Archive for март, 2019


Појава

Не брини малецки!…
Имам ти испричати још који трилион прича
О авантурама свих твојих небулозних маштања
У којима се тајном даривања
Откривамо обоје…
Ако неко уме одрубити моју кожу
И подвити светлост под суморна ребра
И притом у само једној минути
Почупати нерве као гајтан са напона
А заголицати бесомучно
До најнеумеснијег осмеха
Онда је то твоје умеће малецки
Баш зато што ништа не знаш
У потпуности испражњена
Од сваког комплекса прекора и увреде.
Надам се да ћу поживети дуже
Од смене једног дрског месеца
Да ти покажем светове
Које сада не можеш носити
А када прође оно непотребно
Исписано листовима твог сазревања
Не заборави да отвориш књиге
У којима сам нас записао
Још пре твог појављивања…

Толико пута те испраћах
Да сам мислио да сам досад силан…
Негде и сам пораних мишљу
Да си преурањено сазрела…
И драго ми је да си гладна свега
И да ни од чега немаш страха и треме…
Ваљда сам родитељ
Па ми ткиво од свести бежи…
Гледам колико си слатка док се пакујеш
Тобоже набрајајући напамет
Све ставке из кофера
Које већ секунд касније не знаш
Ни где ти је мозак
А где спаковано лежи…
Драга ми је твоја савесност
Још драже што ћеш упркос нашим родитељским ставовима
Ипак на крају све урадити по своме…
Само сам хтео да ти кажем
Да си незаменљива
Пуна љубави и топлине
И да ми унапред недостају твоја досађивања
И милионски томови аранжираних питања
Када си код куће
Када смо једно у другом живи обоје
Док једемо свечане дахове
Глупирањем и анализом
Метафизике свега што једно дете занима што га највише занима и заокупљује…

Како се генијално устроје ситуације, једна до друге, низ до низа узрока и последица попут игре домина, када нешто крене по добру или по злу.
Нисам сујверан, нити заговорник неке фамозне „теологије искушења“. Само констатујем. И примећујем у тој затечености како је човек готово увек неспреман, чак и поред добре воље коју у себи негује и многих искустава у којима је већ требао неке снаге да апсолвира – да одреагује како је подесно, најбоље и како доликује.
Ко не уме смирено да се бори са оним што га је снашло, са рецимо десетак аперката од „малера“ на сат времена, сугеришем да се што пре повуче да неко зло не би било веће, јер од унутрашњих детонација може огромно окружење испаштати; а ако су добре вести, као верни пратиоци врлина и неких ишчекујућих резултата посреди, онда ту савет није потребан – радост сама себе сведочи и не треба да бежи нигде.

Када се упуштамо у једну овакву тематику, веома је назахвално сенчити је само границама хришћанског битисања. Можемо слободно рећи да проблеми понизности и контроле нису само недоумице и тескобе садашњег века, нити неки проблеми новијег датума (на пример, везани само за неке психо-социолошке домене и перипетије), већ да су несумњиво стари колико и човечанство будући да је сваки нараштај, неко више, неко мање, увек посезао за одређеном коришћу а самим тим и нивелисањем властитих особина у циљу освајања истих. Корист овде не мора да има погрдно значење какво је иначе одомаћено у стандардној интерпретацији, јер она (корист) не мора да има исту рефлексију код онога који се жели окористити на нечији рачун и код онога ко од труда руку својих жели пронаћи плодове или плату. То ће рећи да без обзира на одређену сниходљивост која влада у одређеним религиозним конфесијама (не морамо се увек лоцирати искључиво на хришћанском миљеу), да се и независно од религиозног терена, човек увек некако истицао у различитим културама и срединама како ће да се влада, опходи, понаша, да улази у интеракцију са одређеним проблемима и људима. Ипак, битно је нагласити да понизност није исто што и понижење. Јер прво може бити осенчено скромношћу, а друго насиљем, мада је најкоректније рећи да – правила нема!

