Archive for фебруар, 2019


Знамен

Пусти…
Не може се увек ићи логиком бриге…
Избријавати се аргументима
Дезинфекције и соли…
Јесте, увек се могу наћи кривци
Ко је шта коме замерио и закинуо
Али тако се не попушта ланац…
Треба некад мало надлактити браду
За један антисуров осмех
Да сам себи будеш доказ и знамен
Да је могуће савити небеса
Под свој пазух,
И да једна искрена радост
Не мора трпети сведока
Када твојим венама
Усред потпуног хаоса света
Доксологија глувонемих не престаје
Да мирише и шета…

Advertisements

Гост

Усред ноћи
Увек у исто време боловања
Дошао ми је странац
Прикљештен сновима
Умоченим у мелем од саћа
Пришуњан, подмукло,
Са леђа
Уперио је прст у моју кичму
Као да држи пиштољ
Извезен од метка и лакта
Шапатом држећи љубазност као претње
И чим ме његов снајпер дотаче
Претворих се
Сав у лед и таму
Мислећи да сам увек у истом филму
Када без мене у тамници
Моју душу неко држи уједену и саму…

Немој ридати стално!
Видиш ли да прођоше деценије
На препричавање мрака?
Сваки тротоар се заузео за освајање плача.
А реци ми:
Да ли је то све што свет разуме?
Да ли је то све што ти желиш и умеш?
Пас се умори од свога лавежа…
А човек?
Човек не престаје да жубори
У крви и фекалијама.
Постао је досадан посмртни марш нестабилних!
Тако се не живи!
Срце треба напунити барутом
А онда светлошћу мрачне стрељати.
И оног последњег ван нишана прво стићи.
Не скупљај ђубре у својим чизмама
Стари мој
Нећеш далеко стићи.
Лиши себе свега што си научио и сазнао!
Одреци се свега што си искусио до сада!
Па онда пођи небом у својим ритама.
Да ослушнеш
Да зовеш
Да осетиш као дим у плућима свој пулс ван домета овостраног.
Пусти нека свет плаче
Али не престај да га волиш и да му се дивиш.
Зашто?
Да ли си видео икада да најлепши цвет
На ђубришту плаче?
Онда иди и ти чини тако…

Добра воља

Добра воља лечи све. Или, макар фрагменте. Сећања. Капиларе. Језгро човека.

Никада нисам нешто посебно веровао у срећу као у неку приватну амајлију. Живот брзо покаже упорност да на сваки покушај човека да устане из свог гроба у којем цветају латице страсти удружи нокаут да га у гроб врати. Јесте, никада нисам веровао у неку наивну срећу. Али, по искуству препознајем да радостан човек, надасве човек добре воље, носи једну антипроблематичну нарав. И лепше перципира свет.

Није то ствар неке јефтине моралистике или козметичког маниризма, него таквим животом, не, дакле, животарењем, уноси у себе и свет око себе антидепресивни колорит. Упркос ударцима које и даље прима насупрот ветру.

Колико сам до сада схватио, колико год човек да греши не би требало две ствари да чини: да осуђује себе и да осуђује друге. То је већ пола исцељења од онога у чему је сам човек пао.

Али, добра воља, она чуда ствара. Ако је то дар од Бога, онда за још веће дарове треба ревновати, као што каже апостол, али, узалуд изобиље дарова ако добра воља не посредује. Шта вреди човеку механички извршавати одређене задатке ако то не ради од срца? Или, излазити другима у сусрет а немати у себи добру вољу? Онда је боље склонити се. Сам. Јер, ако те други не стимулише својом светлошћу, ко си ти да уносиш у друге мрак?

Наравно, живот је бруталан. Често. Не може чак ни једна птица лако цвркутати ако друга лежи мртва поред ње. Али, може је барем испратити песмом. Евидентно, свако под овим небом тражи своје гнездо. И многе птице су изашле у свет. Многе су заиста лепе. Али, чак и усред лепоте – болесне и заражене. Неспособне за лет.

Па опет, насупрот томе, живот је леп. Треба га славити. Ко не може због Бога, нека га слави како зна и уме. Живот заслужује то. Ко пиша по животу, значи да не поштује себе. Не воли себе. А ко не воли себе, не воли ни друге. Једноставно. Тај неписани декалог се никада неће променити. То нам је у генима. Нервима. Менталном коду. Није до Духа, јер Дух ослобађа дефинитивно од утисака наталожених у егзистенцији.

Ових дана, као и претходних година и векова уосталом, многи се труде да униште свет. Град. Село. Државу. Цркву. Морал. Породицу. Хумор. Здравље. Али, завршна реч почиње и завршава у сваком појединцу. Један заиста може променити свет. А ако смо сви заиста једно тело, онда када би сви тако почели мислити, да један може променити свет, онда би цело тело било здраво и нико не би држао себе већим од другог поред себе. Јер би се свако хранио од добре воље онога спрам себе. Сви би били вође и свако би пазио на вођу поред себе.

