Archive for децембар, 2010


O tišini…

 

Tisina. Prozima ceo prostor u kojem sedim. Daleko od meteza, daleko od najmanjeg suma koji sluh registruje. Glasna tisina, preglasna. Kao da iz nje Bog govori. Nekim drugim jezikom ili znanim prisustvom. Covek mora da obezmetezi svoje stanje licnosti koliko do njega stoji u ovo vreme hiperaktivne nervoze. U ovo vreme stalne tenzije koje svakoga izjeda. Dostici mir Boziji jeste ulazak u oblast blagodatne tisine. Uci u mir Boziji jeste ulazak Bozije tisine u coveka. Tisina smiruje coveka, usredsredjuje ga, ne rasipa se, ona skuplja coveka na sigurno mesto. Ona centrira coveka usred Hrista. Posadjuje ga usred Carstva Nebeskog. Ne stvara mu komplekse. Dok grad spava, tisina progovara. Trazi coveka da mu saopsti i pokloni odmor. Odmor koji nije od ovoga sveta. Nestvoreni odmor. Nestvorena radost. Neizgovoren glas. Tisina koja hoce da napije coveka nestvorenim vinom. To je tisina Duha Svetoga. Ona ne dosadjuje, ona u nemosti stvara. Ne cuje se ali saopstava. Ne primecuje se ali ispunjava. Svako i ne znajuci trazi tu tisinu, jer je svako zeljan odmora. Ko mnogo strada, mnogo odmora trazi. To ne vazi za lenjivce. Mudar kad se zasiti odmora on hoce da radi. Ali, ovaj odmor nije od coveka. Dovoljno je sasvim malo vremena da umoran covek na nekom letovanju, samo za tren, prepozna klicu tog Bozanskog odmora. Tada on zacuti, dugo, dugo, zamislivsi se tamo gde svaka misao prestaje – gde tisina progovara i ociscuje coveka od svega mu znanog i metezno natalozenog u srcu.Tako se nastanjuje mir, tako dolazi tisina u marsu. Nemilosrdno obarajuci coveka na predaju svih strasnih pohoda. A covek se ne otima, jer postaje svedok nove stvarnosti u sebi. Svetle tisine u sebi punoj zagonetki – ali i odgonetki.

 

О немиру и чамотињи…

 

Живот има такав убрзани темпо, да готово да нема околности која не стресира човека. Наравно, све зависи од става самог човека. Неко је сам себи тежак тако да и тамо где нема метежа он је сав пометен. Неко други пак воли сваку врсту изазова, те због љубави коју улаже у свој рад не осећа притисак на негативан већ на позитиван начин. Укратко, када човек оконча све своје обавезе, једва чека да се повуче у неко своје фамозно царство мира. Међутим, када мир досади човеку јер нема неки конкретан садржај услед лењости, губитак своје сврхе проузрокује осећање мира као доконост и одвратност – другим речима немир. Ако, дакле, човек није некако окренут ка другима, било по љубави или по служби, сам себи умножава терет. И опет, ако није окренут ка Богу, толико се фокусира на себе да даље од својих брига и непотребних помисли не види. Богоконцентрација омогућава усредсређеност на Личност-и Бога Тројице. То није пуки психологизам ако остаје у неограниченим границама Цркве. Без умног посматрања Бога, човек не може да се ослободи усредсређености на махом промашене садржаје. На оно што без Бога дарује сваку врсту немировања. А мир се не познаје по осећању празнине и монотоније, већ по осећању пуноће коју му благодат Литургије омогућава. По мени, најгоре што може човеку да се деси јесте чамотиња, у којој не постоји помак ни за добро ни за зло – иако је већ непомак за добро само по себи зло.