Поштено је рећи да ствар снисходљивости не мора нужно да има деструктивну или неку неморалну конотацију. Напротив. Прва одбрана иде у прилог родитељима који из љубави снисходе својој деци. Једино је проблем ако родитељи уместо снисхођења које ради на васпитању деце упадну у повлађивање деци и за оно што не треба (да купе себи кутак мира, одмора, итд.) јер тако долази до размажености и хистерије као плод таквих девијација. Приметно је да су одређене типологије људи биле од ране младости тако васпитане (не нужно и ментално кастриране) и да је на месту њихове снисходљивости здраво (али не и нездраво) осећање стида преузимало доминантне црте педагошког узрастања. Осећање свог срама, негде манифестован чак и црвенилом у лицу, није носилац неке девијације, већ врлине, честитости, неискварености, а самим тим и једне, негде латентне а негде мистичне, емпатије према свему што живи и дише. Неке прећутане доксологије. Чак ће и др Владета Јеротић приметити да линијом парадокса једна неписмена сељанка може у себи имати више морала и образа од писмене жене која живи у граду. А негде у својим делима и свети Николај (Велимировић) подвлачи драгоценост стида оличеног руменилом.

У данашњем свету, снисходљивост и понизност могу бити синонимне стварности. Међутим, пажљиви аналитичар ће ипак покушати да у овим појмовима између две рупе прошлости и садашњости пронађе загљављеног – сензибилног и поштеног човека. Можемо рећи да понизност у данашњем маниру више поприма обрисе карикатуре од човека. Гротеску конкретне егзистенције. Човек као да је спреман понизити и приклонити себе другом (по неком неписаном правилу, увек је тај други неко изнад а не испод њега по месту части, власти и репутације) само до оне тачке пресека одакле би неометано могао да задобије одређени интерес. Човек данашњице такав профил именује фамозном карактеристиком: љигавцем. Јер је попут слузи адаптиван свуда а неухватљив нигде. И оно главно: одржив у својој љигавости дуги низ година (било као владар, било као члан…допунити по жељи, јер је политички програм изобилан, али ништа мање споран од других историјских димензија у којима се сваки човек остварује а да може да посрне и жртвује највеће вредности у себи).

У хришћанском свету проблематика се мало компликује, али не одскаче далеко од указаних паралела. Исту столицу могу да деле полтрон и понизан човек. Ради интереса, наравно. Подилажење му ту дође као незаобилазан бонтон по којем се овакав кружок људи лако препознаје. У побожном свету, понизан човек је добио репутацију дубоко молитвеног и скрушеног човека. Неког ко је неповратно згазио своју мегаломанију. Задобио свети беспоговоран кредибилитет понизношћу самом. Неког ко се може до миле воље газити а да он никада неће изгубити своју питомост. Али, није свака понизност од врлине, нити је сваки „благослов“ од Бога. Треба се отворити за парадоксе. Неке понизности долазе од прорачунатости на грех, а неке понизности долазе у страху од врлине и људи. Проблем може да задобије чак патолошке обрисе. Тамо где Црква треба да буде, по месту узора, сведочења и предаје место светости, љубави и слободе, лако због оваквих људи лако може да постане место светогрђа, мржње и робовања. Манипулативност надређених и клевете подређених још лакше могу да сломе своју неправду на глави неког недужног и трећег лица. Нису ту криве ни црквене, ни манастирске средине, барем не нужно осим ако непотизам и инертност кажу другачије, колико одређени људи који кроје зло. Па ипак, за здраво хришћанско становиште, неопечено гаром манипулатора, снисходљивост, по смислу утиснуте врлине, има много дубље значење. Базирана на безусловности љубави, која је уједно и најтежи хришћански подвиг (спрам непотребно наметнутих условљавања оличених нпр. у дугом посту, дугој молитви, дугој исповести, итд.), снисходљивост алудира на разумевање (=љубав) другог човека чак и када он објективно у нечему греши. Такав приступ не значи солидарисање и благослов нечијег дефекта, навијање да се зло другог одржи, већ разумевање човека упркос деловању греха које у њему узима места. Овакав модус можемо на више места наћи у светоотачкој и аскетској литератури као базичну врлину која тежи оправдању (=љубав) човека а одбацивању греха у њему, упркос логици примитивних да са грехом човека треба одбацити заједно целог човека. Дакле, снисхођење туђим слабостима не значи подражавање истих, већ њихов отклон а задобијање исцељеног под покров Цркве (дакле, не под своје лично окриље, јер нико није дужан, нити треба бити нечији духовни ментор и месија за приватне потребе). Лични напор је свакако потребан како на страни онога који се труди да разуме онога ко лежи, тако и на страни онога који се треба потрудити да разуме онога ко стоји тако да се нико не осети ни у супериорној а ни у инфериорној позицији. У супротном, неће бити сусрета.

