не мора.
Његово постојање у Христу, макар и „глувонемо“, указује на Есхатон. Он је већ запаљена бакља у тами (смрти) овога света.
Одржати ту бакљу неугасивом у себи – то је Литургијски подвиг хришћанина, то је његова мисија…

Tок

Црква не забрањује слободу мисли, али и искључиво ставља до знања да није све канон и догмат када се у слободу мисли постави. Није све апстракција или јерес ако исклизне из уобичајеног тока теологизације.

Ко нам може гарантовати, да управо то исклизнуће не представља излазак из створених граница ове историје у нестворену слободу чисте есхатологије?!

Увалили смо се у сувише логичке токове фразеолошког богословља да нам и не пада на памет да пустимо Духа свише да нам нешто ново саопшти кроз нас саме.

Симфонија

Сањарим често…
Очи су ми стаклено загледане у оно што називам „испуњењем празнине“, без обзира на гвоздене мисли које су често тврдокорне, и упорне да истрају у бесомучним анализама несанице.
Умем и ја мучити себе питањем.
Да нема питања, мислим да ни мене не би било.
А опет, посматрајући игру деце у оближем парку, и то само ако ме нешто прене, ужаснем се непотребним егзибиционизмима многобрижних созерцања. Ухватим себе како сам, потопљен у фантазмагоричне мислене утопије, изгубио свету спонтаност чијом односности се храни свако дете прилазећи ти као странцу тако безазлено као да те цео свој живот познаје.
И онда схватам да не видим, да сам слеп, да тумарам у лажном светлу градећи се кормиларом.
И да су сва моја сазнања неукусна, као од шареног пластелина, са којим не могу да направим ништа, или барем не оно што ово дете преда мном твори својом игралачком посвећеношћу.
Како су јефтине умотворине и све философије пред немом игром детета, и како је свет само глуворавнодушан да чује ту нечујну симфонију самоненаметљивости.