 

 

 

О егоизму…

 

Корен сваког зла је гордост, егоизам, самољубље. То није досадно понављати јер је увек актуелан проблем. Дакле, болести које се и код најсавршенијих немилосрдно ротирају. Све то захтева непрестану самопажњу. И мислим да ће Бог судити свету по томе колико је неко самозаљубљен. У томе је цела проблематика у свим порама државе и Цркве код сваког појединца који је призван на испит себеодрицања зарад другог. Но, опет, себеодрицање не значи пасивно допуштање сваког безакоња над собом или другим јер тако пожртвовање постаје грехоцентрично а не богоцентрично. Међутим, када Господ каже да ће се блудници и сви они људи који болују од неког порока пре спасити од врлинских, Он не демантује врлине, но само указује да свака врлина коју човек носи са надменошћу живљења престаје бити врлином. То је тврда беседа за моралисте и критизере навикнуте на етичке калупе који немају за онтолошки наслон никог другог осим самих себе. Са једне стране, ова благовест треба да охрабри наду и понашање оних који греше, а са друге стране, треба бити обазрив да се по устајању из блата не заљубе у своју чистоту. Крајности су свуда а само један пут који није екстреман води до Бога. Када би Бог гледао на моје грехове – не бих опстао ни биолошки а камоли есхатолошки. Онда ми вера, љубав и нада као мотиви покајања не би били потребни јер бих имао очајање. Међутим, знајући своје злосмрадије, опет немам другог пута него да се враћам и враћам и враћам Ономе ко ми жели добро и спасење. Ако је то некоме саблазан – то није мој проблем јер такав нема право да ми суди ако ме Бог не одбацује. И опет, то не значи да смем олако грешити али може да значи да морам олако устајати и поред свих трофија од личне грехобоље. Болестан сам и требам лека сваки дан јер је сваки дан испит између живота и смрти. Не могу да будем непроменљив јер сам смртан и јер сам слаб. Али не смем већу веру ни положити у свој грех него у Бога. А Он не жели да убије моју личност већ да је ослободи непотребних садржаја које сам инсталирао у своје биће. И сваки пут, сваки дан, када погрешим у нечему, знам да сам свој егоизам истакао изнад своје љубави према Богу.  И опет, они који сувише истичу своју савест и греховност, као и они који је не истичу уопште, обе стране могу да заврше у крајности егоизма а да чак прва страна буде исхитренија у томе.

 

 

 

 

Шака…

 

Ходамо, живи смо…

игнорисани смрћу,

огрнути задахом радости,

јер нисмо сами

у парковима својих јазбина.

 

Све што је лепо руга се.

И цвеће, и птице, и небо,

јер је постојаније од нас,

од наше мале лепоте,

од вере у једино Лепога.

 

Сумњив је бат ђонова

без синхронизованих раскорака,

али ту смо – у рукама,

стиснути у шакама,

уморни од себе у једнини.

 

Колико треба да знамо

да се не би плашили више?

Љубави у стопу усмерено блиске…

да Бог је Тај човек којег треба

једни другима да дамо.

 

 

 

 