Проблем контроле баца додатно светло на ову тему. Проблем контроле је проблем моћи. Може двоприродно да паразитира како у свету у свим институцијама и породицама, тако и у Цркви и међу свим њеним члановима. Контрола. Игра речи, онај ко контролише, врши одређени увид, надзор. Јеванђељски речено: фарисеј. Али фарисејство без ове „потке“ заправо не заслужује никакав грех и оптужбу. Није ли и апостол Павле својевремено био фарисеј? Технолошки речено: скенирање. Акценат је на контроли као инспекторској дрскости. Али, док инспектор данашњег века има државом регулисана законска овлашћења (мада ни она нису без недостатка), овде „контролор“ одмерава другог по властитим овлашћењима. Потом подиже клевете и оптужнице по истом нахођењу. Док се не дође до суда. Макар се суд манифестовао само за катедром ума председавајући срцем против другог. Сведоци нису потребни пред држањем сопства за „Истину“ бића. А та стварност „контролора“ није наивна, јер може родити насиље у породици или мобинг на радном месту. О кастрацији нечије слободе и стваралаштва тек да не говоримо…

Велики је апсурд и иронија да Бог Тројични који има право да врши контролу, први то своје право не користи, јер добро зна колика је вредност слободе коју је у своју творевину положио. Ипак, са теолошке тачке гледишта, није занемарљиво да се по неким ауторима Отелотоворење Христово преводи као „унижење“. Није наивно. Јер, многи полазе од унижења на крсту (овде ипак морамо правити тачку разликовања између понизности и понижења, јер Христос у завршници своје мисије јесте био понижен до највеће максимале коју човек може замислити). На другом месту, у Јеванђељу видимо да Христос пере ноге ученицима. Али то није сцена понизности. Видимо да Христос у подножју ногу Петрових веома смело говори са Петром као Бог али и као човек, а не као слуга и послуга како се данас граде прве асоцијације (Опширније о тој причи на линку).

Социолошки речено можемо рећи да је човек одувек имао тенденцију да кроти (припитомљава) и контролише свет. Библијски речено, од грехопада прародитеља сигурно. И да домишљато артикулише све у један поредак како би се могло владати над људима и како би се могли користити плодови рада (занимљиво је приметити на једном старозаветном месту да Бог не подржава монархију као облик владавине). Сатирично речено: док власт није постала власт, постојала су занимања попут земљорадње, сточарства, пољопривреде, виноградарства, итд. Онда се појавио капитализам и експлоатација радне снаге. А данас су и најчаснија занимања обесправљена. Пад је наставио да живи кроз сваку генерацију. Негде су месијанске идеје у лицу Исуса Христа заживеле и биле место утехе као некада поробљенима у Египту, а негде су трајно отклоњене пред најездом индустријализације и контроле савременог човека. У интернет-свету свако је свакоме „Велики Брат“ који подмукло мотри на другог. Човек не брине о човеку спрам себе као што је Каин требао да брине о своме брату Авељу, него га мотри тако пажљиво да живи само за његову смену и пад.

Бацимо ли овакву диоптрију на живот савременог човека у његовим међуљудским односима, видећемо да проблем контроле није једнодимензионалан. Негде је надзор у циљу васпитања и провере регуларног знања или исправности рада ипак био потребан да неким грешкама не би страдали и радници и плодови. Тамо где није био потребан, усељавао се модел утеривања страха. Метафорично речено: страховлада. Буквалистички: мобинг. Надничарски али робовласнички односи између послодавца и запосленог. Нажалост, без оног хришћанског идеала (=агапе) да за једним столом и једни и други сви све деле једнако и не гледају један другог са висине. Бојим се да то поглавље нису схватили ни највећи заговорници хришћанске вере данас.

Психолошки гледано, контрола може бити „установа“ (читај: бахатост) патолога који у свему и свима види проблем који он/она по сваку цену мора кориговати. Да све и сваког исправи, дотера, посаветује, усмери, нађе решење. Непозван сам себе одашиље. Тужно. И деструктивно. Погледајте и сами неке религиозне фанатике, али понављам да проблем не мора бити теоцентричан, него се може разграњивати на људске профиле генерално и независно од њиховог морала, вере, положаја, нације, модела васпитања, итд. Са друге стране, контрола може бити изазов врлине ако је реч о контролисању властитих мисли, речи и дела. Васпитавању. Уређивању менталне хигијене и нагона. Међутим, и таква врлина може бити под знаком питања ако се превиди и занемари главни идеал (који би требао бити идеалом сваког човека а не само хришћанина) а то је: љубав и праштање! Јер, многи су заиста успели да готово до тачке надприродног и нехуманог спектра дисциплинују себе и своје снаге, а да су и даље остали слаби да неког искрено заволе или му опросте нешто. На том чвору је аскетизам сам себи постао искушење.