Ето, једног антрополошког мрежног маркетинга! Јер и одвојен можеш пазити на другог као на себе…

Четрдесет година имам
и још нисам победио своје нагоне.
Још увек флертујем са својом женом.
Свакога дана јој кажем да је млада и лепа
А неће да ми верује.
Страсти ме све мање крепе.
Схватио сам да је поезија јача од секса.
Све мање видим себе као човека од вере.
И све ми делује смешно што снимим и пишем.
Ако сам само једнога призвао Духу
Добро је, доста од мене.
Не знам да ли је моја празнина
Од недостатка учења
Или сувишка живота.
Просто о свему мислим
а у мени ниједног појма.
Често се играм са датумом своје смрти
А знам да нисам победио свој страх
Јер да јесам на њу бих гледао као добитак.
Чини ми се да сам последњи пут
Лепо спавао негде у детињству.
Потрошио сам неке екстазе.
Отпао као плод са Дрвета.
Потврдио сам се у свему што сам хтео.
Сада не желим ништа за себе.
Немам снаге да као неки цео живот
Сликам само своје дело.
И то је таштина.
Свакога дана у сећање ми долазе
Недостаци заривених сечива
Којима сам повредио многе.
Јесте, био сам дете
Али ми је непојмљива суровост
Да неке ране бриде и штете.
Све је добро, све има своје време
Све иде својим током
Чак и када лепота на трен свене…

Уздах

Преморен, уморан, отуђен
Од толиких година за борбу против пореза
Мало је рећи да је човек слуђен
Јер, има ли још нешто осим кисеоника
Да опорезовано није
Или и срцу треба укинути напон светог предајника?
Пребијен увек истим бриговањем
Колико ће остати пара за децу и паштету
Када на расходе
Поједем целу плату
Као да сам и на њу потегао камату.
Тако је за мене веруј од 1980-те.
И после ме питаш шта је то пост?
Нека пости онај коме претиче.
На мени као тона боли свака кост
А душа више нема снаге ни да виче.
Зар један посао у овој проклетој Србији
Није довољан за живот?
Није, ни са два ако кирију гинеш
Лепо рекоше да се смрт не исплати
Ако не можеш ни часно да умреш.
Срамно је, али се не стиди ко диже цену
Нити цену ругања смањује пакао
Док рачун сахрањује вену
А спокој се ни за метар није помакао.
Стога, не продај мени побожне приче
Да ће вера искупити све потребе,
Распети је платио унапред
Али, нит’ ко да помогне, нит’ да се другом радује.
Само уздишем.
Можеш ли макар тај уздах узети на себе
Или те и он оптерећује?…

Добро вече господо!
Извините што прекидам ваша очекивања
Да будем носач ваших критеријума
У која би положили мене за ваша одела
И мамурна свитања.
Извињавам се што нисам скројен
Тамо где ваше пуританство влада
Ево, клањам се вашој чистоти
Како послуги доликује да страда.
Заиста је неумесно са моје стране
Да дишем ваздух на вашој адреси
Празног новчаника
Међу зубима држећи цигарету и чашу
Некад псовку, некад вашег поданика.
Дошао сам вечерас
Да вам пљунем у тањире
Које сте тако широко расули на све стране
Да и вас у лице пљунем када љубите одмеравања више
Него човека и његове ране.
Не, не бих да превише испрљате себе
Држећи здравице у вашим елитама
Само бих да вам мало проспем вина
Када већ не могу памет
У вашим недодирљивим свитама.
Свака част на усуду да живите без стида
Да дајете себи власт
Како неко треба да живи
А како да се други кида.
Али, нека ме ваша чаша мимоиђе
Јер не дођох ја вама да вам узимам меру
Него ви без питања седосте за мој сто
Да ми измерите част и веру.

Долазак

Дошла је са одмора
Није ме видела осам дана
Једнако несрећна по доласку
Као када живи са мном.
Она ме не воли
Али верно лаже себе
Само да ја не бих настрадао
А не види да гинем од њене немости
Од ћутања
Само зато што дише са мном.
Увек видим њену тугу
Унесрећеност што је покрај мене.
Она ме не тера
Даје ми да сам схватим
Шта је то што она у свом срцу пише.
Увек се затвара на исти начин
Наводно посвећујући се
Узвишеним нотама сете
Али не види да кроз свој починак крије
Једино своје игнорисање
Да на врхунцу њеног испијања утехе
Замагли сећање на мене.
Из своје болнице ума
Трчао сам билион пута да је стиснем
Пресрећан што је она
Толико година са мном
Али сваки пут када кренем да је загрлим
Изнова ми одсуством смеха и погледа
Показује свете призоре
Да она за мене у њеном срцу
Више не станује тамо…