  • Маловерном је сопствена сумња пакао.
  • Смутња живи и где проблема нема.
  • Причешће је продор светлости у мрачан стан.
  • Ко тражи решење – налази га.
  • Увек се бојимо онога што не познајемо.
  • Искуство гради искуство.
  • И мало уздржања пуно користи доноси.
  • Красноречивост не може сакрити личност проповедника.
  • Лошим понашањем прекидамо усавршавање другог.
  • Претерана напетост и у име врлине – ствара крах врлине.
  • Претерана опуштеност ствара раслабљеност за добродетељ.
  • Бог нас много-чиме не нуди јер неће да нас ограничи.
  • Не држи се много по страни, али се много ни не излажи.
  • Све око нас и прећутано сведочи о гласном смислу положеном у најмању ствар.
  • Више је Бога у човеку неголи што човек има свест о томе.
  • Када буре прођу – тишина нам пуно говори.
  • Ко није пријатељ са нижима – не може бити пријатељ са вишима.
  • Патологија православља је у својатању Чаше Господње само за себе.
  • Какав си ти човек – од тога зависи нечија пријемчивост за веру.
  • Нервоза гуши добре темеље.
  • Ко стално испитује себе – нема када застранити.
  • Не можемо за све бити талентовани – то треба да нас доведе до смирења а не до очајања.
  • Сујета је када се усавршавамо не из љубави према Христу и људима, него из самољубља да бисмо друге импресионирали а уместо Христу себи их привели.
  • Тркајмо се до есхатолошког Христа али без зависти.
  • Љубав не обара поглед, нити гледа кроз ближњега – него се стапа са његовом личношћу.
  • Можеш да не верујеш ако те неко воли, али не можеш да сумњаш у нечију очигледну пожртвованост за тебе.
  • Бог више говори кроз нехришћанска дела неголи кроз хришћанске речи.
  • Нема мира док човекова личност не прође кроз мало немира.
  • Лажна је она заједница у којој увек тражимо нешто за себе без давања себе другима.
  • Човек се по (не)стрпљењу познаје.
  • Сви смо ми у поплавама – добро је само ако се насукамо на Христа.
  • Дијалог љубави подразумева узимања крста изнова.
  • Истина не зависи од нашег расположења.
  • Нелитургијски ум се расејава чак и у богословским стварима.
  • Неутврђену веру појешће псеудо-интелектуалци.
  • Ко није смео ради Христа – остаје без ауторитета.
  • Сопствену болсет човек најбоље познаје, али је болесније када још неизлечени о томе предаје.
  • Познавање „знања“ нас не спасава од личне смрти – то само Литургија може.
  • Сујета – то је пакао у мрвицама…
  • Откровење је датост које не бива без личне потраге.
  • Добра воља чува све.
  • Тиме што очекујемо Васкрсење – то значи да наши мртви нису рекли последњу реч.
  • Када имаш дисциплину – сам постајеш дисциплина другима.
  • Уместо да речима пројављујемо своју личност – ми у њима кријемо себе.
  • Дужни смо да будемо радосни у Богу.
  • Онај ко хоће све да контролише – сам уводи хаос у организацији.
  • Други човек треба да постане наше постојање и потреба.

 

 

 

Бог не жели да нам ставља етикете колико вредимо – то ми радимо сујетном интроспекцијом. Он нас увек посматра кроз благодтане очи љубави као добре али је наш зли проблем ако у себе као такве сумњамо. Ако, дакле, не желимо да будемо вољени. Он нас не одмерава као други људи – зато Му праштање и не представља проблем. Штавише, праштање људима је Његов начин постојања. Бог је „немоћан“ да буде окрутан судија! Ми све одмеравамо – зато ретко шта и праштамо. Он не даје оцене. Не жели да Га волимо због погрешног интереса, макар тај интерес било само спасење у неком лицемерном смислу речи. Бог жели да види какви смо у односу према Њему „иза оцена“ – када она изгуби вредност. Да ли ћемо Га користити за своје девијантне интересе? Јер би Он заиста волео чути шта бисмо имали одговорити на: „Љубиш ли ме?“.

Сви су „добри“ са онима који омогућавају неки користољубиви интерес. Али, ту нема љубави, ни слободе. Бог жели да види колико бисмо Га искрено волели и били слободни када нам не би подарио ништа од онога унутар неке жеље у коју бисмо Га условљавајуће поставили мимо Његове слободе и Његове љубави. Узрастањем у узајамној односности, без трговачког односа са Богом на релацији „Ја – теби, Ти – мени!“, омогућавамо себи безуслован продор до Њега Самога. И оно најлепше – достижемо обожујуће усличњавање са Њим онолико колико савршенства можеmo да примимо у себе.

Када би Богу била саблазан свака неморалност човечија, онда Он не би ни био Бог…

 

 