Оно што ипак запрепашћује, нарочито у данашња времена, јесте добровољна сагласност многих да буду полтрони и да налазе своје полтроне. Да интересна сфера чува и обмотава нова клупка и нове кругове пакла. Да свако има своју хијерархију. А да нико никога не поштује, не воли и не говори истину. Кругови се секу, али се не додирују. Не осећају. Сваки круг има свој клан који не подноси други круг и клан. Истина, у данашње време човек лако може изгубити посао, пријатеље, итд., ако се не пасује према мери саглашавања које они (кругови) траже, али боље је изгубити и посао и пријатеље, и одређени статус и привилегије (ако их уопште данас неко има), ако ће то сачувати образ човека. Можда неком то звучи нереално и ризично, јер последице могу бити алармантно велике, али ако су дела Истине да човек у Њеној сенци ужива плодове слободе – онда је све изгубљено ништина у поређењу са димензијом коју Бог дарује. Неки су предали себе много више и даље положивши и свој живот, па опет се ни у једном од њих није нашао узрок који ствара вештачко поштовање оличено у понизности и силовито малтретирање оличено у контролисању за сваку ситницу.

Писано је да је лакше камиљој длаки (=ужету) проћи кроз иглене уши него богаташу ући у Царство. Мислим да је теже уском мозгу понизног и контролишућег проћи кроз слободу некомпромитованог у којој Сам Бог живи!!!

Дела

Запитај се
Ако те Бог у Последњи Дан пита:
„Да ли си нахранио и збринуо друге?“
По чему ће мера суда бити,
Јер ако си довољно искрен према себи
У души ћеш јасно чути:
„Нисам и да ли сам икада?…“
То што пишем и о њему сведочим
Не може бити плата,
Јер ни ваздух који се удише
Није никакав дар другоме
Будући да је Бог ближи од ваздуха.
Могу да се кунем
Да сам га окусио и живот посветио сведочењу писмом и стихом,
Али ако Он каже да ме не познаје
Јер нисам био делима за друге присутан
Којим познавањем Њега
Могу да нађем оправдање?
И ако има већег зла од нечињења добра
Онда је то добро дело
У којем не уживаш, једеш силом
И чиниш га ономе коме љубав ускраћујеш
Стидећи га се најподмуклије.
А ако чиниш добро дело ради наклоности Небеса
Верујем да си и сам до сада познао
Да што их више чиниш
Да у души можеш чути топот:
„Није довољно никада
Узалуд после врлине рапорт…“

Драги ратници и драге кукавице,
Понављачи ратних теза
Мене ваше дилеме уопште не заводе!
Знате, које год да сте вере, рода и крви
Не занима ме за које сте идеале ви и ваши преци гинули
Јер су и они као неки од вас срљали
Докле год су на било чијој страни
У име вере и врлине силовали, пљачкали
А и да нису
Довољно је то што су убијали.
Ко се историји клања само да би ширио своје злопамћење
Ништа није научио.
Ја сам се одрекао свих историја
Од како се ниједан њоме није опаметио
А ви би да и даље сејете земљу проливањем крви ко је ту кога
Након десет, педесет и сто година
Највише задужио.
Не, не ругам се невино пострадалим
Нити гласам да се кривац помилује
Верујем да се ви ругате жртвама
Које не могу да говоре
Узимајући их као повод да друге побијете
А да жртве ако већ пред Богом стоје
Сигурно не желе тако.
Мени је близак сваки човек.
Био неверник, хришћанин, муслиман
Било ко, било где и кад,
Јер добро знам да докле год је у сваком човеку доброта знамен
Он неће потезати неку причу о освети предака и задужењу потомака
Да омрзне још више.
И зар мислите да је вера оно што нас обједињује?
Узалуд да сам исте вере са човеком
Који живи за моју срамоту и срам
Ближи ћу онда бити и са безбожником
Ако у њему могу наћи човека
Који не мисли о томе како да некога преобрати
А да га после мучи довека.
Стидим се вере којом се зазивају ратови
И да пада крв недужних
Била она вера у једног, ниједног или више богова.
Јер, ако нисмо потпуно застранили
Сваки нам је човек брат
И ако то не можемо видети
Узалуд се подижу молитве и историје
Када кољемо све што не личи
И што личи на нас…
Не замерите, али ваше животе
Не могу да живим
А сигуран сам, ни Бог на којег се
Тако радо позивате
Да у крви брата свога по вашем сечиву
Треба да се дивим?…

Данас не бих говорио о томе колико је Србија сиромашна земља и колико је скупа дневна потрошачка корпа на месечном нивоу спрам једне плате. Верујем да је свако нормалан упознат са том страшном сликом наше вишедеценијске социјалне беде. Није ту Србија никакав изузетак, јер и друге, мањепрестижне и слабоекономске, земље страдају исто тако. Свакако, то нас не може утешити много, нити нам може много користити ако се поредимо са другим високостандардним државама, али може нас усмерити на преиспитивање другачије свести постављеним овим насловом теме.

Постоје људи који гледају целога живота како да нешто уштеде. Мисле да су срећни оним што скупљају а да ни они као власници, ни они поред њих који нису власници (али могу бити будући наследници) не уживају у томе што скупљају. Као да на неки начин пролонгирају архивирано (у уличарском сленгу „уштековано“) у неку непознату будућност а да је можда и не дочекају. Није сувишак рећи да по данашњим законима који се ослањају на старосну пензију, остаје велики знак ретардираног питања да ли ће је уопште неко па и дочекати? Сетимо се Христове приче која критикује богаташа који је у оно време скупљао имовинско стање (савремено преведено за „црне дане“, данас речено за „пензионо“), а да ускраћује себи и другима оно што би требало да дели. „И рећи ћу својој души: душо, имаш многа имања смештена за много година; почивај, једи, пиј, уживај’. Али Бог му рече: ‘безумниче, ове ноћи тражиће твоју душу од тебе; чије ће бити оно што си припремио?’ Тако пролази ко себи стиче благо, а није богат пред Богом.“ (Лк 12, 13-21).У причи се види да не ускраћује себи. Христос је наравно указао том причом на смртност и пролазност свега, али овде правимо компаративну рефлексију у светлу садашњице.

Лепо је приметио један аутор, по занимању психотерапеут, посматрајући једну насмејану бакицу у маркету која троши последњи динар на своје унуке, да је најнесрећнији онај човек који нема на кога потрошити. Када сам овај пример испричао једном човеку који је ругањем славио што као неожењен и као онај без породице и деце, има привилегије да више ужива у животу и путовањима од мене, а надомак је пензије, опасно се замислио будући да је и сам близу смрти попут оног богаташа из јеванђељске приче, и да је ипак негде свестан да иако му негде претиче да му нешто веће недостаје. Замислите колико је то узвишено да имамо на кога потрошити?! Без лукавог тврдичлука и без размажене себичности.

Дакле, није циљ оваквог излагања непромишљено и све тешко зарађено за једну ноћ прокоцкати, па сутра бити несрећан са оном коју си, примера ради, вече пре тога засипао изобиљем а сутрадан да проклињеш и њу и себе, јер си банкротирао и постао шворц. Или децу, пријатеље, неког другог кога си већ решио да почастиш добрим заједничарењем колико могућности буџета дозволе. Не, него је реч о равномерном трошењу, а негде ни томе, јер ако нема љубави и неког веће смисла егзистенције, узалудно је и расипање и шкртарење. Јер, заиста, има много довитљивих, који готово ни од чега економишу и калкулишу сваким прорачуном и стратегијом, али временом, годинама, мора доћи до неке тачке менталног пуцања. Кризе свести. Свакако, суштинско поентирање је на одсуству штедње и на одсуству расипништва, али акценат можда није толико ни на финансијској колико на здравоемотивној конструкцији. Знате и сами да постоје „елитни одреди“ искомплексирани „гала-свечаностима“, а да ту нико реално срећан није; док неко други, у једној повољној шетњи са кокицама у устима и осмехом у рукама са онима које воли – узима већу прославу живота од богатих. Неки од нас можда још памте младалачке дане када се скупљао ситниш на заједничко место са другарима, па од тога правио „биланс“ на шта ће се заједнички потрошити. То су и усред благе немаштине били најбезбрижнији дани, јер је љубав међу другарима уносила добру вољу тамо где новац недостаје.