  • У празним речима нема утехе.
  • Смисао је увек присутан али му ретко допуштамо да се пројављује.
  • Постоји Промисао – али не без наше воље.
  • И љубав познаје опредељења.
  • Ко неће да се бори – нека рида и ропће.
  • Бог не броји колико нам је пута уделио милост.
  • Нико нас не напада осим наше маште.
  • Зло срце пуно умова има а ни у једном – истину.
  • Лош избор пуно боли.
  • Ближњи је наметнут само ако ми немамо слободе.
  • Где нема искреног односа остаје или ћутање или повлачење.
  • Спонтаност не одмерава своје или туђе мисли.
  • Грешног све вређа – чак и нечија врлина.
  • Код охолог човека и врлина постаје мана.
  • Испуњено срце мало речи има.
  • Бојазан запиткује и брине и око онога што не треба.
  • Сувишно је само оно што је бесмислено.
  • Бес не поштује савет.
  • Пријатељ је онај ко уме да увреди без умањивања своје љубави.
  • Док се личност напреже – биће добија сврху.
  • Давање другима себе јесте Христово давање нама.
  • Смрт се плаши Васкрсења – а не обратно.
  • Ко се није покајао не зна Бога кога је пропустио.
  • Ко се Бога стиди – у свом сраму остаје.
  • Ко уме да слуша – умеће и да прима.
  • Помера нас оно што волимо.
  • И превелика љубав према другима може бити себична ако заборавимо најсродније.
  • Сентименталност је лако увредљива.
  • Импулсивно је само оно што је непромишљено.
  • Није добро на све имати одговор.
  • Крутост само љубав разблажава.
  • Непокајани је храбар само до прве самоће.
  • Много речи гуши смисао.
  • Разумевање није мерило сједињења са Богом.
  • Повлачење потире креативност.
  • Једни се гужвају око Христа који их воли, други око људи који их не воле.
  • Ко вредно ради пуно искуства стиче.
  • Интерес без љубави обезличава другог.
  • Нестрпљење убија врлину – пре времена и у зачетку.
  • Нема празника за срце без Литургије.
  • Добро је бити самосталан али не и усамљен.
  • Ко воли без зависти – достигао је Христа.
  • Его се храни многим допуштањима.
  • Ко тражи Бога – не може да Га не нађе.
  • Упорног у злу ни ђаво не би могао одвратити.
  • Љубав је увек отворена али не отвара увек све своје замисли.
  • Сваки грех се завршава у изнемоглости за добро.

 

 

  • Ко много промишља – губи сигурне одлуке.
  • Анализа убија спонтаност.
  • Добро друштво велику утеху пружа.
  • Подвојени ум све раздељује а целовити све поједностављује.
  • Надмен је само онај ко се осећа потчињен.
  • Много поклона ремети искрену љубав.
  • Ко много тражи – мало добија.
  • Бунт припада праведницима а не грешницима.
  • Ко се много плаши разочарења – не стиже ни до радости.
  • Туђ осмех нам дарује биће.
  • Многе бриге прекидају смисао.
  • Сви смо јаки за све али нико нема ноге за Цркву.
  • Поштовање нечије слободе не значи поштовање и њене злоупотребе.
  • Докле год се колеба љубав – пакао траје.
  • И чињенице могу променити своје исказе.
  • Где нема љубави и светлост се схвата мрачно.
  • Ко не стиче своје – расипа туђе.
  • Од тужних се учимо радости а од радосних скромности.
  • Нема истинског дијалога без мало сукоба.
  • Када се људски умор помеша са Богом добија се блаженство.
  • Ако не дајеш себе – остајеш без себе.
  • Од неверујућег грешника гори је верујући грешник.
  • И погрешна одлучност више вреди од дугих премишљања.
  • Благо смислу који Бога тражи.
  • Љубав се не зауставља код једне или две свађе.
  • Крутост припада једностраним и искључивим личностима.
  • Сујета одмерава сваку реч и доживљава је према своме злу.
  • Границе постоје да би васпитале а не да би ограничиле слободу.
  • Сазнања се плаши само незналица.
  • Креативност љуби спонтане мудрокусце.
  • И хладнокрвност може бити патетична.
  • Несналажљив је само онај који почиње сваки акт са „не!“.
  • Нема мира ругачима – зато се и ругају.
  • За досадне духове и тишина је догађај.
  • У сваком претеривању губи се хармонија смисла.
  • Очигледност је често варљива.
  • И субјективно може бити објективно.
  • Завист нема пријатеља.
  • Ко не бежи из пакла – не може наћи рај.
  • Злом срцу и доброта другог смета.
  • Својатамо оно што не можемо да постигнемо.
  • Дивљење према људима укида дивљење према Богу.
  • Искуства градимо за размене а не само за себе.
  • Добра воља многе излазе налази.
  • Треба бити осетљив за свој а не за туђ грех.
  • Лењост расејава сигуран темељ.