Данас многи од свог изобиља, али и од своје беде, скупљају „на страну“ колико могу, а како им се ближи дан смрти не стижу ни у томе да уживају, него и себи и онима којима је потребно ускраћују, уместо да им управо властита смрт буде подсетник да ништа не задржавају, него да оно што имају још боље поделе и уживају са онима које воле. Наравно, има и оних који стигну да троше, али који не могу све да утроше јер им претиче, па „перу новац“ на другачије начине који се често граниче са криминалним работама. Неки иду толико далеко да не само имовинско стање, него и своје личне односе ускраћују умишљајући да је њихово присуство још вредније, па себе саме другима забрањују док са друге стране усамљеност – мада профитабилна што није потрошено најмање – ипак показује страшне последице. Зато су данас поремећене вредности и у међуфамилијарним односима, јер где љубави нема – неко обавезно чека на нечију смрт што пре да би се окористио. А нико не види векове примопредаје и продаје имовине. Јер ко зна на крају где ће и у чије руке све што имамо једнога дана завршити? Лукино Јеванђеље управо поентира са тим оштрим Христовим речима: „Чије ће бити оно што си припремио?“ Није ли то оно што је наш народ донекле добро схватио (мада несвестан да је тај старозаветни став преузео од праведног Јова) да не можемо ништа са собом у гроб понети? „Го сам изашао из утробе матере своје, го ћу се и вратити у утробу матере земље. Гоcпод даде, Господ узе; да је благословено име Господње.“ (Јов. 1, 13-22). И какве су гаранције да и сами нећемо једном бити шутнути на маргину само да би се неко наше имовине дочепао?

Дакле, није назначење живота у томе да се омрзне онај коме претиче, нити да се обезвређује онај који нема ни најмање, већ да људи у тој трци за многостицањем не треба да сакривају не само од оних до којима је стало парче љубавног залогаја и помоћи, него да ни себи не ускраћују кутак доживљаја животних радости као благослов који је утиснут у творевину самим стварањем. Треба живети и пустити друге да живе. Без штедње која би осакатила најсветије. И права је туга што наша Србија, као и друге земље, живи потлачено да не може да ужива са својим народом ни у ономе што су они поштено зарадили, јер дефинитивно, по данашњим стандардима и шизофреној дихотомији између зарађене плате и потрошачке корпе – није довољно да би се рекло да испуњава један основни критеријум најскромнијег. У овој земљи си принуђен да штедиш не за црне дане, већ за дане у којима се трудиш да преживиш сваки дан. И права је уметност поделити најлепше моменте са вољенима без умањивања вере у Христа и са умањивањем плате сваки дан. Годинама. Јер ако плата није умањена, како лицемери и законици говоре, као и они који се баве махинацијама или паразитирањем којима никад не видиш лице, нити глас чујеш јер због преплаћености нигде не виде проблем, увећене су цене које као и глупост примитивних владара ипак сакате добре плодове ове земље а то су – људи…

Вратимо се на почетак теме. Или је преусмеримо у теолошком дискурсу. Да ли Христос заговара неки облик штедње? Несумњиво. Али, Његова штедња није сливена са начелима и прохтевима овога света. Када Христос каже: „Не дајте светиње псима; нити бацајте бисера својих пред свиње…“, шта то значи ако не позив на штедњу? Са друге стране, мада учи Петра да не бежи од плаћања пореза (сетимо се њиховог разговора када Петар извлачи новчић из морске рибе), то не значи да је Христов став нужно и експлицитно везан за економију онога времена. Напротив. Шта каже Јеванђеље? Шта каже Христос? „Не сабирајте себи блага на земљи, гдје мољац и рђа квари, и гдје лопови поткопавају и краду; Него сабирајте себи блага на небу, гдје ни мољац ни рђа не квари, и гдје лопови не поткопавају и не краду. Јер гдје је благо ваше, ондје ће бити и срце ваше.“ (Мт 6:19,20,21). Овде, дакле, видимо да Христос јесте заговорник штедње, али не штедње која би била базирана на уздржању за добрим и од доброг, или која би била оивичена границама данашњег капитализма и економије, него штедње која ипак негде задржава извесну дистанцираност од тока свакодневнице да би уместо стања на рачуну у банци човек више пажњу обраћао на духовно стање у његовом срцу. Такав вид „штедње“ сигурно се не би огледао у неком себичном стицању благодати, него би од сувишка срца предавао и сведочио другима једно непролазно богатство Царства Небеског које ниједан буџет овога света не може заменити.